[Шумадинац]

КАКО СЕ НА БОЛЕСТ ГЛЕДАЛО ТОКОМ ИСТОРИЈЕ

Човек се одувек занимао за појаву болести код себе и своје околине и тумачио је на различит начин. Можемо се, истина, одмах на почетку упитати да ли је човек одувек био болестан; међутим, ако је и постојало неко „рајско доба“ када је човек био савршено здрав и умирао „од старости“ оно припада тако давној и нама потпуно непознатој прошлости да ова претпоставка и нема за нас данас никаквог значаја. Ту и тамо се опет чује да и данас постоје нека племена у Азији која не знају за болести, јер, наводно, живе у идеалним климатским условима или се хране идеалном храном. Изучавање психофизичког склопа ових људи повезано је са великим тешкоћама, а врло ниски услови цивилизације у којима живе тешко да би нам могли послужити као неки наук или узор.

Палеонтолошка открића скелета од пре више десетина хиљада година, први медицински записи у Вавилону, Кини и Египту, као и трепанација лобање у доба Инка и Ацтека - несумњиво говоре да је човечанство и на почетку своје цивилизације, као и касније знало за болести за које и ми данас знамо. Ово се нарочито односи на туберкулозу и рак. Па ипак и у медицини и ван ње влада мишљење да је пораст болести корачао паралелно са развојем цивилизације и културе и да су данас „најболесније“ оне земље у којима је степен развоја достигао највиши домет. Као да се развој људског духа и код појединаца и код народа одигравао на штету његовог телесног интегритета.

Можда није неинтересантно да погледамо како су заправо народи у прошлости примали неопходност болести и како су се са њима борили. Осећање бола и патње, претње, усамљености и потребе за заштитом које је наметнуо човеку његовом болешћу тражило је од човека неко објашњење. И он га је себи и другима и пружао.

Према историјским изворима којима данас располажемо тумачење болести као казне било је једно од првих. Асирци су употребљавали реч „шерту“ која би требало да значи: љутина богова, грех. Прво певање Илијаде тумачи епидемију куге као казну коју је Аполон наметнуо Агамемнону и његовим људима, јер су неког свештеника, према томе самог бога, Атриди увредили. Слично објашњење пружа и Библија, иако само Стари Завет. Ако се упитамо какве су црте карактера поседовали људи тога доба који су болести примали као казну богова, неће нам бити тешко да у њима препознамо страх, зависност и грешност.

Већ у постхомеровској Грчкој, на почетку неприметно и постепено, затим све јасније, види се реакција на поменуте архајске идеје о болести, да би преовладало друго познато тумачење болести као случаја. Болестан човек може да буде, и често баш и јесте, праведан човек. Јонска филозофска школа и атинске трагедије помогли су да се искристалише схватање да за наступање болести нису одговорне нити сопствена кривица, нити одлука неког разљућеног божанства, већ да је последица „нужности“ природе. Неколико грчких речи - међу којима се нарочито често понављају: моира, ананке и tyche - означавају појмове који нас овде интересују. Моира је нешто као судбина, снага која влада стварношћу, од које ни сам Зевс не може да спасе свога сина. Tyche пре означава случај, фортуну. За Грке су, према томе, болести с једне стране припадале извесном реду у природи, с друге су „несрећан случај“ или „зао удес“. Јасно је да овакво схватање већ представља известан напредак, јер код оваквих болести које су последица „случаја“ умешност лекара, заснована на емпиријском и рационалном знању о законима људске природе, може болест и да излечи, чак и да је спречи. Дужност грчких лекара управо се и састојала у разликовању онога што произилази из „нужности природе“ и онога што је плод „случаја“, нереда у људском телу и духу. Ово је и смисао неких текстова Corpus Hippocraticum у којима се са ведрим поносом говори о надмоћности науке над „случајем“.

Не задржавајући се на раном средњем веку, у коме је и медицина била једно време у стагнацији и у коме су под утицајем строгих, догматских принципа цркве која се више ослањала, парадоксно, на Стари Завет него на Нови, поново преовладавале идеје о болести као казни, долазимо до трећег схватања болести, које је узело маха у новом веку, па и најновијем добу, о болести као изазову и испиту.

У својој непресушној потреби да тајанственим и неухватљивим појавама да неко објашњење, које најчешће има одбрамбено и заштитничко обележје, ни данашњи човек није потпуно обезоружан пред загонетком болести. Међутим, пошто не можемо да узмемо као довољно или као коначно објашњење које званична медицина пружа о настанку појединих болести познајући често до детаља њеног узрочника, услове под којима се јавља итд., објашњење које не може ипак да задовољи оно суштинско питање у човеку: чему болест? - онда морамо признати да и даље стојимо пред старом енигмом. Морамо најпре да констатујемо да као што се ни најкултурнији савремени човек није сасвим ослободио архаичног, магијског мишљења, па повремено подлегне неком сујеверју, коме се идућег тренутка сам насмеје, тако ни данас није ишчезло у дубинама нашег несвесног још увек присутно веровање да неке наше кривице у настајању болести ипак има. Иако не често, понекад се овакво веровање завршава у дијалогу са психијатром који има врло деликатну дужност да сазна да ли је код дотичног човека реч о некој стварно почињеној кривици или само о осећању кривице.

Можда се ипак чешће сусрећемо са друге две врсте болесника који или у очајању примају своју болест као апсурд или схватају болест као испит. Шта ова болест која ме мучи већ месецима или годинама хоће заправо од мене? Очевидно да оваква питања, која се постављају чешће него што се мисли, покушавају да у болести као случају пронађу смисао примајући их као неку врсту испита. У крајњој линији, мало је важно да ли се овај смисао заиста поклапа са суштином болести као такве. Већ смо истакли да прави и последњи смисао болести остаје ипак загонетка. Много је важнији овај бескрајни и дивљења вредан напор човека да открије смисао своје болести стављајући на пробу све своје снаге, у првом реду своје стрпљење. Ако он тај смисао открије и схвати болест као Изазов и Исшш који треба да га учине јачим, зрелијим и сношљивијим, да га коригује у досадашњем понашању и мишљењу, онда не само што болест као таква постаје велика учитељица живота и ствара од људи хероје, а такве безимене примере имамо непрестано прилике да посматрамо, него овакав преображај човека кроз болест постаје извор ведрине и снаге и за његову околину, као и за лекара који га лечи. Јер лекар није свемоћан. Са очајником који у свему види само апсурд и неправду, наоружан најмодернијим лековима, лекар је ипак немоћан.

Ма колико били уверени у даље успехе медицинских и других наука, у све већу власт човека над природом, као и у мењање ове природе, Франклове речи, до којих је дошао посматрајући затворенике у немачким концентрационим логорима за време другог светског рата, остаће још дуго актуелне; уместо primum vivere, deinde philosophari, под извесним условима у животу добијају обратан смисао и постају спас: primum philosophari, deinde vivere - или, умрети!

---

ТЕЛЕСНА БОЛЕСТ КАО ОДБРАНА И ИЗАЗОВ

„Једнако тражим објашњење за своју болест... Понекад ми се учини да су се мозак и плућа споразумели без мог знања. Овако више не може, рекао је мозак и после пет година плућа су пристала да му помогну.“

Ф. Кафка

У свим телесним болестима које нас краткотрајно или дуже време савладавају немогуће је видети само случај или присутну неотпорност организма, када смо данас у стању да захваљујући открићима психосоматске медицине потврдимо давнашње схватање најстаријих лекара о тесној и непрекидној зависности и симултаној међусобној реакцији на спољашње и унутрашње надражаје, која се одвија како у психичкој, тако и у соматској области. Узмимо само као пример интимну међусобну зависност која постоји између коже и нервног система, обадва система проистекла у ембрионалном добу из заједничког ектодерма. Кожа је у стању да репродукује мноштво различитих емоција на физичком плану, па је отуд могуће и често опажено да, на пример, актуелна забринутост производи чешање на једном одређеном месту на кожи, стрепња уроди сврабом или знојењем, продужен страх или незадовољство доводе до уртикарије, осећање кривице и стида до стварања кожних акни, а незадовољене еротске тежње могу да изазову тзв. кутану мастурбацију, често у области полних органа или у аналном пределу. Као што је психа у стању да изазове кожне промене, било која кожна болест која дуже времена траје, на пример акне у пубертету, или хроничне дерматозе соматског порекла, често изазива психичке промене у смислу појачане раздражљивости, нервозе или депресије.

Нешто слично се дешава и са многим другим органима нашег тела који често оболе услед дуготрајне психичке напетости као израза нерешених конфликата у свесном или чешће, у несвесном делу наше психе.

Хтели бисмо сада да нешто детаљније испитамо механизме одбране које наша јединствена психофизичка организација употребљава када је сукобљена са конфликтима који се или свесно не препознају или, и када их наша свест и наше Ја препознају, тешко се могу, или никако не могу разрешити. Овога пута се не мислимо задржавати на многобројним психичким одбрамбеним механизмима, као што су: потискивање, интројекција, пројекција, рационализација, регресија, померање итд., које повремено употребљава и здрав човек у ситуацијама када није у стању да неки озбиљан актуелан догађај реши најцелисходније. Биће речи о продуженим, хроничним конфликтним ситуацијама, које често трају више година, при чему су у опасну игру уведене најосетљивије снаге наше личности, и то оне из нагонске и моралне сфере. Најчешће се такве конфликтне ситуације испољавају у следећим сукобима: 1) претерано осећање зависности и потребе за заштитом неког човека - формирано несумњиво у раном детињству услед погрешних васпитних мера родитеља - долази у тежак сукоб са потребом за самосталношћу и независношћу, 2) човекове агресивне потребе којима не треба увек приписивати примарно патолошку етиологију (а које се већ код деце, и то врло рано испољавају) долазе у сукоб, с једне стране, са принципом Над-ја у човеку, насталом раном идентификацијом са моралним и другим схватањима родитеља, а с друге стране, са постојећим забранама, али и нормама пристојног владања које друштво намеће индивидуи, 3) сексуалне, али и еротске потребе које су у различитом интензитету заступљене у појединцу долазе у сукоб, и због тога често су незадовољене, са сличним табуима које смо навели у случају покушаја задовољавања човекових агресивних потреба.

Можемо заиста рећи да су све три врсте поменутих сукоба, са њиховим бројним варијацијама, повремено присутне у свих људи. Оно што, међутим, условљава настанак хроничне неурозе, која је окарактерисана у механизму потискивања имају значајну улогу, јесте претходно устројство психофизичке организације човекове личности. То је његова слабија или јача телесна отпорност, у којој конституционални и други наследни чиниоци имају значајну улогу, а нарочито степен његове психичке зрелости. Од степена ове зрелости, односно од дубине његове фиксације на једном од нормално превазиђених ступњева дечјег развоја, или дубине његове регресије, зависи исход конфликтног сукоба. Пошто смо се сложили да се конфликт не може избећи, свака личност за себе одлучује да ли ће овај сукоб превести на неки други, мање опасан и лакше савладив терен, да ли ће успети (што је несумњиво најтеже и што захтева висок степен зрелости личности) да своје нагоне сублимише, или ће остати на једном од двају могућих болесних решења: учврстиће се у својој неурози која може онда да узме различите видове (неуроза страха, принудна неуроза, неуротична депресија, импотенција, фригидност итд.), при чему тело остаје релативно поштеђено, или ће ова хронична неуроза довести до телесног обољења с одређеним избором органа.

Наше тело, иако трошно и подложно пропадању, није по сваку цену унапред одређено да болује од неке хроничне болести. Само висок степен наше психичке напетости, која готово увек прати неурозу, временом ствара услове у којима тело, врло лагано, често из године у годину, слаби у својој природној отпорности, показује, најпре, знаке тзв. функционалног поремећаја да би, најзад, манифестно оболело.

Као што у појединим породицама неко лице узме на себе улогу „жртвеног јагњета“ (свесно, много чешће несвесно), па се разболи од неке душевне или телесне болести не би ли на тај начин одржало привидан интегритет целине породице, тако и у случају неке телесне болести (гризлица стомака, бронхијална астма, висок крвни притисак итд.) наше тело је то „жртвено јагње“ које преузима део либидинозне енергије личности, ослобађа човека једног дела психичке напетости, преводећи део његове енергије на бригу око болесног органа. Тако телесна болест постаје одбрана од нездраве психичке ситуације личности и истовремено изазов или опомена своме господару да је куцнуо претпоследњи час за преиспитивање нерешених конфликата и тражење новог или друкчијег решења за њих.

Даљи ток неке телесне болести мање ће зависити од успешности или безуспешности интернистичке медикаментозне терапије, а много више од преоријентације, некад целокупног животног става оболелог. Није на овом месту сувишно поменути од колике је важности, управо по човеково психофизичко здравље гајити неки одређени став према животу, па чак у њега и веровати.

Ако већ до овога тренутка психотерапија, вођена искусним и школованим психотерапеутом или психосоматичарем обученим и у психотерапији, није била укључена у лечење, онда је сада психотерапија онај услов без кога се не може постићи право излечење.

Да ли ће телесна болест узети незадрживо хроничан ток, каткад и са кобним исходом, или ће се потпуно или делимично излечити, зависиће у првом реду од смелости и спремности болесника на ризик да у потпуној искрености и не штедећи себе, са самим собом или, боље и лакше, са вештим психотерапеутом или психосоматичарем направи општи биланс свога живота, потражи у њему погрешне и лажне кораке који су га одвели на странпутицу, најпре, неурозе, а онда и телесне болести, не би ли у једној новој прерасподели шаховских фигура заиграо друкчије и боље своју животну игру.

---

КАКВЕ ТРАНСФОРМАЦИЈЕ ДОЖИВЉАВАЈУ НАШИ ПСИХИЧКИ КОНФЛИКТ

Већину психијатара, па и лекара опште праксе занима данас питање на који се начин манифестују симптоми код њихових болесника. Познато је, на пример, да је хистерија са својом јарком психосексуалном симболиком, која се одражавала у тзв. великим хистеричним нападима, практично ишчезла. Још неке форме неуроза, које су биле карактеристичне за крај прошлог и почетак нашег века, такође се све ређе појављују. Прилично једногласни извештаји лекара, психолога, социолога са разних страна света обавештавају нас да су неурозе у порасту, али да су од пре неколико деценија почеле да мењају своје начине манифестовања. Онај некадашњи, драматски и театралан начин самопоказивања, као што је то било у случају хистерије, уступио је место све чешћим неуротично-депресивним синдромима и, још чешћим, хипохондричним сметњама, без икаквог органског налаза, или са неким лакшим налазом.

Стрпљиво слушајући исповести таквих болесника, који се жале на најразличитије могуће сметње у свим унутрашњим органима, лекар и нехотице уочава да све ове тегобе телесног карактера треба, у ствари, да попуне неку празнину, неки недостатак, неку рану у психичком животу пацијента. Осећајући се све више усамљен, несхваћен, чак и одбачен и одгурнут, свеједно да ли од сопствене породице или друштва, такав пацијент почиње да се понаша према своме телу као према детету, као према нечему што му је још последње остало, што заслужује посебну пажњу и негу. Врло често се иза таквог инфантилног става пацијента крије или очајни апел упућен околини да га бар сада разуме и помогне му, или уцена истој околини, односно свестан или несвестан покушај да из болести извуче највећу могућу корист. У сваком од ових случајева постоји несумњиво на дну пацијентове душе осећање безвредности, празнине, некорисности и дубоког незадовољства собом. Некада би овакав човек показивао то своје незадовољство или хистеричним нападима или хистеричним понашањем у коме често и алкохол одигра своју деструктивну улогу. Има таквих испољавања, наравно, и данас па ипак све мање. Насупрот таквом начину реаговања, све се више сусрећемо са типом данашњег човека који носи у себи своје тегобе, труди се дуго времена да их не испољи, прерађује их својим сопственим ферментима. Управо овакав тип пацијента сусреће лекар све чешће у својој пракси, при чему их пацијент, постајући слеп за своје душевне проблеме, преводи на „телесни језик“, соматизира их, како се то стручно каже, и долази лекару са различитим жалбама на функционални поремећај.

Чудна је ствар то наше тело, као и појављивање неких телесних симптома који су психичког порекла. Иако нам је пут претварања неког психичког конфликта - на пример, неке мучне нерешиве ситуације у породици или на радном месту - у телесни симптом готово до танчина познат, као, на пример, настајање гризлице у стомаку или високог крвног притиска, још остаје тајанствена способност неких људи да све своје конфликте, и оне најжешће, задрже на психичком плану а с друге стране, чудна пријемчивост неких наших унутрашњих органа (нарочито желуца, црева, срца) да узму на себе претешки терет психе, жртвујући се на неки начин за психу у прихватању конфликата. Импресивно је посматрати како код неких пацијената, који су дуго у мучној напетости изазваној неком свесном или несвесном конфликтном ситуацијом, настаје право олакшање када се појави неки телесни знак болести. Овакви пацијенти често доживљавају телесни бол као знак олакшања, као да се телесном патњом жели неко искупљење, понекад и поткупљење неког строгог ауторитета било у околини болесника или у њему самом. Старијим психијатрима било је одавно познато да се чак и код хроничне схизофреније примећују побољшања када болесник оболи од неке физичке болести. Тело нам дакле, на известан значајан начин помаже да растеретимо своју савест, да ублажимо оштрицу конфликта, да одложимо решење проблема који нас мучи. Да ли је такав начин реакције једини и да ли је најбољи?

Било би нечовечно и чудовишно тражити од људи да буду хероји и да на све ударе живота одговарају филозофским смешком или бескрајним опраштањем. Читавим својим психофизичким устројством човек није способан за такве одговоре и велико је питање да ли ће икада у будућности бити способан. Њему је много својственије да на бол реагује патњом, на патњу болом, на неправду мржњом, на мржњу опет само мржњом. Па ипак, нешто се мења у психи данашњег човека. Његове реакције нису више онако силовите и непромишљене као некада, његово тело је све мање онако робусно, „здраво“ и отпорно као некада. Друштво је опет оно које све мање хоће да прихвати и толерише овакве реакције стварно или лажно оптерећене увређеним афектом. Људи полако почињу да уче да постоје и друкчији путеви „абреаговања“, а у првом реду то је пут преко тела, кроз тзв. психосоматске реакције. Тело све више постаје онај све осетљивији инструмент психе преко кога се сада одвијају душевне реакције. Тај пут је много сложенији и изазива знатно више унутрашњих потреса од онога ранијег, непосредног телесно-афективног пражњења. Давали ми предност коме хоћемо путу, овај други пут соматизације, поунутрашњивања психичких конфликата постаје све доминантнији и неизбежнији.

Да се још једном вратимо на постављено питање: да ли је овај телесни начин реаговања на психичке конфликте најбољи начин и да ли је једини? Чињеница је да је специјално у нашем народу најчешћи овакав начин реаговања, уз оно још увек непосредно, силовито пражњење. У осталих народа, нарочито англосаксонског, али и код појединаца свих народа, зачуђавајућа је способност да се одржавају и задржавају конфликти на чисто психичком плану. Треба одмах рећи да им на овоме не треба много завидети. Број душевних обољења код ових народа (као што су све врсте депресија, праћених бројним самоубиствима, карактерне неурозе итд.) велики је.

Када је реч о различитим начинима манифестовања наших конфликата, не треба сметнути с ума да постоји и онај најздравији, свакако најтежи начин реаговања на продужене психичке конфликте - а то је њихово успешно савладавање снагом воље, упорности и издржљивости. И још један начин, близак овоме је способност зрелих појединаца да се суоче са патњом, болом и конфликтом и да су чак и када га не могу да савладају, способни да га понесу, у стању су да пате када се друкчије не може, да буду несрећни када се несрећа не може избећи, а да при томе нити душевно оболе, нити преводе своје патње, болове и несреће на телесни план.

На крају, какав закључак из свега овога треба извући? Тело не сме да загосподари нама до те мере да нам својим реаговањима, као последици нерешених конфликата, омета способност живљења, тј. рада и вољења. Истовремено не смемо силити наше тело подижући неразрушиве бране између њега и психе, јер ће цена за такве бране бити губитак оног најинтегралнијег дела човека, целине његовог душевног живота. Помозимо телу да може хармонично да функционише, да би нам то исто тело могло да помогне када нам је најтеже и када нам не остаје никакав други, здравији одговор.

[Шумадинац]

ПСИХОСОМАТИКА У ГИНЕКОЛОГИЈИ

ПСИХОСОМАТСКЕ СМЕТЊЕ У ГИНЕКОЛОГИЈИ

Добро је позната чињеница да поверење између лекара и пацијента, које је услов не само сваког успешног лечења у свим гранама медицине већ и тачног постављања дијагнозе, има нарочиту улогу у психијатрији и гинекологији. Сваки добар гинеколог зна да гинеколошки преглед, упркос многостраним техничким и инструменталним могућностима, пре свега захтева поверење пацијента у лекара. Пошто ниједан гинеколог, претпостављамо, није збуњен када му жена пре или после обављеног прегледа повери интимне доживљаје из свога психосексуалног живота, било би добро, ради успешног постављања дијагнозе и одговарајуће терапије, да специјалиста овога смера буде упознат с основним принципима како медицинске психологије тако и психосоматске медицине. Због још увек непотпуне наставе на медицинским факултетима, на којима се најмање слуша управо оно што је најважније за опште образовање лекара, па и будућег гинеколога, и овај специјалиста, као и специјалисти других профила упућени су касније на сопствену иницијативу која треба да им допуни неопходна знања из психосоматике.

Пошто у првом плану психосоматског гинеколошког истраживања стоји личност и њен сексуални живот, гинеколог се интересује за склоп личности жене, као и за начин развоја и задовољавања њеног сексуалног прохтева. Према принципима савремене сексуалне психологије, развој сексуалног нагона жена зависи у првом реду од преваге љубави над страхом, агресивношћу и кривицом. Међу женама које гинеколози, па и психијатри, најчешће сусрећу као пацијенте истакли бисмо, у сагласности са Хеленом Мишел-Волфром (Helen Michel-Wolfromm), три типа. Један је нарцисоидни тип жене, која нема потребу да воли, већ само да буде вољена. Свесно или несвесно, такве жене траже код других само сличности са собом. Други тип је агресивна жена, често мушкобањастих црта, која критикује свога партнера, омаловажава га, све до несвесних тежњи за „кастрацијом“, чинећи га тако, понекад, импотентним. Међу овим типом преовлађује или тип жене који је отворено агресиван све до садизма, без осећања кривице, или тип агресивне али и аутоагресивне жене која се осећа кривом због свога понашања, доводећи себе повремено и до отвореног мазохизма. Најзад, трећи тип је зависна жена, одгајана у строгом, патријархалном крилу своје породице, где су очеви доминантни и строги, а која је и у својој сопственој породици зависна, пасивна и послушна према мужу.

На основу ове поделе можемо мирно рећи да жена у партнеру тражи или своје огледало, или жртву, или оца, односно тиранина.

С овим претходним напоменама можемо да пређемо на главне синдроме гинеколошких поремећаја у којима психички поремећаји и конфликти у личности жене имају основну улогу, или једну од основних улога у органским поремећајима полних органа.

Пођимо од менструације, која у животу жене несумњиво веома много значи. Предменструално расположење жене врло је различито и готово апсолутно зависи од основних психичких карактеристика личности жене. Стање страха, депресије, апатије, еуфорије или раздражљивости, хомицидне или суицидалне тенденције свима су добро познате. Праву патологију предменструалног стања чини „предменструални синдром“, који је 1931. године описао Франко. Све варијанте описаних расположења, уз физичке болове, појачане су до неподношљивости, а чињеница да у 60% случајева плацебо

средства помажу смирењу - неопозиво указује на знатан удео психогеног момента.

Дисменореја, као скуп болних феномена који непосредно претходе или прате појаву менструације, везују се у високом проценту случајева за психичку структуру жене, и то најчешће хистеричне природе. Честа појава код младих девојака и младих жена, још неприлагођених на сексуални живот, дисменореја указује на скривене конфликте који одају или отворену агресију према сексуалности као таквој, или агресију према партнеру, или мазохистичку потребу да пате, још и ојачану тзв. дисменороичном породичном атмосфером која је патњу жене за време менструације прихватила као нешто неопходно.

Поменимо, заједно са дисменорејом, и лумбо-пелвичне и перинеалне болове, болове назване још pelipathia vegetativa или „globus abdominalis“ (у ове последње убрајамо и вулварни пруритус, вагинално печење, клиторисне болове), који када немају никакву органску подлогу, сигурно су психогене природе и упућују на хистерично-хипохондричну или агресивну природу жене.

Појава аменореје, нарочито у доба између 16-25 година, добро је позната свима гинеколозима. Психички узроци су чести и различити. Комбинована са менталном анорексијом, изражава одбијање младе девојке да прихвати улогу жене и може довести до озбиљног физичког слабљења. Ређе су аменореје праћене гојењем, а честе су иначе као последица емотивног шока: губитак вољене особе, напуштање од стране партнера, или напуштање родитељске куће. Продужена стања страха због било кога узрока доводе такође до дужег или краћег губитка менструације. У психијатријској пракси тешке афективне психозе, нарочито депресија или схизофренија, готово су увек праћене аменорејом.

Психички узроци неретко проузрокују нередовне или неочекиване појаве менструације. Разни брачни конфликти, сукоби са свекрвом, страх пред неком операцијом или другим непријатним догађајем - доводе до мено или метрорагија (одлично погођен израз је и „утерине сузе“).

Осим чисто органских узрока леукореја, бројне су леукореје непознатог узрока. Сматра се да продужена емоционална напетост, честа код анксиозних и депресивних жена, може да узрокује фоликулолутеинску неравнотежу, при чему се онда патолошка секреција приписује психогеној хиперестрогенији.

* * *

У брачном животу мушкарца и жене има много психопатолошких поремећаја најразличитије врсте. Неусклађеност двају различитих бића у заједничком животу, њихова недовољна унутрашња спремност на такав живот, неуротични поремећаји са којима су већ дошли у брак, физички и психички инфантилизам, погрешан начин васпитања у породици - стварају шаролику и богату патологију брачног живота.

Које су сметње најпре у нормалном обављању сексуалних односа? Једна од честих сметњи је добро позната несвесна, рефлексна контрактура мишића констриктора вулве, и ту сметњу називамо вагинизмом. Сматра се да је у преко 60% случајева вагинизам узрок психичке природе. Пацијенткиње су најчешће инфантилне личности са хистеричном структуром, поремећене разним траумама услед погрешног сексуалног одгоја. Психоаналитичко објашњење примарног вагинизма обрађује три врсте психичких поремећаја код жена. Код једних преовлађује страх од агресије и наношења физичког бола и повреде, код других постоји свесно или несвесно непријатељство према партнеру (често код маскулиног типа жене са „кастраторским“ тежњама), код трећих постоји одвратност према нормалној сексуалности уопште. Понекад је узрок страх или уопште одбијање трудноће.

Помешан са вагинизмом или независно од њега, за време обављања сексуалног односа или непосредно после односа јавља се дубок пелвични бол кога називамо диспареунија. Није ретка заједно са вагинизмом и диспареунијом и фригидност. Не усуђујући се да признају своју фригидност, нити да сасвим одбију партнера, ове жене несвесно користе бол да би изразиле незадовољство партнером и његовом жељом за поседовањем жене.

Фригидитет жене заслужује посебну пажњу, али из више разлога задржаћемо се овде само на неким основним психоаналитичким поставкама. Пре свега фригидитет није готово никад изолован симптом, већ увек припада читавој неуротичној структури личности. Код тзв. тоталне фригидности блокирана је не само генитална ерогеност већ и читав љубавни живот. Код парцијалне фригидности појављују се разни видови потискивања. Понекад постоје и јаке мазохистичке склоности код жене, обично оних које су имале сурове очеве, или психопатолошки синдром познат као „освета женског кастрационог комплекса“, у коме жарка жеља за пенисом има за циљ испуњење фантазматичног завета да лиши мушкарца пениса (vagina dentata), или су, најзад, у питању жене које су фригидне услед несвесног повезивања задовољења сексуалних тежњи са страхом од неке опасности. Ова опасност је најчешће несвесно изједначавање партнера са оцем и страх да ће на овај начин задовољити прегениталну, инцестуозну, дакле забрањену жељу. На крају овог кратког излагања треба подсетити да су дефиниције фригидности доста различите и да отуд произилазе разни неспоразуми и неусклађености у навођењу процента фригидности међу женама.

Психолошки проблеми које поставља материнство нису нимало једноставни. За Данбарову (F. Dunbar) и Хелену Дојч (H. Deutch) стерилне жене и оне са спонтаним абортусима свесно или несвесно одбијају материнство. Међу стерилним женама, а не заборавимо да учесталост психогеног стерилитета варира између 10% и 20%, налазимо оне које желе дете да би угодиле мужу, да би га везале уз себе, затим оне које се боје да ће материнством прекинути блиставу каријеру или, негујући нарцистички култ, да ће изгубити свој шарм. Међу женама са спонтаним абортусом амбиваленција је очевидна у 65% случајева.

Нисмо у могућности да се осврнемо на друге гинеколошке синдроме у којима психички момент има прворазредну улогу или, као пратећи елемент неког органског догађаја, врло много утиче на ток, прогнозу и лечење основног обољења. Мислимо на абортусе, њихове узроке и последице, стање климактеријума, псеудогравидитета, гинеколошких операција итд.

Покушали смо да изнесемо неке механизме психички условљених поремећаја, увек свесни да код свих поменутих поремећаја узрок може да буде и чисто органске природе. Ово кратко излагање о психосоматским поремећајима у гинекологији треба да послужи као подстрек за много ближу и плоднију сарадњу између гинеколога и психијатра, нарочито међу овима психотерапеута, који често тек на тај начин могу успешно да реше сложене и терапији тешко приступачне случајеве бројних поремећаја у гинекологији, у којима женина психа има одлучујућу улогу како у настајању тако, још више, у лечењу насталих поремећаја.

ПСИХИЧКИ СТЕРИЛИТЕТ ЖЕНЕ

Није мали број бракова у свету који су без деце, а прави узрок није познат било зато што се брачни партнери нису подвргли медицинским испитивањима, или што су их кратко и површно обавили. Готово све до почетка XX века у многим земљама владала је кобна заблуда и предрасуда да је узрок стерилитета у браку искључиво жена. Последице таквог погрешног веровања биле су по жену не само тужне већ често и трагичне.

Данас нам је познато не само да су за стерилитет; у браку мушкарци одговорни у 40-50% случајева већ и да постоје такви психички услови у комплексном душевном животу жене који могу бити једини чиниоци за стерилитет у браку. Пре напредовања које је медицинска наука постигла у области гинеколошке психосоматике и психотерапије психогени узрок стерилитета често је био незамислив.

Под функционалним стерилитетом подразумева се такво психосоматско обољење у коме је изостанак затрудњавања, додуше, соматски симптом, али се никакав соматски узрок не може да докаже. Иако се данас већ може разликовати „органски“ од „психосоматског“ стерилитета, ипак је још увек врло деликатан задатак гинеколога и психијатара. Тако се, на пример, треба чувати да се психичке упадљивости код стерилних жена, које су тек последица стерилности, сматрају за узрок стерилности. Исто је тако познато да психичких конфликата има довољно, како код жена са примарно психички условљеним стерилитетом тако и код оних са органских узроцима.

Узгред да напоменемо занимљиву чињеницу да постоји нека врста функционалног стерилитета и код мушкараца, и то у смислу да у различита времена и под утицајем психичких чинилаца квалитет семена може да покаже плодност или неплодност. Ово откриће отвара у будућности врата новим испитивањима психички условљеног стерилитета у браку у коме узрок могу да буду оба партнера.

Када се већ једном претпоставило да постоји функционални стерилитет код жене, било је природно заинтересовати се за психичку структуру таквог типа личности, као и за несвесну динамику психичких сукоба у њеној психи.

Истраживања веће групе аутора, међу којима су се нарочито истакли Фишер (1953. г.) и Манди (1962. г.), обелоданила су постојање углавном два типа жена које болују од психичког стерилитета. Први тип су физички и психички незреле индивидуе које у брак улазе са скривеном, несвесном намером да и даље одрже однос дете-родитељ, то јест однос који је владао у њиховим породицама пре брака. Такве се жене одликују тиме што су упадљиво мирне, стидљиве, неодлучне, лако се збуњују и лако исцрпљују. У физичком смислу су женствене, али дуго на пубертетски начин. Њихово главно обележје је јака зависност од партнера.

Други, најчешћи тип функционално стерилне жене јесте тип агресивне жене са мушким цртама, сујетне и властољубиве, склоне ривалству на сваком пољу са мушкарцем, при чему желе да остану независне од партнера.

Што се тиче сексуалног живота партнера и њиховог могућег утицаја на стерилитет, дуго време су владале заблуде, како у круговима лаика тако и лекара. Тако је, на пример, дуго сматрано да недостатак оргазма код жене, или чак временско непоклапање доживљавања оргазма код оба партнера може да буде узрок стерилитета у браку. И поред чињенице што фригидност и стерилитет иду често руку под руку, у новије време сасвим је искључена нека тобожња веза између ових двеју појава. Жена која нормално доживљава оргазам у полним односима са партнером може да буде психички стерилна; исто тако, потпуна фригидност неке жене не мора да буде никаква препрека за гравидитет.

Пре него што бисмо прешли на нека психоаналитичка објашњења стерилитета у жене, треба поменути врло занимљив и динамичан однос између хормоналне и психичке активности жене. Према новијим изучавањима Бенедека (1971. г.), ритмичка смена двеју фаза оплодно-сексуалног циклуса, условљена лучењем двају различитих хормона, естрогена и прогестерона, одговара и двема психички различитим фазама у душевном животу жене. У фази сазревања фоликула жена се показује као активна, екстравертована особа са израженим хетеросексуалним тежњама. После овулације долази до занимљивог стања поунутрашњивања психосексуалне енергије, при чему се либидо окреће према себи јачајући пасивно-рецептивне и нарцистичке тежње у жене.

Из ових података можемо да закључимо да није само психичко у жени корелат хормоналног већ и обратно: на хормонално стање могу одлучно да утичу психодинамички чиниоци. Под утицајем дубоких конфликата у животу жене овај описани ритам може тако да се измени да психички чиниоци постану, тако рећи, јачи од биолошких, хормоналних, уносећи битне сметње и препреке у могућност оплођења уопште.

Када је реч о психосоматском стерилитету, треба нагласити да се психичка одбрана жене од затрудњавања одиграва на соматском терену тако што се испољавају у хормоналном или у аутономном нервном систему. О хормоналним сметњама већ смо нешто напоменули, а већ се доста зна и о путу оваквог утицаја који иде преко нервних влакана и вероватно неких хемијских посредничких супстанција од коре великог мозга преко хипоталамуса до хипофизе, а затим даље до ендокриних жлезда у полним органима.

Функционалне сметње у аутономном нервном систему могу да се испољавају на различитим местима женског гениталног апарата. Тако је могућ спазам јајовода, затим враћање сперме натраг преко вагиналних мишићних спазама, спастичне контракције оваријалног лигаментума, хемијске промене вагиналног секрета итд., а све то под утицајем само психичких чинилаца. Свака од ових функционалних сметњи, само ако довољно дуго траје, у стању је да доведе до стерилитета.

Психоаналитичко тумачење стерилитета односи се на битан сукоб који у жени постоји између женствености и материнства, при чему несвесно постоји одлучан отпор против материнске улоге. Овај сукоб, односно одбијање, имају корен у детињству и дубоким конфликтима девојчице са мајком, при чему идентификација са њоме, повезана са проживљеним страхом и фрустрацијама још из оралне фазе, ствара трајно стање јаког страха од трудноће и материнства. Често је упадљива разлика, која може да збуни лекара, између свесно наглашене жеље жене за дететом и несвесног жестоког опирања против затрудњавања.

Ако бисмо се на крају упитали да ли можемо и да ли треба да помогнемо женама код којих постоји доказана или са много вероватноће претпостављена психичка стерилност, и то после свих гинеколошких прегледа и евентуалног гинеколошког лечења, онда можемо рећи да је овакво лечење једино успешно када га обавља искусан психотерапеут.

Поставили смо питање, можда у први мах чудно, да ли оваквим женама треба да помогнемо. Сматрамо да то у свим случајевима није потребно, већ да избор у психотерапији мора бити врло брижљиво извршен. Мислимо овом приликом на оне жене којима је одбијање трудноће механизам самоодбране. Није свако психичко одбијање материнства само неуротичан механизам. Понека стерилна жена несвесно „зна“ неслућено више него што то и најлуциднија мисао психијатра може да претпостави. Ако хоћемо да будемо као психотерапеути паметнији или сујетнији него што је то потребно, па се упорно залажемо да излечимо жену, и то нам најзад успе, може се десити да доживимо врло непријатна изненађења. Мислим сада не само на озбиљне психозе жена за време трудноће или непосредно пошто роди дете, нити на честе спонтане побачаје или врло тешке порођаје, већ и на изразито одбијање детета од стране мајке не само док је сасвим мало него и касније.

Хтели смо овим да покажемо да је жена у могућности да остане стерилна због чисто психичких разлога и да се ови разлози крију у дубоким конфликтима њеног несвесног живота. Ови, најпре, душевно условљени конфликти преносе се на тело ометајући правилно функционисање нервног и хормоналног система. У извесним случајевима стерилитета лечење је могуће и успешно, а обавља се психотерапијом.

ТРИ НАЈЧЕШЋА ТИПА ФРИГИДНИХ ЖЕНА

Фригидност жене, као и импотенција мушкарца, најчешћи су поремећаји у сексуалном животу мушког, односно женског пола. Истини за вољу, треба одмах рећи да и један и други поремећај нису никакви изоловани феномени који би се односили на неко тобожње оштећење само сексуалног, дакле гениталног апарата мушкарца или жене. Проценат тзв. органског узрока импотенције или фригидности, дакле узрока који би се односио на неко стварно физичко обољење или оштећење полних органа, изванредно је мали. У свим осталим случајевима импотенције или фригидности, ови сексуални поремећаји искључиво су психичке или душевне природе, чији је узрок у неуротичном поремећају не само сексуалног живота јединке већ и читаве личности.

Фригидност жене је много раширенија појава него импотенција мушкарца. Мада је и сам појам фригидности споран, јер под њим различити аутори не подразумевају увек један исти феномен (разликују се, на пример, потпуна од делимичне фригидности), мишљења већине се слажу у томе да се проценат фригидних жена креће негде између 35-50%. Наравно да развој друштва, као и степен образовања значајно утичу на варирање поменутог процента који је још увек, очевидно, релативан. Због тога је вероватно да ће се у земљама са ниским стандардом, односно претежно примитивном структуром заједнице овај проценат померати према горњем просеку. Патријархално друштво је уопште склоно, нарочито тамо где постоји тежња да се овековече његове форме и ригидно задржи све „старо и проверено“, да од жена, у току васпитања, ствара асексуални тип који ће и сексуални акт, као и много шта друго у свакодневном животу стрпљиво да подноси и прима као део устаљене и једном заувек успостављене неминовности. Тако је, на пример, познато и утврђено да је међу женама старијих генерација, готово у свим земљама, углавном оних рођених до 1900. године, проценат фригидности био не само врло велики већ су оне у око 84% знале само за један коитални положај, а више од 1/3 се није свлачио.

С друге стране, међутим, занимљиво је напоменути да ако је у цивилизованим земљама са високим стандардом пуцање окошталих оквира патријархалног друштва, еманципација жена и слабљење улоге догматске религиозности довело до несумњивог опадања укупног процента фригидности код жена, оно је ипак, наизглед парадоксално, повећало неуротичност жене и то у смислу њене психолошке, па и физиолошке маскулинизације, веће слободе у испољавању агресивности према мушкарцу, што опет ствара несумњиве сметње у нормалном доживљавању полног односа, стварајући тако услове за повремену или делимичну фригидност.

Мада је фригидност у несумњивој зависности од поменутих социолошких фактора, чији је прави значај и удео у појављивању разноликих типова фригидности ипак тешко објективно проценити (пошто неки психолошки механизми, о којима ће бити речи, погодују појави фригидности и изгледа да су стално присутни у свим условима примитивног и цивилизованог живота), ми ћемо се у даљем излагању задржати на три најчешћа типа фригидних жена, за које се може с правом претпоставити да су постојали у прошлости, сигурно постоје у садашњости и бар за два од ова три типа може се поверовати да ће их бити и у будућности.

Пођимо најпре од онога типа жене у чијем је формирању можда највећег удела имало патријархално друштво са непромењеним представама о сексуалном моралу и његовим практичним применама у породичном васпитању. Реч је о оном типу фригидне жене која, у телесној градњи често инфантилна и недовољно отпорна према разним болестима и траумама, у своме психолошком профилу показује изразиту стидљивост, повученост, затвореност у односу на спољни свет или још и хроничну уплашеност. У оваквих жена, у чијој анамнези често налазимо да су имале сурове очеве који су их и физички мучили, а у чијим је фантазијама откривено да силовање има главну улогу, мазохистичке склоности биле су обично знатно изражене. Претерано строго морално васпитање у кући, и тамо где није било физичке грубости, ствара низ моралних препрека за доживљавање оргазма уз присутност јаког осећања кривице, све до свесног прихватања фригидитета као казне, испаштања и жртве за неки други стварно учињени или умишљени грех. Такве жене једноставно осећају да немају право на задовољство. Штавише, доживљавање оргазма код њих се понекад изједначава са предавањем проституцији.

Други, најчешћи тип фригидне жене је онај са тзв. комплексом Амазонке (по X. Ј. фон Шуману). Овај тип жене, који показује несвесну тежњу да егзистира независно од мушкарца, или да га само користи као полног партнера ради стварања деце, карактерише се јаком идентификацијом кћерке са мајком. Слично кћеркама митских Амазонки, ове жене су одрасле у породицама у којима је отац или потпуно недостајао или се врло мало, или никако, није бринуо о породици. Пошто се дете у нормалним условима свога развоја идентификује најпре са мајком, али онда постепено и све више и са оцем, стварајући тако, из онога што је наслеђем донело на свет и онога што је идентификацијом примило од родитеља, језгро свога сопственог Ја, природно је очекивати неуротички поремећај овог развоја (који налази готово увек свој одраз и у полном животу јединке), када нису испуњени услови за нормалан развој личности.

Конфликт код ових жена са амазонским комплексом је у дубоком унутрашњем сукобу између жеље за љубављу и материнством (да буде као мајка) и непријатељске агресије која се пење често до мржње према мушкарцу (да не буде као отац). Овакав амбивалентан став принуђава је да изабере мушкарца кога ће приморати да буде само инструмент оплођења са изразитом жељом да њиме влада (отуд склоност према фемининим мушкарцима), коју жељу може да пренесе и на сина кога није желела да роди (јер је очекивала кћерку). У сталном сукобу између агресије и потребе за љубављу, овакав тип жене не може сексуални акт да обави са задовољством.

Трећи тип фригидне жене оптерећен је тзв. Палас-Атина комплексом (такође по X. Ј. фон Шуману). Овај тип реши да води више или мање читав живот по угледу на мушкарца, да остане, по могућности, целог живота девица, и да се тако одрекне и рађања деце. Као што је Палас-Атина, у грчкој митологији, изашла директно из мудре главе свога оца Зевса, у пуној ратној опреми, са ратним покликом на уснама, тако се овај тип жене, за разлику од претходног, карактерише јаком идентификацијом са оцем. У оваквим породицама, у којима мајка представља слабу страну, недовољно се и рђаво брине за децу, услед незнања или, често, неуротичне неспремности за улогу мајке, а отац представља интелектуално и морално доминантну фигуру (мајка са мало школске спреме, отац натпросечни интелектуалац) кћерка ће рано развити конкурентску љубомору у односу на мајку. Презираће је и потцењивати, презирући и потцењујући истовремено све што је женско, у првом реду своју сексуалност. Сматрајући једино мушки начин живота за вредан и достојан живљења човека, таква женска особа рано ће показивати страх помешан са гађењем како према сексуалној тако и према материнској улози жене, компензујући се, често врло успешно, у интелектуалној области и на овај начин успешно се приближавајући и све више изједначавајући са оцем. Од оваквих жена, често са мушкобањастим цртама, могу касније да произиђу вредни интелектуални ствараоци који ће увек тражити друштво само мушкарца, наравно не да би се са њима упуштале у љубавне игре, пошто су, због свог јаког нарцизма, неспособне за било какво љубавно предавање, већ да би кроз интелектуалне разговоре ојачале своје мушке црте.

Описали смо три најчешћа типа фригидних жена не узимајући у обзир и неке друге типове фригидитета као што су: осветољубива жена која несвесно тежи да учини мушкарца импотентним, или жена превише еротски везана уз оца која је фригидна услед страха да ће сексуалним уживањем да задовољи инцестуозну, дакле забрањену жељу, итд.

Фригидних жена, као и импотентних мушкараца било је увек, без обзира на социолошку структуру друштва, која, као што смо видели, није ипак без значаја. И један и други поремећај израз су не само дубоког поремећаја читаве личности услед неповољних спољних чинилаца већ и егзистенцијални израз човекове недовршености, несавршености као и његовог, увек присутног, напора да целовитошћу своје личности постигне онај степен зрелости на коме љубав као најефикаснији лек ослобађа човека и таквих поремећаја.

НЕКИ ПСИХОЛОШКИ ВИДОВИ БЕЗБОЛНОГ ПОРОЂАЈА

У савременој медицини све више преовлађује гледиште и потреба да се упоредо са дељењем и цепањем ове науке на низ специјализација и субспецијализација, потребом која је настала несумњивим развојем медицине и продирањем све дубље у тајну природе и људског организма, покуша и нека синтеза и обједињавање ових специјалистичких медицинских грана у једну целину. Насупрот претежно дуалистичком начину досадашњег прилажења проблему људског тела и психе који још увек постоји и у медицинској настави данас, све више гласова, баш из медицинских кругова, подижу се у прилог једном холистичком гледању на поменути проблем, у коме би више дошао до изражаја целовит, синтетички прилаз проблемима здравља и болести. Сви они који заступају овакво гледиште не могу друкчије да се односе према различитим специјализацијама у медицини него као према карикама које повезују један ланац збивања у здравом и болесном људском телу и његовој психи.

Психолошки начин посматрања различитих физиолошких и патолошких збивања у човеку, било да је при томе реч о претежно соматском, психосоматском, или психијатријском обољењу, свакако представља ону другу, дуго занемаривану страну сагледавања човека у његовој целини. Па, као што су се и правници, социолози и филозофи изјашњавали о проблему вештачког зачећа, које је у Америци и Шведској отпочело још 1945. године, тако су сада ти исти стручњаци, заједно са психолозима и менталним хигијеничарима, заинтересовани за проблем безболног порођаја, који се исто тако већ годинама примењује у разним земљама Европе и Америке. Покушаћемо да изнесемо нека мишљења и сумње које су се појавили у круговима гинеколога, али и психијатара, када је реч о овоме проблему.

Душевно и телесно стање труднице представља посебно стање које се у много чему разликује од било кога периода у животу једне жене. Под несумњиво значајном претпоставком да трудноћа није на било који начин изнуђена, у коме случају се одвија под посебним негативним условима, душевни живот труднице је најчешће у некој врсти напетости између двеју супротних тежњи. Једна је позитивна, ношена племенитим осећањем да се доноси на свет један нов живот коме је потребна безусловна заштита и помоћ, друга је помало негативна и креће се у различитом страху од исхода трудноће, сумњи у сопствену способност да се новорођенче на најбољи начин одгаји, односно страху пред ставом партнера како према будућем детету тако и према будућој мајци која се, хтела то или не, и сама мења после порођаја. Која ће од ових двеју тенденција заузети претежну улогу - умногоме зависи од психичког здравља и душевне зрелости жене, од партнера и његовог односа према трудноћи и будућем детету, као и од низа спољашњих чинилаца, почев од става породице, па до става друштва према наталитету уопште.

Сва ова телесна и душевна збивања у организму трудне жене налазе свој драматични израз у акту порођаја. Очекивање догађаја, у једном одређеном року, на који се не може битно утицати, подвргавање нечему неизбежном (што је Фројдова школа исувише драматизовала употребљавајући израз: траума рођења и смртни случај), изазивају у жени већ неку врсту оправдане бојазни. Овај страх је тесно повезан с очекиваним боловима који треба да буду неопходан услов за сам акт порођаја.

Занимљиво је питање неких истраживача трудноће и порођаја: да ли је жена одувек рађала са боловима, и тако се подвргавала библијској заповести по којој ће „с мукама децу рађати“? Руски истраживачи, на пример, под утицајем Павловљеве школе, сматрају да болни порођај није неопходан, нити од природе унапред предвиђен феномен, већ је настао у току времена условним рефлексом, првенствено кроз тзв. други сигнални систем, тј. преко изговорене и написане речи. Ако би изразили сумњу у оправданост оваквог мишљења, јер нам подаци из каменог доба ипак недостају, могли бисмо да се сложимо да је мера данашњег страха, грчевитости и бола за време порођаја нека врста зачараног круга насталог заиста у току цивилизације. Једно је у сваком случају сигурно. Од када постоји човечанство, врло вероватно је постојала жеља трудне жене да јој се болови за време порођаја олакшају, убрзају или сасвим отклоне. За ово тврђење доказ нам је народна медицина, која у свим народима има низ средстава која могу повољно да утичу на болове при порођају.

Нови проблеми настају, међутим, са нашим временом у вези са повећаним захтевима жена (ови захтеви су код Американки и статистички доказани) управо за безболним порођајем. Низ чинилаца, везаних за данашњу цивилизацију, допринели су оваквим захтевима, оправданим или неоправданим, за сада не бисмо хтели да расправљамо. Међу ове чиниоце убрајамо пре свега промењен став жене у савременом друштву, повећан праг осетљивости данашњег човека према разним болним надражајима уопште и, не на последњем месту, напредак у техници анестезије. Ка, .ви су све повољни изгледи пружени жени напретком анестезиологије?

Потпуна наркоза за време читавог тока порођаја углавном је одбачена, јер оваква наркоза није неки равнодушан догађај, како за органе и ткива жене тако, још више, за дете. Уместо овога исувише опасног начина анестезије, предложен је, и данас је у све широј примени један други, мање опасан метод, познат под именом континуирана каудална анестезија. Дубоко у кичмени канал жене уводи се фина цевчица са једним катетером у њој, преко кога се, уз помоћ мале пумпе, доводи у одређеним размацима времена онолико анестетичког средства колико је потребно за отклањање болова. Нажалост, ни овај метод није без недостатака, а неки од њих су врло опасни за мајку и дете. Уношење инфекције у кичмени канал, нагао пад крвног притиска, парализа дисања са смртним исходом или уношење претеране количине анестетика која доводи до стања опште наркозе, па мајка често тек идућег дана схвати да је родила, - неке су од забележених, не тако ретких компликација у примени ове методе. На известан уопштен начин може да се каже да употребом овог метода, жене више не рађају саме, већ се за њих рађа. Треба на крају поменути још један метод, који нам се чини најприкладнијим и свакако најбезопаснијим - а то је модификован метод аутогеног тренинга у психопрофилактичном вођењу трудноће и порођаја. У примени овог метода, који је и код нас у употреби, жена се још пре порођаја научи правилном опуштању мишића, нарочито карлице и доњих удова и то у комбинацији са техником дисања, од које такође умногоме зависи олакшање и убрзање тока порођаја.

Какав бисмо закључак могли да изведемо из читаве ове расправе која нам је, с једне стране, показала све чешће захтеве жене у нашем добу да јој се омогући безболан порођај, а, с друге стране, још увек немоћ савремене медицинске науке да јој се у овоме, без опасности по њу или дете, изађе у сусрет? Чини нам се да у феномену безболног порођаја можемо да сагледамо још једну од далекосежних последица неког општег моралног и физичког умртвљавања и омлитављења данашњег човека. У незадрживом освајању комфора, и постигнутог конформизма данашње технократске цивилизације, упоредо са све већом употребом медикамената, нарочито различитих дрога, све је упадљивија тежња човека да избегава сваки бол, па и онај, у неку руку, физиолошки и неизбежан. Стално у бекству од нечег, од сукоба, болести, човек срља управо у ону нимало безазлену болест, коју је један немачки лекар (Muller-Eckhard) тачно назвао: „болест не моћи бити болестан“. Изванредна сложеност данашњих збивања у свету изазвала је, као једну од својих негативних реакција - бекство од свих одговорности, од свега што треба да подсети човека на његову зрелост, дужност и слободу.

[регул]

Шумадинац,врло је важно да човек,без обзира на пол,иде редовно код гинеколога!Према томе,имаш моју пуну подршку,само напред,онако гинеколошко-психосоматски!

[Шумадинац]

ТУБЕРКУЛОЗА И ПСИХА

Не изгледа у духу медицине (која се бави проблемима пресађивања органа, тражења узрока и лечења рака, или продуженог човековог борављења у ванземаљским условима) да поново говори о једној старој, већ такорећи заборављеној болести, која је била страх и трепет ранијих векова, а за коју се, не сасвим оправдано, мисли да више није проблем за лекаре нити опасност за друштво. Иако су већ давно откривени и узрочник туберкулозе (Кох, 1882) и лекови против ње (стрептомицин, 1944), још је остала загонетна занимљива веза између туберкулозе као инфективне, органске болести и човека, односно човекове психичке структуре као носиоца ове болести. А управо од ове сложене и не увек схватљиве везе умногоме зависи не само тренутак разбољевања од туберкулозе већ ток, прогноза и лечење ове болести. Питање које психосоматичари, психотерапеути и психијатри данас постављају када је реч о односу између туберкулозе и психе гласи: да ли је код туберкулозе претежно реч о секундарним психичким манифестацијама проузрокованим дугим током ове болести, или има доказа да туберкулоза под извесним условима може да буде проузрокована примарно психогеним чиниоцима?

Карактеристично је, најпре, да није било много лекара у прошлости који су поклонили више научне пажње односу између туберкулозе и личности туберкулозног болесника, упркос упадљивим неуротичним или психотичним испољавањима неких болесника. Оно што знамо о психичким збивањима туберкулозних болесника или ређе, а значајније, о њиховом психичком стању пре и уочи избијања болести дугујемо више талентованим уметницима и њиховим уметничким остварењима, него лекарским извештајима.

Морамо признати да пре појављивања психоанализе и савремене динамичке психологије још није био откривен, па ни употребљаван „психогени речник“ медицинара и психолога који је данас постао културна тековина већине школованих људи. Шта би, на пример, казали и како реаговали лекари прошлог столећа на једну савремену психодинамичку формулацију која у туберкулози види „појаву саморазарања, самоубиства, која долази до изражаја у деструктивном разбољевању органа, при чему се, на пример, плућна туберкулоза може да пореди са психозом или тзв. Орган-психозом“? Тешко да би се од некадашњих лекара који су се бавили туберкулозом могла да измами нека друга реакција осим чуђења и слегања раменима.

Данас, међутим, управо захваљујући великим открићима у психологији и психијатрији, неупоредиво више знамо о тајнама људске психе, па и о односу ове психе према телу, телесним збивањима и телесним болестима. Између осталих телесних болести, код којих је однос према психичком чиниоцу у личности јединственог човековог бића боље испитан и схваћен последњих деценија (при чему је тај психички чинилац за један низ телесних болести морао бити узет као доминантан) и код туберкулозе је боље упозната веза између човека и узрочника болести, при чему је лакши део посла био раније обављен, и то онај који се односи на сигурне пратеће психичке симптоме у току хроничног туберкулозног обољења.

Хронични туберкулозни болесници (мисли се у првом реду на оне са плућном туберкулозом) у већини показују низ различитих душевних испада и то од оних лакших, као што су често мењање расположења, затим појаве страха и фобија, па до тежих, психотичних криза параноидног, депресивног или схизофреног типа. Већ ова различитост патолошких психичких испољавања болесника указала је испитивачима на важност тзв. преморбидног фактора, тј. протегла је психолошко испитивање болесникове личности на период како непосредно пре избијања туберкулозе тако и на много ранији период у развоју личности који је досезао све до раног детињства. Тек тада су почеле да се откривају занимљиве везе које су све убедљивије указивале на разна оштећења личности давно пре избијања болести. Тако је познати француски психоаналитичар Ракамје (P. C. Racamier) показао да у 90% случајева код његових 150 туберкулозних пацијената постоје ране сметње афективног односа према мајци или оцу. Најчешће су то били поремећени односи у породици у којој је мајка представљала доминантну страну, а отац попустљиву и слабу. Када је и већина других аутора могла да потврди Ракамијеове налазе, постепено је могла бити прилично успешно реконструисана животна историја и преморбидна личност туберкулозних болесника. Ако помало и буде личила на шему ова од неких научника предложена психолошка скица личности која може касније да оболи од туберкулозе, неке описане црте у карактеру као и начину испољава ових црта изгледа да су код једног већег броја туберкулозних болесника заиста присутне.

Неравномерно се идентификујући у раном детињству са доминантном мајком и слабим оцем, остајући привржен, све јаче везан и све више мажен од мајке код овакве личности развијају се црте пасивност, несамосталности и несигурности; у односу на своју околину оваква личност постаје упадљива претераним захтевима, егоцентричношћу и наглашеним нарцизмом, паразитарним начином живљења, као и дисоцијалношћу која се делом може схватити и као израз сметњи агресивних потреба у човеку. Ове потребе, наиме, због појачаног страха и несигурности у његовог носиоца, у немогућности да се нормално празне према споља, окрећу се према унутра, појачавајући несвесну склоност према самооштећивању и саморазарању, трошећи се до изнемоглости у претераној активности и жртвовању за друге. Иза алтруистичког понашања, међутим, често се крије бес, непријатељство и жеља за осветом.

Носилац оваквих карактерних особина, према бројном искуству истраживача, има врло често знатне потешкоће у избору партнера. Налазећи се у јакој неуротичној амбиваленцији између страха да напусти мајку и на тај начин изгуби њену брижност и љубав, коју му је на претеран начин целог живота указивала, и нормалне жеље да отпочне заједнички живот са вољеним партнером (чију спремност на жртвовање још није довољно испитао), овакав човек може први пут да оболи од туберкулозе, или да му се погорша већ готово залечена туберкулоза, управо у тренутку веридбе, односно заказаног венчања.

Ако смо на овај начин истакли значај преморбидне личности будућег туберкулозног болесника, односно значај раних осујећивања у његовој породици, али и важност провокативног момента у тренутку избијања или погоршања већ постојеће туберкулозе (наравно да амбиваленција у љубави није једини провокативни чинилац, мада је врло чест и то нарочито код жена), не треба занемарити ни остале чиниоце који нису директно зависни од психе болесника. У ове чиниоце убрајамо наслеђену или стечену склоност према туберкулози, опште социјалне прилике у којима болесник или будући болесник живи, вирулентност бактерије која изазива болест, као и опште стање ухрањености и присутности имунитета у односу на болест.

У закључку можемо рећи да иако нисмо могли до краја потврдно да одговоримо на раније питање о могућности примарно-психогеног обољевања од плућне туберкулозе (јер за овакво тврђење још увек немамо довољно убедљивих научних доказа), можемо са доста сигурности и вероватноће не само реконструисати животну историју и провокативне моменте који су одговорни за наступање болести, већ и да тврдимо да ток, прогноза и исход лечења туберкулозе стоје у тесној вези са општим психичким стањем болесника. Свима фтизиолозима је познато колико је зачуђавајућих и необјашњивих погоршања или побољшања наступило у кратким размацима времена код плућне туберкулозе под утицајем промена психичког стања болесника. Можемо рећи да нигде у медицини, осим можда код рака, није психа пружала необичнијих доказа своје моћи него што је то случај код туберкулозе.

Треба, најзад, нагласити да је у савременом лечењу туберкулозе, осим медикамената и других опробаних начина, психотерапија постала неопходна карика. Јер ако је туберкулоза мултикаузална болест, а она то несумњиво јесте, онда и терапија мора бити таква.

[Шумадинац]

РАК И ПСИХА

Када психосоматска медицина нашег времена објављује да у свакој болести, поред откривеног или неоткривеног физичког узрочника, делује и психички чинилац, пошто организам дела као психичко јединство, онда овакво тврђење наилази на више или мање опште разумевање и код нестручњака и код стручњака у области медицине. Када се, међутим, оваква поставка психосоматске медицине пренесе и на неку конкретну болест, на пример на туберкулозу или рак, па се претпостави, некад са више некад са мање доказа, да и у овим тешким болестима - од којих једну познајемо сасвим добро, док смо другу тек почели дубље да упознајемо - психички чиниоци играју знатну улогу у њиховом настанку, онда се и код стручњака и код нестручњака јавља сумња и подозрење. По нашем мишљењу, не и с правом. Ево, најпре, нешто историјских података које немамо никаквог разлога да занемаримо и да на њих гледамо са благом иронијом или чак са презрењем, попевши се на успесима овенчани престо медицине XX века.

Рак је, најпре, као болест познат још из медицинског дела индијског уметничког епа Рамајана из 2000. године пре наше ере и египатских папируса из 1500. године пре нашег времена. Славни грчки лекар Хипократ дао је први име болести карцином, сматрајући да она долази услед поремећених односа између крви, слузи и жучи, према његовом познатом учењу 1 о соковима. Други, не мање познати грчки лекар Гален, из другог века наше ере, мислио је да црна жуч проузрокује рак, па да су овој болести, дакле, склони људи меланхоличног темперамента. Ово исто је још, увек мислио и чувени арапски лекар из 1000. године - Авицена. Према тибетанско-ламаистичкој медицини, већ вековима се мисли да је последњи узрок раку у фактору личности.

Конституционално-хуморална теорија рака одржала се у европској медицини до у касни XVIII век. Још и у XIX веку већина познатих лекара је мислила да рак лакше настаје код особа склоних повећаној и продуженој нервној напрегнутости, али и жалости. Крајем XIX века почела су у Енглеској у болницама за рак прва систематска изучавања, која су показала да је од 250 испитаника, 156 имало, пре избијање болести, тешка душевна оптерећења, нарочито проузрокована смрћу неког блиског сродника. Како су једно време у XX веку психичка истраживања узрока рака изгубила од ранијег значаја пред директним истраживањем ћелија, вируса и могућег органског узрока, последњих деценија психосоматска је медицина, обогаћена искуствима психоанализе, обновила изучавања психогенезе рака.

Не тврдећи, наравно, да је рак последица само психичког утицаја, логично је претпоставити да у његовом настајању учествује цео организам, дакле и душевно стање. Још 1931. године Форг (Forgue) је нагласио да поред сигурне улоге тзв. карциногених фактора, као што су зрачење, испарења, никотин, вируси итд., и емотивни чиниоци морају да припреме терен за почетак карциногеног дејства штетних материја. Форг је нарочиту пажњу обратио на депресивна стања која делују на ендокрину равнотежу, а њени поремећаји спремају ћелије да буду осетљиве и пријемчиве на канцерогене материје.

Све до у најновије време протеже се старо веровање да у личности оних којих оболе од рака преовлађују пасивност, спутаност воље, неодлучност, депресија. Укратко: толико ћудљиви ток рака не доводи се у везу само са већом или мањом малигношћу тумора већ и са душевним утицајем. Да основно расположење болесника може да успори, убрза или чак заустави раст тумора, независно од терапије, одлично је познато не само канцеролозима, хирурзима, радиолозима већ, исто тако, и самим болесницима и њиховој околини. Спонтана излечења од рака, једном сигурно доказаног, иако врло ретка, описана су у стручној литератури и у овој још увек неразјашњеној мистерији психичком чиниоцу не може да се не припише знатна улога. Иако смо још далеко од тога да поставимо чвршће карактеристике личности које су склоне обољевању од рака, савремена психолошка истраживања у Америци могла су да код 300 болесника, у 64% покажу неке заједничке црте у личности оболелих. Тако је показано да у већ сасвим младим годинама будући пацијенти испољавају рано развијена осећања кривице праћена самопрекорима. Односи према људима у току средњег доба живота остају површни, не уноси се довољно топлине и енергије у њих, емоционалне везе временом слабе, постоји опште осећање затајивања у животу. У старијим годинама дегресивно осећање усамљености расте, каткад пацијенти на прагу разбољевања више заправо и нису депресивни, већ стварно очајни. Заједно са очајањем наступа жеља и уједно страх од смрти, Губитак неког блиског бића често је одлучујући чинилац за почетак болести. Ранија осећања кривице опет снажно надиру, овога пута везана за изгубљени објекат. У току једног испитивања шездесеторице пацијената оболелих од рака, тридесет и један је мислило да су сами криви због болести, двадесет пет да су криви други. Још пре него што су се разболели, један тип будућих болесника чами у страшљиво-депресивном стању не тражећи ни од кога помоћи, други тип покушава да своје осећање кривице разреши незадрживим предавањем себе спољњем свету, нерационално трошећи своју енергију.

И у Русији Павловљева школа је показала да функционална слабост можданог кортекса изазвана разним стресовима (психички и физички непријатним шоковима и узбуђењима), нагиње дистрофичним процесима, између осталих и раку. И Руси су нашли да од 235 жена са раком дојке, 93 су биле изложене тешким психичким конфликтима.

У закључку можемо рећи да се динамика болести од рака не објашњава само злоћудношћу реакције ћелије и реакције околног ткива већ и нервним, душевним, хуморалним, алергично-имунолошким и метаболичким чиниоцима, дакле, целином реакције организма. На неповољан ток и трагичан исход рака, можда чак и на његов почетак, несумњиво да утичу конфликти уз непрестани страх, бригу и безнадежност. Због свега овога поставило се оправдано питање значаја и улоге психотерапије код болесника од рака. Она се у неким земљама Запада већ активно и спроводи. Отуд произлази врло значајна улога лекара који мора бити сам ослобођен свесних и несвесних страхова, и много више од тога, он мора да буде искрени оптимиста у прогнози. Овај оптимизам има и основе: 1938. године сваки пети пацијент од рака био је спасен а данас сваки трећи.

[Шумадинац]

ИНФАРКТ И ПСИХА

Психосоматска медицина „открила је“ модерном човеку нешто што су стари лекари, од Хипократа и Галена па до лекара с почетка XIX века, емпиријски знали, изоштравајући вековима свој дар посматрања и своју интуитивну способност непосредног поимања психофизичких догађања у здравом и болесном човеку. Модерна наука, која је почела да се развија у XIX веку, служећи се у првом реду експериментом, мање посматрањем, још мање интуицијом, без обзира што је дошла и до неколико нових, несумњиво револуционарних открића, само је наставила да „доказује“ оно што се некада давно знало и осећало да је тако. Ова „открића“ модерне медицинске науке, у првом реду психосоматске медицине, односе се првенствено на свим људима, лаицима као и лекарима, одувек познате утицаје, психичког стања индивидуе на његово физичко стање, и обратно. Подсетимо се на неке од њих.

Ми црвенимо од стида и бледимо од страха, јер крв у првом случају снажније притиче у образе, односно, у другом случају, не притиче довољно. Испитивање крвног притиска код пацијената доказује готово редовно повећавање овога притиска, док висина повећања зависи од темперамента сваког испитаног кандидата. При рендгенском испитивању срца хипнотисаног, који је у хипнози доведен у стање јаког узбуђења, могло је да се утврди повећање срчаног волумена до 1 цм. Ништа мање јасно не испољава се утицај душевних узбуђења на желудачно-цревни канал (вероватно и из ових разлога за нека примитивна племена седиште душе није у срцу или мозгу, већ у утроби). Свима је познато да се пљувачка при узбуђењима која повећавају апетит, обилније лучи, при другим, на пример у страху, готово престаје да лучи; много је мање познато да је мишљење старих лекара да пљувачка у гневу постаје отровна и да је због тога не треба гутати посредним путем што је и доказао још средином прошлог века познати физиолог Еберле, који је утврдио да рана од уједа раздражене животиње показује већу злоћудност. У нашем веку могло је бити доказано да се при узбуђењу пљувачка не само квантитативно мења већ да показује знатан прилив садржаја који је повезан са отровном цијановодоничном киселином.

Опет је већини познато како из дуготрајног стања напетости, уздржаваног афекта и страха наступа појава гризлице дванаестопалачног црева или желуца, а мање је познато да су и јетра и жучна бешика подложне утицају јаких узбуђења. Додуше, још је Хипократ меланхолију назвао по црној жучи, која се у оваквој боји лучи у дубокој жалости човека, али тек је Витковер код својих хипнотисаних пацијената недавно показао да је ова жуч изразито светла при радосним узбуђењима. У јаком гневу лучење жучи престаје потпуно или готово потпуно, али још није са сигурношћу доказано да ли могући наступ жутице као последица оваквог гнева настаје услед грча одводних жучних канала или што стварање жучи у јетриним ћелијама престаје. Вероватно да оба чиниоца имају значајну улогу.

Од Платона се наслућује да слезина, тај скривени орган, теже приступачан тачнијем истраживању, има нешто заједничко са човечијим карактером, темпераментом и емоцијом. Још је Халер писао: „Болест слезине може да се слободно изједначи са хипохондријом, меланхолијом или лудилом“. Енглеска реч за слезину splin, добро погађа, суштину овог органа. Новија истраживања слезине потврђују ова, стара наслућивања.

И тако редом - могли бисмо и даље да набрајамо поуздане доказе модерне психосоматске медицине о утицају психичких чинилаца на различита обољења и свих других органа: плућа, бубрега, гуштераче, жлезда са унутрашњим лучењем, итд.

Нас ће сада више занимати утицај психичких чиниоца на данас широко распрострањено обољење срца које називамо инфаркт. Његова распрострањеност, нагло, драматично наступање код до тада привидно здравих људи, њихов каткад катастрофални исход или споро опорављање - принудили су и кардиологе и психијатре да удруженим снагама покушају да реше загонетку овог срчаног обољења, да открију, осим физичких, и његове психичке узроке, не би ли постигли, оваквим бољим увидом у природу болести, њено спречавање и боље лечење. Овде ћемо изнети нека запажања психијатара који су се годинама бавили психичком структуром људи који су прележали инфаркт.

Кристијан из Хајделберга тврди да иако инфаркт делује нагло, као ударац судбине, фактори средине и фактори личности су од великог значаја. Познато је да боља исхрана, повишење холестерина и недостатак физичке активности рађају инфаркт. И поред тога и културолошки фактори су значајни, јер како би се иначе објаснио велики број случајева инфаркта међу Итало-Американцима у Пенсилванији који се хране као и други Американци.

На основу једног познатог теста примењеног код пацијената који су преболели инфаркт, као кандидати за инфаркт описују се енергичне, активне, екстравертоване личности, ентузијасти, пуни импулсивног у себи, склонији ризику, чешћем мењању позива и места становања. Професија не рађа инфаркт, него обратно, професија се бира због црта личности које предиспонирају за инфаркт. Чешће оболевају они који су изложени јаким међуличним агресијама. Није толико битно која се храна узима, већ начин на који се узима и према томе прерађује. У журби данашње технократске цивилизације храна се све више узима на начин оралне регресије, која ступа на место спутане моторне агресије. Аутор потврђује и на свом материјалу ранија запажања да прави стенокардични болесници умањују своје тегобе и не долазе радо код лекара. Овакви људи не препознају своје унутрашње конфликте, већ у њима постоји несвесно симулирање прилагођености средини, принудно се бежи у рад, и постаје овако на неуротичан начин претерано активан. Распаљен рад будућег инфарктног болесника је реактивна формација настала због страха од напуштања, а управо таква личност са великим нарцистичким улагањем у рад подстиче се у данашњем индустријском друштву.

Бастијанс из Лајдена је такође испитивао специфичност личности код инфаркта и његови налази се углавном поклапају са Кристијановим. Присилна савесност, заљубљеност у рад, карактеристичне су црте личности. Већина његових пацијената се сукобљавала с оцем, који је, како каже, или њих избацио из куће, или они њега. Код већине пацијената нашао је да је било у питању рано одбацивање у родитељској породици. Поред описане претеране активности, постоји жеља да се постане пасиван. Ове осцилације између претеране активности и пасивности лоше се одражавају на срчане функције.

Закључак значајан за терапију болесника од инфаркта био би следећи: готово код сваког оваквог болесника није довољна само кардиолошка терапија, већ је неопходна и помоћ психијатра, тачније психотерапеута. Овај треба да ослобађа болесника осећања кривице ако ово осећање постоји скривено и неуротичне присилне потребе за претераном активношћу. У раду се мора уживати, а не рад прихватити као уточиште и бекство од нерешених личних проблема. Ако се ово и не може увек постићи, неопходно је наћи равнотежу претераном раду, задовољствима друге природе којима се човек мора да посвети у слободним часовима. Физичка рекреација и бављење спортом, излажење у природу, здрав смех и хумор, лака исхрана без претеране употребе никотина и алкохола, опет успостављају опасно пољуљану равнотежу у личности.

Дакле, и за инфаркт, као и за многа друга обољења од значаја је опште правило психосоматске медицине: нормално функционисање наших телесних органа зависи од ведрине нашег духа.

[Шумадинац]

СТОМАЧНА ГРИЗЛИЦА И ПСИХА

Још од времена када је Франц Александер (F. Alexander), познат амерички психијатар и у неку руку творац психосоматске медицине, као први указао (1934) на психодинамичну повезаност код „чираша“, болесника са гризлицом желуца и дванаестопалачног црева, веза између ове стомачне гризлице и психичког стања болесника постала је лекарима јаснија а лаицима приступачнија. Од тога доба до данас извршено је више врло темељних поузданих научних испитивања на више десетина хиљада болесника са стомачном гризлицом, тако да се може рећи, готово са пуним правом, да је ова болест, између других тзв. психосоматских обољења, најбоље проучена.

У овом нашем прегледу новијих испитивања (којима прилазим првенствено као психијатар и психотерапеут) нећемо се бавити конституционалним, наследним, хормоналним, хистолошким и биохемијским чиниоцима, не зато што они не би били значајни у настанку стомачне гризлице, већ што сматрамо да је психички чинилац ипак претежнији и што ова истраживања пре спадају у област или чистих психосоматичара или интерниста.

Биће најпре занимљиво да се осврнемо на теорије о настанку „чира“ у стомаку и типовима личности код којих се овај „чир“ најпре појављује, које су изнели најпознатији и најпризнатији психијатри, психотерапеути и психоаналитичари у скорој прошлости.

Према Александеру, основни проблем „чираша“ јесте нерешен проблем зависности, односно независности. Док се споља гледајући „чираш“ понаша и себе сматра за вредног, активног и продуктивног човека, амбициозног и частољубивог, спремног да помогне другама и да преузме сваку одговорност, у своме несвесном он заузима супротан став: интензивно чезне за љубављу и признањем, зависношћу и помоћи. Услед оваквог сукоба између свесног и несвесног става пацијента који се протеже годинама и деценијама, код овога не може да дође до неопходног емотивног растерећивања у било коме виду (ако покуша да буде агресиван осећа грижу савести која појачава стомачне тегобе), што доводи до трајне узбуђености парасимпатичног огранка вегетативног нервног система. То опет проузрокује хроничну надраженост вегетативним живцима снабдеваних органа, у случају о коме расправљамо желуца или дванаестопалачног црева, на коме се онда после почетних функционалних сметњи појављују органске морфолошке озледе.

Занимљиво је да се уз ову Александерову теорију укаже на доста познату и раширену психолошку појаву тзв. комплементирања или допуњавања којој подлежу делови нашег несвесног и свесног бића који само у интегрално повезаној и зрелој личности функционишу релативно целовито. У многобројним другим случајевима свако наше упадљиво свесно понашање, као што је, на пример, претерана потреба за важењем и истицањем или претерана потреба да будемо добри и пажљиви, произилази из неког супротног става у несвесном, дакле, у конкретном примеру, из осећања беспомоћности и инфериорности, или неке скривене и потиснуте агресије, чак мржње према одређеној блиској особи.

Неоаналитичка школа Шулц-Хенкеа (Shultz-Hencke, 1951) наглашава значај повезивања разних доживљаја у раном детињству са одређеним покретима органа у различитим фазама развоја у том добу. Сваки афективни доживљај у детињству, такорећи, налази одмах и своје телесно пражњење; дете већ рано учи да се користи „органским језиком“ неког одређеног органа, у овом случају стомака или, у ширем смислу, желудачно-цревног тракта. Иако у току телесног и психичког сазревања човек постепено учи да обуздава и на други начин, а не само телесним, своје афекте, увек је могуће да у одраслом добу, услед неке дуго понављане напете афективне ситуације, која може долазити споља или изнутра, наступи нека врста „враћања уназад“, ресоматизације афекта, који сада опет користи некадашње путеве пражњења преко органа и то опет оног који је већ у детињству „изабрао“ као „место мање отпорности“.

Суровија је, али због тога можда не мање истинита, теорија Меланије Клајн (Melanie Klein, 1955) по којој су стомачни болесници агресивно-садистички према својој најближој околини (ово је пре свега њихов несвесни став), интројектујући омрзнути објекат у себе, повлачећи у исто време свој либидо с објекта на своје телесно-Ја, оптерећујући га овако двоструко. Овакви болесници, једноставно изражено, „гутају своју мржњу“, тј. поунутрашњују свој конфликт и сада „једу свој орган“. По Меланији Клајн, „избор“ стомака за овакав патолошки динамичан развој одиграва се врло рано, у прегениталној, деструктивној фази детета, услед почетног интројицирања објекта.

Оваквом развоју догађаја погодују (као и увек?) грешке родитеља у васпитању.

Сас и његова група сарадника унеколико је потврдила поставке М. Клајн, доказујући на бројним пацијентима да је појачано лучење желудачне киселине било, мање производ неке специфичне конфликтне ситуације, а више израз афективног стања беса и љутње. Ова емотивна стања преко „регресивне инервације“ вагуса (мешовит живац који оживчава трбушне органе) доводе до хиперсекреције киселине. Осим често понављаних доживљаја мржње, беса и љутње, неки други аутори (Мал) нарочито истичу хронично стање страха као могући узрок настајања стомачних сметњи.

Енгел (1962) и Бројтигам (1973) су проширили и продубили некадашњу Александерову теорију о конфликту „зависност-независност“ стомачних болесника, наглашавајући да осим пресудне везе детета са мајком и лоших искустава које је са њоме имало, у одраслом добу, после оваквог искуства, губитак вољеног објекта представља последњи камичак који је пао у препуњену чашу воде. Овај губитак не мора да се односи само на одређену особу нити он мора да буде смрт те особе. Свако осећање беспомоћности које прати такве људе при отцепљивању од неке заједнице, групе или своје земље, било да је оно наступило вољом и одлуком других (удаљавање из радног колектива, партије, породице), или својом одлуком (економско емигрирање), чест је повод првом појављивању стомачне гризлице.

Најзад, Овербек и Библ (1975), на основу дугогодишњег искуства у раду са болесницима на Психосоматској клиници у Гисену (СР Немачка), покушали су са класификацијом улкусних болесника на следећи начин:

I група - то су психички „здрави“ улкусни болесници. Могуће је да људи са добрим функционисањем Ега и стабилним односом према објектима, под изузетним околностима јаког психосоцијалног оптерећења, услед регресије Ега и ресоматизације, при извесној диспозицији желуца оболе од „чира“ у смислу једнократне психосоматске реакције.

II група - то су „чираши“ карактер-неуротичари. Ови људи, са хроничним обољењем стомака, показују споља псеудонезависан положај (као реакциону формацију) и уз огроман напор, који иде све до „нервног слома“, покушавају да одрже свој положај и углед а при том показују црте озбиљне неурозе опсесивног и депресивног типа.

III група - јесте група социопатских болесника са гризлицом стомака. Слабог Ега, пасивно-зависни, веома упућени на јача лица у својој околини, овакви пацијенти се понашају „паразитски“ у друштву, остају на оралним конфликтима и при том кверулирају (тужакају се) због сваке и најмање увреде постајући тако све више асоцијални.

IV група - „психосоматски чираши“ су личности сиромашне фантазијом, ригидне и стереотипне у свакодневном животу, бојажљиве и уплашене пред сваком променом, цепидлаке и претерано савесне, који истичу „принципе“ својој околини, замерајући и корећи сваку немарност и опуштеност.

Овој групи је у много чему блиска и последња, V група, „нормопатских“ болесника, који се одликују претераном прилагођеношћу друштву, исцрпљујућим друштвеним активностима и аутодеструктивном активношћу органа, која често доводи до крвављења или прскања гризлице.

Навели смо најпознатије и најприхватљивије теорије о настанку „чира“ у стомаку, као и најчешће профиле личности таквих болесника. Без обзира којој групи „чираш“ припадао, психички чинилац је пресудан како у настајању тако и у одржавању гризлице. Иако не мислимо да је будућа судбина сваког од нас, па и „чираша“, записана већ у првим годинама детињства услед разноврсних траума и лишавања, морамо признати да се много шта дубоко уреже не само у наш карактер већ и у наше органе још у детињству. У сваком случају, одрастао човек располаже у себи могућностима да трауме и лишавања из детињства исправи. Ако је много хроничних улкусних болесника, није мали број ни оних који су на разне начине, променом свога животног става, психотерапијом, медикаментима или спонтаним излечењем престали заувек да буду болесни.

[Шумадинац]

ШЕЋЕРНА БОЛЕСТ И ПСИХА

Давнашње наслућивање, а код неких великих лекара у прошлости увереност да у свим телесним болестима не само што суделују психички чиниоци већ да они представљају често једини њихов стварни узрок у нашем времену налази све више присталица, а научни докази за овакво мишљење све су бројнији. Тако је за низ телесних болести - почев од гризлице стомака, преко неких облика бронхијалне астме до високог крвног притиска - врло брижљиво испитано и успешно одређено место психичког чиниоца како у настајању и одређивању тако и у њиховом успешном лечењу. За друге болести органског типа, као што су болести штитњаче, хроничне цревне болести, туберкулозу, али и за рак или инфаркт, све се више гомилају озбиљна научна саопштења психосоматичара која указују да удео психе са њеним свесним и још више несвесним конфликтима није нимало безначајан; с друге стране, драгоцена помоћ болесникове психе у лечењу ових болести, и онда када су употребљени најбољи и најсавременији начини медикаментозног лечења, управо је одлучујућа за успех лечења.

Релативно је новијег датума изучавање психичког чиниоца и код таквих болести као што су обољење жучне бешике, реуматизма или шећерне болести за које се претпостављало да су типично органске болести више или мање познатог узрока. Посветићемо ово излагање савременим психосоматским достигнућима у истраживању шећерне болести, популарног diabetes mellitusa.

Старо је опажање и клиничара и болесника да се већ постојећи дијабет погоршава или побољшава под психичким утицајем независно од медикаментозног лечења. Ново је, међутим, мишљење неких аутора, које је изазвало живе дискусије, да психички утицај може да буде етиолошки моменат у самом настајању дијабетског обољења.

Већ код Менингера, 1935. године, налазе се први наговештаји оваквог схватања. Он је гледао на дијабет као на израз конфликта читаве личности. Било је упадљиво да је код дванаест од двадесет два дијабетична пацијента проналазио параноидне црте. Други велики ауторитет на психосоматском подручју, Данбар, 1947. године је покушала да оцрта профил личности дијабетичара. Она је уочила велике тешкоће које има овај тип личности при прелазу од инфантилне зависности према независном ставу одраслог човека из чега је проистекла амбиваленција између побуне и послушне потчињености. Осим тога, биле су присутне још мазохистичке црте, сексуална страшљивост и склоност параноидним идејама. Неки други истраживачи су утврдили да се у трећини случајева шећерне болести код деце почетак болести поклопио са погоршањем породичне ситуације, као што је развод родитеља, заоштравање сукоба међу родитељима и сл.

У сваком случају, могло је да се докаже да је почетак шећерне болести или њено погоршање готово увек у вези са неким тежим оптерећењем животне ситуације болесника, односно да је у фазама релативног психичког мира, у којима није било конфликта или нових стресова, уобичајена доза инсулина могла да буде и знатније редуцирана.

Када свим овим налазима додамо и експериментална истраживања познатог америчког физиолога Кенона, који је могао да докаже како на мачкама тако и на људима да страх и брижност могу да проузрокују повећано излучивање шећера у мокраћи, онда хипотеза о утицају афективних чинилаца на сметње у метаболизму угљених хидрата и код недијабетичара добија нову снажну подршку.

Кеноновим експериментима о несумњивом утицају страха на могућност појављивања дијабета придружила су се и клиничка посматрања Вајса и Инглиша (1950) који су присуство хроничног страха могли да потврде код свих својих испитиваних дијабетичара. Они су поставили привлачну хипотезу, по којој се организам брани од разних облика стрепње (унутрашње и спољашње) мобилизацијом шећера и хипергликемијом и то преко адреналинског излучивања, па тако хронични, несвесни страх дијабетичара проузрокује хроничну стимулацију инсулинског система и, најзад, његово исцрпљење.

Врло значајан почетни знак у наступању клиничког синдрома дијабета јесте гојазност која се открива у готово 75% случајева. При свему томе сама гојазност не може бити сматрана као узрок дијабету, пошто само 5% гојазних постају дијабетичари. Наиме, овде је психолошки моменат одлучујући у наступању патолошке гојазности. Неразрешени конфликти који су проузроковани или сами проузрокују хронични страх и зебњу преносе се на оралне потребе неуротичара које треба да се задовоље јелом. Настаје пораст апетита све до прождрљивости, затим гојење које ствара последично трајну хипергликемију и исцрпљивање гуштераче која производи инсулин. Пошто се задовољавање јелом изједначава са потребом за љубављу, због сметњи у љубавном животу, које готово увек прате страшљивост неуротичара, настаје емоционални доживљај сталне глади који се онда покушава да задовољи претераним узимањем хране, која опет поремећује унутрашњи метаболизам.

Пре него што закључимо наше излагање данашњег психосоматског схватања шећерне болести, које је, по нашем мишљењу, најприближније реалности формулисао творац психосоматске медицине Франц Александер, потребно је са неколико речи окренути се и другом лицу ове болести.

Ако смо до сада посветили, оправдано, највише пажње могућим узрочним чиниоцима психичког порекла настајању шећерне болести, треба нешто рећи како сада већ постојећа болест накнадно делује на психу болесника. Већ одраније постојећи страх у дијабетичара бива сада ојачан, упоредо са повређеном сујетом и осећањем недовољности расте потреба да га други заштити, али расте и осећање непријатељства и повећане сумње, све до развијања параноидних идеја у односу на околину. Неки болесници реагују на болест апатијом, други депресијом, хипохондријом и параноидним синдромом. Мишљење М. Блојлера (М. Bleuler) да дијабет толико апсорбује енергије на одржавање и решавање душевних конфликата код болесника, да овоме не остаје више снаге да би развио неке одређене психопатолошке синдроме, није се одржало пред новијим испитивањима психичког стања дијабетичара.

У закључку радо бисмо се сложили са Александером, који сматра да поред свих постојећих психичких конфликата који несумњиво играју веома значајну улогу у настајању болести, као и признања реалности психичког профила будућег дијабетичара, који већ у преддијабетичној фази испољава неке упадљиве психичке црте, суштину шећерне болести не можемо на овај начин потпуно објаснити без претпоставке и неког конституционалног, соматског фактора, често наследне природе, који, доказан или недоказан, мора да постоји код сваког будућег дијабетичара. Уосталом, бројне студије су откриле да постоји породична предиспозиција за дијабет, која се приписује наслеђу једног или више гена. Особа која је предиспонирана за дијабет вероватно је рођена са неким недостацима у хармоничном метаболизму исхране зависном од целокупне активности интраћеличних енцима и њиховог регулисања од ендокриног и нервног система, па лакше подлеже интензивном или временски продуженом психичком конфликту који носи све карактеристике раније описане природе.

Иако са великом резервом, усуђујемо се да претпоставимо, на основу неколико ретких пацијената да у извесним случајевима може да се деси да нека особа заиста само пролазно и само једанпут оболи од типичне шећерне болести, сасвим је и без рецидива излечи и то увек у случајевима наглих психичких стресова и релативно брзог отклањања узрока, па и последица таквих стресова. Све док број оваквих особа не буде већи и док, с других страна, не добијемо потврду наше претпоставке о могућности претежно психогено насталог и психотерапијом излеченог дијабета, боље је да се држимо Александерове поставке да је шећерна болест комбинација конституционалних и стечених фактора, при чему је и код ове болести, као и многих сличних, удео психичког чиниоца, не само у настајању већ и у лечењу, од пресудне важности.

[Vlad Alekš]

Ово је све Јеротић написао?

[Шумадинац]

КОЖА И ПСИХА

Гете је у Фаусту написао да је „крв сасвим особит сок“. У ову песничку имагинацију не сумњају данас ни најтрезвенији научници. Могли бисмо, међутим, са истом таквом сигурношћу данас рећи: кожа, то је један особит орган.

За разлику од свих виших животиња чије је тело готово у целини покривено густом, дугом длаком, крљуштима или перјем, човек је једини готово потпуно голе коже, и то га у много чему издваја од свих осталих живих бића. Библија каже да је први људски пар добио одећу после свога сагрешења, док су пре тога људи ишли голи и нису се стидели. Независно од овог старог казивања, ћото 5ар1ет, ако не одмах на почетку, када је тело још вероватно било заштићено гушћом длаком него што је данас има, био је предодређен да, губећи длаку, покрије своје тело биљном и животињском одећом, заштићујући се тако од сурових климатских услова средине, али и чинећи ту кожу, упоредо са развојем психе, све осетљивијом и префињенијом. Не заборавимо, најзад, да и кожа и нервни систем у своме ембрионалном развоју произлазе из истог клициног листа - ектодерма.

Овим кратким уводом отворена су врата разумевању зашто се многа психичка збивања испољавају и на кожи. Према Клаудеру, психа врши на кожу снажнији утицај него на остале органе. Кожа је, по њему, значајан орган изражавања који се може упоредити још само са чулом вида.

Заиста, кожа која покрива површину тела и врши двоструку функцију отварања и затварања како према спољашњем свету и његовим бројним утицајима тако и према унутрашњем свету најразличитијих збивања у органима, крви и нарочито нервном систему изванредан је соматски терен за екстериоризацију емоција.

Давнашње је лекарско искуство да између реакција коже и афективних збивања постоји тесна веза. Свака наша јача унутрашња емоција, било да је реч о радости, гневу, страху, бесу, усхићењу или изненадном психичком шоку, испољава се на кожи, час као црвенило, час као бледило, сувоћом или влажењем коже.

Колико кожа осетљиво и брзо реагује на свако наше узбуђење доказује тзв. психогалвански феномен. Већ при најмањем афективном узбуђењу ћелије коже, а нарочито зидови ових ћелија мењају се и услед тога пружају променљив отпор електричној струји која се пропушта кроз кожу. Ово колебање отпора може без тешкоћа да буде контролисано на галванометру. Код особа које се подвргавају испитивању овакве промене на галванометру могу да буду регистроване већ и када им се само довикну неке речи које их унутрашње погађају. Овакво испитивање може да послужи као експерименталан доказ за правилност психоаналитичких тврђења о великом значају извесних симболичких речи. Наравно да на овакве речи реагују и људи који нису никада ништа чули о психоанализи. Симболичне речи су, на пример: нож, кревет, краљ и сличне, које су за нашу свест безазлене, али за наше несвесно оне могу да означавају неке недозвољене жеље или представе које морају да буду од свести сакривене или потиснуте, а које, када се изговоре некој особи, чије несвесно није према њима равнодушно, ова реагује сместа променама ћелија коже што се види на галванометру.

Стари искусни лекари никада нису пропуштали да детаљно разгледају кожу сваког свог пацијента. На њој су они били у стању да прочитају много занимљивих догађаја који су се дешавали не само у унутрашњим органима пацијената већ и оних који су се збивали у његовом душевном животу.

Моћ сугестије и аутосугестије, повезана са променама на кожи, врло је велика. Познато је не само да се под утицајем хипнозе могу да произведу разне кожне промене, као што су разни пликови, уртикарије и слично, већ да се на исти начин могу и лечити поједине кожне болести, између осталих чак и извесне врсте брадавица.

Велики је број кожних обољења више или мање директно везаних за разне психичке сметње, које пацијент може да препозна или да не препозна. Споменимо само најчешће: акутне и хроничне уртикарије, неуродерматитиси, разне врсте екцема, едема и свраба, ангиоспазми, врло много врста алергичних манифестација (према једном податку из медицинске литературе, сваки пети становник СР Немачке пати од неке форме алергичних испољавања). Изгледа да више нема ниједне органске супстанције на коју човек не би могао да реагује преосетљиво.

Нарочито је занимљиво обратити пажњу на кожне промене код сасвим мале деце. Потреба малог детета, које је још сасвим немоћно и незаштићено у односу на спољну средину, за нежношћу и миловањем врло је велика. Оно врло дуго реагује на спољни свет, изражавајући своје задовољство или незадовољство управо кожом. Једини начин интимног контакта између мајке и одојчета, нарочито до оне фазе када је дете први пут у стању да сигурно препозна своју мајку међу осталим присутним лицима, али и касније, јесте контакт коже са кожом. Ову врсту првог и најелементарнијег контакта дете, касније одрастао човек, не заборавља никада сасвим. Осетљивост коже човека према свим врстама испољавања љубави, од оне директне, чулом додира, па до оне сублимне, изражене неким покретом, мимиком или само погледом, остаје изванредно очувана од најранијег доба у току целог човековог живота. Позната су места на кожи која показују изузетну осетљивост, али мирно можемо рећи да је читава кожа једна велика „ерогена зона“.

Чистоћа, очуваност и здравље коже малог детета, али и одраслог човека, мада у нешто мањој мери, директно је условљена количином и врстом нежности и љубави коју дете добија од својих родитеља. Прве кожне инфекције на природно осетљивој кожи малог детета, ако и јесу често условљене разним другим чиниоцима, бар у истој таквој сразмери условљени су и претераном, или чешће недовољном пажњом коју родитељи поклањају детету. Одојче и када још не види добро своју мајку, директно је доживљајно повезано са њоме, па све невоље и бриге мајке, које стварају у њој јачу конфликтну ситуацију и на тај начин мењају и њено стање коже, дете сместа региструје и најчешће и само реагује кожом.

Нису ретка повезивања кожних обољења са астмом код малог детета. У оваквим случајевима, треба готово увек консултовати дечјег психијатра.

Споменимо још само да су код одраслих, према учењу психоанализе, разне непознате кожне манифестације праћене сврабом често у вези са потиснутим сексуалним узбуђењем (ово нарочито важи за несносан свраб полних органа код сексуално зрелих особа), а да разне форме уртикарије („кожне сузе“) нападају особе са потиснутом тежњом за претераном зависношћу.

Ефикасна терапија приличног броја кожних обољења, сматрамо да може бити остварена само заједничким напорима дерматолога и психијатра, односно психотерапеута. Јер кожа остаје најосетљивија позорница наших душевних збивања, оних свесних и, још више, оних несвесних.

[регул]

Како си ти начитан Шумадинац!А јеси ли проучавао којим случајем ,наравно детаљно,Фигуре венерис у 100 слика са посебним освртом на 69?Мислим да би ти се жена пре обрадовала овој научној дисциплини, пре него млаћењу празне сламе коју врло успешно демонстрираш на култури и православљу!

[Шумадинац]

РЕУМАТИЗАМ И ПСИХА

Под реуматизмом или реумом у медицини се подразумева мноштво обољења не увек јасног порекла, тока и последица, а која имају ипак нешто заједничко: сметње при покретима у мишићима, тетивама, костима, зглобовима. Пошто је свако од нас имао или повремено има болове у мишићима, тетивама, костима или зглобовима, који су праћени ограниченошћу или чак немогућношћу кретања, можемо уопштено рећи да је сваки човек помало реуматичар. Баш због тога се морамо упитати да ли и какву улогу има наш душевни живот, осећања задовољства или незадовољства која прате наш психички живот у настајању реуматичних обољења, а онда, нарочито, у њиховом одржавању и, најзад, колико треба да рачунамо на психичку компоненту у лечењу ове болести. Оваква питања постала су саставни део феноменолошко-психосоматског начина посматрања болести уопште како би се схватио смисао и садржај болесног стања које треба да буде одгонетнуто из саме суштине људске егзистенције.

Реуматична болест је иначе одувек била позната медицини, а сама реч реума долази из грчког језика и значи: тећи, струјати, промицати. Још су из давнина биле познате, реуматични болесници су их врло ценили, поједине бање и друга места са термалним изворима у којима су болесници налазили олакшање и ублажавање болова и других пратећих тегоба које су биле саставни деореуматичног обољења. Савремена медицина није више задовољна голом чињеницом да нека бања или неки медикамент корисно делује на болесника или на ток његове болести; она тражи одговор на питање зашто и како делују ове терапеутске мере. Оваква питања нарочито су оправдана када су у питању реуматична обољења за која смо готово сигурни да у њиховом настајању, одржавању и лечењу психички чинилац има знатну улогу.

Израз као што су „психогени реуматизам“ или „реуматична нервоза“ све се чешће појављују у дијагнозама лекара не само опште праксе него и реуматолога, и они доста добро изражавају нејасне представе о правој природи оних бројних неодређених болова код којих се не могу са сигурношћу или уопште утврдити добро нам познати узроци појединих реуматичних болести, као и болова оних пацијената отпорних на разне лекове. Питање на које би сваки лекар који се озбиљно бави реуматичним болесницима морао после извесног времена посматрања и испитивања себи да одговори јесте да ли је код његовог болесника реч о психосоматским или соматопсихичким симптомима болног стања апарата који управља покретима људског тела. У првом случају главни симптом болести јесте бол, и то неодређен и несталан: час веома жесток у виду кидања, сечења, паљења, строго локализован на једном месту, час слабије јачине у виду тиштања распрострањен на више места без одређеног полазишта. Оно што нарочито карактерише овај бол јесте његово релативно брзо повлачење под утицајем неког занимљивог разговора, у току бављења нечим што заокупља пажњу и интересовање пацијента, затим у току пријатно проведеног годишњег одмора. Други, готово сигуран знак да је реч о првенству психичког чиниоца над физичким узроком болова јесте надмоћност, односно успешност лечења много мање тзв. антиреуматичним лековима, а много више лековима који опуштају нерве и мишиће, а који спадају у групу тзв. психофармака.

У случају преовлађивања соматопсихичких симптома болести реуматизма, нарочито код хронично оболелих пацијената, психички симптоми као што су страх, депресија, раздражљивост, само су пратећи симптоми основног реуматичног обољења чији узрок обично није тешко открити.

Ова подела реуматичних симптома на психосоматске и соматопсихичке последица је двојног изгледа свих наших органа, од којих је један анатомофизиолошки а други симболични. Нас ће у даљем излагању овог проблема првенствено занимати овај други вид органа, па ћемо због тога покушати да потражимо скривене, несвесне конфликте који обузимају човекову психу, а који се онда испољавају управо на зглобовима или мишићима као местима „смањене отпорности“ или „слабим тачкама“ у нашем организму.

Брижљиво проучавајући више стотина реуматичних пацијената у току низа година, америчка психосоматска школа, на чијем је челу дуго година стајао један од најпознатијих психијатара у нашем веку Франц Александер, дошла је до врло занимљивих открића о првобитном психичком устројству реуматичних болесника код којих је психосоматска компонента у настајању болести упадљиво надмоћна. Тако је Халидеј (Halliday.J.Z.) нашао да је код артритичних болесника бар један од родитеља показивао упадљиве црте доминације у породици. Услед претеране строгости и наметљивости једног родитеља, узимамо да је реч о агресивној и хладној мајци, у детета, будућег реуматичара, рано се усадило осећање зависности и страха. Дуго трајање оваквог осећања неминовно, код већине, буди револт који се, међутим, не сме видљиво да испољи, пре свега услед страха од губитка заштите и љубави родитеља. Ако се подсетимо да је код малог детета најпримитивнији а истовремено најприроднији начин реаговања на разна лишавања и незадовољства неконтролисано моторно пражњење, постаће нам јасније да уколико је овај пут пражњења услед страха од казнених мера и осећања кривице спречен, нагомилана агресија праћена несвесним или делимично свесним осећањем непријатељства према родитељу који спречава пражњење може да доведе до повећања мишићне затегнутости, што после дужег времена хоће да уроди појавом артритиса. Лекари-психосоматичари претпостављају, дакле, да мишићни спазми и повећање тонуса мишића проузроковани потискивањем непријатељских импулса могу, под „одређеним околностима“, да изазову акутну реуматичну кризу. Није тешко замислити, у сложеним условима савременог живота, ове „одређене околности“ које делују патогено код неке особе чије је детињство протекло у условима малочас описаним и код којих је мишићни или зглобни систем управо оно „место мањег отпора“, што може да буде и конституционалног порекла. Неки сукоб на радном месту који није могао да буде довољно „абреагован“, већ је морао да буде „прогутан“, сукоб у породици између мужа који показује несвесне тежње према пасивности фемининог типа и маскулине, агресивне жене, сукоб у љубавном животу услед сексуалне неусклађености - довољни су поводи да дуго потискивана агресија која није нашла подесан и природан вентил за пражњење или сублимирање изазове такву крутост и затегнутост мишића, тетива, зглобова да је присуство бола неизбежно.

Шта онда тај бол треба да значи и како проценити такву личност? Да ли је тај бол израз немоћног протеста, мазохистичког испаштања осећања кривице због несвесних непријатељских осећања према неком блиском лицу према коме би „нормално“ било да се показује љубав, захвалност и пажња? Зар није било другог начина да се покаже незадовољство и неслагање с околином него управо истицањем своје болести? Не нада ли се болесник, несвесно, да ће му болест везана за физичку непокретност омогућити да сада бар постигне ону врсту наклоности блиских му људи што му годинама раније није полазило за руком? Најзад, није ли реуматични болесник некад „жртвено јагње“ породице који служи као мета пражњења егоизма и агресије његове мање осетљиве или чак видљиво грубе околине? Све су ово питања на која би лекар који се бави реуматичним болесником морао себи да постави и лагано, у току дужег периода психотерапеутског приближавања болеснику, да их разјасни и тако спреми болесника на боље разумевање самог себе и самим тим на прикладније налажење одговора на потиснуте конфликте у психи.

[Шумадинац]

ВЕЧНА ХИПОХОНДРИЈА ЧОВЕКА

Мало је која болест претрпела толико корениту промену у разумевању њене суштине у року од само сто последњих година као хипохондрија. Од античког доба па све до XIX века хипохондрија је сматрана телесном болешћу, локализована у слабинама, још тачније у доњем делу ребарне рскавице (отуд и порекло грчке речи). Тек од када је Берд описао неурастенију 1880. године, хипохондрија је схваћена најпре као посебна форма неурастеније, при чему су хипохондричне сметње још биле локализоване у органима за варење, а од времена када су преовладала динамична схватања у психијатрији, коначно је схваћена као болест изразито психичке природе. Али, иако о хипохондрији знамо данас неупоредиво више и боље, не бисмо могли тврдити да је она потпуно објашњена и у некој строжој класификацији психијатријских обољења чврсто постављена.

Како се хипохондрија уопште у савременој психијатрији дефинише? Према Бројтигаму (W. Brautigam), савременом немачком психијатру, „хипохондрија је страшљиво посматрање самог себе у смеру умишљене болести“, а према једној другој дефиницији - хипохондрија је „патња услед уображеног или у односу на значај постојеће болести безмерно увећаног доживљавања болести“. Сви истраживачи хипохондрије слажу се у томе да је нема без склоности рефлексивном самоопажању. Нажалост, ова склоност према рефлексивној интроспекцији не само што не доноси никакву корист оваквом субјекту у смислу бољег упознавања своје личности већ хипохондар изврши такву прерасподелу свога односа према телу да му оно постаје стални објект посматрања и то још објект који је афективно поседнут. На овај начин, да се изразимо језиком психоаналитичара, уместо да се енергија инвестира у објекат, она се упућује у сопствени орган.

Ако је хипохондрија вероватно стара болест, можда исто толико стара колико и човек, можемо мирно да кажемо да ниједно људско доба, а можда ниједан човек, бар једном у свом животу није био поштеђен хипохондрије. Свако дете, најпре, и то врло рано, често и дуго мотри своје тело, брижљиво и са некад зачуђујућом концентрацијом уочава и прати покрете руку и ногу, овладавајући тако постепено телесним покретима, успешно се интегрише у природну и складну целину функционисања свих органа тела, препуштајући их са поверењем унутрашњој законитости овог функционисања. У случајевима хипохондрије код одраслих почиње поново интересовање за тело, његово видљиво кретање и невидљиво функционисање, као што је то једном човек чинио у раном детињству, регредирајући, како се то стручним језиком каже, на степен уживљавања и доживљавања малог детета. Али није ни дете лишено могућности да постане или чак и остане хипохондар. Нека мања вредност појединог органа која код детета рано изазове осећање инфериорности, појачан страх или осећање несигурности због неслагања родитеља или недостатка једног од њих, већа потреба за заштитом са несвесним циљем да се искористи забринутост родитеља - могу да буду погодно тло на коме клија већ тада кржљава хипохондрична биљка. Нарочито је болест родитеља, стварна или уображена (дакле, хипохондрична), озбиљан разлог да се код детета развије тврдокорна хипохондрија, која се, и поред свих мера предострожности и свесне бриге родитеља, једва може да избегне.

Пубертет је доба изузетно повољно за развој хипохондрије, чешће пролазне, ређе са тежњом да се непромењена пренесе у зрело доба. Млад човек, нарочито у градским условима живота, а и када је био предмет претеране бриге и неге родитеља (ређе и у случајевима када ове неге није било довољно или уопште), не сналази се добро у улози одраслог. Он је збуњен и не мири се са захтевима тела и његових пробуђених нагона, показује страх пред животом, због чега на разне начине покушава да побегне, и то у аскетизам, неумерено предавање чулном уживању, или се склања у хипохондрију са појачаном жељом за заштитом коју је уживао у детињству. Препуштајући се претераној бризи за своје здравље, односећи се према телу на начин легендарног Нарциса, оптерећен онанистичким комплексом, хипохондрични адолесцент, у регресивној идентификацији са својим телом, понавља у овој игри некадашњи однос мајка-дете, при чему улогу мајке преузима он сам, док је улогу детета доделио сада своме телу. Не треба, најзад, заборавити да услед свесне или несвесне агресије против ауторитета, која је честа и оправдана у пубертету, услед осећања кривице због ове агресије којој не препознају узрок млад човек узима на себе хипохондричну патњу.

Уколико хипохондрија није остала стална несрећна залога младости и уколико није део неке друге тврдокорне неурозе, нарцистичке неурозе, или депресије, у средњем добу живота може за краће или дуже време да се појави код сваког. У фазама психичких криза које је заиста тешко сасвим избећи, повремено као реакција бекства, несигурности и страха, повремено као врста регресије у току неке телесне болести, хипохондрија представља чак неку врсту предаха и природног одмарања психичких функција на рачун оптерећивања бригом за телесне функције. Наступање хипохондрије у таквим случајевима увек је знак да је психа преузела на себе, или да јој је наше Ја навалило превише бриге и терета (особито код претерано савесних личности склоних осећању кривице и самокажњавању), непотребне и нереалне амбиције, жељу да изгледа, а не да буде. Може бити погубно за даљи развој личности ако на време не уочимо шта нам наша несвесна психа поручује и у чему хоће да нас опомене када нам шаље хипохондрију.

Старије године и права старост као да представљају идеалан терен за наступање хипохондрије. У овом добу хипохондрија може да буде не само израз усамљености или напуштености (реалне или замишљене), свесног или несвесног апела околини, већ и знак озбиљнијих психичких и органских болести, као што су меланхолија или артериосклероза. Али као што пубертет не представља коб хипохондрије коме сваки млади човек мора да подлегне, тако ни старост није хипохондрични Дамоклов мач који се спушта на главу сваког старог човека. Јер, заиста, управо у старости осећање успешног и задовољно проживљеног живота (у овом добу преваре више нема, човек зна и осећа како је проживео свој живот) који је био вођен чврстом осовином која је још у младости могла бити за себе пронађена и изграђена, сигурна је заштита од хипохондрије.

У закључку - заједно са још неким истраживањима овог сложеног проблема, сматрамо да је хипохондрија криза поверења. Хипохондар није у стању да се повери своме телу, јер је преовладао страх од неизвесности живота. Мере сигурности код хипохондрије постају све неумитније (као у Кафкиној причи Јазбина). Прецењивањем значаја телесног и избегавањем ризика хипохондар скраћује могућност комуникације са светом и тако постаје и остаје усамљен. Можда се тек у овој поодмаклој фази развоја хипохондрија може да сведе на страх од смрти, јер је све дотле била страх од живота.

[Шумадинац]

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ ПРИСТУП ХИПОХОНДРИЈИ

Шта је заправо хипохондрија и ко су хипохондри? Чисто дескриптивно о хипохондрији говоримо код оних људи који су претерано заокупљени бригом о своме телу, који живе у продуженом страху од болести тела, који на болесно љубопитљив начин посматрају своје телесне функције, запажајући сваку промену у функционисању тела. Феноменолошка психологија (Брентано, Хусерл) у хипохондрији види прелаз са објективно центрираног интенционалитета на субјективни. Психоаналитичко тумачење каже да се у хипохондрији одиграва нарцистичко повлачење објектне либидинозне инвестиције од споља пут унутра, према сопственом телу. Према егзистенцијалистима пак, хипохондрија је страх од неизвесности, отворености и ризика живота. Све ове теорије и многе друге носе део истине у себи. При свему томе стиче се утисак да нам суштина хипохондрије и даље измиче.

За хипохондрију је речено да је живи фосил у психијатрији, а истовремено је веома присутна у савременој психијатријској и психотерапеутској пракси. Очевидно је да свака култура, можда наша ововековна највише, погодује развоју хипохондрије. Свеједно да ли је хипохондрија израз неурозе, да ли је нераздвојни део сваке људске анксиозности, увод у психозу или болест за себе (есенцијална хипохондрија), она припада сваком човеку и сваком времену. Тешко да је постојало неко време у коме није било хипохондрије и тешко да је било човека који није у току живота бар неколико пута реаговао хипохондрично. Зашто је то тако?

По свему судећи, човек је у току веома дугачког времена свога развоја тешко и с муком постизавао интеграцију телесног и душевног. Ова интеграција тела, душе и духа као да никада није са успехом до краја обављена. У идеалном стању нашег постојања ми не примећујемо фантастично сложено и хармонично функционисање нашег тела са милијардама ћелија у њему, са безбројем органа и система у њему који сви складно и унисоно певају једну песму са мноштвом различитих гласова. Овакво идеално стање, нажалост, не траје дуго, или је присутно за дуже време само код „природних“ људи у „природној“ средини, или је присутно код оних, још ређих, који су постигли вољну и свесну контролу над својим телом, односно који су пре свега били у стању да овладају својим вегетативним нервним системом. Већина осталих људи који вековима живе у условима цивилизације изгубила је ранију сигурност у складнијем функционисању психичког и телесног збивања. Код оваквих људи тело више није ћутљиво, послушно и пријатељско, оно је почело да се буни, љути и протестује - укратко: другачије да реагује, и то све бурније што је неочекиваније и бурније реаговање како човекове спољне средине тако и његове психе.

У несигурним временима када се човек веома лако туђи другог човека, када је више него обично уплашен за своју егзистенцију, када се и до хлеба, као и до љубави, долази све теже, тело почиње у човеку да има необичну, неочекивану и неприродну улогу. Оно за њега сада постаје центар интересовања и полако центар свих збивања. Када нисам добио од неког блиског човека, од породице, од друштва оно што мислим да сам заслужио, овако некако „размишља“ хипохондар, увређено се повлачим у себе и према своме телу почињем да се понашам тако како сам у свом нереалном инфантилизму замислио да други треба да се понашају са мном: претерано пажљиво, брижно и нежно.

Пошто овакав однос према телу не одговара пре свега телу, оно реагује новим, до тада непознатим и махом непријатним сензацијама. Неки орган или читав систем органа почиње да пецка, штипа, сева, трне, боли, све зато што смо један добар део психичке енергије (целокупне либидинозне) пренели са комуникативног односа са животом и светом на тело, односно на орган коме таква енергија не припада нити му је потребна. Орган или група органа налазе се сада у стању либидинозног хипертонуса (израз оригиналног „раног“ психоаналитичара Виктора Тауска). Човек, како би рекли егзистенцијални филозофи, није више тело, он сада има тело. Иако је страх и раније постојао код хипохондра, он сада у њему расте због неприродне ситуације у коју је довео своје тело и расте неповерење према телу, као и прецењивање свега телесног. Са неповерењем и страхом од тела порастао је и страх од неизвесности живота, комуникација са спољним светом постаје све слабија, наступило је затварање према животу и људима - круг се затворио. Хипохондар је изгубио поверење у невидљиво вођство свога несвесног, он се сада ослања само на разум и тражи видљиве доказе за оно што Је невидљиво. Он није више спреман да своју егзистенцију прими у њеној природној неизвесности и ризику, већ ради против себе, не само као духовно-душевног бића, јер се затворио према духу и емоцијама других људи, већ и против свога тела.

Какав је исход оваквог патолошког тока збивања код хипохондра? Најчешће, срећом, хипохондрија је само пролазна реакција, некад на претеране захтеве охолог Идеал-ја или претерано строгог Над-ја, некад на реално тешке услове спољне средине која својим прејаким, па и нељудским захтевима утерује човека у ћорсокак хипохондрије. Отклањањем ових спољних услова или, што је теже, преиспитивањем своје неуротичне личности може се савладати криза и постићи успешно излажење из ње. Човек је сада нешто ново научио и о себи и о спољњем свету, његов „индивидуациони процес“ је напредовао, он је постао зрелији. У другим, неповољним случајевима хипохондрична реакција претворила се у хроничну болест хипохондрије која временом може да доведе и до неког соматског обољења. Од почетног страха који често прерасте у хистерију страха, преко хипохондрије и психофизиолошких збивања улази се у психосоматску болест.

Какву помоћ може да очекује дуготрајна хипохондрија од савремене медицине? Осим привремене и повремене помоћи коју хипохондар добија од медикаментозне (седативне) терапије, помоћи која је често само увод у психотерапију, тек ова последња пружа болеснику шансу да се излечи. У првој половини живота хипохондра ова терапија је аналитички оријентисана, у другој половини препоручује се егзистенцијално-јунговска психотерапија. Овакву помоћ мора да пружи искусан и добар психотерапеут, пошто невешт и нестручан терапеут може да ојача већ постојећу хипохондрију, или чак код неког анксиозног човека и да је створи.

Треба још рећи да је хипохондрија подједнако распрострањена код мушкараца као и код жена, да је могућна већ у раном дечјем добу, а да је честа и код старих људи. Она може, даље, да се комбинује са депресијом, са сенестопатијама и психозама.

По нашем мишљењу, тешко да је и један значајнији стваралац могао да умакне хипохондричној кризи. Интензивно стваралаштво није само психички него и телесни процес. И онако лабава комуникација тела са психом у тренутку стварања постаје још лабавија, долази чак привремено до расцепа тела и душе - тело је увучено у стваралачки процес и мора да реагује својим језиком. Не треба заборавити да је језик органа негде и некад боља комуникација са светом него било која друга врста комуникације. Овакво саопштавање је онда вишезначно и дубоко. Оно је сећање, апел, опомена, али и казна и претња и околини и самом себи. И о телесним збивањима, уосталом, и то оним најсуптилнијим и најсложенијим, најтачније сведочанство оставили су нам ствараоци (од античких трагичара, преко Шекспира, до Пруста и Кафке).

Хипохондрија је задатак који стоји пред свима нама. Ово је с правом схваћена као општа људска реакција, која нас, као и свака слична реакција која додирује само дно људске егзистенције, ставља пред личну и колективну одговорност, есенцијално-егзистенцијалну одговорност.