[Шумадинац]

ДА ЛИ У МЕДИЦИНИ ПОСТОЈИ ''ПСИХИЧКА СМРТ''?

У медицинској литератури као и међу лаицима у медицини није остао неопажен чудан феномен напрасне смрти људи разних година старости, под утицајем снажних душевних доживљаја праћених јаким емоцијама, без икаквог или без нарочитог патолошког налаза на обдукцији.

Поред израза „психогена смрт“, за ову врсту смрти постоје и други: психичка смрт (Менингер), психички условљена смрт (Јорес), смрт услед психичког шока, смрт услед страха, вагусна смрт; у антрополошким радовима посвећеним узроку ове смрти код тзв. примитивних народа употребљавани су још и изрази: табу-смрт, вуду-смрт, смрт услед сугестије.

„Психогена смрт“ би за медицину била она врста смрти која је наступила без одређеног соматопатолошког налаза и узрока и на тај начин се противи неком прихватљивом природнонаучном објашњењу. Тако, на пример, међу наглим смртима хиљаду привидно здравих, младих војника које је Мориц (1946) студирао на обдукцији, 10%, и поред врло брижљивих патолошких и токсиколошких студија, нису објашњене, па су сврстане у групу „смрти проузрокованих психичким разлозима“.

Стручњаци разних профила озбиљније су се заинтересовали да ли оваква врста смрти стварно постоји, каквим би физиолошким и психолошким механизмима она могла да се објасни, да ли је подједнако распрострањена код цивилизованих и примитивним народа и да ли се нешто може учинити ради заштите.

Најпре је Еленбергер, још 1951. године, дефинисао своја саопштења о психичкој смрти код примитивних народа на следећи начин: „Да неки здрав, крепак човек из чисто психичких узрока може да умре у кратком року, можда може да изгледа невероватно па ипак се ради о сигурним чињеницама провереним на довољно посматраном броју случајева.“

Најстарија литература о вуду-смрти код примитивних народа потиче од Брауна, који је 1845. описао следећи проверен догађај са Новог Зеланда: пролазећи поред једног табуираног места, човек није могао да одоли искушењу, већ је узбрао неколико лепих бресака, неке појео, а неке дао да их поједе нека жена која га је случајно сусрела и зажелела брескве. Пошто их је жена са задовољством појела, он јој је; саопштио са кога је места брескве узбрао. Испустивши своју корпу из руку и пребледевши, жену је обузео смртни страх, очајавајући и тужећи се да је упрљала светилиште поглавице. После неколико сати падајући у све горе депресивно стање, ова је жена умрла.

Израз табу који је етимолошки полинезијског порекла, а први га је употребио енглески капетан Кук 1771. да би означио нешто што је забрањено, садржи у себи два, наизглед супротна појма: свето и нечисто. Овај појам треба да опише врсту негативне магије, тј. уздржавање од извесних акција да би се избегли нежељени, магијски резултати.

Јасно је да усвојен табу у сваком друштву тежи да буде у вези с објектима и акцијама који су значајни за социјални ред тога друштва. Није тешко претпоставити колика је велика природна неспособност и страх примитивног човека да се било свесно или несвесно одупре или прекрши неку табу-забрану у племену. После оваквог прекршаја њега очекује тотална изолација од осталих чланова, што је и горе од смрти, а што у животињском царству, у коме се дешавају повремено врло сличне ситуације, заиста и води смрти.

Зоолозима и зоопсихолозима је познато да егзотичне животиње које су ухваћене у мрежу, неретко, нагло умиру у тренутку када их ослобађају из мреже и смештају у транспортне кавезе Ово се исто дешава са дивљим пацовима у тренутку када више немају могућности нити да се боре нити да побегну. Познато је још да неке врсте ровчица могу да се онесвесте или чак падну мртве из страха од изненадног шума или писка. Ови примери неодољиво подсећају на несумњиво психогену смрт ратних заробљеника који су изгубили наду да ће се икада више вратити у своју отаџбину.

Колико је свако одвајање од колектива, породице или уопште блиских људи за човека неиздрживо -најбоље доказује описани облик психичке смрти „аутосугестијом или аутохипнозом“, која се радије бира, као нека врста самоубиства, него остајање у животу као потпуно усамљен.

Стање људске душе у суштини се није много изменило и после више десетина хиљада година. Ако су случајеви тзв. психичке смрти, у целини узевши, и даље чешћи и бројнији код људи једноставније психичке структуре, како у савременом цивилизованом друштву тако и код тзв. примитивних народа уопште ова чињеница не противречи нашој констатацији спором мењању људске душе.

Не само што су случајеви психогене смрти позна ти и данас се бележе и код културних особа наше. доба већ се може говорити и о бројним другим случајевима лаганог умирања, са вероватно секундарним телесним процесима, или чак без њих, који непосредно доводе до смрти, при чему је примарни узрок умирању психичке природе. Сетимо се случајева одбијене љубави (код сасвим мале деце али и одраслих), после смрти блиских чланова породице, раног пензионисања или хроничних депресија других узрока. Код ових, али и других непоменутих стања често је главни узрок овим болестима без праве болести, па ипак са катастрофалним накнадним последицама - унутрашњи или спољашњи прекршај неког табуа постављеног од признате социјалне норме владања са последичном изолацијом од друштва коју је индивидуи наметнуло или само то друштво или индивидуа сама себи.

Популарно мишљење да је некадашњи човек био природан, слободан и здрав, а данашњи је неприродан, неслободан и болестан, мало одговара стварности. Човек је биће које се веома споро креће од неслободе према слободи; ова нова слобода, међутим, не може бити слична никаквој природној слободи примитивног човека, јер је она пре свега слобода у духу која се плаћа великом ценом болести и смрти. Отуд се и „психичка смрт“ може схватити као врста неспоразума између природе и духа, као што су уосталом и многе болести, нарочито психичке, врста оваквог неспоразума.

У групу психички условљене смрти можемо убројати још један феномен који је тешко објаснити природно-каузалним начином мишљења нашег рационалистичког доба. Реч је о смрти коју унапред предвиди, понекад са тачним датумом и сатом неки пацијент који тек што се успешно излечио од неке болести (овакав човек, истина, не мора уопште бити пацијент), или неки други пацијент који се налази непосредно пред хируршким захватом а који без икаквог манифестног конфликта, без суицидалних тежњи, без озбиљне депресије или чак изразите панике, мирно изјављује да ће било за време операције или непосредно после ње умрети.

Пример за први случај пружио нам је познати немачки психијатар Шулц (1965), примере за други случај описали су, не једанпут, анестезиолози и хирурзи. И у једном и у другом случају на обдукцији нису нађени никакви значајни елементи који би могли објаснити наступање смрти. У ове ипак ретке примере не треба убројати друге, чешће, у које спадају они хируршки болесници који показују изразит преоперативни страх од смрти, а који, готово по правилу, успешно преброде операцију.

Могли бисмо овако да завршимо нашу малу расправу: човек као биће природе и у исто време духа носи неминовно у себи страх и зато има потребу да се потчињава разним табуима. Психичка смрт је управо последица и израз како поменуте дихотомије људског бића тако и његовог страха, али и његове потребе за слободом која се дубоко противи и страху и табуима. Што је човек даље од непосредне везаности за „природни начин живота који неминовно укључује присуство страха и потчињавање табуима (мада је и потреба да их прекрши присутна), што је, другим речима, ближи слободи, која искључује, примитивно доживљавање страха и власт табуа, то је и даље од могућности да постане жртва „психичке смрти“. Као да ова врста смрти и слобода међусобно искључују.

[Шумадинац]

ДА ЛИ ЧОВЕК ПОСТАЈЕ СВЕ НЕОДГОВОРНИЈИ?

Налазимо се у парадоксалној ситуацији, јер живимо и у парадоксалном времену. Док, с једне стране, изгледа да и појединачан човек, као и цело човечанство убрзаним корацима пристиже и сустиже своју „индивидуацију“, самим тим постаје свеснији, зрелији и пре свега одговорнији пред собом и пред Заједницом, с друге стране олакшано масовно и анонимно прихватање тековина савремене цивилизације (пре свега оних техничке природе), много мање и културе (и то оних сумњиве вредности), учинило је да се савремени човек понаша све стереотипније, незрелије и све неодговорније.

Као да је већ почео онај радикални процес разликовања и разилажења, о коме су неки значајни људи са почетка овога века упечатљиво писали, између оних који бистрог ока и пробуђеног духа сагледавају Заједништво, па и Братство свих људи, понашајући се онда крајње одговорно и савесно, како према свакодневним „ситницама“, тако и према крупним одлукама, и оних, понекад се чини, све многобројнијих који, помућеног погледа и успаваног духа посматрају и догађаје и људе, само овде и сада, задржавајући за себе право да се понашају себично и неодговорно.

Пошто је сваки наш поступак, међутим, као и свака наша реч, па и помисао, само једна чврста карика у низу сличних поступака, речи и мисли, према психичком закону каузалитета и јединствености човекове личности, не треба да нас чуди ако и када из једног погрешног, себичног и лажног корака произилази читав низ сличних корака. Ако смо, на пример, само неколико пута прошли поред онемоћалог човека а да му нисмо пружили помоћ, ако смо се само неколико пута оглушили о молбу пријатеља да га материјално и морално помогнемо у невољи, десиће нам се убрзо како затичемо себе равнодушног и безосећајног у тренуцима када неко поред нас умире или неправедно страда или је остављен сам и болестан. Увећавање броја сличних људи у некој заједници, па и оној, по замишљеној хуманости најузвишенијој, доводи до опасног нагризања самих темеља те заједнице.

Правилно функционисање неког друштва можда би се најбоље могло упоредити са хармоничним функционисањем делова нашег тела. Милијарде ћелија нашег организма, распоређених у безброј већих или мањих органа и органских функција, дела савршено складно и хармонично све док овај организам не буде нападнут од спољашњих, још чешће унутрашњих (а онда пре свега психичких) реметилачких чинилаца. Па и тада нам је природа пружила бројна и врло успешна унутрашња и спољашња одбрамбена средства да нарушен склад организма и његовог функционисања опет успоставимо. Може се чинити некоме парадоксално, па и апсурдно мишљење многих значајних лекара и филозофа и у прошлости и данас да су и саме болести једно такво одбрамбено средство које треба да послужи човеку као опомена и подстрек да погледа дубље у себе не би ли открио узрок наједања првобитно здраве целине тела и душе.

Болест је по нашем мишљењу (и не само нашем) побуна органа једних против других, хипертрофија (или хипотрофија) једног органа на рачун другог, распламсавање или сужавање (запаљење или дегенеративни процес) појединачних функција на рачун целине, себично издвајање једног на уштрб свих. Ако природно функционисање живог организма и није апсолутно и априорно хармонично, оно несумњиво спонтано, из филогенетских дубина самог себе тежи складном и јединственом функционисању. Несклад доводи до сукоба између човека и његове околине и још више између психичких и телесних функција унутар човека.

Фројд је 1938. године написао: „Тако се може претпоставити да индивидуа умире због својих унутарњих конфликата, врста, напротив, због безуспешне борбе против спољашњег света“.

Чудно је то и не знамо зашто је тако, али када учинимо неправду другом човеку, проузрокујемо или допринесемо његовој физичкој, материјалној или моралној пропасти, али некад и када смо само затајили у помоћи другоме, у тренутку када је она била неопходна, често наступају промене у функционисању органа (кардиоваскуларних, дигестивних, ендокриних итд.) које временом постају све јасније и гласније, све до оне фазе у развоју неке психосоматске болести када се она лако дијагностикује.

Данас је у медицини до танчина познат и пут како се нека мучна мисао, жеља или кривица (свесна или несвесна) које дуго трају, претварају брже или спорије, а каткада и после више година, у одређену телесну болест. Правовремено препознавање правог узрока оваквог психичког и телесног дезинтегрисања доводи до прекида овог патолошког процеса и нормалног успостављања некадашњег здравог функционисања.

Према оваквом начину психосоматског размишљања о узроцима и последицама болести, човек који је у непрестаном моралном сукобу са собом, или човек за кога се каже да има „рђав карактер“, не би могао бити телесно (наравно, и душевно) здрав човек. А ако је „рђав“ човек ипак здрав? У једној руској причи о једном таквом човеку се каже да је „од њега дигао руке и Бог и ђаво“; такви се људи онда избегавају и препуштају њиховој судбини.

У сваком случају значење органске болести још није одгонетнуто. Она данас човеку изгледа као нужност, јер је он постао (или од увек био) до те мере конфликтно биће да му се чини несхватљивим и немогућим успостављање хармоније између себе телесног и себе душевно-духовног, између себе индивидуалног и себе друштвеног, између себе националног и себе космополитског. Овакво убеђење, међутим, не само да није тачно, него је штетно и делује обесхрабрујуће на развој човека и заједнице у којој живи. Оваквим ставом пред изазовима живота човек пропушта да у болести сагледа и њену другу, често спасилачку страну.

Амерички психотерапеут, Курт Ајслер, пише да чак и када је неизбежност болести људског организма покушана да се објасни прихватањем хипотетичног нагона смрти, ова хипотеза је одмах и негирана чињеницом да су болести за многе представљале почетак новог живота. Еренберг је још 1923. године изнео мишљење да не само нека деца, после неких дечијих болести, излазе из болести ојачаног Ја, већ и да је животни потенцијал после многих болести код одраслих - што већ доказује стање стеченог имунитета - већи него што је био пре болести.

Талас насиља, безобзирности, сурове себичности и све веће неодговорности пред сопственом савешћу и оне, шире заједнице, све је снажнији и већи у целом свету. Човек се осећа све мање одговорним за своје душевно и телесно здравље, за своје поступке на радном месту и породици, на улици и у самоћи. Највеће благо које има, сопствену одговорност за свој живот, и живот других, човек површно, олако, у незнању, чак и радо, у трагичној заблуди, препушта другима: непознатим људима, анонимним институцијама, компјутерској медицини, „онима горе који су једино одговорни“, не испуњавајући једину праву дужност од које треба да почне - да почисти двориште у сопственој кући.

Данас је и необразованима све јасније: сва достигнућа модерне технике, као и модерне медицине, учинила су живот, а сигурно и смрт, тежим и мучнијим. Само „воља за смисао“ може да нас учини одговорним и тада тек спремним да помогнемо и себи и друштву.

[Vlad Alekš]

Шумадинац, јесте ли Ви СНС бот?

[Маша]

Како си ти начитан Шумадинац!А јеси ли проучавао којим случајем ,наравно детаљно,Фигуре венерис у 100 слика са посебним освртом на 69?Мислим да би ти се жена пре обрадовала овој научној дисциплини, пре него млаћењу празне сламе коју врло успешно демонстрираш на култури и православљу!

Да ми не замери аутор ових поучних чланака (врујем да су његови јер није назначен извор) али ја морам да се насмејем луцидном коментару регула који ме тотално разбуди у по бурне црне ноћи а таман сам решила да ускочим у кревет.