10-03-2015, 02:14 AM
МОЛИТВА У АНТИИСИХАСТИЧКОМ АМБИЈЕНТУ ДАНАШЊИЦЕ
Молити се истински, свим срцем и умом, није било лако ни у једној епохи – непријатељ нашег спасења је увек радио пре свега на томе да човека одвикне и одврати од молитве, знајући да она човека окреће ка Богу и води ка богопознању и спасењу. Оно што у наше време додатно отежава подвиг молитве јесте страховита брзина живота коју прати огроман број визуелних и звучних „знакова“. Активизам, динамизам и прилив информација савременог хришћанина све више одвајају од органског начина функционисања у оквиру своје породице, пријатеља, парохијског храма. Молитвена сфера је на посебно јаком удару: не само да је све мање простора за тачно одређен временски интервал посвећен молитви, већ и то мало посвећеног времена бива споља узурпирано. Довољно је навести феномен стално укључених мобилних телефона и разних „геџета“ чак и за време молитве, иако се ти уређаји некако стално активирају управо у то време. Сав тај немирни динамизам је разлог зашто чувени теолог и митрополит Јеротеј Влахос наводи да данашњом цивилизацијом „бесне ветрови антиисихазма“.
О исихазму, као подвижничком начину живота базираном на умно-срдачној молитви написано је стотине и стотине страница чија је вредност за нас хришћане непроцењива. Но данас имамо проблем да ово бесцен-благо Источне Цркве користе малобројни, и то углавном монашки кругови (а мора се признати, и они све ређе) – молитвени живот је први на удару цивилизације радикалног активизма и покрета. Савремени човек просто „нема времена“ за личну (понекад ни за саборно-литургијску) молитву. Заправо, он можда и успева да се како-тако уклопи у нешто од црквеног живота, али најчешће без посвећене молитве која је одувек захтевала посебне услове. Древно исихастичко искуство сведочи да је за молитвени живот у пуноћи, поред искусног руководитеља-духовника, потребно потпуно одвојити одређени сегмент времена, тако да је свецело посвећен молитвеном расположењу и ничему више. У спољашњем смислу то значи миран и повучен кутак, што је најчешће предуслов (за већину нас) да би у унутрашњем смислу човеков ум могао бити потпуно усредсређен на молитву. У времену у коме је императив на константном праћењу информација, немирном покрету и протеривању тишине као нечега готово непријатног, ово може бити прилично тежак задатак…
Данас, када имамо проблем непостојања молитвено (п)освећеног времена у пуноћи тог израза, на првом месту морамо пронаћи начин да освојимо тај сегмент. Он је основа на којој се даље може градити грађевина живота у Христу – једноставно уклапање у амбијент радикалног покрета неће изградити ништа постојано, поготово када „антиисихастичке буре“ навале свом својом силином (уп. Мт 7, 27).
О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ
Молити се истински, свим срцем и умом, није било лако ни у једној епохи – непријатељ нашег спасења је увек радио пре свега на томе да човека одвикне и одврати од молитве, знајући да она човека окреће ка Богу и води ка богопознању и спасењу. Оно што у наше време додатно отежава подвиг молитве јесте страховита брзина живота коју прати огроман број визуелних и звучних „знакова“. Активизам, динамизам и прилив информација савременог хришћанина све више одвајају од органског начина функционисања у оквиру своје породице, пријатеља, парохијског храма. Молитвена сфера је на посебно јаком удару: не само да је све мање простора за тачно одређен временски интервал посвећен молитви, већ и то мало посвећеног времена бива споља узурпирано. Довољно је навести феномен стално укључених мобилних телефона и разних „геџета“ чак и за време молитве, иако се ти уређаји некако стално активирају управо у то време. Сав тај немирни динамизам је разлог зашто чувени теолог и митрополит Јеротеј Влахос наводи да данашњом цивилизацијом „бесне ветрови антиисихазма“.
О исихазму, као подвижничком начину живота базираном на умно-срдачној молитви написано је стотине и стотине страница чија је вредност за нас хришћане непроцењива. Но данас имамо проблем да ово бесцен-благо Источне Цркве користе малобројни, и то углавном монашки кругови (а мора се признати, и они све ређе) – молитвени живот је први на удару цивилизације радикалног активизма и покрета. Савремени човек просто „нема времена“ за личну (понекад ни за саборно-литургијску) молитву. Заправо, он можда и успева да се како-тако уклопи у нешто од црквеног живота, али најчешће без посвећене молитве која је одувек захтевала посебне услове. Древно исихастичко искуство сведочи да је за молитвени живот у пуноћи, поред искусног руководитеља-духовника, потребно потпуно одвојити одређени сегмент времена, тако да је свецело посвећен молитвеном расположењу и ничему више. У спољашњем смислу то значи миран и повучен кутак, што је најчешће предуслов (за већину нас) да би у унутрашњем смислу човеков ум могао бити потпуно усредсређен на молитву. У времену у коме је императив на константном праћењу информација, немирном покрету и протеривању тишине као нечега готово непријатног, ово може бити прилично тежак задатак…
Данас, када имамо проблем непостојања молитвено (п)освећеног времена у пуноћи тог израза, на првом месту морамо пронаћи начин да освојимо тај сегмент. Он је основа на којој се даље може градити грађевина живота у Христу – једноставно уклапање у амбијент радикалног покрета неће изградити ништа постојано, поготово када „антиисихастичке буре“ навале свом својом силином (уп. Мт 7, 27).
О. ОЛИВЕР СУБОТИЋ
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М