[Бранке]

Шта се заиста јело у средњовековној Србији – Намирнице, технике кувања, трпеза



Изгон трговаца из храма, Дечани, 14. век, фото © документација Артис центар, Београд

О важности меса на средњовековној трпез српских великаша недвосмислено говори бескрајно занимљива епизода из Теодосијевог Житија Светог Саве у којој је описана Немањина (1168-1195) предаја власти Стефану Првовенчаном 1195. На пригодном, општенародном пиру који се одиграва пред црквом Светих апостола Петра и Павла у Расу, Немања се на занимљив начин опрашта од меса:

Приђите, другови и браћо, и чеда вазљубљена, приђите са мном, да се последњим пиром са вама развеселимо те да се растанем од трпезе с месом, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити с вама, никада!

Иако овај необични опроштај од богате месне трпезе јасно сугерише да Немања не силази само с власти, већ се спрема да прими и монашки постриг, а монаси у средњем веку не конзумирају месо чак ни у дане мрса, бољем познаваоцу средњовековног схватања хране, њеног симболизма и ритуалних значења, неће промаћи да се Немања опроштајем од меса заправо опрашта од земаљске власти. Наиме, сходно одредницама у средњем веку тако популарне Галенове медицине, али и стриктном схватању и спровођењу прописа везаних за прехрану на основу природног квалитета, који пре свега подразумева припадност одређеном друштвеном слоју, добар владар је морао јести доста меса како би задржао своје владарске, витешке и друге квалитете који га дефинишу као супериорног лидера и војника. И то не било каквог меса, већ оног најквалитетнијег припремљеног печењем или пржењем, јер само спој крви и ватре обезбеђују владарску и ратничку моћ. Кувана меса, изнутрице, мале птице, зечеви, прерађевине су за земљоделца и занатлију – владар и војници једу печење.



Умножавање хлебова и риба, Тајна вечера, детаљ, Црква светих апостола, Пећка патријаршија 13. век, фото © документација Артис центар, Београд

Тријада – месо, хлеб и вино је својеврсна синтеза античког медитеранског концепта хлеба и вина као максима цивилизованог човека, и западњачког конзумеризма меса као највећег извора мушког принципа, вирилитета и храбрости. Ова два схватања посебних квалитета хране задуго су била у опречном односу благодарећи доминантној позицији Римског, а затим и Византијског царства чија је елита поборник медитеранског начина исхране којим доминирају житарице, поврће, сиреви и вино. Међутим, исто онако како се Атила са својим Хунима попут отровне стреле „зарио“ у најрањивију тачку римске цивилизације у опадању, тако се и варварска навика једења великих количина меса прелила са европског севера и запада, односно азијског истока, на јеловник једног света који је попут Августа, Диоклецијана и Цицерона безусловно веровао у племенита својства сочива, грашка и купуса.

Схватање о својствима хране, баш као и два различита прехрамбена обрасца, морала су се срести на балканској средокраћи, те подржана климом, вегетацијом и сталним покретом људи и робе, обликовати нарочиту гастрономску слику која синтетизује исток и запад, Римљане и варваре, те мноштво других утицаја протоком времена. Отуда балкански, а са њим и српски гастрономски атлас, неописиво подсећа на фантастични дневник неког пробирљивог гурмана који се често гостио за царским столовима, али није избегавао ни прост, али укусан оброк сељака и занатлија. Тај комплексни, шарен јеловник очигледно се саставља још од давнина.

Поред сочива, боба, дивљег грашка, купуса, црног и белог лука, зеља, роткве, репе, проса, јечма, овса, ражи, а у познијим периодима и пиринча и кукуруза који стижу на наш простор са турским освјањима средином 15. и почетком 16. века, становништво српских земаља у средњем веку конзумира месо, млеко и млечне производе, али и намирнице које на овдашње тргове и панађуре стижу из увоза. Извори нам јасно показују да се на столовима владара и угледнијих људи, високог црквеног клера и имућнијих трговаца, могли наћи и плодови мора и морска риба, смокве, бадеми, горке поморанџе, лимун, маслиново уље и скупоцена вина и зачини, као и злата вредан шећер.


Тајна вечера, детаљ, Богородица Љевишка, 14. век, фото © документација Артис центар, Београд

Поједине фреске, попут Представе мора на Страшном суду у Грачаници или Крштења Христовог у Љевишкој, недвосмислено сугеришу да су Немањићкој Србији познате раже, лигње, јегуље и различите врсте риба и плодова мора. Већ од 12. века властела у Расу једе брескву, а тло српских земаља још од памтивека обилује најразличитијим врстама шумског воћа, гљива и дивљачи. Налази појединих отпадних јама недвосмислено доказују да у планинским регијама доминира јагњетина, али извори указују да је и свиња радо гајена животиња, а усољено и суво месо престижан српски извоз током средњег века.
Српском средњовековном производњом хране доминирају произвођачи сира и меда. Влашки или меровлашки сир справљен од козијег или овчијег млека је баш као и кисело млеко производ који страни трговци радо примају уместо новца у размени са локалним становништвом, а пчеларство практично прва професија у домаћој прехрамбеној производњи чији статус потврђују владарски укази и различити прописи.

Посебно скупоцене намирнице су били зачини, шећер и вино. Највећим делом су стизале из увоза, а да би у каснијим периодима, махом на владарским и манастирским имањима започела производња вина.

Храна се припремала печењем или кувањем. Ређе пржењем које ће као кулинарска техника задоминирати тек неупоредиво технички боље опремљеним кухињама новог века у урбаним средиштима.

Кад су у питању велике гозбе, нема сумње да се највећи део јела припремао на отвореном, а не у владарским кухињама о којима када је реч о српским земљама у средњем веку још знамо занемарљиво мало. Међутим, такозвана отворена ватришта која подразумевају већи број пећи, а откривена су унутар насеља у тврђави Рас код Новог Пазара и на подручју средњовековног Браничева, јасно указују на концепт организоване припреме веће количине хране за потребе читаве заједнице унутар неког средњовековног насеља.


Парабола о богаташу и убогом Лазару, детаљ, Манасија, 15. век, фото © документација Артис центар, Београд

Храна се кувала у лонцима и најчешће пекла у црепуљама. Поједине фреске, попут оне на којој је престављено Расејавање пепела светог у цркви Свете Тројице у Сопоћанима, наговештавају могућност постојања неке врсте металних роштиља за печење меса. Посуђе за припрему хране је у правилу од керамике, а сасвим изузетно се наилази на гвоздене или бронзане котлиће какав је онај пронађен у Расу. Веће коришћење калајисаног бронзаног посуђа почеће током 14. века када српске средњовековне земље ојачају економски.

Посуђе од глазиране и неглазиране керамике доминира и трпезом која се у нарочитим приликама застире и најфинијим ланеним столњацима и опасује занимљивом заједничком салветом какву видимо на фрескама попут оне која приказују Гозбу старозаветне Тројице у лику три анђела у Драгутиновој капели у Ђурђевим Ступовима у Расу. О дуговечности ових заједничких салвета или пешкира сведоче и наши први етнолози, који ће примере њихове употребе забележити почетком 20. века.


Стаклена купа, Ново брдо, 14. век, Народни музеј у Београду, фото © документација Артис центар, Београд

Стаклене чаше и фине боце су права реткост чак и на богаташким трпезама пре средине 14. века. Тек јачањем српске властеле у 14. веку, односно формирањем моћних и богатих урбаних центара почетком 15. века какви су они у Београду, Новом Брду или Смедереву, на трпезама почиње да се појављује неупоредиво луксузније посуђе с посебним акцентом на скупоценим чашама за вино од племенитог метала. Највећим делом је овај луксузни мобилијар увожен из иностранства посредством окретних дубровачких трговаца или је наручиван, баш као и луксузна одећа, понајпре у венецијанским и радионицама других развијених италијанских градова-република. Сасвим изузетан пример представља такозвана чаша цара Душана за коју се претпоставља да је наручена у некој занатској радионици у Котору.


Виљушка, нож и тањир од мајолике, Сопоћани, 13. век, Музеј Рас, Нови Пазар, фото © документација Артис центар, Београд

На врхунцу моћи крајем 14. и почетком 15. века луксузно трпезно посуђе на владарске столове деспотовине стиже из Немачке, Угарске и Италије. Углавном је реч о посуђу од стакла и метала, а сасвим изузетно од скупоцене, руком сликане мајолике.

Тамара Огњевић

[Вукашин Петковић]

Како су се наши преци хранили у средњем веку

Масни комади јагњетине били су најомиљеније јело, а добар хлеб подразумевао је брашно од неколико врста житарица. Српски владари су, рецимо, Дубровчане плаћали сиром уместо новцем
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/marcipan

[Бранке]

Средњовековно посуђе за кување – Брак земље и ватре


Огњиште у Музеју Старо Сирогојно, готово идентично оним средњовековним

Савременим истраживачима средњовековне керамике познато је какво се керамичко посуђе правило и на који начин се израђивало, превасходно на основу налаза с бројних археолошких ископавања, с представа зидног сликарства манастирских и других цркава на којима су приказане гозбе и из малобројних писаних извора.

Археолошки локалитети, првенствено утврђени градови и манастирски комплекси међу којима су Рас, Маглич, Ново Брдо, Сталаћ, Крушевац, Београд, Смедерево, Петрова црква код Новог Пазара, Студеница, Ђурђеви ступови, Милешева, Градац, Пећка патријаршија и Нова Павлица, обилују керамичким материјалом који датира од 12. до 15. века. Он сведочи, с једне стране, о технолошким знањима и умећима грнчара тог времена, а с друге пружа потпун увид у естетске домете форми и декорације посуда које су, било да је реч о увозу или локалној производњи, доминирале у средњовековној Србији.

Посуђе коришћено у кухињи, намењено припремању хране, кувању или чувању намирница, најмање се мењало кроз историју. Функционални оптимум достигло је врло рано, већ током праисторије, што доказују резултати археолошких истраживања великог броја насеобинских локалитета од неолита до средњег века.

О кухињској керамици, неатрактивном асортиману једноличних форми, најчешће без декорације или с оскудним украсом, готово да и нема писаних и ликовних података. Тако археолошки запис постаје једини поуздан извор информација. Нажалост, и то обиље археолошког материјала најчешће остаје занемарено, иако се та врста посуђа проналази свуда, од сеоских кућа до царских палата.

Етноархеолошка истраживања и кроскултурне анализе, чији је циљ да пруже додатне релевантне податке о начинима израде и коришћења појединих керамичких облика, несумњиво су драгоцен допринос реконструкцији свакодневног живота у минулим временима, па и у средњем веку.

Иако су у састав средњовековних кухињских предмета улазили и они од метала, дрвета, биљних влакана и камена, а у одређеним ситуацијама се могло кувати данас готово заборављеним начинима: врелим камењем, у мешини, кори бундеве или дрвета, грнчарија је ипак количином и разноврсношћу далеко превазилазила посуде од осталих материјала који су се тада користили.

Међу кухињском керамиком од 12. до 15. века доминантни су црепуље, вршници, лонци, питоси, амфоре и зделе.


Црепуља, Лазарев град, Народни музеј у Крушевцу

Једна од најстаријих форми кухињске керамике свакако је црепуља, плитак реципијент кружног облика у којем се на огњишту пекао хлеб. Неки аутори сматрају да су их на Балкан донели Словени, због назива словенског порекла који се појављује у више варијанти, као црепуља, црепња, црепна, черепња, подница, а који се одомаћио и у несловенским језицима. Међутим, чињеница да се црепуља користила још у млађем неолиту на територијама о којима је овде реч, да је, прошавши кроз све потоње епохе (укључујући и средњи век) у готово неизмењеном облику доспела до наших дана с истим функционалним карактеристикама, доводи у питање веродостојност таквог мишљења.

На средњовековним локалитетима присутност црепуља добро је документована. Има их у утврђеним градовима и насељима, али и у манастирским комплексима. У оквиру утврђења Рас код Новог Пазара откривен је комад окамењене погаче која се обликом уклапа у профил одређених керамичких фрагмената који припадају овој врсти посуда. То јасно потврђује непромењену намену реципијената који се данас идентификују као црепуље. На овом локалитету пронађене су у великом броју, чак 95 примерака, и то у хоризонтима који датирају скраја 9. до првих деценија 13. века.

Црепуље су проналажене на многобројним локалитетима средњовековних српских земаља, на Магличу, у Скопљу, Исару (Штипу), Госпођином виру и Кастаљану, Новом Брду, Сталаћу, Новој Павлици, Смедеревском граду, али и на многим другим местима.


Црепуља на Часној трпези, Дечани 14. век

Занимљиво је и посебно важно нагласити да се посуде типа црепуље сликају на средњовековним фрескама у сценама где је трпеза. На њима су црепуље представљене најчешће с рибом и печеном перади, а то указује да су, осим за печење хлеба, оне служиле и за печење мањих количина меса. Тако представљене налазе се обично на сценама Рођење Богородице, Чудесни риболов, Јављање Христа апостолима, Свадба у Кани… У досадашњој стручној литератури називају се „зделама за изношење печене рибе или живине на трпезу“. У свести балканског становништва црепуља је све до средине 20. века имала и дубоко симболичко и духовно значење. Као хранитељица породице основном животном намирницом, црепуља, првенствено она прављена у домаћој радиности, уживала је велико поштовање. Колико код жена које су је израђивале, толико и код свих укућана. Имала је карактер светиње, па се за њену израду и употребу везују многи обичаји и табуи. Црепуља симболично представља свет, а њено прављење симболично стварање света. У црепуљи се пече хлеб, који симболизује тело Христово, чијим честицама се причешћују верници. Стога је разложно претпоставити да су црепуље у средњем веку нашле место и на Часној трпези, што је поткрепљено и податком да се обредни хлеб пекао искључиво у црепуљама где год су оне биле у употреби.

Представа црепуље на Часној трпези проскомидије олтарског простора у цркви манастира Дечани несумњиво је још један прилог тој претпоставци. Ни то што је црепуља насликана празна, не противи се таквој могућности. Чињеница да је насликана у проскомидији, у делу олтарског простора у којем се врши обред проскомидије и припремају свети дарови, односно честице хлеба за причешће, то јасно објашњава.

Вршник је по својој функцији нераскидиво везан за црепуљу. То је реципијент, најчешће коничног или калотастог облика, који има исту функцију као и црепуља, а употребљаван је или као део огњишног ансамбла уз црепуљу или самостално. За разлику од црепуља које су опстале до данас, вршници су нестали из употребе на простору централног Балкана пре готово стотину година. У средњовековном кухињском инвентару вршници су честа појава, могло би се рећи готово исто колико и црепуље. Проналажени су на Расу, Магличу, у Сталаћу, Београду и Студеници.


Причешће апостола, детаљ, Дечани, 14. век

Најчешћи облик кухињске посуде, заступљен у различитим димензијама и у више варијанти, јесте лонац. Средњовековни лонци налажени су на свим досад поменутим локалитетима. Разноликост димензија и локалних својстава у облицима и минималистичкој декорацији, која се своди на урезани таласасти или чешљасти орнамент, често праћен урезима, убодима и другим сведеним декоративним елементима, говори о великом броју локалних радионица које су их израђивале. Лонци се у средњем веку праве у више варијанти, а два основна типа су лонци без дршке или с једном дршком. Обликом су прилагођени употреби на отвореном огњишту или пећима какве су у то време коришћене. Мада се формом, коју недвосмислено диктира функција, не разликују суштински од лонаца из претходних епоха, нарочито не од оних из раног средњег века, лонце тог периода, а нарочито оне из 14. и 15. века, одликује већа разноликост у моделовању тела и обода, као и разноврсност комбинација декоративних елемената, такође познатих из претходних периода.


Лонац Рас, Градина, 12-13. век, Музеј Рас Нови Пазар

Иако је већина била израђена на витлу, првенствено ручном које не нестаје ни када крајем 13. века започиње масовнија употреба ножног витла, неки лонци пронађени у хоризонтима касног средњег века имали су јасне знаке невеште израде без грнчарског витла. Очигледно је да су они служили само за потребе домаћинства, што је био обичај који ће се на простору централног и јужног Балкана задржати све до наших дана.


Лонац, Рас, 12-13. век, Музеј Рас Нови Пазар

Међу лонцима 14. и 15. века има и примерака који су глеђосани са спољне, а понекад и с унутрашње стране. Налажени су у Београду, Сталаћу, Магличу, Новом Брду, Смедереву и у манастирима Студеници, Градцу, Новој Павлици. Ови лонци се у неким случајевима третирају као трпезне посуде, будући да на њима нема трагова излагања ватри.

Питоси такође воде порекло још из преисторије. Извесно је, међутим, судећи по количини пронађених примерака и разгранатој употреби, да су врхунац достигли у антици. Њихова примарна функција је била складиштење воде, уља, вина, жита и других намирница, али треба имати у виду да су неоргански материјали, као што су пигменти и гипс, регистровани као садржај питоса још у бронзаном добу Грчке и да су се у производњи текстила и ћилима у Србији у 19. веку користили и као посуде за справљање боја. Стога је сасвим могуће да су питоси и у средњем веку имали различите функције које су захтевале посуде великих димензија.


Свадба у Кани, детаљ, Каленић, 15. век

Питоси су готово увек са спољне стране „украшени“ рељефним тракама које се најчешће тумаче као ојачања, међутим, етноархеолошка истраживања су показала да је реч искључиво о украсу, а евентуално и о елементу који може да помогне приликом манипулације посудом великих димензија и тежине, како не би исклизнула приликом померања, али не и о конструктивном елементу. На средњовековним локалитетима питоси различитих запремина налажени су у више димензија, више варијанти и у различитим контекстима. Били су незаобилазни, како у утврђеним градовима (Ново Брдо, Крушевац, Сталаћ, Београд, Смедерево), тако и у манастирима (Милентија, Раваница, Градац, Ариље, Петрова црква код Новог Пазара, Ђурђеви ступови), јер је потреба за складиштењем хране свеприсутна и у мирнодопско време, а нарочито у ситуацијама у којима је постојала потенцијална опасност од рата и опсаде. Важност питоса у средњовековној кухињи и за средњовековну трпезу потврђује њихово представљање на фрескама, као што је то случај с представом Свадба у Кани у Дечанима.

Осим питоса, за чување мањих количина хране коришћени су ћупови који се често обликом, димензијама и украсом не разликују од лонаца, па их често није лако идентификовати. Зато се може само претпоставити мера њихове заступљености.

Амфоре спадају пре у транспортно посуђе, него у посуде за чување течности. Управо због тога, њихова присутност увек асоцира на увоз, било из далека или из околине. Порекло амфора је недвосмислено античко, али се оне појављују и у средњем веку, мада у донекле измењеном облику. Амфоре из тог периода досад су пронађене у Студеници, Прилепу и Скопљу.


Средњовековни крчаг, Лазарев град, Народни музеј у Крушевцу

Зделе и крчази су она врста посуда које, у зависности од начина и финоће израде, припадају и кухињском и стоном инвентару.

Када је реч о кухињским зделама, несумњиво је да су оне имале веома важну улогу у припреми хране, као што је случај и данас. На основу етнографских докумената може се претпоставити да је велики број здела које су у средњовековним кухињама коришћене био од дрвета, али су до данас ипак сачуване и оне керамичке. Често су рађене на ручном витлу, с декорацијом типичном за кухињско посуђе, што подразумева урезане линије, валовнице и отиске прста, нокта или орнаменте урезане алатком, вероватно дрвеном судећи по резултатима етноархеолошких истраживања. Проналазе се на свим локалитетима средњовековних српских земаља.

Иако у археолошком материјалу преовлађују они брижљиве израде намењени трпези, крчази су прављени и у једноставнијој, недекорисаној варијанти, која је свакако имала своје место у кухињи. Често су се само детаљима разликовали од лонаца с једном дршком, па се неретко називају лонци-бокали. Налазимо их на већини средњовековних локалитета, у Београду, Смедереву, Новом Брду, Сталаћу, Прилепу, Штипу и другде.

Биљана Ђорђевић

[Бранке]

Средњовековне чаше Србије – Симбол угледа и богатства


Најстарија сачувана средњовековна чаша, Ариље, 13. век, Народни музеј у Београду

Посуда за испијање течности представља мали, али незаобилазан предмет у свакодневном животу. Термин „чаша“ најчешће асоцира на стаклену високу посуду кружног пресека за испијање воде. Уз разликовање појединачних форми чаша према врстама пића којима су намењене (за воду, вино, алкохолна пића…) свакодневица ретко трпи прецизније дефиниције, најчешће једноставно посежемо за – чашом. Њихова форма или врста материјала од кога су направљене нису пресудне за саму терминолошку одредницу.

Примарна улога реципијента за течност, у најранијим временима стасавања човека, представљала је једину неопходност у прилагођавању и обликовању елемената из природе који су могли да послуже овој сврси. Једноставна логична полулоптаста форма ту функцију је задовољавала на најбољи могући начин. У миленијумима праисторијских насеобина, са примитивним напретком у обради земље, првим технолошким револуцијама у примени нових материјала и техника, изради оруђа и оружја, свеопшти напредак огледао се и у развоју грнчарства, које је првенствено производило посуђе за припремање и чување хране. Сама природа материјала дозвољавала је да се развије велики број различитих форми посуђа. Људска потреба да се уреде и улепшају ти свакодневни предмети за живот отворила је врата неисцрпном богатству декорације – најпре једноставне, махом од геометријских орнамената, затим бојене и сликане – која је природно текла дуж бокова и по дну посуда.

Склад форме и орнамента постигнут је већ на примерима најстаријег грнчарства на нашем тлу, попут пехара из старчевачке културе, полулоптастог тела на финој округлој ниској стопи, украшеног црно и бело бојеном орнаментиком. Овакав основни концепт посуде за пиће, са мањим варијацијама, остаће типичан на свим меридијанима и у основи свих цивилизација. Већ тада су миграције, контакти људи и размене добара између међусобно удаљених групација и насеобина условили и мешања култура и утицаја. Даљи цивилизацијски напредак друштва, експлоатација и обрада метала, материјално и сталешко цепање друштва промениће услове и начине живота људи, утицаће на економску и свеукупну организацију живота, на производњу хране и пића, па сходно томе, и на развој употребног посуђа. Тако је, у контексту чаше, дошло до својеврсног „раслојавања“ њене функције, када основна улога посуде за испијање течности престаје да буде и најважнија. Златна или сребрна чаша постала је симбол статуса, она је могла бити власништво владара, кнеза, вође, хероја. Постала је предмет од вредности, драгоцени поклон или пожељан плен. Библија сведочи о пљачки у којој је Набукодоносор однео златне и сребрне чаше из храма у Јерусалиму. Њена симболичка улога истицана је развојем церемонијалних, световних ритуала али, нарочито, верских обреда. Чаша из које је Христ пио на последњој вечери један је од снажних симбола хришћанске цивилизације. Иста та чаша наћи ће се у средишту најомиљенијих легенди посвећених Светом Гралу, које ће кроз неодољиве сторије о краљу Артуру и витезовима Округлог стола сјединити претхришћанске митове и моралне поуке нове вере. Снага тог мита одолела је вековима остајући, до данашњих дана, мотив за експлоатацију у домену популарне културе.

Средњовековна чаша у архивској грађи


Пехар с вином, фреска, Богородица Љевишка, 14. век

Облик плиће зделице кружног пресека, равног или у средини благо уздигнутог дна, која је готово по правилу без стопе или са сасвим ниском стопом, преузет је из античке традиције посуда за испијање или ритуално поливање вина и имаће примену кроз читав средњи век, а на Балкану све до освита новог доба.

У средњовековној Србији овакав тип посуде је био одређен термином – чаша. Оне које су до данас сачуване, а потичу из XИВ и XВ века, упркос малом броју, издвајају се својом репрезентативношћу. Махом су направљене од позлаћеног сребра, савршено занатски обрађене, стилски савремене чашама какве се у том тренутку налазе на владарским и племићким дворовима Западне и Средње Европе. О њиховој употреби исцрпно сведоче толико пута цитирани документи из архива приморских градова, Дубровника пре свега. Недоумице о тачном изгледу чаша које се помињу у инвентарима јављале су се услед недостатака описа. Ипак, понека сасвим кратка назнака могла је да појасни њихов изглед – осам чаша округлих позлаћених (округлијах, позлакениех)[1]. Оригинални натписи на неким од њих потврђују да је баш овакав облик посуде био одређен овим термином. Натписи обично почињу речима „ова чаша …“, да би затим уследило име власника и позната формула којом се благослови онај који из ње пије. Овакав тип чаше није подразумевао посуду на високој ножици, на начин какав је код пехара или тазза, и обично није имао дршке са стране.

Сачуваних скупоцених сребрних чаша из XИИИ века готово да нема. Међу изузетке спадају чаше из Народног музеја у Београду нађене у околини Ариља. Извори, међутим, помињу посуђе од племенитих метала, попут многоцитираних редова Теодора Метохита, о златном и сребрном посуђу на двору краља Милутина.

Са отварањем рудника у Србији од средине XИИИ века и експлоатације племенитих метала продукција златарских радова се нагло повећала. Након првих изгубљених битака и константне турске претње, новац и драгоцености се склањају у Дубровник, међу његове поуздане зидине, одлажу се за случај опасности, с могућношћу да се увек подигну у складу са приликама или потребама. Упркос обиљу података из XИВ и XВ века о драгоценостима владарских и племићких депозита у Дубровнику међу којима се истичу чаше, кондири, пехари, литре чистог сребра, новац, до данас је занемарљиво мало предмета опстало. Вук Бранковић склања у Дубровник своју оставу почетком 1395. године и тада, између осталог, предаје 197 литара „фина сребра“, као и једну златну чашу која тежи 5 литара. Неколико месеци касније додаће још 493 литра „финог сребра“. Следеће године 790 литара и један златни пехар. Већ поменути депозит Сандаља Хранића набраја и „чаше велике са знамењем Сандаљевим и четири чаше мале беле … кригле четири са поклопцима од њих две позлаћене … три купе на стопама … кондир … појасеве позлаћене … коњску опрему са сребром позлаћеним … иконицу златну.“

Још импресивнији су подаци о остави деспота Ђурђа од 25. јануара 1441. Ево каквог сребра ту има: „… и сребра гламскога“ … и „сребра жежена“ … и „сребра бела“… и „кова сребрна“ … ту су и кондири, ибрици, али и чаше „писане слои() и позлакене“. Допуна оставе од 26. јула 1441. посебно оставља утисак – ту је гламско сребро и злато, још 2997 литара сребра … и златних судова … а потом и 50 чаша писаних и позлаћених!

Какву судбину је имало то благо, где су те чаше XИВ и XВ века, да ли се међу неким које помињемо на овом месту и које данас можемо видети на изложби Музеја примењене уметности крије нека од оних са дубровачких пописа? Када се има у виду колико мало је сачуваних чаша из овог периода, то је тешко рећи. Од профаног сребрног посуђа из XИВ века нема сачуваних примерака ни у Задру. У документима из тог периода помиње се око 320 чаша, такође без описа, са изузетком чаша из пописа имовине сукнара Миховила Петровог из 1395. године, једног од најбогатијих задарских трговаца. Значајан део његове сребрнине чиниле су чаше, којих је било готово педесет комада. У опису једне од њих помиње се да је округла, украшена представама животиња (псима, вуковима, јеленима и змајем) и биљним мотивима. На дну ове чаше био је геометријски мотив троугла.

У сваком случају, тешко је установити колико је чаша од свих поменутих настало у задарским радионицама, а колико се доносило из земаља Западне Европе. Можда ће се неки од ових предмета појавити у времену пред нама, али већина њих је, нажалост, за нас изгубљена.

Чаше о којима говоримо, из XИВ и XВ века, биле су световног карактера. Али, наравно, оне нису биле део свакодневног посуђа, њихова употреба била је резервисана за нарочите прилике, свечаности и испијања здравица. Неке су сигурно биле владарски поклони високој властели у знак захвалности за одану службу, појединим властелинима и богатим трговцима биле су мера и слика сопственог богатства, а некоме свакако и предмет од истинске уметничке вредности. Више од свега тога, оне су представљале слику статуса. Сведочиле су о наручиоцу, његовом богатству, па и његовом укусу. Као што смо видели, њихово место било је међу склањаним драгоценостима породица и појединаца. Представљале су и сигуран извор новца у невољи, залог за преживљавање у тешким временима, племенити метал који се могао уновчити или претопити.


Скупоцене цаше су могли да приуште само богати владари и племићи – Праведни краљеви – фреска, Дечани , 14. век

У кућама племића и на дворовима владара у Европи XВ века постојала је пракса да се најскупоценије чаше и драгоцени комади посуђа једноставно излажу у дворанама за обедовање, што је било у складу са њиховим стилом живота. Савршен пример са Бургундског двора наводи дворски хроничар описујући гозбу коју је приредио Филип Добри 1456. године у Хагу за Ред Златног руна. Описујући дворану наводи да су постојала и три сервиса: сребрни за обичне госте, позлаћени за витезове, те златно посуђе и посуђе са драгим камењем које је служило само за показивање.

Господи су овакве чаше служиле и у њиховој основној функцији – за испијање вина. О таквој намени се лако да закључити већ на основу декоративног програма (представе лозица и виновог лишћа). У Србији се вино све до почетка XИВ века није толико пило, за разлику од Приморја где је постојао култ узгоја винове лозе. Било је резервисано за двор и властелу. Почетком XВ века засади винограда су све масовнији, баш као и употреба вина. Чак и уз пораст производње, вино је увожено с Приморја, одакле је преношено у јарећим мешинама. Било је забрањено да се вино за продају разблажује са водом, а у Котору и Дубровнику постојала је и забрана да се меша са медом па потом продаје. Иако се црно вино више производило у Србији, посебну популарност уживала је малвазија. Тако су Дубровчани, у лето 1430. године, дозволили деспоту Ђурђу, док је боравио у Сребреници на Руднику, да увезе одређену количину малвазије без плаћања царине.

Занимљиво је, међутим, у каквом контексту се чаше још јављају, пре свега нешто касније, у XВИ и XВИИ веку. Мирјана Шакота у својој исцрпној студији о ризници манастира Бање код Прибоја помиње неколико врста чаша, између осталих, ктиторске чаше, коришћене у манастирима за испијање у здравље ктитора манастира или дародавца саме чаше; славске чаше, којима се наздрављало о манастирским или породичним славама; чаше дариване од стране верних за помен и покој душе.

Рудници, сребро и Дубровчани


Ново Брдо, рушевине некада најбогатијег града средњовековне Србије

Масовнија производња и куповина предмета од племенитих метала омогућена је тек са снажним економским развојем српске средњовековне државе, који је био заснован на експлоатацији богатих рудника. Сребро је било основа на којој је српска држава градила своју привреду, основа на којој су владари и обласни господари базирали своја богатства, предмет извоза и трговине. Рударски центри су од већ поменутих античких времена представљали основ за успостављање и одвијање свих животних активности. Средином XИИИ века доласком Саса, који су организовали и технолошки унапредили рударство и металургију, почео је и економски успон српске државе. Око рударских центара формирале су се топионице, радионице за обраду метала и израду предмета, ковнице новца, насеља за смештај радника, цркве, тргови на којима се роба куповала и продавала, царине и војнички гарнизони. Брсково је први рударски и трговачки центар чије грађанство су махом чинили Саси, у којем се експлоатисало гламско сребро, обично сребро и бакар. Почетком XИВ века Саси се налазе и у другим рударским местима по Србији. Било их је у Руднику, Трепчи и у Новом Брду. У XИВ веку, поред већ наведених рудника, раде и Јањево, Трешњица, Рогозна, Липник, и сви производе сребро. Документи из Дубровника од средине XИВ века у Босни помињу Остружницу, Сребреницу, Крешево, Фојницу, Олово.


Чаша, позлаћено сребро, друга половина 14. века, колекција Витора Ристовића

Крајем XИВ и почетком XВ века развој рударства и експлоатација сребра достижу врхунац. Ново Брдо је у првој половини XВ века доживело такав успон да је његов значај прерастао оквире српске државе, чинећи га главним рударским и трговачким центром Балкана. Подигнуто на 1100 метара надморске висине, састојало се од Горњег и Доњег града, са масивним зидинама и кулама. У Горњем граду била је смештена војна посада, у Доњем највиђенији грађани, складишта и зграде, док је већина становника живела у Подграђу. Процењује се да је у доба највећег процвата Новог Брда у њему живело око 10.000 људи. То је био најбоље утврђен град у Србији, препун трговаца из свих градова са јадранске обале, али са далеко највише Дубровчана. Како је расла производња сребра може се пратити и по количинама овог племенитог метала који српски владари дарују појединим манастирима. Цар Душан 1348. године дарује Хиландар сребром из Новог Брда у вредности од 6.000 крстастих перпера (око 375 литара сребра); кнез Лазар годишње дарује манастире новобрдским сребром у висини од око 408 литара (око 3.000 дуката).

И у XВ веку богатство Новог Брда је основа на којој деспот Ђурађ Бранковић потврђује привилегије светогорским манастирима: лаври св. Атанасија 60 литара сребра годишње од новобрдске царине (касније подигао на 80, па на 100 литара); Ватопеду 60 литара новобрдског сребра; манастиру Симонопетра 20 литара сребра годишње из сопствене ризнице; за Есфигмен се прихватио ктиторства и још 50 литара сребра од новобрдске царине. Ситуација ће, међутим, почети да се мења првим падом Новог Брда 1439. године у турске руке, а проблеми ће се настављати све до његовог коначног пада 1455. године.

Сребро је из српских и босанских рудника одлазило у Дубровник и Котор, где се потом делимично остављало за потребе самих градова а делом даље извозило, пре свега у Италију. Када је у годинама око средине XИВ века осетно опала производња сребра у европским рудницима, потражња за српским сребром у Дубровнику се нагло повећала. Довожено је у великим количинама и даље слато највише у Венецију. Документи помињу сребро, затим фино или бело сребро и гламско сребро (сребро са извесним процентом злата). Гламско сребро је у првој половини XИВ века било најтраженије, а вађено је најпре у Брскову а потом у Новом Брду и Јањеву. У зависности од процента злата, одређивала се и коначна цена гламског сребра. Сам процес одвајања злата вршио се најпре у Венецији а касније и у Дубровнику, Котору и Србији.


Веће судија, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, минијатура, 15. век

Након 1389. године ситуација се мења. Србија се нашла у вазалном положају према Турској, на југу земље је владало двовлашће, Турци су пљачкали дубровачке караване и хапсили трговце. Питање царине је било у основи њиховог сукоба будући да су Турци желели да, ради прихода од царина, дубровачки трговци пролазе кроз места где су били њихови чиновници. Дубровчани су, међутим, ишли путевима који су њима користили. Са деспотом Стефаном Лазаревићем (1402-1427) Србија улази у период постепене стабилизације. Дубровчани уживају привилегован положај у трговини, закупци су царина, власници рударских окана и пећи. Њихов монополистички положај у привреди земље није ником одговарао, ни српским феудалцима, ни трговцима, ни самом деспоту. Деспот је посебно био осетљив на њихову улогу у трговини сребром. Позната је његова примедба да су Дубровчани некада из Србије извозили восак и сир („сирење“), а да сада носе сребро и злато. Дубровчани одговарају да робу коју набављају за велике тргове попут Новог Брда, а нарочито за његов двор, у који се доноси скупоцена роба, не могу да плаћају кожом, воском и сиром, већ „сребром и златом и драгим каменијем“.[1] Деспот је низом мера покушавао да барем ограничи извоз сребра из Србије. Свим тим мерама Дубровчани су се опирали, жалили су се својој влади и тражили интервенцију. У једном тренутку деспот Стефан је протерао дубровачке трговце из Новог Брда наложивши им да га напусте за три дана, иако је уговором било предвиђено да у случају сукоба имају шест месеци да се повуку. Али даљњим развојем историјских околности све те мере су остале без значаја.

Деспот Ђурађ Бранковић, наследник Стефана Лазаревића, према Републици је био врло благонаклон. Он, децембра 1428. године, издаје повељу којом Дубровнику потврђује све повластице из 1405. године. Осетну штету Дубровчани су претрпели тек са првим падом Деспотовине 1439. године. Султан Мурат ИИ затражио је од Дубровника да плаћа харач. Након првог отезања, Дубровчани су се фебруара 1442. обавезали да ће сваке године слати султану посланство са поклоном од 1000 дуката у сребрном посуђу. Редовно плаћање харача више се није могло избећи са Мехмедом ИИ, освајачем Цариграда. Спремајући посланство за Порту, Дубровчани припремају поклоне за султана и високе званичнике, и то: 45 сребрних чаша – од тога 20 да се дâ султану, 10 беглербегу Махмуду Анђеловићу (од тога само 4 да се дâ јавно!), другом великом везиру 4 чаше, великом канцелару 2, капиџибаши 2, Иса-бегу 4, и још три чаше да се поделе по потреби.

Након пада Деспотовине 1459. године и свих разарања тог времена, наступила је стабилизација прилика у XВИ веку. Производња у рудницима се и даље одвијала, наравно, у битно измењеним околностима и уз заштиту интереса државе. Сматра се да је период који припада добу владавине султана Сулејмана Величанственог, период последњег полета старог српског рударства. У XВИИ веку још ће постојати, мада оскудни, помени и сведочанства о раду појединих рудника, међу којима су и Ново Брдо и Јањево који још раде у седмој деценији XВИИ века. Тако Евлија Челебија помиње да у Новом Брду „сада ту имају три рукава сребрне руде“. Али убрзо потом, након разарања земље током аустријско-турских сукоба и велике сеобе 1690. године, стављена је тачка на њихово постојање.


Чаша, позлаћено сребро, 16. век, Музеј примењене уметности

Мајстори са Јадрана

Дуж јадранске обале у XИВ и XВ веку ради велики број златара. У највећем броју то су домаћи, локални мајстори из градских средина или они који долазе из залеђа да науче занат, али и странци који долазе за послом. Златарски занат био је на цени, с обзиром на то да су њихови производи били врло тражена роба, како у трговини и извозу тако и у смислу реализације званичних државних политичких циљева који су се помоћу скупоцених поклона могли успешније остварити.

Дубровачки златари су већ у XИВ веку захтевали од своје владе да помогне и заштити домаће златарство од конкуренције из иностранства. Пристизали су мајстори из Италије и из других крајева Европе, радили су у градовима дуж обале, преговарали и одлазили да раде у залеђу, у Босни и Србији. Многи страни златари удруживали су се са локалним мајсторима, попут Гуљелма из Немачке (Гуилермус), који је 1349. године урадио и сигнирао касноготички позлаћени оклоп за лобању светог Лаврентија (св. Ловре); 1350. године удружио се са локалним златаром Радојем; 1355. године је узео помоћника, златара Петра из Задра; 1358. године отишао је да ради у Босни. Са поменутим мајстором Радојем 1367. године ради и Филип из Фиренце.

Никола из Фиренце и Франо из Бергама 1417. године преузели су обавезу да заједно искују олтарску палу за цркву светог Влаха у Дубровнику са осамнаест светачких ликова, украшену емајлом и позлатом. Иван из Кремоне забележен је на раду у Задру у XИВ веку.

Иван из Базела 1436. године радио је у Котору на сребрној пали у светом Трифуну, 1440. у Дубровнику за фрањевачку цркву, 1449. исковао је сребрни појас за Бранислава Миомановића. Рамболт (Рамболдт) из Брижа стигао је преко Дубровника на двор Стефана Вукчића Косаче.

Живко Гојаковић, по наруџбини Сената Дубровачке републике, исковао је 1436. године као дар краљу Алфонсу Арагонском два тањира, две чаше позлаћене и украшене емајлом; 1442. године исковао је као дар Републике турском султану Мурату ИИ посуде за умивање, врчеве, тањире и зделице за слаткише; радио је сребрнину за венчани дар Републике угарском краљу Матији Корвину; на занат је примио Богдана Добрашиновића из Босне.

Јован Прогоновић из Новог Брда је дошао у Дубровник и отворио радионицу у другој половини XВ века; 1462. године за Мартина Кјаринија (Цхиарини) из Фиренце је исковао сребрни мач, посуду за умивање, различите зделице за слаткише, врч; заједно са Марином Живковићем 1476. године урадио је четири чаше са поклопцима за угарског краља Матију Корвина; урадио је сребрни крст за братство Свих светих у Корчули, који је сачуван до данас.

Марин Адамовић преузима радионицу свог оца 1419. године у Котору, а 1424. има своју радионицу у Дубровнику. Између осталог, заједно са Дабиживом Станишићем из Бара, исковао је 1427. године две плитице за војводу Сандаља Хранића.

Мила Гајић



[1] У оригиналном тексту Миле Гајић ови натписи су дати на архаичном, средњовековном српском језику и писму, које је, нажалост, било немогуће веродостојно пренети у оквиру нашег онлајн издања због недостатка одговарајућих фонтова. Дати су транскрипти како не бисмо сасвим изгубили драж оригиналних написа на овим драгоценим предметима, прим. Т.Огњевић

[Бранке]

Мода средњовековне Србије – Златни појас и свита бисерна


Царска гозба, Манасија, 15. век

Одевање у средњовековним српским земљама представља јединствени спој различитих утицаја истока и запада који су се, због специфичног географског положаја српске државе, сусретали на карактеристичан начин у ношњи овдашњег живља. Иако је српска средњовековна држава од свог настанка спадала у земље такозваног византијског комонвелта, њен географски положај, излаз на Јадранско море и у каснијем периоду на Дунав као пловни пут, значили су јаке трговинске везе са Италијом и Средњом Европом. Напослетку, турско освајање Балканског полуострва донеће у моду средњовековне Србије снажни утицај Блиског истока и специфичног одевања муслиманског живља.

О начину одевања у средњовековној Србији сазнајемо из мноштва писаних и ликовних извора, у првом реду средњовековног зидног сликарства и минијатура, али исто тако и на основу ретких сачуваних делова одеће и тканина који су измакли зубу времена. Ктиторски портрети владара и властеле представљају непроцењив извор за проучавање средњовековне одеће ових простора. Такође, мноштво сачуваних трговинских уговора, као и повеља наших владара сведоче о увозу тканина, називима одређених одевних предмета, њиховој производњи, па чак и ценама.


Жупан Петар Брајан са супругом и кћерима, Бела црква, Каран, 14. век

Начин одевања који су Срби донели са собом на Балкан у раном средњем веку био је старословенски. Реч је о одећа једноставног, сведеног кроја, израђеној најчешће од вуне, лана или конопље, али и разних животињских крзана. Током времена, изложена различитим утицајима она ће се мењати, постајати сложенија и формирати у средњовековни костим особит за наше окружење.

Највећи и најнепосреднији утицај на српску средњовековну ношњу извршила је Византија. Као политички и културни наследник Рима, Византија је наследила, или боље речено наставила традицију карактеристичног одевања и прецизно дефинисаних церемонијала типичних за позноантичко Римско царство. Међутим, хиљадугодишње царство чије је постојање обележило готово читав средњи век није могла остати имуна на промене. Током нешто више од хиљаду година њене историје, одећа се у Византији постепено мењала попримајући бројне утицаје са истока, првенствено из Персије и централне Азије, а преко ових области и трговачких путева, утицаје из Кине. За време владавине цара Јустинијана И, византијски монаси успели су да из Кине прокријумчаре ларве свилене бубе. Византија је тако оспособила сопствену производњу свиле која ће постати њен главни извозни артикал у Европу. Производња свиле била је тајна која је вековима љубоморно чувана, а овај фини материјал основна за израду луксузну византијску дворску одећу.


Краљ Милутин Немањић у црном сакосу, Богородица Љевишка, Призрен 14. век

Византијски дворски церемонијал имао је строго утврђена правила која су дефинисала изглед и функцију одеће царева и великодостојника, као и прилике у којима је она ношена. Посебан вид одеће чинила су царска достојанства. Она су поред одевне, играла и улогу симбола царске власти. Пурпурна свилена хаљина, такозвани дивитисион, била је церемонијално одело византијских царева, а карактеристична пурпурна боја била је резервисана само за царску одећу. Дубоке чизме црвене боје украшене златовезом и бисерима биле су још један одевни предмет доступан само царевима. Скупоцене тканине, мноштво декоративних, порубних трака и украсних апликација извезених златном и сребрном жицом, ниске бисера и драго камење, све је то чинило величанствену дворску одећу Византије, и имало за циљ да истакне њено прво место у хијерархији средњовековних држава.

Услед наглог територијалног ширења српске средњовековне државе крајем 13. и током прве половине 14. века, велики део византијске територије доспео је у њен састав. Ширење на рачун Византије значило је излагање њеном све већем културном утицају, а настојања српских владара да подигну значај и углед своје државе омогућила су све бржи продор византијског церемонијала, као и одеће на српски двор. Ступањем у родбинске везе са византијским царевима, и српски краљеви су почињали да се ките одређеним достојанствима некада резервисаним искључиво за византијске цареве. Теодор Метохит, византијски писац и члан делегације која је посредовала у склапању брака између краља Милутина и принцезе Симониде, ћерке цара Андроника ИИ Палеолога, сведочи о томе како су двор и одећа српског краља и властеле били раскошни попут византијских, а сам владар обучен у раскошну одећу проткану златом и бисером.


Одећа обичних људи, Пород Каинов и благосиљање Сита, Дечани, 14. век

Попут Византије, и на српском двору владала су одређена правила која су регулисала начин одевања. У законику цара Стефана Душана поједине одредбе баве се одећом. Појас израђен од мноштва позлаћених украса и опточен бисерима био је знак властеоског достојанства који је цар додељивао свом племству. Поред драгоценог појаса, још један одевни предмет који је владар додељивао племству била је свита, велики огртач израђен од скупоцених тканина и често опточена драгуљима и бисерима. Легендарни Законик цара Душана из средине 14. века прописује да златни појас и свита бисерна након смрти властелина остају у наслеђе његовом најстаријем сину, док се коњ и оружје које је покојник за живота користио, имају предати цару.

Душаново законик нас, такође, обавештава да су строге казне прописане за онога ко другоме скине капу са главе. У свом настојању да уреди прилике на српском двору, деспот Стефан Лазаревић је прописао да се на двору не сме псовати, а одећа његових дворјана не сме бити неуредна. Овакве одредбе јасно указују да српски двор познаје својеврсни дрес-код, и да одећа има посебно статусно значење, односно да се очекивало одевање примерено специфичним приликама међу којима част да се седне за владарску трпезу свакако представља својеврсн ексклузивитет.


Надбедреник, Силазак у Ад, свила, крај 14. века, Народни музеј у Београду

Свакодневно одело српских владара и властеле, али и осталог становништва, није се разликовало у основи, међутим вредност материјала и број украса на одећи сведочили су о положају оних који су је носили. Само је највише племство могло да поседује одећу опточену мноштвом порубних трака израђених од златотканих тканина, или украшену апликацијама извезеним златном и сребрном нити. Својеврстан украс на одећи била су и дугмад, која су током 14. века по западноевропским узорима украшавала рукаве у густом низу све до лакта. Поједине горње хаљине су по персијској моди, пристиглој посредовањем Византије на наше тле, имале дугачке просечене рукаве који су слободно висили, или су бивали заденути за појас.

Дужина одела такође је говорила о статусу особе која га је носила. Имућнији људи средњовековне Србије носили су дугачке хаљине, каваде и кунтуше, које су у неким случајевима сезале и до тла, за разлику од западноевропске моде 14. века у којој све више преовладава кратка мушка одећа која је наглашавала фигуру.

Женске хаљине биле су широке, уских и дугачких рукава, и дуге до тла. Носиле су се потпасане око струка уским и богато украшеним појасем или чешће, слободно пуштене. Посебан део женске одеће чинио је украс за главу, оглавље. Племкиње су поред свилених и платнених велова на главама носиле круне украшене драгим камењем и бисерима. Велике минђуше, обоци, због своје тежине и величине нису качене на уши, већ су нискама бисера биле повезане са круном или почелицом. Удате жене покривале су свој врат марамом, али је она у неким случајевима, нарочито у каснијем периоду изостајала.


Митра београдског митрополита, вез Кантакузине Бранковић, кћери Ђурђа Бранковића, 15. век

Развој одеће током 14. века довео је до сложенијих кројева и форми, кројачки занат је напредовао, а добри кројачи били су веома тражени. Моћна властела је поред скупоцених тканина себи обезбеђивала и услуге најбољих кројача. Новобрдски Закон о рудницима из 1412. године пружа нам драгоцене податке о делатности кројача и обућара на територији Србије. Прави пример кројачког умећа представља сачувана хаљина кнеза Лазара која је састављена од дванаест уздужних клинова, израђена од броката који по типу протканих мотива одговара тканинама произведеним у италијанском граду Луки.

Излаз на море и постојање приморских градова попут Котора, Бара и Будве, као и непосредни контакт са Дубровачком Републиком, представљали су непрекидну везу средњовековне српске државе са Медитераном, а самим тим и великим трговачким центрима Италије. Бројни луксузни предмети међу којима свакако врло скупоцене тканине, стизали су на тргове широм Србије. Развој рударства током 14. века и стварање великих градских центара попут Новог Брда, значили су богаћење државе и увоз све скупљих производа. Годишњи увоз тканина за време владавине деспота Стефана Лазаревића износио је невероватних 250.000 дуката. Међу тканинама које су увожене из Италије било је свилених плишева и броката израђених у радионицама Луке и Фиренце, лаких свилених тканина за поставе, али и финих вунених тканина и платна из Фландрије. Скупоцено крзно, као и тканине од којих је шивена одећа, било је лукзуз који су себи могли да приуште само најбогатији. Крзна вука, куне, као и веверичје крзно, кориштена су за постављање зимских одела и капа.


Молитвеник војводе од Берија, Календар за јануар, 15. век

Карактеристичан географски положај Србије у средњем веку излагао ју је различитим културним утицајима који су се међусобно прожимали на њеној територији. Српско племство прихватало је одређене елементе западноевропске, византијске и источњачке моде, и комбиновало их у сопственим стиловима раскошне одеће која је красила дворане широм средњовековне српске државе. Различити извори сведоче високу културну свест која је владала на овим просторима током средњег века. Отуда нећемо претерати ако кажемо да су се отмено и раскошно обучени племићи са луксузног божићног банкета војводе од Берија какав нам приказује легендарна минијатура месеца јануара из чувеног војводиног бревијара, могли видети и на дворовима српског краљевства и деспотовине у позном средњем веку. Сви расположиви извори јасно указују да је на врхунцу своје економске и политичке моћи аристократска елита средњовековне Србије за владарску трпезу седала у раскошном руху, онако како то доликује припадницима високе државне, војне и црквене хијерархије.


Владимир Родић

[Бранке]

Живот сељака у средњовековној Србији

Ко су становници села?

Србија је пре око 700 година била земља у којој су се градови (Ново Брдо, Призрен и Приштина), као и бројни тргови у унутрашњости земље тек почели развијати. Поред тога, било је нешто старих градова у приморским областима (Котор, Дриваст, Улцињ и Бар) и новоосвојеним византијским крајевима (Скопље), али поврх свега, огромна већина становништва је живела на селу (слика 1). Поред таквог односа градског и сеоског становништва, разумљиво је да су уз рударство, основу привреде чинили земљорадња и сточарство.



Сви становници села - меропаси (земљорадници) су спадали у групу феудално зависног становништва, у којој су били још и власи - сточари, зависне сеоске занатлије, сокалници (врста послуге), отроци (робови) и један део сеоских попова. Ову групу зависног становништва Душанов законик назива себрима.

Села су припадала господарима, а самим тим, била за њих и обавезама везана. То су били велика и мала властела, манастири, сам владар и пронијари (ненаследна војничка имања). У поседу мање властеле и пронијара могло је бити само неколико села, док је велика властела држала и више десетина села. Манастири попут Св. Архангела код Призрена, имали су у поседу преко 90 села. Према Душановом законику о потребама једног монаха бринуло се 20 кућа ("и на тисућу кућа да се храни у манастирима педесет калуђера").


Како изгледа српско село у средњем веку?

Села су скоро увек била подизана на месту где постоји пијаћа вода, била то већа река или неки мањи извор. Уз то, такође је била битна близина обрадиве земље, шума, пашњака и пута. Куће и друге зграде биле су углавном груписане на једном мањем простору, а размак између грађевина износио је од 2, па до више десетина метара . Просечно село је бројало око 40 кућа, али је број могао да варира од 10 па до 200 домова. често се у средишту села или на оближњем брежуљку налазила сеоска црква око које се простирало гробље. Мања група кућа одвојена од матичног насеља више километара назива се заселком, а обично представља зачетак новог села.


Изглед средњовековног српског села из XИВ века.


Кућа

Током XИИИ и XИВ века, у сеоском градитељству преовлађују дрво и камен као основни грађевински материјали, али се као локалне варијанте јављају бондручаре и камене куће. Темељи куће били су од ломљеног камена, у блату или кречном малтеру, док су на њима били грађени зидови од дрвених талпи. Кровна конструција је од дрвених греда, а кров је био покриван сламом или шиндром. Површина простора за становање најчешће се кретала се између 20 и 40 м2, али има и случајева много пространијих кућа. У средини или једном од углова, налазило се ограђено огњиште. Оџака није било, него је дим излазио кроз кров куће, а мали прозори затварани су масивним дрвеним капцима. Сеоске куће су обично имале две просторије, а ретко три или више. Под у просторијама је најчешће био од набијене земље. Куће готово да нису имале намештај у данашњем смислу. Скромно покућство сачињавало је неколико клупа за седење, ниске столичице и синија (сто), а можда полица и обавезан разбој. Укућани су спавали на слами прекривеној асурама.


Пресек средњовековне сеоске куће.


Житеље куће чини углавном три генерације, док је просечно домаћинство имало око 8 чланова, од чега су бар половину чинила деца. Такође, велик је број породица које су имале много више чељади. Пошто се већина дневних активности обавља на имању и око стоке, кућа је углавном служила за спавање и припремање хране, те за тадашње женске послове - чешљање и предење вуне, као и ткање различитих тканина.


Производи

Иако се меропаси сматрају земљорадницима, многе друге активности, а нарочито сточарство, играју важну улогу у сеоској привреди, скоро једнаку земљорадњи . Вероватно највеће засејане површине обухватали су пшеница, јечам, раж и просо. Свако сеоско домаћинство уз саму окућницу или нешто даље од куће, обрађивало је врт са поврћем. Најзаступљеније врсте поврћа су црни, бели, пори(прази)лук, купус, ротква и репа, а поред тога, веома важни производи који су имали велики удео у исхрани биле су махунарке, као што су сочиво, боб и грашак. Велике површине под воћем и виноградима биле су привилегија властеле и манастира, док се по селима углавном воће гајило за потребе домаћинства - 10 до 50 стабала по дому, најчешће крушака, шљива, трешњи, јабука и дуда.

Поред свега тога, једна земљорадничка породица није могла преживети а да није узгајала стоку, само што се ради о далеко мањем броју грла него код Влаха. Обично је на једно домаћинство долазило 1-2 вола, 2-4 краве, 3-4 свиње и 10-20 оваца. Поједина села, или неке породице, бавиле су се грнчарским, пчеларским, ковачким и тесараским занатом. Саме сеоске занатлије углавном су се трудиле да најпре задовоље потебе самог села, а потом и ширег тржишта. Са развојем привреде и трговине током XИВ века, села са повољним положајем добијају на значају па прерастају у тргове, углавном неутврђена насеља са тржиштем, а често и са панађурима (вашарима).


Храна и пиће

Од стицања самосталности Православне Цркве, српски сеоски живот почиње много више да прожима православна духовност. Јачањем организације цркве (нарочито парохијских), утицај цркве се осећао све више у свим областима живота, а такође и у исхрани. Пост је, поред верске улоге, за себре имао изражен економски значај, јер је омогућавао да се у сиромашним заједницама уштеде вредне и ретке намирнице у економском и прехрабеном смислу, какви су млечни произоди, месо и маст. Ово је било неопходно, пошто је ондашња стока много спорије напредовала. Свиње које су се узгајале биле су 2-3 пута мање него данашње (максимално до 100 кг), а краве су давале само 2-3 литра млека дневно! Ову храну требало је сачувати у одређеним количинама, како за велике празнике, тако и за периоде године када нема постова. Обично се ради о месецима у којима се обављају тешки физички послови, као што су орање, послови око сена, дрва...

Ондашњу храну, већина данашњих људи би оценила као неукусну и бљутаву. Ово се нарочито односи на овсене и зобене каше, а сличне њима биле су каше од боба и грашка, као и наквашено сочиво. Нешто укуснија била су различита варива са месом, спремана од купуса и зеља. Поред повртларских биљака, битни удео у исхрани имало је самоникло биље: гљиве, зеље, дивљи лук... Основне намирнице животињског порекла представљали су сир и млеко, који су и обилно коришћени. Храна се припремала у скромном земљаном посуђу, а поред тога у употреби је било и разно дрвено посуђе, нарочито за служење и складиштење хране.

Већини произведеног поврћа нису били потребни посебни услови за чување, осим сувог места, а добар део се лако одржавао зими у траповима са сламом, док је други део могао бити сачуван сушењем, што се нарочито радило са воћем. Месо се наравно најбоље конзервирало сољењем и димљењем. Међу нижим слојевима становништва, најзаступљенија пића су (због једноставног начина припремања и доступности сировине) били пиво и медовина. Вино је било привилегија виших слојева, те је на сељачку трпезу доспевало ретко.


Одевање

За одећу се искључиво користе природни материјали које често производи само домаћинство. Обично су сами сељани узгајали лан и конопљу и властитим снагама их прерађивали у влакна. За израду ове једноставне одеће употребљавале су се тканине добијене од лана (дуге кошуље, панталоне и хаљине) и вуне или животињске коже (обућа, огртачи, прслуци...) Записи из тог времена често помињу да Српкиње носе малу женску црвену капу, сличну капама које су се до наших дана задржале у народним ношњама Херцеговине, Босанске Крајине, Лике... Накит је израђиван од сребра, бронзе и стаклене пасте, а њега су углавном носиле млађе жене. Од накита, на селу се најчешће носе наруквице , минђуше , прстење и огрлице.





Власи и Арбанаси

Полуномадско становништво које се искључиво бави сточарством и производњом намирница животињског порекла назива се Власима. Овај појам у средњем веку је обухватао сточаре различитог етничког порекла, како оне српског са словенским именима, тако и оне са несловенским именима који су говорили језицима романске и грчке језичке основе


Сточари живе у катунима - сезонским насељима од трошне грађе. Средњовековна документа први пут помињу катуне у XИИ и XИИИ веку. Они су могли бити подизани на планинама богатим пашњацима, на висини од преко 1000 м, и у близини планинских извора и врела. Слична катунска насеља постојала су у нижим подгорским крајевима. У њима је обично живело између 20 и 100 породица. Као и данас, и у средњем веку био је чувен и надалеко цењен влашки сир. Од стоке су претежно узгајали овце, али поред тога су држали и одређен број говеда и коња.


.У свему сличан живот Власима воде Арбанаси (Албанци), који све до позног средњег века не насељавају села и градове, већ бавећи се искључиво сточарством живе у катунским насељима. Први пут у историјским документима, Арбанаси се помињу у XИ веку, када су насељавали области високих планина између Драча и Охридског језера, и од реке Мати на северу, до Шкумбинија на југу. Одатле су миграцијама доспели све до удаљених области Тесалије и Пелопонеза. Захваљујући покретљивости, од XИВ века све чешће се као сточари и становници катуна јављају на имањима српске властеле и манастира, тако да Св. Архангелима припада осам арбанашких катуна.


Сеоска црква

Велика већина становника средњовековне Србије припада Православној Цркви. Са друге стране, већи број становника римокатоличке вероисповести живи у приморским областима, док у унутрашњости католичко становништво чине углавном странци (Дубровчани, Саси...), који насељавају тргове и градове, као и део Арбанаса у планинским крајевима.


Сеоске цркве су једноставне и скромне грађевине, претежно зидане од камена, понекад у комбинацији са опеком. То су углавном једнобродне цркве са припратом, понекад са куполом над наосом. Као кровни покривач користи се шиндра и цреп. Унутрашњи простор је мрачан и скучен, тако да су ретке сеоске цркве у које је могло стати више од 100 људи истовремено. На територијама са бољом црквеном организацијом, свако село је имало свог свештеника. Црква је у селима брзо заузимала централно место у животима мештана, пошто су се сви важни догађаји одвијали око сеоског храма: крштење и примање деце у заједницу, венчање, недељна и празнична богослужења, прославе празника, опело и сахрана на гробљу поред цркве. Поред тога, црква је кроз дуги временски период успешно христијанизовала сеоски живот и многе древне обичаје делимично учинила прихватљивим за Цркву.


Какве су обавезе сељака?

Пошто смо рекли да спадају у групу зависног становништва, сељаци су морали да испуњавају различите обавезе у новцу, раду према својим господарима и владару, који је био и номинални господар све земље. Сељаци који су живели на црквеним имањима имали су обавезе само према цркви, јер су црквени поседи све до XВ века и времена Деспотовине, били ослобођени свих давања према владару. Главни порез називао се соће или доходак царски, и њега је била дужна да плаћа свака кућа (односно глава), а износио је један перпер или противредност у житу. О сакупљању овог пореза који је ишао владару, бринула се властела. Друга врста дажбине, коју је сваки власник убирао за себе од сељана са свог имања, називао се десетак и најчешће се убирао у житу, али и у месу, меду, воску...



Поред ових дажбина, сељак је био дужан да извршава разне работе и друге обавезе. Земљорадници су били дужни да раде сваке недеље на властелинском имању, а поред тога и два пута годишње када су велики послови, односно мобе. Пошто су се планине и пашњаци налазили у поседу владара и цркве, села и Власи су били дужни да коришћење ових добара плаћају у стоци и сиру господару. У Душаново време, Власи су накнаду за зимовање на властелинству плаћали на 100 говеда или коња - по једно грло, а на 100 оваца - овцу са јагњетом. У средњовековној Србији, а и касније, изузетну улогу у прехрани стоке је имао храстов жир, али је од рода у једној жупи половина припадала цару, а друга половина властелину, док су сељаци плаћали коришћење жира у свињама. Посебна врста обавезе била је пружање одређене количине хране за владара или чланове његове породице, те пратњу и чланове државне управе и представнике страних држава. Ова обавеза се од времена Цара Душана односи само на цара са пратњом.

Учествовање у рату

Поред свих послова везаних за обраду земље, сељак је имао обавезу да на позив властелина учествује у војним походима, као део баштинске војске. Сељаци су углавном сачињавали лаку пешадију, која је временом све више губила на свом значају. Од наоружања, сељаци су имали лак дрвени штит, копље, секиру, затим лук и стрелу (слика 12). Сличне обавезе биле су и чување путева и манастира од разбојника и пљачкаша, те учествовање у зидању разрушених жупских градова. Средњовековна историја не познаје ни један устанак или побуну сељака у српској држави, каквих је било широм Европе од XИВ до XВИ века. Ова појава може се оправдати "добрим" односом властеле према пучанству, или самим менталитетом народа.



Извори познавња сеоског живота

Сеоско становништво не само да не привлачи у великој мери пажњу данашњих исраживача, већ је слично било и са писменим савременицима, који су ретко посвећивали по који ред сеоском животу, између описа живота владара, властеле, бурних политичких и ратних догађаја. Мањи број значајних података пружају путописци, који су пролазили кроз ондашњу Србију, као што је су били Гијом Адам и де ла Брокијер. Значајни подаци се могу наћи и у средњовековним законским споменицима, манастирским повељама и пописима становништва из времена српских владара и првих година турске власти. Ликовни извори из тог времена (манастирске фреске) немају велики значај, јер неке елементе сеоског живота (посебно одевање) преузимају из старих античких узора. У оваквој ситуацији, одлучујућа улога би припадала археологији, али на жалост, до сада није било обимнијих исраживања села на територији ондашње српске државе. Из ове праксе, издвајају се мањи радови на локалитетима Грачан код Сопоћана и Благотон. Боље истражени средњовековни локалитети налазе се на територији Војводине и ђердапа, који тада нису били у саставу средњовековне Србије. Археолошка истраживања би могла да пруже велики број корисних података из области архитектуре, уређења села, исхране, развијености сточарства. Мноштво корисних података може се добити из етнографских истраживања, јер су се многи елементи средњовековног живота у Србији одржали све до XX века.


Радивоје Арсић
апсолвент археологије
Параћин

Препоручена литература:

Благојевић, М. 1973. Земљорадња у средњовековној Србији. Београд.
Дероко, А. 1950. Средњовековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд
Ковачевић, Ј. Средњовековна ношња балканских Словена. Београд.
Новаковић, С. 1912. Законски споменици српског средњег века. Београд.
Милошевић, Г. 1997. Становање у средњовековној Србији. Београд.
Острогорски, Г. 1969. Привреда и друштво у Византијском царству. Београд.

[Бранке]

Мало и о негативним догађајима у Србији:

ГЛАД У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА

Средњовековне муке


Глад је оштрија од мача!” Ова толико једноставна и у исто време толико тачна мисао, коју је изрекао Финеас Флечер, енглески песник краја 16. и прве половине 17. столећа, у пуној мери примењива је на читав средњи век. Јер, с много разлога сматра се да је, уз кугу, глад била главни узрочник разних сеоба у то доба. Она је најчешће била последица недовољне пољопривредне производње, својствене готово свим средњовековним друштвима, или исход пустошења непријатељских војски.
Само овлашно навођење пољопривредних производа који су данас знатан део наше исхране, а који су средњовековном човеку остали непознати, указује колико је њихов јеловник био оскудан. Парадајз – плод који потиче из далеког Перуа, плави патлиџан – донет из Индије, паприка – земља порекла Гвајана, кукуруз – поникао на тлу Мексика, пасуљ и кромпир – пренети у Европу с америчког континента после доба великих географских открића.

Због превасходне употребе скробних биљака, које не садрже довољне количине витамина и беланчевина, исхрана у некадашњој Европи била је неуравнотежена. Може да се говори о цикличном смењивању оскудица у јелу, с једне, и преобилних гозби, с друге стране, али мора да се нагласи да су кулинарске светковине ипак биле прилично ретке. У ствари, пре би се могло рећи да је велики део становништва био заокупљен, неретко и опседнут глађу. Уосталом, у Библији – најважнијој књизи хришћанске васељене у доба средњовековља! – глад се помиње у више наврата и њено одјекивање могло је да уноси немир и страх у оновремене људе. У Новом завету, између осталог, стоји записана апокалиптичка порука: „Биће глади и помора и земља ће се трести по свету” (Јеванђеље по Матеју, 24, 7). Отуда не треба да изненађује што је у истрајавању на милосрдним делима црква нарочито наглашавала потребу да се нахране гладни.
У средњем веку владала је тиранија жита, што ће рећи да је хијерархија у квалитету хлеба, од најбољег до најгорег, одражавала друштвену хијерархију и да су жетве – како је проницљиво примећено! – давале ритам погребним поворкама тако што је недовољна исхрана косила народ и отварала врата поморима.


Стрељање без стреле


По том питању ни српско средњовековно друштво није било никакав изузетак јер се најчешће сејала пшеница, затим јечам, овас, раж и просо, док су само мањи делови ораница били намењени гајењу лана и махунарки. Отуда је свако колебање у производњи житарица лако могло да доведе до несташице основне животне намирнице и до појаве глади. Византијски писац 14. столећа Алексије Макремволит о глади је написао следеће: „Сви сматрају да је смрт од глади неподношљива и најтежа од свих смрти; душа, лишена неопходне хране која долази споља, силом прилика једе тело, као што ватра прождире празну посуду која се стави на њу.”
Свако климатско одступање (оштра зима, суша, град, поплава, најезда скакаваца) које је угрожавало принос пољопривредних производа, пре свега житарица, доводило је до глади. У српским земљама, као и у осталим деловима средњовековног света, ова појава схватана је, попут земљотреса, комета или помрачења сунца, као знак божијег гнева изазваног људским гресима. Сачувани подаци за српске земље веома су оскудни и тичу се доба касног средњовековља – 13, 14. и 15. столеће. С доста разлога може да се претпостави да је стварни број гладних година морао да буде већи од забележеног. Прва половина тог раздобља, дакле од 1200. до 1350. године, поклопила се с једним изразито хладним и влажним климатским циклусом у који је Европа ушла после релативно умереног и благог раздобља од 750. до 1200. године. Почев од 1350. до 1500. године температуре су постале умереније, али се влажност увећала.
Погубне последице глади биле су нарочито сурове у пролеће кад би ускладиштене залихе жита биле потрошене, а сматра се да су и године које су следиле после неродних, односно гладних, такође биле врло тешке. Појаве глади доводиле су до многих сеоба становништва у српским земљама, првенствено из залеђа ка приморским градовима на Јадрану или чак према Апенинском полуострву и даље, према осталим деловима средоземног басена.
Колико је познато, најранија вест о глади у српским земљама потиче из 1202. до 1205. године, односно из смутног времена сукоба Немањиних синова Стефана и Вукана. У „Житију светога Симеона”, које је изашло из пера српског монаха Доментијана, пише:
„И пошто су Божјом вољом по времену ови (непријатељи српске државе) били истребљени, и пошто су прошли, после њих дође други иноплеменик, звани глад, гори од оних који су прошли, и сатвори свој други плен већи од првога, веома не волећи род наш, стрељајући без стреле и бодући без копља, и секући без мача, и убијајући без шиба, и просто рећи гонећи без ногу и хватајући без руку, и кољући без ножа, и ходећи без икаквог оружја и полажући толика мртва тела... и за грехе наше сва наша земља беше пуна мртваца, и двори пуни и куће пуне, и путеви пуни и распућа пуна, и због грехова наших не могаху их ни гробари погрепсти, само их једва смештаху у житне рупе.”
Глад је на особен начин поменута у једној занимљивој белешци, која је умногоме налик на глас вапијућег у пустињи, а потиче из 13. и 14. столећа. Остало је записано: „Преподобнејши Ратко, дај ми да ручам, гладан сиромах!” Не мање занимљив, а такође сажет и живописан текст који се тиче глади, налази се на крају једног српског рукописа који се чува у Националној библиотеци у Паризу. Реч је о јеванђељу написаном на пергаменту 13. века на коме је сачувана жалопојка гладног а именом непознатог средњовековног Србина. Он даје одушка својој невољи и вајка се, тек да му мало лакне, па записује: „О колика ми је тужица! Проса немамо, а за пшеницу (да и) не говорим.”


Зубима кидали траву

У 13. столећу знамо за још једну појаву глади која је осамдесетих година Словене из залеђа натерала не само да од Дубровчана краду жито и стоку, него и да се продају у робље како би преживели.
До нове навале словенског живља на Дубровник дошло је првих година 14. века, најпре као последица рата између Србије и Дубровачке републике, а затим и познатог сукоба краља Милутина (1282–1321) и краља Драгутина (1276–1282). Велико веће забранило је 22. септембра 1303. године житељима града и дистрикта да примају словенске придошлице који су стизали сами или с породицама. Штавише, није било дозвољено ни да се дошљацима издају куће у закуп, а оне који се у току следећа два месеца ипак населе требало је истерати. Сачувана сведочанства казују да у то време у залеђу није било довољно жита и да су, притиснути глађу, многобројни долазили до градских бедема у нади да ће се спасти најгорег. Тако је у августу 1303. године Веће умољених дозволило свима који довезу жито у град да извезу једну четвртину и продају је гладним избеглицама. Наравно, разложно је претпоставити да би се таква продаја жита обавила по знатно вишој цени од оне коју им је Општина нудила.
Само неколико година касније, од 1307. до 1309, дошло је до велике глади која је задесила простране области Балканског полуострва, а добрим делом била је у тесној вези с познатим пљачкањима чувене Каталанске компаније, коју је византијски цар Андроник II Палеолог (1282–1328) унајмио да ратује против Турака у Малој Азији. Ова храбра и војнички одлично устројена ратничка дружина одметнула се од цариградске владе и направила праву пустош у Тракији и Македонији. Нису биле поштеђене ни монашке породице на Светој гори, па је руски манастир спаљен док је Хиландар издржао праву опсаду. Одбраном српске лавре руководио је тадашњи игуман Данило Пећки, потоњи архиепископ Данило II (1324–1337), који је показао да је вешт не само у духовним подухватима него и у овоземаљским стварима.
У животопису архиепископа Данила II који је саставио његов непознати ученик стоји записано:
„И те године дође љуће зло на ово зло (напади Каталанаца), да је цео род људски гинуо од глади... Велико је било страдање и такве ране, и почеше, дакле, људи и све животиње скончавати од глади. Јер умрлим матерама деца сисајући дојке сама умираху, и људи од глади зијајући судараху се и падаху као пијани, и обузети глађу нису могли ни гледати. А други од њих ничице лежећи, као и животиња траву зубима кидајући, издисаху.”
Зна се да је Цариград 1306/1307. године преживео једну од најстрашнијих зима кад је глад знатно надмашивала све недаће које је донела тешко подношљива студен и кад су се на улицама престонице на Босфору могли видети сасвим изнурени људи који су се ваљали по земљи.


Спас у Дубровнику

До нове глади у српским земљама и поновне навале очајног словенског живља на Дубровник дошло је 1318. године. И у овом случају радило се о последицама војевања између краља Милутина и Дубровника (1316–1317), а и сукоба краља Милутина и угарског краља Карла Роберта (1309–1342). О знатном броју избеглица у Дубровнику казује одлука Малог већа од 8. августа 1318. године којом се странцима и домаћима строго забрањује ношење оружја. И у току следеће 1319. године дошло је до даљег прилива придошлица.
Познато је, такође, да се велики број придошлица обрео у Дубровнику крајем треће деценије 14. века, најпре у вези с ратом између српског краља Стефана Дечанског (1321–1331) и Дубровника који је вођен од 1327. до 1328. године, а затим и сукобима између Србије и Босне око Хума. Умногоме је страдало становништво на подручјима где се водио рат будући да су због несташице и глади угрожени били приморани да напусте своја огњишта и крену пут морске обале. Ово је, нема сумње, било највеће померање становништва из залеђа Дубровника током читавог средњег века.
Пандемија куге позната као црна смрт, која је угрозила Европу од 1347. до 1350. године, била је праћена и житном кризом. У Дубровнику се несташица осетила 1347, а врхунац је достигла 1348. године, што је проузроковало велики пораст цена житарица. Упркос недостатку поузданих историјских података верује се да је и унутар Балканског полуострва дошло до глади.
У појединим случајевима вести српских летописаца на известан начин се поклапају с подацима Дубровачког архива. Тако, на пример, уз 6866. годину од створења света (=1357/1358) у великом броју летописа остало је записано да је тада – „по смрти цара Стефана” и „друге године царства Уроша цара” – била гладна година и да је била таква глад „каква није била од створења света и, Христе милостиви, да више не буде”. Истовремено, на основу података похрањених у Дубровачком архиву сазнајемо да је до новог притиска странаца на град дошло крајем децембра 1357. године.


Погубљени глађу


Велика глад походила је српске земље после битке на Марици која се одиграла 26. септембра 1371. године. Старац Исаија, српски духовник који је много година провео на Светој гори, оставио нам је чувени запис који се убраја у најлепше странице наше средњовековне књижевности. Он бележи:
„А књигу ову светог Дионисија, велим, у добра времена почех... а сврших у најгоре од свих злих времена. ...А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Измаилћани (Турци), и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише... ”
Дубровчани 1371. годину памте по томе што је мноштво људи из Босне с породицама и знатним богатством у злату и сребру доспело у град и да су сви били примљени за дубровачке грађане. Неки научници су у овим придошлицама препознали бегунце из Кратова где су живели имућни људи који су после Маричке битке желели да сачувају своју покретну имовину.
Поновна глад завладала је на широком простору српских земаља крајем осме деценије 14. столећа. У октобру 1378. године Дубровчани су због несташице тражили дозволу да жито купују у Далмацији и Хуму. На невољу, исте године жита није било ни у јужној Италији, одакле су се Дубровчани најчешће снабдевали, јер је била неродна година. Као и у ранијим сличним случајевима, изгладнели су у Дубровнику видели свој једини спас. Иако је и сама Република током ових година уз велике напоре долазила до жита, у мају 1379. године дозвољено је словенском живљу да може да га купи и извезе из града. Да је стање било крајње забрињавајуће говори и чињеница да су многи с породицама и имовином почели да се селе у град.


Пред зидинама града


Поновна навала гладних из залеђа на Дубровник забележена је у зиму 1395. године, па је већ 10. фебруара у Великом већу одлучено да се сви сиромашни новопридошли у граду и они који накнадно буду дошли истерају и да им се да извесна количина хлеба. После битке на Косову (1389) и посебно за владавине деспота Стефана Лазаревића – изузев у доба турских трвења (1410–1413) кад су пострадале јужне области српске државе – у Србији је настало сразмерно мирно време.
Као последица бурних догађаја у Босни, у које су се умешали Турци, у Дубровник су 1416. године поново почели да пристижу гладни. Тако је већ 4. априла под претњом казне забрањено да се на баркама и бродовима у град довозе сиромашни и болесни који су бежали пред Турцима. Ипак, почетком октобра 1416. године уследио је снажан притисак гладних, па је Мало веће опет запретило казнама уколико се примају придошли. Пошто предузете мере нису уродиле плодом, 10. новембра 1416. године поново је забрањено да се у град пуштају сиромашни из Босне и с других подручја, а наложено је да оне који су ушли треба истерати пошто се свакоме да по два динара у хлебу или ономе што желе.
И у наредним годинама у Дубровнику се појавио велики број сиромашних који су превасходно пристизали из Босне, где су тада још трајали сукоби између наследника Павла Раденовића и Сандаља Хранића. У борбе су се умешали и нови босански краљ Стефан Остојић (1418–1421), као и Турци који су све више постајали незаобилазни у сукобима међу обласним господарима. То је доводило и до пустошења и разарања, а непосредна последица била је тешка глад, о чему сведочи и чињеница да се у овим годинама у Дубровнику, поред Сандаља Хранића и Петра Павловића, житом снабдевао и сам краљ Стефан Остојић.


Потопи река људе


Нови талас гладних на подручје Дубровачке републике бележимо у пролеће 1436. године. Пошто је у Новом Брду и у Босни харала куга, Мало веће је 19. новембра 1436. године наредило санитетским службеницима да на вратима од Пила и Плоча поставе по једног чувара да надгледају све који улазе у град. Како је изван зидина града било доста сиромашних, Велико веће је 8. априла 1437. године овластило кнеза и Мало веће да им у храни дају до сто перпера, а следећег дана Мало веће изабрало је пет службеника да од грађана прикупе помоћ за сиромашне. Уколико то не би било довољно, требало је да се од општинских средстава да још сто перпера.
До несташице житарица у Србији, која је као неминовног пратиоца имала глад, дошло је и у време првог пада државе српских деспота 1439. године. Дубровчани су најпре 4. фебруара 1440. године забранили „Словенима” да извозе жито с подручја Републике, али су већ 14. фебруара унеколико преиначили првобитну одлуку и одобрили ограничен извоз ове намирнице у угрожене области.
Усеви су могли да страдају и од града. Тако је извесни поп Теофан у једном запису забележио следеће: „Године 6958 (=1450), месеца јула, дана 18-ог, уби град у суботу и у недељу не мало, него по читавој земљи.” Додајмо да је 18. јула 1450. заиста била субота, што казује да је поп Теофан приљежно и сасвим тачно забележио ову летњу временску непогоду која се обрушила на плодове.
Очигледно је да су године уочи коначне пропасти српске средњовековне државе биле неродне и гладне. Српски летописи бележе да је и 1456. година била гладна. У некима од њих можемо прочитати следеће: „Године 6964 (=1456) беше свуда велика глад.” „Године 6964 (=1456) беше куга по целој земљи.” „Године 6864 (=1456) беше помор у Новом Брду.” И овога пута, као и у ранијим приликама, уосталом, угрожено становништво је у Дубровнику видело спасоносну луку. Међутим, у фебруару 1456. године решено је да се гладни истерају изван дубровачких граница. Штавише, 17. априла влада је била приморана да уз плату од седам перпера месечно наименује свештеника који је требало да крштава, исповеда и сахрањује изгладнеле. Било је то, подсетимо се, три године уочи пада Смедерева и пропасти српске средњовековне државе. Сагласно оновременом начину мишљења, глади и помори – знаци божијег гнева! – наговештавали су блиске невоље.
Сачувани подаци казују да је и у првим деценијама после пада српске средњовековне државе било гладних година. На основу података Дубровачког архива знамо да је 1464. била једна од таквих година. Турска пустошења у 1463. години, кад је срушена средњовековна босанска држава, довела су до глади у херцеговим земљама, па су се многобројни изгладнели појавили пред градским зидинама већ у првим месецима 1464. године. Није наодмет напоменути да се несташица житарица 1465. године осетила и у самом Цариграду и осталим деловима Османског царства.


Највећа претња човечанству


На основу српских летописа знамо да је само две године доцније уследила још једна велика глад. Остало је забележено за нека будућа поколења да „године 6979 (=1471) беху глад и суша”. Такође је познато да је услед лоше жетве у мају 1473. године дошло до повећања цене пшенице. Непуно десетлеће касније уследила је трогодишња неродица која је, по свој прилици, донела пуно невоља у српским земљама које су у међувремену постале саставни део Османског царства. Тако у летописима читамо: „Године 6989 (=1481) по многим земљама пшеница није родила, и тако беше три године.” Познато је да је 1483/1484. године дошло до велике оскудице житарица и великог скока цена зрнасте хране.
И, напослетку, наводимо једну крајње сажету вест из последњих година 15. столећа која несумњиво наговештава многе невоље оновременим житељима, па, разложно је претпоставити, и глад. У летописима стоји записано: „Године 7004 (=1496) потопи река људе.” С друге стране, познато је да су у појединим деловима Средоземља године 1494/1495. и 1497/1498. биле доба релативне оскудице у храни и скока цене жита.
Глад је у средњем веку била свуда присутна појава и сматра се да је сваки ондашњи човек на неки начин морао да је осети и да се с њом суочи. И у каснијим столећима – слободно можемо рећи све до нашег времена – она је остала не само претња него и део људске свакодневице широм насељеног света, па и у српским земљама. Застрашујуће звучи језгровит текст непознатог српског летописца из знатно каснијег раздобља који је саставио белешку пуну стрепње и неспокоја: „Године 1690. бист глад тешчаиши. И то лето јадоше человеци месо пасје и чловечаское и конско и многа нечиста. Тако нека се знаде.” Чувени учењак Арнолд Тојнби, један од водећих историчара у 20. веку, види не у рату него у глади највећу претњу човечанству.
Особит и речит траг који су појаве глади оставиле у српском народу налазимо и у његовим пословицама. Навешћемо само неке: „Гладног не теши него нахрани”, „Гладан курјак усред села иде”, „Грђа је глад од куге”, „Гладно око не спава”, „Гладном човеку слатке су и дивљаке”, „Гладан трбух разлоге не чује”, „Грђа је глад од смрти”, „Глад очију нема”, у значењу да глад може човека натерати на свако зло.

Радивој Радић

[Бранке]

Средњовековна медицина у Србији


Обрађујући ову тематику мора се омеђити временски простор који обухвата медицину Средњег века у Србији. Оквирно се може говорити о периоду од краја XII века па до средине XVIII века. Медицина у Средњовековној Србији почиње Карејским типиком Св, Саве (1199.) (*1,2), а завршава се средином XVIII века докторском дисертацијом Јована др Апостоловића (1757.)(*3).

Цео средњи век српских етничких простора је био итекако прожет народном етномедицином, али и свеопштим присуством верске и магијске медицине. Иако се црква жестоко борила против разних враџбина и неканонски веровања (поготову апокрифних) , иако су и закоником Цара Душана предвиђене сурове казне (*4), ипак је апокрифна и неканонска медицина била свеприсутна у скоро свим сегментима друштва. Стручна, научна медицина се почела јављати тек појавом Св. Саве, његовим Карејским типиком којим се установио организацију болнице и понашање оболелих монаха, а трајала је све до појаве првог школованог лекара на територији Србије. Ктитори су уз бројне сакралне објекте дизали и наменске конаке у којима је једна просторија била одређена за смештај невољних и болесних монаха. Прву Српску болницу је основао Св. Сава у манастиру Хиландар, која је састојала од 8 кревета уз постављање једне аруле ради догревања (нешто слично данашњој оранији). О болесним монасима је водио бригу приучен монах емпирик, мада је врховно надгледање имао игуман манастира. Касније (за време Цара Душана) болница је имала 12 кревета у 6 просторија (*5) а за време кнеза Лазара 20. Донације болнице су биле одвојене од донација манастиру тако да су се кретале од 200 венецијанских дуката годишње (цар Душан) до 100 ангија годишње (кнез Лазар), уз бројна села, а задивљујуће је и то, да жене иако нису могле да посете Свету Гору, даривале манастирску болницу (100 унча годишње од Маре, Лазареве ћерке, удове Вука Бранковића) (*6).

1208/1209 године Св. Сава долази у Србију где у Студеници диже болницу по узору на Хиландарску.

Краљ Милутин који је највећи задужбинар Средњовековне Србије (дигао је или обновио 40 цркава и манастира) диже/обнавља цркву Св. Георгија у Дабру код Прибоја (*7). Археолошким ископавањима српских стручњака, нађени су и медицински инструменти који говоре о томе да је ту постојала болница (хируршки нож, хируршка пинцета и тестера, хватаљка, хируршки шестар, па наочаре). Врло слична пинцета се налази у Музеју Боерхаве у Лајдену, а била је до XVIII века била у употреби. Поред тога је нађена справа за вађење метака из тела (аналогни примерак се налази у Германском националном музеју у Нирнбергу) (*8). Сви ови налази говоре доброј опремљености болнице која је била активна и за време употребе ватреног оружја на овом просторима. Како економски снажан, војнички јак, а показујући претензије и на Византијски престо, краљ Милутин диже болницу „О Продромос“ у Цариграду (1313), а после великог пожара у близини царске палате (*9). Уз њу оснива и медицинску школу „Мусион“ која је интензивно радила све до пада Цариграда а у којој су предавали лекари (један од њих је и Јован Аргилопyлус који је радио и као лекар али и као предавач у медицинској школи у „Мусиону“)(*10). По паду Цариграда Мехмед II Освајач, поклања напуштену болницу мајци великог везира Махмуд паше која је Српкиња и остала у православној вери. Поред ње, Милутин подиже болницу и у манастиру Св. Аранђела Михаила у Јерусалиму (1315) која је одржавана донацијама потоњих владара (Цар Душан, 1346; Ђурађ Стратимировић, 1404; Балша III 1413; Иван Црнојевић 1468).

Јелена Анжујска подиже манастир Св Богородице Ратачка, али уз обавезу да уз цркву сагради и болницу-странопријемницу. У оснивачкој повељи је јасно видљиво да су у болницу смештана како духовна тако и световна лица („…на пишти старцем и одежду слепим“) и то са трајним телесним манама. Иначе, Јелена Анжујска, била је приљежни донатор и обновитељ католичких манастира дуж приморја (од Скадра до Дубровника је подигла или обновила 30 римокатоличких манастира). Од папа је добијала похвалне тутуле („…духовном ћерком својом“- „Carissime in Christo filiae catolicae fidei“ од папе Николе IV (1288) а Бенедикт XI, 1303 је назива “..својом истинском ћерком“). Иако је, дакле, била ревносни борац за католичанство, примила је велику схиму и као православна монахиња сахрањена у својој задужбини (манастир Градац) (*11).

Следећи велики донатор је Стефан Урош III Дечански који уз манастир диже и болницу у коју су смештани болесници са најразличитијим обољењима (епилепсија, лепра, паралитичари, разна кардиоваскуларна и плућна обољења). Рушевине те болнице се налазе уз Дечане код места Горња Лука, на реци Бистрици. Оно што импресионира је то да је бригу о болници водило световно („управитељ од двора“) а не духовно лице. Поред тога управитељ је у својим правима и располагања донацијама, био независан од игумана. Болницу диже у знак сећања на своје заточеништво у манастиру-болници „Пантократор“ за време изгнанства од оца Милутина (1313–1320) (*12). Иначе то је најтрагичнија личност у средњoвековној Србији кога је отац ослепео а задављен је са знањем сина (потоњег Цара Душана).

Краљ Душан диже болницу Св. Арханђела крај Призрена (1342), са 20 кревета, а оснивачком повељом се изричито наређује да се у њу имају смештати болесни а “…хроми и слепци не“. (*13) Ово може изгледати сурово али кад је постао цар, „Закоником“ је обавезао свештена лица при манастирима, да морају водити рачуна и о људима са трајним манама (чл. 28 Душановог Законика). Казне су биле ригорозне („…да се одлучи од сана“ тј да му се одузме достојанство).

Поред ових краљевских и царских оснивача, позната је још и болница у манастиру Раваница (задужбина кнеза Лазара 1381.). Из доступних документа види се да је болница намењена за “…монахе, за странце и раслабљене“ (*14) тј реч је била о болници и прихватилишту за оболеле и од неизлечивих болести. Деспот Стефан Лазаревић посвећује наменски једну просторију у манастиру Манасија која је такође имала функцију болнице („l’hospital du despote“) (*15) а и градску болницу у Београду (у близини цркве Св. Николе), у којој је преко Дубровачке Републике имао једног школованог лекара (1408.) (*16), по имену Даниел Пасинас (*17).

Однос према болесницима смештеним у болницама. било да су монаси или световна лица, било да су сиромашни или богати, одредио је Св. Сава изричитом наредбом у свом „Номоканону“ где наводи “… да не бринемо само о себи, него о ближњем и нико да нема ништа више од другог; ни господар од слуге, ни кнез над којим влада, ни цар од војника, ни премудри од неуког“ (*18);.

Поред активности власти и донација виђенијих људи, при оснивању хоспитала активна су била у еснафска удружења. Которски хоспитали (хоспитал Св Духа подигнут 1350, од стране добротворног друштва „Св. Дух“; Хоспитал Св Крста од стране „Братства Св, Крста“,1372.; лепрозаријум - први помен је 1431 а постојао је до прве половине XVII века) оснивани су од стране еснафских удружења занатлија и помораца. Одржавани су тестаментарним оставштинама богатих и виђенијих грађана. Иначе град Котор је водио рачуна о лекарима који су боравили и радили у граду па је чак и при тешким економским временима уведен порез на вино („…трошарина на вино“) која је служила искључиво за материјално обезбеђење лекара. Са друге стране Котор је водио бригу и о здрављу становништва јер при смутним политичким временима (стална опасност од Сандаља Хранића, Балшића, Црнојевића уз перманентну присутност Србије) условљавала је то да се за покровитељство обрате Венецији. Један од услова је био да Венеција обезбеди једног физикуса, једног берберина, једног зубара и једног апотекара.

Мудри људи у Дубровачкој републици су такође водили рачуна у јавном здравству јер су поред разних хоспитала (нпр. „Domus Christi„основан 1347- у свом саставу су имао је и апотеку) основали и посебно апотеке (нпр.„Мала браћа“), као и посебну службу за изношење мртвих из града ткз. „кацаморти“ нарочито при епидемијама куге. Карантин, производ управитеља дубровачке владајуће властеле је и дан данас обавезан при свим епидемијама. Поред тога је постојао и лепросариум.

Задужбинара је било и у данашњој Војводини, некадашњој Јужној Угарској. Најпознатија странопријемница је била у Бачу основана наредбом папе Гргура IX (папа 1227–41), калочком надбискупу Угрину 1234 („…аd rеceptinem infirmatorum et puperium ”) „за прихватање невољних и сиромашних“ (*19). Но поред духовних власти познати су још и обични људи нпр. Јован звани Ман из Сланкамена („…Joanes dictus Mann de Slankamen“) при капели „Часног Крста“. Поред њега записано је и име ткача Галуса који завештава своју имовину за изградњу хоспитала у Сонти (поред Сомбора) у част „Свих Светих“. Завештане некретнине су биле у виду половине прихода од млина или виногради. Током XIV - XVI века на територији Јужне Угарске радило је око 32 католичка самостана уз 30 православних манастира. (*20), додуше не сви у исто време.

Што се тиче лекара који су боравили у Дубровачкој области највећим делом су били Срби, претежно ванбрачна деца виђенијих велможа. Тиме је том слоју људи била обезбеђена материјална стабилност. Лекара у Средњовековној Србији је било 48 (15 у XIV веку, 30 у XV, а свега 4 у XVI) (*21). Позната су поједина имена тих људи: у XV веку у Дубровнику и Котору су познати хирурзи Срби: 1416 Радич; 1427 Новак Бранковић; 1432 Радован Драшковић и Радиша Вуковић; 1445 Ратко Богдановић и Мил. Божидаревић; 1493 Радоје Радивојевић, па Андрија Вукић 1498. Ипак први школован лекар у Србији је био Италијан Филип (Filipus de Fermo) који је радио у Котору (1326), у Бару је радио Менца (Menca Antibaranus medicus, 1330.), у Призрену Милић (Milicius / Milisius de Praeserin homo domini imperatores), што упућује на то да је Призрен још у доба Душана био краљевски српски град, па лекар Марко (плоча на зиду Шибенске катедрале из 1419.) (*22). Од лекара који су једно време били у служби велможа познати су магистар Егидиус (лични лекар Стефана Уроша III Дечанског, 1326.), магистар Антоније из Монтефлореа (Magistar Antonius phisicus solariatus domini regis), лични лекар краља Душана. Први доктор медицине који се спомиње је био магистар Јаков (Magister Jacobus de protohonotarius miles medicine doctor) у доба деспота Ђурђа Бранковића, око1437, па у вемену од 1429–1439 је познат и Ангело Муадо (Angelo Muado phisis Georgii Volfi. Умро у Србији око 1439) као лекар у служби деспота (*23).

Материјалне приходи лекара су били од времена до врема а кретала су се од 100 дуката годишње (око 300 перпера) у Котору па до 400 дуката годишње (Дубровник, мада је град током XV века смањивао плате на око 270–700 прерпера годишње). Током XVI века плате су биле око 200–300 дуката годишње уз бесплатан стан.

Нема података о томе какав је статус лекара био али се то посредно може закључити. Погубљивани су као властела (одсецањем главе).

Са друге стране постојали су учени лекари у Јужној Угарској (данашња Војводина и Славонија), а најпознатији су били: Petrus Hungarius (калочко-бачки надбискуп, 1190–1192), Johannes Physicus (чанадски бискуп 1198–1202, калочко-бачки надбискуп 1202–1204), лекари Беле III, затим фрањевац Ladislaus de Cobol (из Ковиља, калочко-бачки надбискуп, 1343–45, лекар и професор медицинског заната), Magistar Jonnes Physicus (каноник бачког каптола 1332–37; предавао медицину у каптолској школи у Бачу), Jacobus Physicus, (бискуп у Чанаду 1333–43, свештеник-лекар), Doctor Branche (кућни лекар Петра Варадија, надбискуп у Бачу, 1490–1501), Johannes Jacobus de Angelis (лекар Бачког надбискупа и дворски лекар краља Владислава II, умро око 1526), и можда најпознатији Јоаnnеs dе Capistrano (чудотворан лечитељ, умро од куге у Илоку 1456., иначе саборац Јанка Хуњадија при одбрани Београда), и на крају од познатијих је и Marin de Bylika sde Olkusz (кућни лекар-астролог Петра Варадија), надбискуп у Бачу, 1490–1501) (*24).

Што се тиче стручне и научне медицине, српска средњовековна писменост је сачувала два капитална дела из те области. То су пре свега „Ходошки зборник“ XV – XVI век, и „Хиландарски медицински кодекс“ (текстови настали у распону од краја XIII века па до почетка XVI века). Оба ова текста не представљају српску народну или пак српску етномедицину већ преводе најеминентнијих аутора тога времена. Преводи текстова су на црквено-словенском (српска редакција) и представљају капиталан доказ да је то први текст на народном језику од свих осталих народа који користе ћирилично писмо (Бугари, Украјинци, Белоруси, Руси). Значајно је то због тога што се сва стручна литературе у образованом свету писала на латинском, као универзалним језиком науке. То само говори о дубокој образованости и преводиоца и састављача у односу на многе друге народе који, иако напреднији и економски јачи, ипак нису имали преводе медицинских сазнања на материње језике. Са друге стране стручност преведених стручних израза је просто задивљујућа. Наиме око 1/3 стручних израза (поготову из области гинекологије), али и из области фармакологије је нашло свој адекватни израз у српском језику. То само потврђује с једне стране, о дубокој развијености српског језика тога доба, а са друге стране о репрезентативном познавању латинског и српског језика самих преводиоца; и њихову ускостручну компетентност. То ипак не умањује и стручно познавање здравствене материје самог састављача и кодекса и зборника. Са своје стране зналачки су одабрали текстове из области које су значајне за српску средњовековну медицину.

Ипак, ова два капитална дела српске научне медицине се разликују један од другог. Наиме „Ходошки зборник“ („Codex mizxcellaneus 1390 monastero Chodos“, чува се у прашком музеју (Шафарикова збирка под сигнатуром VV 110-IX F 10 Ш) се састоји од 163 странице. Поред астролошког поглавља, зборник садржи и веома добре физиолошке и гинеколошке описе, уз навођење мноштва практичних рецепата (88). Тим рецептима се експлицитно третирају поједине болести (50) углавном интернистичке. Колика је примењивост, и стручност „Ходошког зборника“ била велика, доказ је и то да су поједини рецепти (па и групе рецепата) експлицитно „ad litteram“ преписивани у другим зборницима. То само потврђује ауторитативност зборника и његову практичну вредност.

Иначе „Ходошки зборник“ се тематски састоји од списа из физиологије, списа из гинекологије, затим списа који садрже фармакотерапијску област. Иако прва два текста (физиолошки и гинеколошки) представљају превод са грчких извора, најобимнији фармаколошки део је превод са латинског на српски салернског списа „Practrica bredvis“. Оригиналан текст припада аутору Јоаnnеs Plаtеарiusu чувеном учитељу салернске школе а његово капитално дело је „Practrica brevs“. Од оновременских аутора прозван и „Salernitani excelentissimi“ (крај XIII века).

Преписивани рецепти из „Ходошког зборника“ (не сви), се налазе у „Јатрословија о всакој вешти“, Скадарском зборнику“, „Призренском зборнику“, „Босанском зборнику“ „Дечанском зборнику“ итд. Дисперзност преписиваних зборника само даје потврду ауторитативности текстова јер се већина рецепата може дан дањи прочитати („Од задухе“ „Tussi et astmatae“, или пак „Од шуг“ „De scabies“ итд.), а налазе се у појединим зборницима, мада не и у Ходошком (*25).

Са друге стране „Хиландарски медицински кодекс“ представља праву расправу о појединим стањима, „de facto“ и прави је уџбеник у средњовековној медицини Србије. Оно што га разликује од „Ходошког зборника“, између осталог, је и то да не садржи астролошку област...

Тематска подела је различита од хронолошке. Састоји се од дијагностике (спис о промени пулса при појединим болестима, спис о уриноскопији, о температурама (огњицама) и посебна област о различитим поглављима из интерне медицине. Друга тематска област је спис о заразним болестима (епидемиолошки списи, спис о маларији и списи о другим заразним болестима). Даље, фармаколошки списи (описи простих и сложених лекова) са фармакотерапијом. Обрађени су још списи о флеботомији (једини спис из хирургије), списи из педијатрије и токсиколошки списи.

Хронолошки, „Хиландарски кодекс“ се временски простире скоро кроз два века. Најпре списи настали у XIII – XIV веку (тематски обрађују дијагностику, списе о отровима и спис о флеботомији). Затим списи настали у периоду 1497–99 (највише је превод фармаколошког дела Matheus-a Platearius-a „De simplici medicina“ seu „Circa instans“ популарно названа „Practicae Platearius“; пуно име гласи:“ Practicae Jo. Pkatearius dicta breviarum. Liber de simplici medicina dictus Circa instans. Practica Platearie“), и на крају списи настали 1512–28 године који обрађује описе сложених лекова (масти, уља, пилула) а извор је „Antidotarium“ од Nicolaus-a Prepositus-а (иначе, то дело је у периоду од XII - XVIII века представљало једно од најзначајнијих дела Европске медицине; издато је у Лугану 1512 и 1528).

У кодексу се цитирају најеминентнији аутори почев од Хипократа и Галена па преко Диоскурида, Филарета, Теофила, Константин Африкануса до признатих средњовековних аутора (нпр. Матеуса Платеариса и Винсент де Бовоа). Највећи део ипак припада фармакологији и то превод из дела „Circa instans“ („Practica Platearius“) од самог аутора Маthеus Platearius-а (крај XIII века). Кодекс описује 145 лекова, а уз остале средњовековне списе, описује око 8о различитих болести.

Импресионира да је састављач кодекса (састављачи?!) био веома учен човек, Србин, лекар који је преведене текстове са латинског на српски, зналачки представио на коришћење српском народу.

Уз то у средњовековним списима постоји још и око 29 болести које се лече молитвеним начином. Што ни у ком случају не умањује стручност ова два медицинска списа.

Поставља се питања доласка ових медицинских списа на етничку територију средњовековне Србије. Како је по бројним истраживачима Дубровачких архива није нађен ни један запис од Јоаnеsа Platearius-а, било на латинском било на црквенословенском, претпоставља се да су исти у Србију дошли преко Котора, који је у то доба представљао главну луку.

Популарне „лекаруше“ су се облигатно користиле у свим манастирима у којима је постојала болница или странопријемница. Својим практичним преписим појединих рецепата/болести, оне су остављале дубок траг српској средњовековној медицини. Оне су као такве, а у недостатку валиднијих извора представљале „ultimum refugium“ за примену терапијских поступака по манастирима. Како је стручна и научна медицина током турске владавине била недоступна то су популарне лекаруше биле једини извор медицинско-терапијских поступака. Извори информација за поједине лекаруше су били византијски извори а не рецимо „Regimen sanitatis Saledrnitnum“ којии је као препис доминирао у католичким самостанима широм западног Балкана. Анализом различитих лекаруша добијају се врло интересантни подаци о прилагођавању фармакопеја (утицај турске / арапске медицине), али и утицај европских фармакотерапијских схватања чиме се оригиналност изворног преписа постепено губи. Лекаруше су значајан извор информација за патологију болести средњовековних етничких простора, распрострањеност медицинских термина, и за обиље података за проучавање социјалних, хигијенских и хуманитарних прилика на српским просторима тога доба.

Иначе, аутори лекаруша су непознати. Изворни текстови које су у почетку представљале материјал за постојање практичних лекаруша су били текстови византијског лекара Теофана Нососа који је у X веку саставио читаву енциклопедију свеукупног тадашњег медицинског знања. Био је лични лекар Константина Порфирогенита ( 905–958)(*26).

Временом популарне лекаруше све више попримају медицинску информацију насталу из српске народне медицине која је записивана од стране писмених калуђера. Бројне лекаруше садрже не само саставе лекова већ и начине за њихово справљање. Поред тога постоје обиље практичних савета за негу болесника и упутстава за лечење. Уз то не мали број лекаруша садржи савете за негу и лечење стоке, гајење пчела, одржавање шума, прављење вина, о подрумарству и сл. Како су многе ове лекаруше писали народни лекари то оне представљају писану документацију њихове лекарске праксе. Не ретко се у лекарушама може наићи на тврдњу “...probatum est“ што значи да је искуствено потврђена делотворност примењеног лека. Са друге стране наилази се и да неки лек није делотворан те се побија његова лековитост.

Познате лекаруше у данашњој Војводини су „Илочка лекаруша“, па „Кувеждонска лекаруша“ из XVI века, па још касније су познате „Чекићева лекаруша“ (из 1814.), па лекаруша Аврама Бранковича (крај XVIII века из Новог Сада), па лекаруша Матице Српске с краја XVIII века „Сегединска лекаруша“ (из 1801). За први медицинско-терапијски текст, који је штампан на српском језику је текст једне универзалне особе, Захарија Орфелина који је имао за узор превод са немачког језика „Вечниј календар“ (1783.) где су описана нека медицинска правила у 24 ставке.

Народна традиција лечења на српским средњовековним просторима је била дубоко усађена у само биће српског народа. Наиме, суштину народне медицине чине испреплетеност и сазнања античких Словена за затеченом културом нове постојбине – Балкана. Тамо где није народна медицина заживела, тамо где се није прихватила верска медицина, медицина затечених културних народа, тамо је нашла погодно тло магијска и апокрифна медицина.

Народна медицина потиче из саме суштине народа. Популарно речено онај несретник који је на своју рану ставио боквицу, хајдучку траву или биљку иву (врбу) и сл. је био први народни лекар. Наравно он није могао знати лековита својства примењих биљака, али је искуством, традиционалном емпиријом спознао да је „та и та биљка добра за ту и ту рану“. Вековима поштована, цењена и негована, изродила се у праву културу ранара и видара. Колико је то уврежено у етносу народа видљиво то и из чињенице да су и дан данас присутни у српским народу. Повремено и периодично, традиција ранара и народних видара чинила је озбиљну конкуренцију чак и званичној, научној медицини до дубоко у XIX век. Традиционално, вештином лечења су се бавиле већином старије жене јер је постојало уверење да се неозбиљним и исхитреном применом лековитих трава, вештина лечења губи. Вештина лечења је била преношена с колена на колено и то на „безгрешну децу“, на девојчице до 12 година.

Широк је спектар примене народних лекова у српској медицини. Најчешће су то била биља која имају нека лековита својства а присутна су свуда у наоколо као нпр. винова лоза, босиљак, подбел, смиље, линцура, нана, пелин, липа, хајдучка трава, боквица и сл. Уз примену лековитог биља развила се и култура мелема. Приправци тих мелема су се састојали од разних трава (припреманих на најразличитије начине, али најчешће осушене, уз прављење уварака или разних приправака. Ти примитивни приправци су размазивани на ланене или конопљине крпе, утапани у козији или овчији лој, а премазивани воском или катраном. Тако „конзервирани“ стављани су у осушене посуде од меких лишћара (липе, врбе или тополе) да се очувају до времена употребе.

Поред културе видара и народних мелема у српском народу се развила у култура ранара, људи вичних намештању прелома, луксација и разних других репозиција. Глас о успешности лечења таквих ранара је увелико прелазио локалитет њиховог битисања.

Лекари емпирци, самоуци, прави народни лекари су у српској средњовековној традицији имали различите називе. Поред „видара“ и „ранара“ они су често називани и „калојани“ (или калојатри – „добри лекари“; долазили су из Епира) или пак „хећими“ (за време турске доминације) а касније „бербери“ (који су уз свој посао били вични и у вађењу зуба). Колико су били цењени и поштовани говори и податак да су до дубоко у XIX век били свакодневно медицинско прибежиште простом. народу.

Посебан облик народних лекара су били људи обучени за ткз. „шароњање“. Име долази од посебно облика сечива/тестере који се зове „шара“ (отуда шароњање) (*27) којом се обављала трепанација главе. Колико је то било одомаћено нарочито у брдским деловима Црне Горе, у Кучима и Северној Албанији, доказ је да су записана и имена чувених шароњара, који су обављали тај чин као начин лечења неизлечивих главобоља.

Са друге стране постојале су ткз. „веште жене“ које су биле вичне у изазивању абортуса и криминалних побачаја. Често су се овакве радње обављале дизањем претешких терета, скакањем, парењем и гњечењем трбуха. Повремено је долазило и до насилног отварања материце, најчешће гушчијим пером или иглама за плетење. Последице су обично у виду непоправљивих повреда материце, секундарних инфекција, трајног стерилитета али смртних исхода („бабиње грознице“).

Посебно поглавље чини подручје магичне и апокрифне медицине.

Најстарији помен магичне медицине је у „Ходошком зборнику“ (дат је упут који штити корисника против уједа бесног пса).Уколико до неке несреће пак дође, магичне формуле су исписиване на телу унесрећеног или пак на парчету хартије која је полагана испод лежаја невољника. Постоје примери за најразличитију примену магијске медицине а најчешће су то биле формуле против несанице, импотенције или тешког порођаја („Ходошки зборник“). Поред примене тих магичних формула веома често су биле присутне и радње за добробит унесрећеног. Те радње су се углавном односиле на гатања и бајања. Гатањем и бајањем су се бавиле старије жене (ткз „бајалице“) које су за своју делотворност користиле најразличитије ствари, обично присутне у кући. Користило се перо од кокошке (посебно је било на цени девето перо из десног крила, деветог квочкиног пилета које се излегло деветог уторка по Божићу). Осим тога популарно је било користити восак од умрлих пчела, па примена „горског кристала“ итд. Бајало се обично „против буба у глави“, урокљивих очију, неспавања, жутице, главобоље и сл. Постоје и различита упутства за примену бајања и гатања ткз. „Коледарник“ (примена појединих бајалица по дану у недељи/месецу) или „Громовник“(примена појединих бајалица у дану дали грми или не) па примена у односу на зодијак („Исправљање зодијаком“) и сл.

Детаљни описи се налазе у „Ходошком зборнику“ и у„Призренском зборнику“.

Колико је то било одомаћено у српском народу види се и из примера да је Цар Душан морао законом такве појаве да санкционише (чл. 20 Душановог закона).

Са сигурношћу се може истаћи да средњовековна медицина српских етничких простора није била запостављена. Није била препуштена народној, верској и магијској медицини. Она је равноправно заузимала своје место у општем кретању друштва доживљавајући, заједно са њим, своје успоне и падове. Може се рећи да је медицина, иако није имала својих школованих кадрова, сем часних изузетака, користећи се достигнућима престижних медицинских центара (Салерно и Монпеље) уз уважавање најауторитативнијих средњовековних прегалаца, достојно пружила свој максимум. Поред тога она је користила и искуства Византијске медицине (организација болница, извор за писање „лекаруша“ и сл.), и може се са сигурношћу истаћи да је обиловала како теоретским сазнањима (Салерно и Монпеље) тако и практично-искуственим (медицина уз кревет /византијска медицина).

Та тврдња се може поткрепити следећим доказаним чињеницама:

– постојање наменски изграђених просторија (болница/странопријемница) при манастирским конацима;

– постојање стручне и научне литературе, на српски преведених најауторитативнијих делова медицинских списа средњег века;

– постојање стручних медицинских израза као директан превод са латинског на српски;

– постојање болница организованих од стране еснафских удружења или градова, па и обичних грађана;

– налаз медицинских инструмената и помагала;

– брига за јавно здравство оснивањем лепрозаријума и карантина;

– оснивање јавне службе при градовима која се на неких начин бавила спречавањем епидемија (нпр. кацаморти);

– постојање апотека од којих неке и дан дањи раде;

– постојање записаних имена особа (лекара/физикуса, апотекара) које су се бавиле лечењем обичног народа али и краљева, царева деспота;

– разне повеље о материјалном обезбеђењу лекара;

– постојање законских одредби против тровача, врачања и бајања;

– законске одредбе за бригу старих и онемоћалих а напуштених;

Игњат Рељин

Литература:

1. Доментијан; Живот Светога Саве и живот Светог Симеуна; Стара Српска књижевност у 24 књиге (књига четврта; стр-339), Просвета/СКЗ, Бгд, 1988;

2. Теодосије: Житија; Стара српска књижевност у 24 књиге,(књига пета, свеска прва) Просвета/СКЗ, Бгд, 1988 (стр. 323);

3. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе наррода Југославије; Acta historica, 1961 (стр. 27);

4. Душанов законик; Стара српска књижевност у 24 књиге, (књига осма); Просвета/СКЗ 1986; чл. 20 (стр.59)

5. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, Но 517”, Дечије Новине Горњи Милановац, Београд, 1989; (стр. XXI);

6. Ибидем;

7. Свети Георгије у Дабру; Прибој 2002, Завичајни музеј Прибој и Народни музеј Ужице (стр. 80 );

8. Ибидем: стр. 146;

9. Владимир Ћоровић; „Les hospitaux en Serbie en Serbie au Moyen Age“;Мед. преглед, 1938, година X, стр. 132;

10. Реља В. Катић „Медицински списи Ходошког зборника“; Дечије новине Горњи Милановац, Београд, 1990 (стр. XXII и стр. XXIII);

11. Т. Д. Ђорђевић „Рашка и околина“, 1987;

12. Владимир Ћоровић:„Les hospitaus en Serbie au moyen Age“;Мед. преглед.1938, година XIII, стр. 147–148;

13. Р. Петковић: Манастир Раваница, 1922, 7;

14. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, Nо 517”, Дечије Новине Горњи Милановац, Београд, 1989; (стр. XXI);

15. Владимир Ћоровић: Les hospitaux en Serbie en Serbie au Moyen Age Мед. преглед. 1938, година XIII, стр. 148;

16. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе народа Југославије, Acta historica 1961 (стр. 19);

17. Будимир Павловић: „Историја Српске медицине“, Световид, Београд 2002; (стр. 44);

18. М. Петровић. Крмчија Светог Саве о заштити обесправљених и социјално угрожених, Београд, 1983;

19. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе народа Југославије; Acta historica, 1961 (стр. 42);

20. Група аутора: Историја медицине и здравствене културе на тлу данашње Војводине, Матица Српска/САНУ (огранак у Новом Саду), Нови Сад, 1994; стр. 159–160:

21. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, No 517”, Дечије Новине, Горњи Милaновац, Београд, 1989; (стр. XXI);

22. Група аутора: Pro medico, 2 –IV, „LEK“, svibanj, 1972 (стр.66);

23. Реља В. Катић „Хиландарски медицински кодекс, Nо 517”, Дечије Новине, Горњи Милaновац, Београд, 1989; (стр. XXVII);

24. Група аутора: Историја медицине и здравствене културе на тлу данашње Војводине, Матица Српска/САНУ (огранак у Новом Саду), Нови Сад, 1994; стр. 174–195.

25. Реља В. Катић: О утицају списа Ioaneusa Plateariusa на постанак терапијских зборника Српске средњовековне медицине; Аcta historica, 1978 (стр. 35–54);

26. Базала Владимир: Пролегомегон хисторији здравствене културе народа Југославије; Аcta historica, 1961(стр.18);

27. Ибидем стр. 24;

Напомена: бројни подаци, овде приказани, су наведени и у досадашњим издањима који обрађују средњевековну медицине Србије. Наводимо неке: В. Станојевћ, Историја медицине, Бгд-Згб, 1962; Р. В. Катић Порекло Српске средњовековне медицине, 1981, САНУ, посебна издања; Група аутора; Историја Српског народа СКЗ, Бгд, 1982, књиге I-VI;

(Овај рад пријављен за скуп 800 година српске медицине, у оквиру 15. Студеничке академије, јуна 2010. године, није био усмено изложен због болести његовог аутора.)

[Бранке]

Наше средњовековно лекарство

Од Старих Словена наслеђено је добро познавање анатомије а поуздано се зна да је српска медицина пре многих народа средњовековне Европе користила и научну терминологију




Постојање многобројних старих назива за поједине делове тела и важније органе недвосмислено казује о прилично добром познавању анатомије међу Старим Словенима. Чињеница је, с друге стране, да је српска медицина научну медицинску терминологију имала већ при крају средњег века, пре многих европских народа који су се користили латинским као језиком науке, језиком на коме се не само писало већ и предавало на медицинским школама Европе.
Што се тиче физиологије код Старих Словена, коју су као део словенског порекла имали и Срби, било им је блиско схватање према коме је основ животних појава душа, односно дах, а носиоци животне снаге су сокови, посебно крв. Истовремено, нису им остали непознати ни поједини рационални узрочници болести, као што су, на пример, тровање, повреде, неправилна исхрана, метеоролошки узроци. Ипак, Стари Словени били су склони да верују како су најчешћи узрочници болести заправо магичне природе.
У средњовековној Србији познавање медицине развијало се и под веома снажним утицајима који су долазили из Византије.
И, напослетку, трећи беочуг у стварању оног што можемо да означимо као српска средњовековна медицина чине утицаји који су преко приморских градова на источној обали Јадранског мора, Котора и Дубровника пре свега, долазили из Италије и других западних земаља.


Грех и искушење




Издање Хипократових списа из 1538. године

Историчари српског лекарства сматрају да су, као и код већине средњовековних народа, код Срба упоредо постојале верска и световна медицина и да су се у Србији и у једној и у другој медицини углавном огледали црквени људи. Кад је реч о такозваном верском лекарству, у њему се мешају два сасвим супротна појма. Један је „канонска верска медицина” у коју се убрајају свете тајне и молитве за оздрављење. Други појам, „апокрифна верска медицина”, садржи надрилекарство и магију, које хришћанска црква категорички осуђује.



Болесник од лепре из манастира Лесново, средином 14. века

У сваком случају, апокрифна верска медицина била је веома раширена и у српским земљама се задржала све до нашег времена. Према њеним схватањима, изазивачи обољења код људи и животиња су зли духови који могу да се отклоне посредством добрих духова наклоњених човеку. Речју, било је потребно да ова средства удаље зле духове од човека јер је од њиховог одстрањивања зависило болесниково оздрављење. Отуда су магијски обреди, састављени из мистичних радњи и праћени изговарањем тајанствених речи, били саставни део лечења у апокрифној верској медицини.
Тако, на пример, код лечења од уједа змије најпре је уливана вода у нови лонац и над њим је читана молитва, па су затим вршени покрети ножем уз петоструко изговарање следећих разумљивих и неразумљивих речи: „еврисен, еврисен, потиано, кетисера, поропрокети, порометато, саваот, да вскрснет бог и разидут се врази јего и да бежат от лица јего ненавидештије јего”. Осим речи словенског порекла, наше магијске формуле садржавале су, поред разумљивих, и неразумљиве речи источног порекла – грчке, персијске и јеврејске – док је њихова садржина у већини случајева била нелогична.
За разлику од апокрифне, канонска медицина била је против магија и магијских формула античког порекла, па се зато сводила само на читање молитава признатих у цркви. Хришћанство је такође сматрало да болести могу да буду и божија казна за учињене грехе или, пак, кушање вере у Бога који човеку шаље разне тегобе и болести како би испитао чврстину његовог веровања. Према канонској медицини, лечење се састојало из молитава које је признавала црква. У те сврхе најчешће су се користиле две молитве, велика и мала молитва Василија Великог. Као подесан пример молитве у канонској медицини даћемо текст Молитве када су очи метиљаве и боле:
„Господе, помилуј, Боже, амин. Пођоше седам сестара на путу и путишту, и сретавши их Исус рече им: Куда идете, седам сестара? Оне му рекоше: Господе, идемо к оном слуги божијем (име) да му очистимо очи од суза и намета, болести, ’вихра’, ветра, сметишта, и праха. Нека су чисте очи као бисер на златној чаши, чисте као сунчева зора у целом свету. Нека се разиђу болести из очију мојих као вихор на земљи, као облак на небу, у име Оца и Сина и Светога духа, сада и увек.”


Од куге до сунчанице





У српским земљама негована је и научна медицина која је у сваком погледу била део европске медицине. Српско лекарство није се много разликовало од италијанског и француског која су неговале знамените медицинске школе у Салерну и Монпељеу. И за српску медицину може да се каже да је то у суштини била медицина Хипократа, Галена, Аристида и других античких лекара, а временом је све више добијала на замаху.

Наша медицина 14. и 15. века није била ограничена искључиво на практичну страну. Напротив, показивала је интерес за све медицинске дисциплине, па и за списе из превентивне медицине, и то у првом реду за оне који се тичу хигијене исхране. О високим дометима српске средњовековне медицине на најбољи начин сведоче сачувани медицински списи као што су, пре свега, Хиландарски медицински кодекс бр. 517, зборник који садржи списе европске научне медицине од 13. до краја 15. столећа, затим Јатрософија о всакој вешти из 15. века, као и Ходошки зборник, с краја 14. или почетка 15. века, у коме се налази мешовита медицинска грађа. О овоме је недавно било речи на страницама „Забавника”.
Од којих болести су боловали Срби у средњем веку? Занимљиво је напоменути да има далеко већи број и више врста обољења која се помињу у световној медицини него и такозваној верској медицини. Тако, док се у најопширнијем кодексу наше верске медицине помиње само двадесет девет обољења, дотле број различитих болести у најстаријем кодексу световне медицине износи осамдесет шест. Међу болестима које се најчешће помињу су како оне најстрашније као што су куга, лепра, беснило или велике богиње, тако и оне мање опасне као што су срдобоља, шуга, маларија или костобоља. Уз то, наводи се и читав низ осталих болести као што су грозница, зубобоља, крволиптање из носа, несаница, кашаљ, вратобоља, слабост срца, осипање коже, сунчаница, зујање у ушима и глувоћа, жутица.
Највећи број лекова справљан је од природних састојака биљног (смокве, урме, бибер, бадем, различито корење, смола, тикве, уље, маховина, семење) или животињског порекла (јаја, овчије и магареће млеко, козији лој, пужеви, јелењи рог, ракови). Знатно ређе су се употребљавали минерали, сумпор и со.
У просторима где се средњовековна медицина показивала као немоћна размахивали су се надрилекарство или, пак, раширено веровање у чудотворну моћ хришћанских светитеља и њихових моштију. Тада би болесни и њихова брижна околина, понесени не само верском заслепљеношћу него и очајањем, хрлили према местима која су нудила могућност исцељења. Уопште, теологија и медицина у средњовековном свету неретко су се не само додиривале него и на особен начин умногоме преклапале.



Овако је изгледало лечење код Николе из Салерна, једног од најпознатијих лекара из 17. века

Вера у чудотворну моћ реликвија у лечењу свакојаких тегоба и болести подстицала је побожне на разне уступке. Страх пред бољком која се чинила неизлечивом пресељавао је мисли и усредсређеност оболелих и њихове околине из рационалног у пределе мистичног у којима је чудотворност моштију надмашивала снагу лекова.


Лекари из Дубровника


Ко су били лекари у српској средњовековној држави? Поред оних који су завршили медицинске школе и били лекари од заната, било је и полуквалификованих, који су после положеног испита пред санитетским властима стицали сва законска права да могу да се баве лечењем, као и неквалификованих, који су се, поред берберског заната, бавили лекарским захватима. О лекарима иначе нема много помена у сачуваним изворним сведочанствима. У дубровачким званичним књигама помињу се по имену Срби лекари: Првослав (1298), Менче из Бара (1330), Милчин из Призрена, који се у новембру 1349. године у Дубровнику обавезао да ће за награду од двадесет перпера излечити сина ципелара Медоја који је боловао од камена, неки Оберко, иначе стручњак за киле, који је у дубровачкој канцеларији 1382. године склопио уговор с Влахом Стојиславом Поповићем за хонорар од шездесет перпера.
Српски владари и најистакнутији великаши позивали су лекаре из Дубровника, странце који су углавном потицали с Апенинског полуострва. Магистер Егидијус долазио је краљу Стефану Дечанском у два маха, најпре на два месеца 1326, а затим исто тако и 1327. године. Код Стефана Душана био је у служби магистер Антоније из Монтефлореа, код Анконе, који га је пратио и био присутан на чувеном састанку српског краља и византијског цара Андроника III Палеолога у Радовишту 1336. године. Деспоту Стефану Лазаревићу долазио је дубровачки лекар Данијеле де Пасинис из Вероне. Лични лекар деспота Ђурђа Бранковића био је такође Италијан Анђело Муадо. У тај мах био је у Србији и Фирентинац Јероним де Санте Минијато. Дубровчани су слали општинске лекаре и великашима Сандаљу Хранићу, Балшићима, Стефану Вукчићу Косачи и другима.
На основу расположивих извора може да се израчуна да је почев од 14. века у Србији живело и радило четрдесет девет лекара италијанског порекла уз двадесет девет апотекара. Од тога је у 14. веку деловало петнаест лекара, у 15. тридесет, а у 16. четрнаест лекара. Већина њих била је родом из Италије (Рим, Падова, Болоња, Венеција, Ферма). Први Србин доктор медицине био је Јован Апостоловић (1730–1770) који је 1757. године дипломирао на знаменитом универзитету у Халеу.


Постеље у ћелији


У средњовековној Србији било је и болница. Њих су подизали владари из династије Немањића уз своје манастире, за потребе самих манастира, или као склониште за оболеле од неизлечивих болести. Прве српске болнице у манастирима Хиландару и Студеници настале су по угледу на византијске. Хиландарска је имала и склониште за болеснике од хроничних неизлечивих обољења као што су лепра, парализа, епилепсија. О хиландарској болници старали су се и потоњи српски владари. У Хиландарском типику, својеврсном манастирском уставу, у члану 40, налазе се и прописи о болници. Тамо пише:
„Рекох напред нешто мало о болесној браћи нашој. Све је остављено игумановој вољи што се тиче бриге о њима. Јер треба и о њима више казати. Заповедамо да се за болне изабере ћелија која има облик болнице, и да се поставе постеље болнима за лежање и одмор, и да им се даје болничар да их двори у свему. Ако ли мојим гресима многи падну у болест, нека им се даду и два болничара, велика арула, то јест огњиште од меди сковано и преносиво, на коме ће се топити укроп за болне и друго што им је на утеху, по могућству, за јело и пиће и друге потребе. А игуман свагда, не ретко, нека долази у болницу и нека од свег срца посећује братију и нека доноси свакоме потребно...”



Манастир Студеница, где је била наша прва болница

У почетку је болница била смештена у ћелији с осам постеља за чланове монашког братства. У доба краља Милутина (1282–1321) ова болница је проширена, да би за време цара Стефана Душана имала чак шест великих болничких соба. О хиландарској болници старали су се и потоњи владари све до пропасти српске средњовековне државе у 15. столећу. Како мисле поједини истраживачи, због тога што је у овој болници негована и медицинска књижевност и што су се за лечење употребљавали списи античке медицине, она би могла да се сматра и најстаријом српском медицинском школом.
Болница коју је у манастиру Студеници утемељио Сава Немањић била је прва болница основана на тлу српске средњовековне државе. У Студеничком типику налази се и поглавље о болници и болничарима преузето из Хиландарског типика, а овај типик је у ствари унеколико прерађени типик знаменитог манастира Богородице Евергетиде у Цариграду.
Постојала је и болница у манастиру Светих Арханђела код Призрена која је имала двадесет постеља. У њу су долазили они који су се разболели, али болесницима се нису сматрали хроми и слепи. У манастирској болници Свете Богородице Ратачке лечени су болесници с трајним телесним манама и хроничним обољењима. Деспот Стефан Лазаревић је у Београду подигао болницу која је имала и своју цркву. Болница је било и у приморским градовима као што су Котор и Дубровник.



Вађење зуба

Пре неколико година, приликом археолошких ископавања на локалитету манастира Светог Георгија у Дабру, касније познатог као манастир Ораховица у Мажићима, смештеног на левој обали Лима, откривена је манастирска болница. Реч је о манастиру који је већ почетком 13. века био угледно и важно монашко средиште српске државе, а касније је имао бурну историју, па је 1732. године био сасвим порушен и потом све до 1998. године зарастао у шибље и готово заборављен. Посебно ваља нагласити чињеницу да су приликом археолошких ископавања на овом локалитету нађени и медицински инструменти – циркле, маказе, оптичка помагала, инструменти за вађење пројектила, скалпели – који углавном потичу из 16. и 17. столећа.
Једна од најчувенијих болница била је она коју је у Цариграду подигао краљ Милутин. У грчким изворима она се редовно назива ксенон, односно Краљев ксенон. Првобитно значење те речи је свратиште, дом за пријем странаца, али већ у средњем веку добија и значење болница. Милутинова болница била је подигнута при манастиру Јована Продрома, који је у цариградској четврти Петри, недалеко од Влахернске палате, подигао цар Јован II Комнин (1118–1143) у првој половини 12. века. У Житију краља Милутина из пера архиепископа Данила II стоји записано:
„И ту начини мноштво одара ради почивања болнима, меке постеље поставивши поврх њих. И ту, ако какав болесник нема никакве наде, заповеди да сваки такав иде ка тако спремљеном одру.” И нешто даље: „Ако је ко од такових болесника исцељен одлазио на свој пут радујући се, опет је други болесник долазио на његово место, такође примајући милостиво посећење, као што је и до данашњег дана неизмењено.”
Како Данило II бележи, Милутин се побринуо и за болничко особље.


Обнова народне медицине


Упоредо с болницама постојале су и апотеке, углавном у приморским градовима. Тако се зна да су службу апотекара у Дубровнику и Котору махом обављали странци, најчешће дошљаци с Апенинског полуострва.
Падом српских средњовековних земаља под власт Османлија средином 15. века дошло је до оживљавања племенске и патријархалне културе.
У вези с тим, међу Србима који су постали поданици пространог Османског царства у употреби су остале само народна световна и верска медицина. Обнова народне медицине, уз упадљиву осеку научног лекарства, испољила се у појави низа такозваних лекаруша, својеврсних зборника у којима је сакупљано народно медицинско искуство. Најчешће је реч о рукописним књигама у којима су пописиване лекарије, као и упутства за њихову употребу, али у којима је научни приступ медицини лагано губио битку с навалом магије, надрилекарства и празноверица.

Радивој Радић

[Бранке]

Војска и наоружање у држави Немањића



Најистакнутије војне старешине средњовековне Србије називале су се војводе. Не може се поуздано утврдити коликим је бројем војника заповедао један војвода, али је за време краља Милутина, на пример, његов велики војвода Новак, звани Гребострек, имао под командом две хиљаде коњаника. Наравно, није сваки војвода носио титулу великог војводе, који је у војсци заступао владара.

Нижи војни заповедници били су десетници, петидесетници, сатници и тисућници. Десетник је под собом имао десет војника, петидесетник педесет, сатник сто и тисућник хиљаду војника. Остављајући по страни занимљиво питање да ли се тисућник истовремено могао називати и војвода, наведена подела показује да је српска војска била организована по декадном систему, као и у другим европским државама тог доба.

Војни заповедници су понекад учествовали и у цивилним пословима. Тако је Немањин сатник Јура заступао свог владара у Котору 1186. године, а имотски сатник Војислав Радошевић хумског жупана Радослава.

Главни терет војне службе у Немањино доба носили су људи једноставно названи војници, а касније властеличићи. Војну службу дуговали су и сви припадници властеоског сталежа, укључујући и најмоћније — велможе и бољаре. Најмногобројнија категорија зависног становништва, која се бавила земљорадњом, сточарством или занатима, није непосредно учествовала у војној служби, изузев једног слоја Влаха војника. Заузврат, то становништво је испуњавало читав низ разних обавеза и према држави и према својим феудалним господарима, чиме је на посредан, али нимало лак начин омогућавало успешно одржавање војске.

Сви ратници — војници и велможе — били су обавезни да се о сопственом трошку опреме за рат и наоружају. То су им омогућавали приходи убирани са њихових поседа — властеоских баштина. Знатан део војника, мећутим, није располагао особито великим материјалним средствима, па је дуготрајна војна служба била за њих велики терет и трошак. Војници баштиници могли су издржати само неко време у ратним походима, па је отуда њихова војна служба морала бити ограничена на известан рок.

Савременици истичу храброст и борбеност српске војске, али указују и на то да се она нерадо борила у туђим земљама. За војевање изван граница српски владари често су користили најамничке одреде, које срећемо и у Немањино доба. Покушавајући да свргну Немању са престола, његова браћа су унајмила шаролику војску у којој је било Грка, Турака и Фруга (Франака). Немања је, међутим, са домаћом војском тешко поразио најамнике на Косову, код села Пантина, јужно од Звечана.

Према страним изворима, српска држава је пред крај XII века била у стању да мобилише двадесетак хиљада пешака и коњаника, што је за оно доба била велика војска. По правилу, властела су били коњаници, исто као витезови у Западној Европи.



Наоружање је било за оно доба разноврсно, већ према томе о каквој се јединици радило. Помоћни одред који је Србија била дужна да даје Византији средином XII века био је пешадијска јединица наоружана копљима и дугим штитовима. За борбу на већем растојању од давнина су се користили лук са стрелама и праћка са каменим или металним пројектилима. Срби су употребљавали и отровне стреле. Смртоносан отров, коришћен током целог средњег века, справљао се од лишћа и корења биљке налепа (једић или једич).

Најубојитије оружје за борбу изблиза био је мач, симбол средњовековног витештва. Зависно од величине, мачем се борило једном или двема рукама. Познат је из 1326. године велики мач дворучњак који је припадао властелину Стефана Дечанског Браноју Бранивојевићу, господару Стона и Пељешца. Такав мач био је тежак и замарао је ратника, њиме је мoгао да рукује само изузетно снажан човек. Корице мачева су понекад украшаване сребром или златом, бисерима и драгим или полудрагим камењем. Богато украшени скупоцени мачеви били су доступни само најимућнијој властели. Оштрице мачева имале су своју еволуцију: у почетку су служили за сечу, а касније (средином XIV века) за бод и сечу. Поред мачева употребљавани су ножеви, касније и бодежи.

За борбу изблиза и на растојању коришћено је и копље. Било их је различитих величина — краћа од једног метра служила су за бацање, док је пешадија имала посебна копља, за пола метра виша од војника (дужа од два метра), док су коњичка била још дужа.

У борби против ратника у оклопу биле су ефикасне оковане бојне палице са металним перима и жлебовима. У снажним рукама ударац бојном палицом разбијао је сваки шлем или оклоп, ломио руку у оклопу и отварао место кроз које може да продре мач.


„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817 — 1899) из 1852.

За одбрану су, поред штитова, ратници носили разне оклопе, који су штитили главу, врат, груди, руке, шаке и ноге. На глави се најчешће носио шлем. Шлемови су имали разноврсне облике, неки су чак подсећали на шешир, па су тако и називани. Делови оклопа израђивани су од плетива металних верижица, познатих у старом српском речнику као брније. Било је и оклопа од коже ојачане металним верижицама или плочицама. Оклоп који штити цело тело био је тежак, замарао је и ратника и коња. Зато су га навлачили непосредно пред битку, уз неопходну помоћ са стране.

Богата властела и владари волели су украшене оклопе. Оклоп византијског цара Манојла I Комнина у којем се борио против Срба 1150. године био је сав у злату и штитио га од главе до пете. Поред оклопа за људе постојали су и делови оклопа за заштиту бојних коња.

Зидине градских утврђења нападане су разним бацачким справама, које су на знатно растојање избацивале тешку ђулад. За јуриш на зидине коришћени су покретни дрвени торњеви, са чијих се платформи вршио напад на круништа зидова, а за проваљивање вратница на утврђењима служили су тзв. овнови — гре- де са гвожђем оклопљеним врхом, којим се ударало у дрвене градске капије. У нападу на градове византијска војска имала је неупоредиво веће искуство од српске, не само у XII веку него кроз цео средњи век. Временом су и Срби очигледно савладали ту ратну вештину. јер се другачије не може објаснити како је Стефан Немања за кратко време освојио и порушио читав низ утврђених византијских градова.

У Немањино доба српска војска је имала извесна, мада недовољна, искуства и у поморском ратовању. Дубровник и Корчула, много вичнији томе, успешно су одбијали све њене нападе с мора.

М.Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, стр. 43-46.

---

Српска средњовековна армија и витешка војска српских краљева, деспота и велможа


Константин Јиричек



Ратни послови и војно уређење


Добре и рђаве стране војске, чији саставни делови беху властела, сељаци, пастири и најамници. Вођење војске: владалац, његове војводе и њихови стегови; степени достојанства на византијски начин по декадном систему. Ратна служба терети баштину. Контингенти градова Будве и планинских пастира.

.

Срби су у средњем веку, у очима свих суседа, важили као ратоборан и храбар народ. Извештаји из доба Комнена показују да није било лако ратовати с њима. Цар Манојло Комнен, за време тих војних похода, продро је само један једини пут 1150 са истока до обале Таре. Када је цар Фридрих И Барбароса 1189, на трећем крсташком походу, од Немање свечано поздрављен био у Нишу и, ускоро за тим, дошао у сукоб с Византинцима због забране пролаза, преговарао је он о савезу с великим жупаном Немањом и с царевима Петром и Асеном, да би стекао потпору Срба и Бугара против Грка. Краљ Урош ИИ Милутин, под чијом је владом почела успешна офансива против ослабеле државе Палеолога, имао је војну моћ која је импоновала Грцима.

Јован Кантакузен описује у својим мемоарима потпун пораз и заробљење свога сина, цара Матије Кантакузена, приликом једне провале у српску област код Сера, у доба Душанова сина, цара Уроша 1357; Турци, у његовој војсци, застрашени беху множином и смелошћу Срба који им тада још не беху довољно познати. Бугарин Цамблак велича лепоту и величанственост српске земље, њене побожне и мудре владаре и особину, „“великааго и славнишаго сръпьскаго езыка воинствныими силами дроугыхь езыкь првъсходити“.

Српске трупе изврсне беху особито у својој земљи. Флорентинац Матија Вилани описује напорно шумско ратовање у Србији, приказујући војни поход угарскога краља Лудвига И против цара Уроша 1359: велике рашке планине гранди монтагне ди Расциа код Рудника, природна шумска утврђења фортеззе делле босцаглие, камо за Србима нико није могао ићи без великих губитака, и непрекидно узнемиривање угарске војске од стране наоружаних српских сељака виллани.

У офансиви српска армија имала је слабе стране стога, што је војска нерадо гледала на дуготрајно ратовање у далеким земљама. Истина, под Урошем ИИ његов војсковођа Новак Гребострек ишао је 1313 у Малу Азију да помогне онде војсци цара Андроника ИИ против Турака, али су његови одреди, по свој прилици, састављени били од одабраних људи и страних најамника. Кантакузен се јада да му је Стефан Душан, када је у савезу с њим опседао Сер 1343, узео собом најбоље војне трупе да с њима поседне градове баш тада преминулога Хреље. По њему, остали српски ратници само су неупотребљива гомила сељака; они су, после нешто више од два месеца ратовања, били већ изнурени те не хтедоше ићи далеко против Димотике, него послаше своје убојне коње и оружје кући.

Када су Стефан Душан и његов војсковођа Прељуб посели Епир и Тесалију 1348, било је у српској војсци највише Арбанаса који су од војнога похода Андроника ИИИ на Арбанију омрзнули Византинце, те су се радо придружили Србима. Услед српског освојења, Епир беше поново насељен арбанаском властелом и ратницима.

Димитрије Кидон каже у једној од својих беседа 1366: Срби и Бугари блиски су Византинцима, слични су нам и исте су вере, али, Византија се не може надати помоћи од њих, јер су то сиромашни народи, који немају обичај да ратују у далеким земљама. Овај недостатак показао се код експедиција у Тракију. Када је Стефан Душан 1352 послао цару Јовану Палеологу помоћ под казнацем Бориловићем, потукоше код Димотике турске чете, присталице Кантакузена, изненадним нападом, до ноге српске коњанике којих је, по Кантакузену, било 7000, а по Грегори 4000, и који су имали слабе коње, а уз то беху и невични крају. Исто тако, офанзива краља Вукашина и његова брата Угљеше 1371, против Турака у једренском крају, довела је до страховита пораза на обалама Марице, у шумовитом пределу Чрномена сада Чирмен.

Војска је била састављена из три елемента: властела с пратњом, особито коњица пронијара, даље оружани тежаци и пастири, већином лако наоружани и врло хитри пешадијски стрелци, и најзад страни најамници које је давао владалац и плаћао из своје благајнице. Врховни војсковођа био је краљ, доцније цар, а заступале су га његове војсковође, војводе, којима се, по законику, имао свако покоравати као и владаоцу. У отсуству владареву вођење војске често није било добро због великог броја војсковођа; како Кантакузен прича, заповедало је, у јесен 1342, српском војском пред Сером двадесет племића, међу којима најстарији беху Вратко и Оливер. Краљ или цар био је врховни судија у војсци, па и ту су га заступале војводе. По будванском статуту, „“имперадор““ имао је десетак од плена. У Византинаца примао је тада цар петину, а велики доместик такође петину.

Није ближе позната деоба војске на пукове старосрп. плькь, по основи слична немачкој речи волк који су, по свој прилици, фомирани били по жупама. Њихова видна обележја биле су заставе стијег, хоругва, застава, лат. гонфалонес, према којима су се војводе звале и „“стегоноше““ веxиллифер. Унутрашње гранање било је растерећено по византијском или, управо, римском узору према декадном систему. На српским државним саборима, када се Немања захвалио на престолу и Стефан се крунисао, окупљени беху војводе, тисућници, сатници, петидесетници и десетници. Последње степене имало је у рукама ниже племство; јер је свакако било пронијара који су полазили у рат с малом пратњом од 10 коњаника. Па и у средњевековној Русији било је тисућника тысяцкий, сатника сотникъ, соцкий и десетника десятский, само је тисућа тысяча значила територијални срез. Ово гранање одговара византијским војним чиновима који, опет, полазе од староримских узора.

По законику цара Стефана, војна обавеза почивала је на баштини. Ту је дужност имао сваки иматник баштине, пре свију племић, па не само властела и властеличићи, који су се раније просто звали „“војници““, особито пронијари, него и сељаци и пастири, због чега се манастирски људи, у повељама, нарочито ослобађају те дужности. Нису познате појединости о том. Војници међу Власима изреком се помињу у хрисовуљи манастира Бањске. Из једне повеље од г. 1436 сазнајемо да су у Хрватском приморју Власи на Цетини дужни били војевати на коњу са штитом, мачем и стрелама. Од приморских градова Будва је давала 50 људи под једним „“капетаном““, који је добивао од општине двоструку плату и коња; али Будванци су само онда били дужни војевати, ако би „“имперадор““ лично био у војсци, па и то само у оним војним походима, који би се кретали у области између Скадра, Котора и Зете.

Јаки су били контингенти планинског становништва; село Тузи код Подгорице, на броју 150 кућа, дужно је било, још под Млечићима 1416, да опреми 500 људи, које коњаника које пешака. Манастирска села ослобођена беху ратне службе, али су морала чувати манастирске куле, па су, који пут, морала давати људе, на пр. за чување манастира у Светој Гори. Нема сумње да су ове повластице доводиле до смањивања локалних трупа. У то доба војске нису биле многобројне већ и због тога, што их је тешко било исхрањивати. Немања је обећао цару Фридриху И 1189 да ће му дати 20.000 војника у помоћ. По Кантакузену, српска и бугарска војска имале су, у битци код Велбужда 1330 године, свака по 15.000 људи. Из времена Стефана Душана нема поузданих података.

[Бранке]

БИЈЕ БОЈ СРЦЕ У ЈУНАКА, АЛИ БИЈЕ И СВЕТЛО ОРУЖЈЕ: Ево на шта је личила српска војска у Средњем веку



Славимо епоху Немањића као најсветлију у нашој историји и неретко се на њу позивамо када нам треба пример времена у ком је Србија била име за поштовање. Знамо ли како је та "сила староставна" била устројена?

Чело српске војске, уз владара наравно, чиниле су војводе. У питању је термин изворно словенски који потиче од основе бој-вој, тј. ратовања и војевања. Није постојала тачно утврђена бројка људи којом је војвода управљао јер је он био старешина целе једне армије, у средњовековном смислу речи. Звање великог војводе имао је онај ко је командовао целом војском у неком походу, било као неко ко је био способан у ратној вештини и питањима тактике и стратегије, било као неко ко је мењао одсутног владара.

Први пут када су се Срби сукобили са Турцима, успели су да победе. Краљ Милутин је свом тасту, ромејском цару Андронику Другом послао војводу Новака Гребострека који је 1312. успео да потуче Турке у Малој Азији.

Том приликом Гребострек је заповедао над 2.000 ратника.

Испод врховног заповедника налазиле су се старешине које су управљале јединицама по тзв. декадном систему, преузетом од Источног римског царства (Византије). То је значило да је основна јединица била десетица, њом је заповедао десетник (десетар), изнад њега је био старешина стотине људи (стотинар илити сатник), а изнад њега командант хиљаде људи (тисућник - тисућа је српска реч исто колико и хрватска,да не буде забуне). Постојали су и педесетници који су руководили педесетицом људи. Тако је у пракси било могуће да тисућних буде истовремено и војвода, ако је цела војска имала само толико бораца.


Ромејски копљаници у 11. веку, узор Србији Немањића

Дешавало се да се војни команданти врше и цивилне делатности. Стотинар (сатник) Стефана Немање по имену Јура био је његов представник у Котору 1186. године (једно време Котор је био главни град Србије, баш у Немањино време), док је други стотинар, Војислав Радошевић, заступао хумског жупана Радослава.

КО ЈЕ РАТОВАО, А КО НИЈЕ

Свега неколико одсто целокупне популације сматрано је српским народом. То нису били зависни сељаци којих је било од 90 до 98 посто (зависно од земље); њих су повлашћени сталежи држали за власништво, не за себи једнаке душе. Било је изузетака: део Влаха (сељаци сточари који нису били везани за земљу као себри и меропси, углавном потомци предсловенског романизованог становништва) и понеки себар, веома драг господару, могао је да учествује као ратник у походу. Сељаци су имали другу обавезу - да спремају храну за војнике и ратне коње, тј. да спреме логистику која је у обличју коморе пратила војску на путу до битке.

Кичма војске у Средњовековној Србији били су властеличићи - најбројнија и најсиротија властела. Нешто богатији од својих сељака, они су и делили њихову економску судбу. Имали су нешто бољу кућу до кметова и надали су се да ће се господару земље доказати храброшћу у борби или тако што ће свог сина успети да пошаљу на двор било владара, било неког од великих феудалаца.

Хроничари у суседним земљама, пре свих византијски историчари, забележили су да су се Срби борили као лавови када је неко упадао у њихову земљу. Међутим, борбени морал нису успевали да задрже када би полазили у походе на туђе крајеве и брзо су се враћали назад.

Да ли се тиме може објаснити крах на Марици, питање је, али је у питању одлика коју су код Срба странци примећивали и касније. На пример у Српско-бугарском рату 1885. године.

Пошто је већина ратника потицала од сиромашне властеле, она себи није могла да дозволи дугорочно одсуство од куће јер је ваљало надзирати жетву, брање винограда и остале пољопривредне послове од којих су преживљавали и плаћали порез владаоцу. То је знао и краљ или цар, па је већину ратних дејстава покушавао да спроведе у што бржем року. Зими се готово уопште није ратовало, већ само у топлим месецима, баш оним у којима су биле жетве и бербе.

САБИРАЊЕ И БРОЈНОСТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ

Сакупљање војске трајало је неколико месеци и углавном је почињало слањем гласника у касну јесен или зиму. Док би он стигао до властелина, а овај се огранизовао, спремио и стигао, таман је долазило лепо и суво време. До договореног дана сви су требали да дођу на зборно место (углавном код већег или главног града).

Још један разлог за ратовање у топлим месецима били су путеви. Од римског доба преживело је баш мало саобраћајница (најчувенији у Србији био је Цариградски друм који се у великој мери поклапа са данашњим ауто-путем Београд-Ниш, а од Ниша кад бугарској граници). Остали путеви су у ствари биле стазе утабане коњским копитима и колотразима воловских кола, а у кишној сезони они су били готово непроходни.


Милутинова победа над Татарима Милутинова победа над Татарима, слика Анастаса Јовановића

Бројна снага српске војске била је пристојна за овај део Европе. Око 20.000 бораца био је максимум Србије Немањића до времена краља Милутина и након пропасти Српског царства (после страдања браће Мрњавчевића на Марици). Енглески историчар Стивен Рансиман је сматрао да је у време цара Стефана Душана (1355-1371) Србија могла да окупи до 40.000 војника и да је бројношћу своје војске била међу најмоћнијим земљама не само у Југоисточној Европи, већ и у великом делу континента.

КОПЉЕ, МАЧ, ШТИТ, БУЗДОВАН... ШТА СУ СВЕ ИМАЛИ ОД ОПРЕМЕ?

Сиромашнији влателини били су и слабије опремљени. Иако нису били за потцењивање, копљаници нису сматрани елитним јединицама у Средњем веку. Српска варијанта ових ратника била је опремљена дугим штитовима и копљима двеју дужина. Кратка су била за бацање, а средње дуга (нешто дужа од висине пешака) за "ударање по душманима".

Други тип оружја коришћен у Средњем веку била су стрељачка оружја. Лук и стрела коришћени су целим овим добом и српски стреличари били су познати као веома прецизни. Неретко су користили и отровне стреле које су умакане у сок једића. У каснијем периоду у Србији су стигли и самострели, али их није било пуно јер су много коштали.

Треће оружје је уједно и најснажнија асоцијација на Средњи век - мач. Како је време одмицало, то је мач био дужи и тежи. Углавном је био толико масиван да се њим борило са двема рукама. Таква сечива користили су најснажнији али и најбогатији борци (они који су имали новца да каније - корице украсе драгима камењем, али и времена да вежбају баратање њиме).


Српски мач

За крај смо вам оставили омиљено оружје Краљевића Марка - буздован. Убојна палица илити топуз имала је пера и жљебове који су наносили тешке повреде, чак и противницима који су били оклопљени у металну "одећу" и верижњаче (кошуље сачињене од низова металног прстења; зване су и брнијама, од којих води порекло реч брњица). Оклопи који су служили за чување од непријатељских убода и стрела били су тешки по неколико десетина килограма, па су навлачени тек пред битку. Како су углавном били вишеделни и на спојевима везивани, то је ратник морао да има помоћ са стране како би се опремио.

Уколико је приде био и коњаник, сваки пад са племенитог ата могао је да га кошта главе јер сам да устане углавном није успевао.

СРПСКИ МАЧ

У последњим деценијама своје самосталности, Срби су створили јединствено оружје које је било цењено широм Европе. Вишедеценијско исксуство борбе са Турцима довело је до појаве тзв. српског мача. У питању је био мач који је имао крсницу (пречага која одваја рукохват од сечива) у облику латиничног слова С. Та одлика оружја била је досетка којој су Срби успели да умање ефективност лаких турских сабљи које су се у крсницу уплитале и одузимале иницијативу "агарјанским" ратницима. Мач је био веома популаран у Италији где је био познат као спада сцхиавонесца, док је у изворима први пут забележен 1391. године.

Ево како је изгледало ковање реплике српског мача чији се примерак налази у Народном музеју у Ваљеву.

(Српски војник први с десна)


(Српски војник први с десна)

[Бранке]

Да л' се некад добро јело?

Страни путописци тврде да се код нас и пре седамсто година гајио добар залогај. Једино је храна била другачија


Шта и како се јело у Србији пре доласка Турака занимљиво је питање о коме имамо прилично оскудне податке, али је реконструкција у приличној мери доступна из црквених, световних и путописних извора. Исто тако и језичких, археолошких и антрополошких. Зашто смо рекли „пре доласка Турака”. Зато што постоји прилично распрострањено мишљење да Срби данас малтене искључиво једу храну и јела које су им са Блиског истока донели Турци. Да се ради само о заблуди, образложићемо касније. Само мало стрпљења.
Заиста, ак бисмо се ставили у положај обичног човека, становника средњовековне Србије, на пример у време владавине цара Душана кад је Србија била најбогатија и најнапреднија у поређењу са осталим европским земљама у читавој досадашњој историји. То богатство није било толико засновано на проширивању српске државе све до Пелопонеза, Црног и Јадранског мора, него углавном на чињеници што је поседовала велика налазишта злата и сребра. Ове две руде које су и сада симбол богатства и благостања, умногоме су утицале на живот у тада огромној Србији. У то време престоница је била Скопље, данас главни град Македоније, док је Душаново царство само повремено сезало до Београда, тада у рукама Угарске.

Извори из којих данас можемо да сакупимо грађу много више потичу из црквених него из световних извора јер Црква је та која је гајила писменост, док је у световном делу тадашња Србија још била далеко иза европских земаља у којима је већ постојало развијено школство па и универзитети.

Легенда о виљушци

Одмах треба рећи да је разлика у исхрани, о чему сведоче сви извори, била много другачија између двора и племићких кућа од обичног света, пука. На двору се, по свој прилици, јело као и на свим раскалашним европским дворовима и гозбе су биле део готово свакодневних обреда. Пре него што било шта кажемо о самим намирницама, јелу и пићу, ваљало би истаћи како је изгледала трпеза, тада уобичајени назив за богато опремљен сто (ово је иначе реч грчког порекла која се и данас користи у обичном говору). Јело се из „судова” и „сусуда” , у којима се и припремала храна. Те посуде су углавном тада биле од метала, дрвета, али и од стакла.
Сељаци су махом јели из посуда од земље, што не треба да чуди јер је грнчарски занат у оно доба био врло развијен па се за оригиналном и уметнички украшеном грнчаријом посезало и на двору, а било је и за извоз. Нож је сматран предметом за личну употребу. Свако је на гозбу доносио свој. Кашика је ушла у употребу тек средином или крајем 14. века, а до тада се супа сркала из чиније. А шта је с виљушком?
Легенда да се виљушком јело на српском двору не може да се докаже, али многи извори упућују да је то могуће, чак врло вероватно. Наиме, треба разликовати виљушку која се користила за набадање меса да би се комади стављали у тањир од виљушке која се користила као део прибора за јело. Ова прва била је позната још старим Египћанима, па тако и осталим античким народима, о чему сведочи и латински назив forca који се до данас у различитим облицима задржао у већини романских језика, али и енглеском. Ипак, већина историјских извора такозвану стону виљушку везује управо за подручје западног Балкана и данашње Србије 13. и 14. века.



Крунисање цара Душана у Скопљу 1331. године, рад Паје Јовановића, време је кад је господа користила сребрне кондире и кад је трпеза у мало чему оскудевала

То, међутим, није неки нарочит доказ јер се нигде не наводи одакле потиче. Нешто извеснију потврду налазимо у самом имену. За разлику од ножа (праиндоевропски) и кашике (турски), виљушка има аутентичан словенски корен. Но, да би нам лингвистика и етимологија потврдиле порекло стоне виљушке, требало би да се овај назив пренео и на друге околне језике, што се није догодило, осим у случају једне мађарске речи која одавно није у употреби.

Лековити шећер

Зна се да су господа користила сребрне кондире, ибрике, бокале, пехаре и ведра који су се сматрали знаком престижа, па су властелини имали читаве збирке. Пило се из чаша које су биле више налик на данашње чинијице за супу, исто од различитих материјала, углавном од злата и сребра, али и као украсни грнчарски предмети. Занимљиво је да се попут данашњих свадбених гозби око стола на дворовима и властелинским кућама често играло коло, али и да женама, што се такође до данас одржало у појединим деловима Србије, није било места за столом, осим ако нису биле царице, краљице или кнегиње. Остале су служиле и забављале мушкарце.
Осим црквених записе, имамо и изворе страних путописаца, на пример Теодора Метохијског у служби Андроника Другог, који је на двору краља Милутина боравио 1299. године. Он сведочи о обиљу златног и сребрног прибора и укусно зготовљеног меса, највише дивљачи, вепрова и јелена, али и птица (фазана, јаребица, препелица...) и да се на двору највише пило пиво и млеко. Јела се и риба која је морала имати веома важну улогу у време поста, по његовом сведочењу, „велика и масна дунавска”. Морска риба, због спорог превоза, по свему судећи се могла је да се једе само усољена.
Оно што је чинило посебност те кухиње, барем у поређењу са данашњом, је то што се месо претежно служило кувано, а не печено или пржено. Исто важи и за рибу. Посластице су се спремале од разног врста воћа (којим Србија никад није оскудевала) и меда. Шећера или није било или је био сувише скуп, чак и за богату господу. Као што то обично бива, што је ретко – вредно је, па су тако шећеру који се тад углавном производио од шећерне трске и долазио преко Приморја из увоза, приписивана и разна лековита својства.

Ништа без пива

Најмање се помиње поврће. Заиста, чега је од поврћа могло да буде у тадашњој Србији? Парадајз, кромпир, пасуљ, кукуруз, тиквице и још многе друге биљке без којих се данашња српска кухиња не може ни да се замислити стигле су много касније с америчког континента, док су бројне данас такође распрострањене врсте стигле касније с Далеког и Блиског истока, на пример краставац, боранија или грашак.
Оно што знамо јесте да су се у Србији тог времена користили црни и бели лук, купус, зелена салата, ротквице, жућеница (маслачак), блитва, коморач (који се тек скоро вратио на пијаце), као и зеље (оно је и дан-данас у неким крајевима Европе и света егзотична биљка), али и многе врсте поврћа и гљива које су у међувремену потиснуте. На пример, у то доба, као наследство обичаја дворова још из старог Рима, јеле су се разне врсте гљива, међу којима су нарочито на цени биле многе које су могле да се наберу у самој Србији (и могу и данас) а то су разне врсте вргања, смрчака и, нарочито, у народу познате кнегиње (лат. Amanita caesarea, видимо да јој име носи по Цезару јер је наводно то била његова омиљена врста печурке).
Обичај припреме гљива ни до данас није се у потпуности вратило у српску кухињу и само их сладокусци једу. У међувремену су, и то релативно скоро, оживеле врсте које могу да се узгајају, а то су шампињон и буковача. По свој прилици тада мање цењене врсте, нарочито зато што у роду шумских шампињона има и отровних и нејестивих врста. Свеједно, не постоје записи који сведоче да су се у то време гљиве користиле као деликатес уз остале ђаконије. Знамо само да су се брале и могле да се нађу на трпези, вашарима и пијацама, а није искључено да их је више јео сиромашан свет. Ово важи и за остале врсте поврћа, па чак и за паприку.
Но, нема сумње да су месо и млечни производи били главне намирнице и посластице не само на двору него и у народу. Узгајала се стока (највише свиње, овце, козе и краве, али су се клале само свиње и овце док су се краве и козе користиле за производњу млека и сира, а краве и бикови и као теглеће животиње и тиме сматране за „благо”, слично као у Индији, за неку врсту светих животиња и тај обичај одржао се до краја 19. века). Дивљачи је било напретек по целој Шумадији, врлетима Кучаја, Хомоља и шумама и планинама на Косову, Метохији, Зети и Македонији. Осим вепра, зеца, јелена, дивље патке, дивље гуске, јаребице, препелице, дивљег голуба и остале дивљачи која је и данас на јеловнику (мада знатно ређе), могло је да се улови и туре (што је врста дивљег говечета) и зубре (европски бизон). Ове врсте истребљене су у Србији у 18. и 19. веку. Данас та опасност прети јеленима и дивљим свињама.
Немојмо заборавити хлеб који су Срби као припадници словенских народа донели са собом са севера. Пшеница се масовно узгајала (иако је то била врста која се доста разликовала од данашње), а хлеб је био главни извор угљених хидрата и незаобилазни пратилац меса, уосталом као и данас.
Још два прехрамбена симбола. Наши преци донели су из своје прапостојбине – пиво и мед. Пиво је одвајкада, могло би се рећи, било код Срба основно пиће. Уосталом, о томе му сведочи и само име. Пиво долази од глагола пити. Наставак –иво додавало се глаголима као основна глаголска именица. Као плести-плетиво, гнојити-гнојиво, варити-вариво и слично, тако је и пиво настало од глагола пити. Речници бележе и данас застарели облик једиво, за јело, а у старим записима наилазимо да је једиво било управо месо, а ређе и хлеб.
Пчеларство је без сумње на Балкан као занат или грана пољопривреде (по данашњим схватањима, оно је врста сточарства) пренето још из словенске прапостојбине. Осим меда који је служио и за личну исхрану и за справљање колача, Срби су знали и за медовину и медовачу, алкохолна пића од меда. Производња ракије од воћа, а у Србији пре свега од шљива, дошла је касније, крајем 17. и почетком 18. века.

Географски утицаји

Незаобилазан чинилац у исхрани у раном и средњем средњем веку у Србији било је Приморје. Под тим се, пре свега, подразумевали југ данашње Црне Горе, односно Зетске бановине, и Дубровачка Република која је била незаобилазни трговачки, али и политички савезник Србије тог времена. Да није било Приморја питање је да ли би Срби уопште знали за со, јер ње, коју данас зовемо индустријском, није било. Тада се добијала искључиво морска со, тада редак, скуп, монополски производ који се допремао караванима и плаћао у чистом злату. У време Немањића углавном је стизала из данашње Црне Горе, а касније из Дубровника и још у то време велике и стратешки значајне солане у Стону на полуострву Пељешац.
Ни за уље се није знало, бар не за данас нашироко распрострањено сунцокретово јер се сунцокрет није узгајао. Храна се припремала на лоју, масти (свињској), а на дворовима на „маслу”, односно маслиновом уљу, које је свој повратак у Србију изгледа доживело тек у последњих деценију-две. Узгред, данашња реч за маслац свој назив дугује маслинама, упркос томе што означава сасвим другу врсту масноће – млечну маст (бутер), произведену од крављег млека.

Неки извори наводе да је у то време у Србији било и бибера, што није немогуће, упркос томе што је долазио из Индије. Одавно утабаним Путем свиле, допремао се у Европу и бибер, па је у караванима са осталим производима са Далеког истока вероватно нека количина била задржавана и у нашим крајевима. Сигурно по „папреним” ценама, о чему можемо да се уверимо и по овом данас опсталом синониму за скупо (папар значи бибер). Исто тако, по свој прилици било је и цимета и данас готово недостижног шафрана.
Из Приморја стизало је и вино, у много већим количинама црно него бело. Постоји прилично раширена заблуда у Србији да се у средњем веку више пило вино него пиво, до чега је вероватно дошло због мноштва примера из народне поезије (на пример „Вино пије Краљевићу Марко / Пола пије, пола Шарцу даје), али не заборавимо да је народна поезија била заснована на догодовштинама тадашње властеле и племства. Краљевић Марко био је краљ(евић) и оно што нам народни певач у тој песми саопштава јесте да је он, захваљујући свом пореклу, али и иметку, имао прилику не само да пије вино, него да и овим блаженим нектаром части и свог верног коња. Далеко од тога да је вино могао себи да приушти и сам гуслар који је ту песму преносио и изводио. Уосталом, обичај узгајања винове лозе у Србији почео је тек у 19. веку и о томе постоје бројни документи.
Подаци о ономе што данас називамо зачинима, као што су першун, мирођија, па чак и целер и шаргарепа, врло су оскудни, упркос томе што је ботанички доказано да су све то балканске биљке.


Оно што је данас уврежено мишљење, не сасвим неосновано, јесте да српска кухиња заправо не постоји. До овога је дошло као последица чињенице да готово сва јела која сматрамо старим српским имају или турска или мађарска или нека друга страна имена: сарма, пилав, ћевапчићи, паприкаш, гулаш, мусака, салата, сомун, бурек, кавурма, ринфлајш, чорба, кнедле, долма, ћуфте, качамак, шунка, пршут ; до слаткиша као што су баклава, тулумба, туфахија, (ћетен) алва, ратлук, сутлијаш, палачинке и тако редом. Уосталом, ту су и новије усвојенице као што су шпагети, пица, розбиф, бифтек, рамстек, на стотине врста сирева па све до слаткиша и торти.
Међутим, заборављају се две чињенице које српску издвајају од других, као што је случај и са свим другим кухињама света. На страну новија јела, али српске сарме, ћевапчићи, гулаш, чорба и готово све побројано, прилично се разликују у начину припреме од оних који су нам стигла. Примера ради, ћевапчићи се код нас обично спремају од мешаног свињског и говеђег меса, док је турски оригинал од јагњећег (понекад и јунећег), а као везивно ткиво користе се јаја којих у нашим ћевапима нема. То важи за скоро сва горе наведена имена. У свим примерима унесене су неке измене и прилагођавања.
Друго, у стара српска јела спадају и нека која имају, ако не српске, а онда макар словенске називе, као што су гибаница, зељаница, сирница, пљескавица, подварак, попара, уштипци, крвавице, вешалица, вешалица у марамици, лесковачки воз... и, уосталом, хлеб. А и шта ћемо са српском салатом?
Какогод, ниједна европска или азијска кухиња није у потпуности „своја” јер би за то била потребна и потпуна издвојеност. Као и у свим културама, тако је и исхрана претрпела утицаје са свих страна, али је дала и свој лични печат у свакој од тих култура. А из историјског прегледа и претраге материјала који смо користили за овај текст дошли смо и до закључка да је стара домаћа кухиња врло релативан и променљив појам. Оно што се у једном народу једе и опште је уврежено као обичајно, може да се промени много брже него што претпостављамо – за свега педесетак година, понекад и брже. Примера ради, ко би рекао да су у Србији у готово свим кафанама између два светска рата незаобилазне биле артичоке, шпаргле и бамија?
А данас...
Колико је људи сигурно о чему се заправо ради? Нешто слично важи и за јела од изнутрица – бризле, крезле, цревца, мозак, па чак и пихтије. Страни утицаји, али и обичаји у начину исхране све више потискују ова јела, баш као што је временом из домаће кухиње потиснуто цвеће. Да, многе врсте цвећа и пупољака јели су се све до краја 19. и почетка 20. века.



Аутор: Павле Ћосић

[Бранке]

Средњовековни српски владар

Средњовековна српска држава и династија биле су организоване по угледу на западни феудализам као и на суседну Византију, међутим, такође су задржале неке особености словенског наслеђа из раног периода. Владар се сматрао "Богом дан" и као такав очекивао је апсолутну послушност својих поданика, међутим, такође је као такав имао и обавезу да се брине о добру својих поданика, државе и цркве. Српски владари су носили најразличитије титуле, почев од аутохтоних које су донели са собом — кнеза и жупана, до титула преузетих по угледу на западноевропске земље и Византију — краља, цара и деспота. Ктиторство је такође било веома заступљено међу српским средњовековним владарима, нарочито међу члановима владарске породице Немањића, од којих се такође почиње развијати и култ српског средњовековног владара.

Стварање првих српских држава

Срби су, након доласка на Балкан у раном 7. веку, створили више држава чије су се границе брзо мењале, настајале и нестајале. Временом, Срби су се учврстили на одређеним територијама које су византијски историчари називали склавинијама и које су добиле имена или по српским племенима која су их насељавала или по већ затеченом имену те области, града или реке.

Већ од прве половине 10. века Срби су живели у неколико засебних мање-више чврстих политичких целина, а о томе нам даје сведочанство византијски цар и историчар, Константин VII Порфирогенит (912—959). У свом делу О народима или О управљању царством (De administrando imperio), Порфирогенит даје јасан опис територија које су Срби у његово доба насељали као и границе држава које су формирали.

Поред обале Јадранског мора, од ушћа реке Цетине, до ушћа реке Бојане, српска племена формирала су неколико државних целина. Паганија, од ушћа Цетине до ушћа реке Неретве, област која је такође обухватала и острва Брач, Хвар, Корчулу и Мљет. Хум, или Захумље, територија која се простирала од Неретве до залеђа Дубровника. Травунија, која се налазила од Дубровника до Боке которске (касније Требиње) са Конавлима. Дукља, држава која је обухватала територију од Котора па све до ушћа реке Бојане.

Северно од ових приморских српских земаља, одвојена планинским венцем, налазила се још једна српска држава коју су Порфирогенит и остали византијски историчари називали Србијом и коју су сматрали најважнијом од свих српских земаља. Србија се простирала на запад до реке Врбас, а на исток до долине Ибра, и у Порфирогенитово доба обухватала је и Босну. Северна граница Србије била је на реци Сави, и то између Врбаса и Дрине.

Босна и Србија ће се развијати као две засебне српске државе у средњем веку, исто као и Дукља и Хум, док су Паганија и Травунија током 9. и 10. века постале део Србије. У доба Немањића, све ове земље чиниће део Српског царства.

Основна обележја српске средњовековне монархије

Држава

У средњем веку, термин држава користио се у веома различитим значењима. Могао је означавати пре свега власт над одређеном територијом и њеним становницима. Међутим, под државом се у средњовековној Србији подразумевала и територија која се давала члановима владајуће породице на управу, то јест, удеоне кнежевине, затим и територије којима су управљали млади краљеви као и властелински поседи. Државом су се називали и неки важнији црквени поседи, као на пример поседи неких битнијих манастира или властелинство Српске архиепископије. Према речима Андрије Веселиновића српска средњовековна држава почивала је на пет основних стубова од којих је зависила њена снага и стабилност.

Владарска (тј. државна) идеологија која је проистицала из опште политичке филозофије средњег века о божанском пореклу власти и континуитету наслеђа власти у оквиру владајуће династије. Ову идеологију су Немањићи преузели од Византије, сматрајући да им је "држава богом дарована", чиме се истиче легитимитет и суверенитет владара — сам Бог је био тај који је одредио одређеног владара да влада својом земљом. Из тога произилази да је владар државу — територију и људе који су на њој живели — сматрао својим власништвом, које је у породици прелазило с оца на сина.
Територија, која је била неустаљеног облика и величине: стално се повећавала и смањивала у зависности од снаге државе и власти. Људи који су насељавали територију државе сматрани су владаревим поданицима и његовим власништвом.
Војска је била такође веома битан елеменат очувања постојећих граница или ширења територије, а самим тим и власти владара.
Финансије су биле материјална основа функционисања сваке државе.
Државна управа, на којој су почивале унутрашња организација и стабилност државе. Било је веома битно да државна управа има чврсто организовану мрежу локалне управе које би све биле подређене централној управи.

Владар

Владар (такође и владика, на старосрпском), према владарској идеологији преузетој од Византије, био је одређен "по милости Божијој" да влада државом. Припадао је владарској династији и имао је неограничену, апсолутну власт, то јест, био је власник територије државе као и свих људи који су живели на њој.

Схватање божанског порекла власти било је прожето хришћанским учењем о обавези поданика да му се покоравају као Божијем изабранику. Као и у Византији, временом се ствара јединствена спрега између духовне и световне власти која се назива хармонична диархија између владара и црквеног поглавара. Ова равнотежа је у Србији била много чвршћа него у Византији и ремећена је у само веома изузетним приликама.

Пошто је владар био "Богом дан", он је имао и одређене дужности у односу на своје поданике које су давале смисао његовој власти. Владар је имао два основна задатка: да служи Богу, тј. цркви и вери. Свети Сава тако у свом делу Служба св. Симеону владаре назива начелницима и чуварима отачаства и пастирима разумног стада. С обзиром да је основни задатак српских средњовековних владара био очување хришћанске вере и цркве, сви су они, а нарочито Немањићи, имали врло развијену ктиторску активност — подизали су цркве и манастире, обнављали старе и даривали их, а такође су се посветили и прогону јеретика. Други основни задатак средњовековних српских владара био је, да води бригу о држави, њеном проширењу и чувању, као и о својим поданицима, да управља њима као и да се стара о њиховом добру.

Титуле

Током постојања српске средњовековне државе, српски владари имали су различите титуле. Неке су имале словенско порекло, док су друге преузете од околних држава са којима су Срби долазили у ближи контакт, као што су биле Византија и Угарска.

Прве титуле биле су аутохтоне које су Срби донели са собом на Балкан. Били су предвођени својим жупанима и кнежевима, које су византијски извори називали архонтима, што на грчком значи владар, поглавар). Сви чланови прве српске династије Властимировића носе титуле кнеза, као и владари Дукље, све до 1077. године када је кнез Михаило Војислављевић добио титулу краља и која ће се у Дукљи задржати све до укључења Зете у немањићку Србију.

Титула жупана се враћа у Србију у 11. веку након обнове рашке државе. Титулу жупана, а касније и великог жупана носиће сви чланови династије Вукановића, као и оснивач династије Немањића, Стефан Немања и његов наследник Стефан Немањић, све до 1217. када је био крунисан за краља. Немањићи ће од тада носити титулу краља (а престолонаследници почев од Драгутина, сина краља Стефана Уроша I, титулу младог краља), а Србија ће бити краљевина све док Стефан Душан није 1345. године себе прогласио царем. Титулу цара носиће Стефан Душан и његов син, Стефан Урош V, који је уједно био и последњи владар из династије Немањића. Царску титулу ће, међутим, носити и Душанов полубрат Симеон и Симеонов син Јован Урош, иако нису владали Србијом.

Лазар Хребељановић је узео титулу самодржавног кнеза, коју ће задржати и његов син, Стефан Лазаревић, све до 1402. године када ће му византијски цар доделити високу титулу деспота, која је по рангу била одмах иза василевса. Ову титулу носиће владари из последње српске династије, Бранковића, до 1459. све до свог гашења

Династија

Династија је владарски род чији чланови наслеђују један другог на престолу по одређеном редоследу. Срби су на Балкану на територијама које су настанили, основали више владајућих династија. До Немањића, није позната нека посебна династичка идеологија. Са Немањићима почиње да се гради култ владајуће породице. Први од низа чинова који су учествовали у овом процесу јесте проглашење Симеона Немање за свеца, чиме је династија, а преко ње и сама српска држава, постала светородна. Даљи кораци су били преузимање византијске идеје о самодржављу, као и о миропомазању и крунисању. Миропомазање и крунисање је у истој церемонији вршио црквени старешина и вршило се "Божјом вољом" најпре краљевском затим царском круном која се наслеђивала са оца на сина.

Од доба краља Стефана Уроша I, развија се учење о "светој лози Немањића", за шта је посебно заслужан Доментијан, светогорски монах и књижевник. Лоза Немањића је била ликовна представа којом је интерпретирана идеологија Немањића. Лоза Немањића представља специфично решење у оновременој уметности а створена је по узору на старозаветнуи Лозу Јесејеву чиме је наглашаван хришћански карактер немањићке идеологије. Сви владари су почев од оснивача династије, носили и владарско име Стефан, по св. Стефану, заштитнику династије. Такође су и Котроманићи, од крунисања Стефана Твртка I, као и Лазар Хребељановић преузели овог свеца за свог заштитника, као и само владарско име.

Најважнија обележја средњовековне династије и владара су престо и владарске инсигније, као и њихово наслеђивање у оквиру владарске породице.

Инсигније

Инсигније, или обележја владарске власти су у средњем веку били спољашњи, видљиви симболи владарског достојанства. Средњовековни симболи владарске власти су делом настали на библијској, а делом на римској традицији, пре свега на симболима римске царске власти.

Најзначајније владарске инсигније у средњовековној Србији биле су престо, круна и скиптар. Затим, ту су шар1, и обавезни делови владарске одеће: украшена хаљина пурпурне боје која је била владарска боја, багреница, владарски појас и напрстни крст. Остала владарска обележја су ципеле и накит, нарочито владарски прстен.

Престо

Престо, престол или стол јесте основно обележје врховне владарске власти и династије у Србији средњег века. Средњовековни појам престола је спој античке традиције о божанском и царском престолу са јеврејском традицијом Соломоновог престола.

У средњовековној Србији, појам престола користи се у различитим значењима. Може се односити како на сам предмет на ком владар седи, тако и на град — престоницу државе. Заправо, ова два појма међусобно су нераскидиво повезана. У раном периоду, град Рас је имао велики углед и називао се столно место, јер је у њему био владарев двор са престолом. У ширем значењу, Рас је тад имао улогу политичког и верског центра старе српске државе. Колико су земља и престо међусобно повезани, показује и чињеница да је земља којом је Немања управљао називана земљом српског престола.

Сам престо, то јест предмет на ком је владар седео (и који се још назива и трон, од грчке речи истог значења), налазио се у највећој и највечанијој сали у двору. Нажалост, немамо писаних извора из којих бисмо могли сазнати како је српски трон изгледао, али се може претпоставити са приличном сигурношћу да је био веома сличан византијском2. Представе владарског трона на фрескама нису сачуване, осим на понеком новчићу, али због величине новчића и технике израде новца, ти прикази су крајње упрошћени и стилизовани и не дају праву слику српског трона из средњег века.

С обзиром да су владарски и патријаршијски престо идеолошки били веома блиски и представљали су јединство световне и духовне власти у средњовековној Србији, српски извори такође истичу и светост српског престола (свети престол).

Наслеђивање престола

Однос владарске породице и државе у средњовековној Србији може се описати као familia regnans et regnum — судбина владарске породице неодвојива је од судбине државе и по овом обрасцу тече и одвија се историја српских држава и српског народа. Такође, овај однос у потпуности је могуће сагледати само на примеру две српске државе: Србије и Дукље.

У Србији су владали наследници кнеза који је довео Србе на Балкан. Према вестима које нам доноси Константин VII Порфирогенит, може се закључити да је у првој српској династији Властимировића оца наслеђивао син, чији је избор ипак морала одобрити властела. Међутим, и млађи синови преминулог владара имали су учешћа у власти, што наводи на закључак да је власт посматрана као право породице а не појединца да управља земљом. Браћа врховног владара добијала су своје територије које су у модерној историографији назване удеоне кнежевине и одлучивали су о унутрашњим пословима државе заједно са осталим жупанима са којима су заједно чинили савет, али је ипак носилац спољне политике био свакако најстарији брат.

До проблема је долазило када би врховни владар умро и за собом оставио малолетног потомка. Тада су се млађа браћа сукобљавала око власти. У оваквим ситуацијама обично су се мешале и велике суседне силе, које су помагале једног или другог претендента. Прва српска династија је упознала више борби међу претендентима на престо, иако су, додуше, сви претенденти увек припадали истој владајућој породици, и престо је увек остајао у рукама владајуће династије.

Можда је најбољи пример принципа familia regnans et regnum долазак Часлава Клонимировића на власт у Србији. Иако по мајци Бугарин, и рођен ван Србије, Часлав је по оцу ипак припадао српском владарском роду, тако да кад је одлучио да преузме власт у Србији, није наишао ни на какав отпор. У Србији се знало ком роду Часлав припада и његово преузимање власти сматрало се само остварењем онога што му по праву и обичајима припада.

Касније српске династије усвајају углавном један од следећа два принципа наслеђивања: примогенитура или првородство, и сениорат. Ова два система повремено су комбинована са трећим обликом, доделом удеоних кнежевина осталим члановима владарске породице. Сениорат, који је значио да престо наслеђује најстарији у породици, претходио је примогенитури, то јест да престо наслеђује најстарији прворођени син преминулог владара, то јест, био је обележје ранијег развоја српске државе. Примогенитура је касније била усвојена као последица већ усвојеног правила примогенитуре у приватном наслеђивању имовине.

У династији Немањића тешко се усвајао принцип примогенитуре, чему сведоче честе борбе око престола у којима су учествовали очеви и синови, браћа, стричеви и синовци. Увођење титуле младог краља допринело је учвршћивању принципа примогенитуре. Одступање од овог правила, ипак, довело је до борби око престола, као што је то био случај са краљем Милутином и његовим сином и унуком.

Уколико владар не би имао мушких наследника, владарска лоза се гасила, а имајући у виду владајући принцип familia regnans et regnum — то је углавном значило и распад саме државе. На пример, смрћу цара Стрфана Уроша V угасила се и династија Немањића, а сама држава се распала на више територија које су биле под влашћу обласних господара. Међутим, било је примера и мирног преноса власти на сродинике након чега би се формирала нова владајућа династија која би наставила да влада нетакнутом државом. Деспот Стефан Лазаревић, пошто није имао директних наследника, још за живота је на државном сабору прогласио свог сестрића, Ђурђа Бранковића, за свог наследника.

Узурпатори у средњовековној Србији никако нису могли рачунати на подршку. Након Часлављеве смрти, проћи ће век и по до успостављања нове династије. Јединство владарске породице и државе пресудно је за разумевање механизма власти у средњовековној Србији. Урош I, иако је узурпирао престо, припадао је владарској породици тако да се не може говорити о узурпацији у правом смислу речи. Након силаска с престола Десе, последњег Урошевог потомка, власт у Србији се враћа Завидиним потомцима, али сам српски престо и даље остаје у власништву једне те исте владарске породице. Иако је византијски цар постављао српске жупане, било је више него јасно да је морао поштовати принцип familia regnans et regnum уколико је желео мир у Србији. Манојло I Комнин, иако је у неколико наврата скидао и постављао Урошеве синове на престо, веома је водио рачуна о устаљеном редоследу права наслеђивања — увек од најстаријег ка најмлађем сину, што само потврђује постојање јасних и чврстих правила наслеђивања у средњовековној Србији.

Круна и крунисање

Круна или венац била је једна од најважнијих владарских инсигнија у средњем веку. Обично је то био обруч од племенитог метала који је могао бити отворен или затворен, украшен бисерима и драгим камењем, изнутра постављена пурпурном тканином која је штитила владареву главу. Била је обично куполастог или трапезоидног облика. Српске круне су биле израђиване по угледу на византијске или западне круне. Према представама на фрескама с краја 14. века, круне су углавном израђиване по угледу на западњачки стил, што је логично јер су углавном биле наручиване од дубровачких или италијанских златара.

У српским изворима чешће ће се наћи стара српска реч венац — круна је позајмљеница из латинског (corona) — а стема или дијадема је реч која потиче из грчког. Круна је сматрана симболом божанске власти која се додељује владару. Стога на фрескама врло је чест мотив анђела који крунишу владара-ктитора док их Христ благосиља.

Први обред крунисања једног српског владара забележен је у 12. веку и вероватно је био одржан у цркви Св. Петра и Павла у Расу. Овом чину крунисања жупана присуствовали су високи црквени и световни великодостојници.

Прва прекретница у овом обреду настала је при крунисању Стефана Првовенчаног 1217. године. Круну којом је био крунисан први српски краљ послао је из Рима папа Хонорије III која је надаље била предавана наследницима заједно са свим другим владарским инсигнијама уз црквене обреде миропомазања и благослова које је вршио српски архиепископ до 1346. а од те године па на даље српски патријарх. Церемонији крунисања присуствовали су сви епископи и игумани значајних манастира и истакнута властела. Нажалост, нису сачувани описи ових церемонија, мада се може претпоставити да су били веома слични византијском церемонијалу.

Друга прекретница у овом обреду настала је Стефан Лазаревић добио деспотски венац 1402. године. Деспотска круна, за разлику од краљевске и царске, није се наслеђивала, већ ју је додељивао византијски цар свакој личности посебно. Након пада Цариграда 1453. године титулу српских деспота додељивали су угарски краљеви.

Скиптар

Скиптар (грчки термин), или жезло (српски термин) био је поред круне најважнији симбол власти у средњем веку. Скиптар, као и круна и престо, припада не само владару, већ целој династији и држави, па отуда у изворима имамо синтагме као "српски скиптар" или "отачаски скиптар". Придавана му је таква симболичка моћ да се сматрало да може замењивати одсутног владара. На ликовним представама — фрескама и новцу — скиптар је увек приказиван као украшени једноструки или двоструки крст, а нису ретке ни представе палице са украсом на врху у облику љиљана.

Двор

Двор је раскошно боравиште владара или велике господе. У почетку, реч двор означавала је саму кућу, док у доба развијеног феудализма, поред владаревог боравишта, под двором се подразумевало и сво особље које је окруживало владара — слуге и сарадници кој помажу владару у владању. Постојало је бројно дворско особље од којих су појединци имали тачно одређени положај и функцију. У краљевском периоду, дворјани су носили старе титуле жупана, кнезова, војвода, челника, тепчије, казанаца, двородржица, слугу, пехарника, ставилаца. Са Душановим крунисањем 1346. године, долази до промене — уведен је низ византијских царских достојанстава: деспот, севастократор, кесар. Грчке титуле логотета и протовестијара биле су још од раније уведене.

Рани српски дворови помињу се у изворима само по имену: Достиника (10. век), Котор, Прапрат и Скадар (11. век). У 12. веку издваја се Рас чија тачна локација још увек није са сигурношћу позната. Сматра се да би то могла бити Градина изнад ушћа Себечевске реке, спаљена 1242. где су нађени су остаци утврђења, стамбених зграда, житних јама, златарских радионица и ковнице новца у којој је кован новац краља Радослава. У 13. веку Рас губи на значају, а од времена краља Милутина помиње се више дворова подно Шар-планине — двор у Паунима, затим Сврчин, Штимљи и Неродимљи. Остао је забележен опис Јована Кантакузина двора у Паунима, где га је 1342. године примио цар Душан. У 14. веку, српски владари су, по угледу на византијске, имали више дворова на којима су боравили с времена на време, а повремено су боравили и у градовима. Краљ Милутин је примио византијског дипломату Теодора Метохита у Скопљу, а у једној повељи помиње се царев двор у Призрену.

Распадом Српског царства стари дворови губе на значају. Међутим, нови владари имају нове престонице, које опет граде по византијском узору: кнез Лазар столује у Крушевцу, Бранковићи у Приштини и Вучитрну, Балшићи у Скадру и Улцињу. Стефан Лазаревић гради нову престоницу у Београду, а Ђурађ Бранковић, пошто је био обавезан да врати Угрима Београд, гради нову српску престоницу у Смедереву.

Двор је такође био и место где се састајао дворски савет, једно од два најважнија саветодавна тела. Дворски савет је решавао текућа државна питања, и био увек доступан владару, с обзиром да се државни сабор састајао само због веома важних државничких питања. Чинили су најближи чланови владареве породице, најважнији дворски чиновници, и по потреби црквени достојанственици, а понекад су део дворског савета чинили и истакнути Дубровчани који су боравили на владаревом двору. У доба Деспотовине савет добија све више на значају, с обзиром да је састајање државног сабора бивало све теже услед сталних ратова и турских упада.

Ктиторство српских владара

Ктитор је у средњем веку могао бити само особа која је била имућна, дакле владар, али и властела, а касније и сами имућни грађани — трговци или занатлије, којих је у Србији било већ крајем средње века. Сама реч потиче из грчког и значи добити, стећи и односи се на оснивача манастира или цркве, или његовог наследника на кога су пренета ктиторска права. Ктитор је такође био и онај који би обнављао манастире, или би их даривао поседима, новцем, драгоценостима или повластицама. Обичај даривања цркве је у Србији преузет од Византије и нагло пушта корене у српском друштву по учвршћивању хришћанства. Ктиторство произилази из схватања о божанском пореклу земаљске власти и дужности владара да служе богу, православној вери и цркви, али је имало и своју практичну намену: обезбеђивало је подршку цркве владару у свим његовим подухватима. Сведочанства ктиторског деловања неког владара су саме цркве и манастири које је подигао, али и оснивачке повеље које помињу ктиторски чин, као и ликовне представе ктитора на фрескама у њиховим задужбинама. Сама задужбина, њен архитектонски изглед, осликаност фрескама и опрема у црквеним предметима и књигама говорили су о моћи и богатству самог ктитора, па су се они често надметали у монументалности и сјају својих задужбина.

У Србији главни ктитори били су чланови владарске династије, пре свега мушки чланови са супругама, али било је случајева кад је то била и само женска особа. Од времена краља Милутина ктитори су били и богата властела што је допринело јачању обласних господара. Такође, ктитор је могао бити и свештено лице. Дужности једног ктитора биле су да издаје типик, повеље за манастир, измене у правном положају и устројству своје задужбине, а такође је, према 45. тачки Душановог Законика, имао право и да поставља старешину задужбине уз сагласност цркве. Такође, ктитор је имао право надзора над имовином цркве своје задужбине.

Такође, задужбине су имале одређене обавезе према ктитору: ктитор је имао право да буде сахрањен у својој задужбини, обавеза давања помена одређени број пута у току године, како у молитвама и у току богослужења за живота, тако и након смрти. Ова обавеза је била веома битна јер је била један од главних разлога због којих се неко одлучивао на ктиторство, јер су помени у молитвама за живота представљали молбу Богу за спас ктиторове душе, а након смрти за покој његове душе. Такође, манастир је имао обавезу да прими ктитора и да се доживотно стара о њему уколико овај изгуби престо или осиромаши или се разболи (видети аделфати).

Ктиторство је у Србији забележено тек од Немањића, међутим, иако га извори не помињу, оно се јављало и раније, конкретно у династији Војислављевића, као на пример црква Св. Михаила у Стону, коју је око 1080. године подигао Михаило Војислављевић. Највећи ктитори у Србији били су свакако Немањићи, а међу њима су се истицали Стефан Немања, краљ Милутин и цар Душан.

Култ српских владара

Култ средњовековних српских владара као светитеља има корене у римској традицији изједначавања царева са божанствима, а касније и у култу ранохришћанских мученика и црквених отаца. О успостављању светитељског култа у средњовековној Србији нема много података. Не зна се тачно која су била правила и начини по којима је канонизација вршена. Доментијан даје штуре податке о канонизацији Симеона Немање, за ког каже да је проглашен за свеца зато што, кад је отворен гроб ради преношења моштију у Србију, мошти су још увек биле целе, тј. нераспаднуте, затим, из њих је излазило мирисно уље (отуд име Мироточиви — точење мира, тј. мирисног уља), а такође, на гробу св. Симеона десила су се многа чуда и излечења. Обреду канонизације присуствовали су све важне личности Свете горе који су се поклонили новом светитељу и после богослужења одредили датум празновања св. Симеона Мироточивог.

Канонизација оснивача српске државе и српске цркве, тј. св. Симеона и св. Саве, дала је основ за стварање култа династије Немањића. Готово сви владари из династије Немањића су канонизовани као и поједине личности из других владарских династија. Из породице Немањића, има чак 21 члан који је канонизован. Након гашења лозе Немањића, такође су и неки други владари били проглашавани свецима, од којих су свакако најзначајнији култ кнеза Лазара, косовског мученика.

[Бранке]

Двор у средњовековним српским земљама


Двор у српским средњовековним земљама је означавао пребивалиште владара или другог достојанственика али и место одакле је вршена власт. Речју двор првобитно је означавана кућа уопште да би се тек касније њего значење ограничило на раскошна боравишта владара и властеле. У смислу архетектонских решења боравиште владара била је кућа, пространија од обичних кућа властеле и зависног становништва. Величина и раскош издвајале су владареву кућу у односу на остале али је још значајнију и упечатљивију разлику представљало дворско особље, хијерархијски организовано и са бројним и разноврсним функцијама. Функција двора је пре свега било вршење власти па је значај резиденције зависио пре свега од времена боравка владара у њима, а тек потом од географског положаја и њиховог симболичког значења.

Дворови из раног средњег века познати су само по имену (Достиника, Стон, Прапрат, Котор, Скадар). По угледу на Византију, у развијеном средњем веку дворови српских владара се смештају и по градовима, на пример Скопље и Призрен, док се двор младог краља налазио се у Скадру. Распадом Српског царства осамостаљени обласни господари такође бирају градове за средишта своје власти нарочито на оним територијама преузетим од Византије. У позном средњем веку, византијски образац и нова политичка ситуација у којој је доминирала стална опасност од Турака утичу на смештање владарских дворова у градове (Крушевац, Београд, Смедерево).

Двор је пратио сложени дворски персонал који су чинили појединци различитих титула и неретко тачно одређених функција. У систему дворских чинова и функција значајну прекретниуцу чини царско крунисање Стефана Душана из 1346. године када је уведен читав низ византијских титула и достојанстава.

Од 12. века може да се прати посебан развој босанске државе па у вези са њим и развој двора и дворских установа. Као и други владари онога времена и владар Босне је имао више боравишта. Позната су само она из последњих 150 година развоја босанске државе.

Двор је у српским средњовековним државама имао и велику улогу у развоју и ширењу средњовековне културе. Млади племићи боравили су на владаревом двору и на тај начин су се учили добром понашању (удворности). Према речима Симе Ћирковића у општој еволуцији двора се огледају дуготрајни културни утицаји. Разлике у развоју дворова Србије и Босне откривају различите културне утицаје и преузимање образаца из различитих средина

Средњовековна Србија
-од Раса до Смедерева

Дворови српских владара и властеле су током средњег века прошли кроз доста промена, како у самом географском распореду резиденција тако и у архитектури, дворским службама, церемонијалу итд. Промене које су се дешавале на двору биле су одраз промена историјских епоха. Рани дворови српских владара познати су само по имену. У 10. веку то су били Достиника и Стон а у 11. веку, Котор и Прапрат, као и Скадар, где је краљ Бодин примио учеснике Првог крсташког похода, међу којима се налазио и гроф Рајмонд Тулуски.

Тек од владавине Стефана Немање (1166/68—1196) постоје нешто детаљније вести о српском владарском двору. Двор српских великих жупана налазио се у Расу. Посебан значај ове престонице састоји се у томе што је цела земља добила по њој име (Рашка), па чак и народ. Рас је могао постати српска престоница тек након византијско-угарског рата 1127—1129. године током кога су Срби освојили и разорили тврђаву Рас. Током наредног рата (1149) византијски цар Манојло И Комнин (1143-1180) успео је, уз знатне напоре, да освоји Рас. Он је наредне 1150. године напао једно од боравишта српског великог жупана, али овај податак не мора да се односи на Рас. Није позната резиденција Стефана Немање која је спаљена након његовог пораза на Морави (1190. године).

У српским изворима Рас се веома ретко помиње и то никада као владарев двор.5 Област Раса била је поље систематских археолошких истраживања. И поред тога што је откривено више остатака средњовековних утврђења, градина, тачан положај Раса није са сигурношћу утврђен. Од средњовековних објеката у овој области се само три могу са сигурношћу идентификовати: црква Светих апостола Петра и Павла (Петрова црква), манастир Ђурђеви Ступови и село Дежево где је 1282. краљ Стефан Драгутин (1276—1282) препустио престо свом млађем брату Стефану Урошу ИИ Милутину (1282—1321). Град Рас је првобитно идентификован са Градином над Пазариштем изнад ушћа Собачевске реке у реку Рашку. Ову убдикацију предложио је средином 19. века руски научник и путописац А. Хиљфердинг а касније су је прихватили многи истакнути научници међу њима и Јован Цвијић, Константин Јиречек и Стојан Новаковић. Локалитет је темељно археолошки истражен. Откривени су остаци каменог утврђења, стамбених објеката, цистерне и житних јама, а поједини налази указују да се овде налазила и ковница краља Стефана Радослава (1238—1243). Живот у овом утврђењу нагло је прекинут, претпоставља се у време татарске најезде 1242. године. У ову убдикацију Раса посумњао је још Михаило Динић док је Јованка Калић као алтернативно решење предложила Градину-Постење.

Након краљевског крунисања Стефана Немањића (1217) Србија је имала краљевски двор који до сада није било могуће локализовати. Византијски историчар Георгије Пахимер у свом делу Историјски описи доноси извештај о преговорима византијског посланства са краљем Стефаном Урошем И око удаје кћерке Михаила ВИИИ Палеолога, Ане, за Милутина, млађег Урошевог сина где даје и значајне податке о српском краљевском двору. У извештају су до крајности истакнуте културне разлике између Византинаца и Срба уз крајње негативан опис у коме предњаче описи сиромаштва и скромности српског двора као и простоте и једноставности српских владара.

Током 14. века многа места означавана су као двор краљевства (цуриа домини регис). Четири ове резиденције — Неродимља (или Породимља), Пауни, Сврчин и Штимља — биле су груписане у подножју Шар планине уз обалу и на острву језера које је некада прекривало јужни део Косова. Двор Пауни налазио се на обали језера, на острву преко пута налазио се Сврчин, Штимља се налазила на обали неколико километара северније а Неродимља 6—7 километара западније под тврђавом Петрич.

У првој половини 14. века постојале су и друге краљевске резиденције. Млади краљ имао је резиденцију у Скадру а краљ је боравио и у Призрену и Скопљу. Вероватно је у Скопљу краљ Милутин примио византијског посланика Теодора Метохита. Метохитово писмо о посланичкој мисији у Србији представља изузетно значајан извор о српском дворском животу. Метохит истиче раскош Милутиновог двора који је у свему подсећао на византијски двор. Међутим, и поред изражене раскоши српског двора, Метохит сматра овакво надметање са византијским царским двором апсолутно безизгледним.

Царско крунисање Стефана Душана из 1346. године представљало је значајну прекретницу у развоју српског двора. Настојало се да се дворске службе и достојанства организују по узору на византијски царски двор. Најочигледније подражавање византијских узора састојало се у преузимању византијских царских достојанстава и титула. Међутим, ни у време Српског царства није постојала стална престоница попут Цариграда у Византији, већ је двор пратио владара из једне резиденције у другу. Нови дворови се нису градили, нити се може рећи да је неки од постојећих имао предност у односу на друге. Последњи владар који је користио дворове на Косову био је последњи Немањић, цар Стефан Урош В (1355—1371).

Распадом Српског царства и јачањем обласних господара њихова седишта се смештају пре свега по градовима. То је нарочито карактеристично за господаре последњих освојених области — Албанију, Епир и Тесалију. Краљ Вукашин се везује за Призрен и Прилеп, Душанова удовица, царица Јелена, и деспот Угљеша Мрњавчевић за Сер, а породица Дејановића за Велбужд (који ће по имену Константина Дејановића понети име Ћустендил), Јован Комнин Асен за Валону, Тома Прељубовић за Јањину, итд. с друге стране, када су у питању старе немањићке земље, ситуација ни из далека није овако јасна. На пример, није познато где се налазио двор истакнуте породице Војиновића, док је главна резиденција кнеза Лазара био Крушевац, међутим, он није био толико везан за њега као што то описује каснија традиција. Крушевац је више личио на касносредњовековно градско насеље него на утврђење на узвишици.

Остаци Митрополијског двора у Београду, пример резиденције у оквирима утврђеног града.

Наредни српски владари из династије Лазаревића и Бранковића сместили су своје резиденције претежно у градским центрима. У периоду деспота Стефана и његовог наследника деспота Ђурђа Бранковића у новим приликама централизације државе владарево боравиште се усталило у једном граду који се издизао по свом значају изнад осталих градова и дворова. Средиште породице Бранковић налазило се у Приштини и Вучитрну а Балшића у Скадру и Улцињу. Деспот Стефан Лазаревић је од угарског краља Жигмунда Луксембуршког добио и Београд у коме је сместио своју престоницу и према речима деспотовог биографа, Константина Филозофа, изградио нови двор.

Након смрти деспота Стефана (1427) према одредбама уговора у Тати (1426) Ђурађ Бранковић је морао да врати Београд угарском краљу па је био принуђен да себи изгради нову престоницу. То је учињено уз дозволу султана Мурата ИИ на обали реке Дунав код села Смедерева. Двор и градско насеље изграђени су у врло кратком року (1428—1430) уз каснија дограђивања. Као раније у Београду, и у Смедереву је изграђена митрополијска црква. Дуготрајни процес византинизације српског двора досегао је свој врхунац у последњим деценијама постојања српске средњовековне државе. За разлику од времена Српског царства када се подражавање византијских узора огледало пре свега у преузимању византијских титула и звања, у време Деспотовине то се види у организацији дворског живота и концентрисању државног живота у једном од градова.

Типови владарских резиденција

Према археологу Марку Поповићу српски средњовековни дворови могу се поделити на неколико типова: неутврђени владарски двор са владарским рефугијумом, двор у замку и урбану резиденцију.

Неутврђени владарски двор био је најраспрострањенији тип владарске резиденције у раном средњем веку. У средњовековној Србији он је карактеристичан за већину владара из династије Немањића. Овакав тип владарског боравишта представљао је и комплекс дворова на Косову коришћен у 13. и 14. веку. Неутврђени дворски комплекси присутни су и у каснијим временима када су се главне владарске резиденције налазиле у градовима. Такав је случај био са двором у Некудиму, једном од омиљених боравишта деспота Ђурђа Бранковића. У раном периоду дворови су били релативно скромни објекти. Двор у Расу био је скупина дрвених кућа сличних властеоским боравиштима или већим сеоским кућама. Са јачањем и богаћењем државе дворови су постајали све раскошнији. Пошто ови дворови нису били утврђени, неопходан је био тзв. владарски рефугијум, односно утврђење где би се владар склањао у случају ванредних околности (тврђава Рас у време првих Немањића и Петрич у оквиру дворског комплекса на Косову).

Двор у замку се у српским средњовековним земљама јавља од друге половине 14. века. Владарски рефугијум, иако је представљао привремено боравиште, архитектонски је подсећао на замак. Међу фортификоване дворове могу се убројати и Звечан (крај 13. и почетак 14. века), Јелач и Маглич, који је био утврђена резиденција архиепископа Данила ИИ. Измењене политичке прилике у другој половини 14. века довеле су до великих промена у организацији дворова. Двор се смешта у замак који постаје главни модел резиденције. Смештање двора у оквире утврђења уочава се и у Крушевцу и Сталаћу. У Крушевцу је првобитни резиденцијални комплекс са дворском црквом Лазарицом накнадно опасан бедемима. Двор деспота Стефана Лазаревића у Београдској тврђави најсложенији је пример српске утврђене владарске резиденције. Резиденција деспота Ђурђа Бранковића у Смедереву била је последњи у низу утврђених владарских боравишта. Обухватала је простор Малог града Смедеревсског утврђења. И властеоски дворови су се структурално претварали у дворове у утврђењу.

Смедеревска тврђава, двор деспота Ђурђа Бранковића. Двор у Смедеревском граду припада типу урбаних резиденција карактеристичних за последњи период средњовековне српске државе.

Урбана резиденција је био трећи тип владарских резиденција у средњовековној Србији који се јавља крајем 13. и почетком 14. века. У 12. и током највећег дела 13. века боравак владара у градској средини није био уобичајен, али током 13. и у 14. веку број градских центара у српској средњовековној држави значајно се повећао. Градови освојени од Византије — Скопље, Прилеп, Сер и Охрид, постајали су места боравка српских владара. У појединим случајевима преузимане су већ постојеће резиденције (Сер) док је у другим изграђиван нов двор (Прилеп). Примери палате у граду су митрополитски двор у Београду и палата српских деспота у Будиму.

Како за све европске средњовековне владаре, па тако и за српске, било је карактеристично често мењање места боравка. Владар је ишао у редовне обиласке земље ради вршења владарских функција и равномерног трошења ресурса на бројним поседима које је имао. Такође је било уобичајно да владар приликом великих празника посећује неко познато светилиште или задужбину својих предака. Због свега овога постојао је низ привремених владаревих боравишта у којима су се налазили успутни дворови на којима би владар боравио. У појединим манастирима постојали су посебни објекти намењени за боравак владара или других истакнутих достојанственика. Уколико би се двор зауставио на месту где нема двора, владар би боравио у шатору где би такође успоставио свој двор. Места кроз која је пролазио владар и његова пратња имала су обавезу да обезбеде људску и сточну храну као и пренос терета, и те обавезе су се звале оброк, позоб и понос.

Структура дворског комплекса

Црква светог Стефана у Крушевцу — Лазарица, задужбина кнеза Лазара и дворска црква при његовом двору у Крушевцу.

Двор је представљао скупину здања, различите намене и архитектонских решења. Делови двора намењени за репрезентацију и вршење владалачких дужности били су солидније грађени и луксузније опремљени од оних делова намењених за приватне потребе. Сакрални простор резиденције представљао је границу између јавног и приватног простора. Мале цркве, тзв. придворице, биле су намењене за испуњавање верских потреба становника резиденције, али су у случају потребе могле послужити и за јавне церемоније. Пракса изградње придворица била је настављена и на територији Моравске Србије. Црква Лазарица у Крушевцу била је модел за низ каснијих придворица. Смедеревски дворски храм био је последњи у низу придворица у владарским дворовима, а цркве исте намене постојале су и у властеоским дворовима.

Главна јавна просторија у двору била је велика дворана која се најчешће издвајала као посебна грађевина. За средњовековне прилике у питању су биле веома простране одаје површине преко 100 м2 . У њима се одвијао јавни живот двора — одржавање гозби и светковина, примање посланика и сл. Ова просторија је била уређивана с посебном пажњом. Унутрашњост је обично била украшена засторима и скупоценим тканинама, док су се за загревање оваквих просторија користили камини или зидане пећи. За живот двора значајне су биле и просторије које су служиле за складиштење намирница. Резерве намирница обично су чуване у приземљу дворских просторија док су кухиња и штала по правилу биле иу издвојеним објектима.

Посебан део двора чиниле су приватне одаје владара и његове породице. То су биле просторије мањих димензија, које су служиле за спавање и где је постеља била главни део намештаја. Загреване су на сличан начин као и главне одаје. Намештај се састојао од разних шкриња, седишта и столова. Одржавање личне хигијене обављано је у личним одајама, најчешће тамо где се спавало. Нису постојале посебне просторије које би служиле као купатила. Постојали су различити санитарни одводи.

Поједини дворови српских владара и властелина имали су у свом саставу и библиотеку. Познато је да су за дворску библиотеку Ђурђа Бранковића набављане и преписиване књиге, а неке од њих идентификоване су у различитим рукописним збиркама.

Титуле и дворске службе

Аспект двора у средњовековној Србији као места вршења владалачких функција слабо је познат. Из периода када су владари из династије Немањића носили титуле великог жупна и краља, од дворских служби позната је само канцеларија. Геогрије Пахимер, у својој белешци о српском двору Стефана Уроша И, изједначује титулу једног од српских достојанственика који су водили преговоре са мезасоном, главним царевим опуномоћеником. Треба истаћи да је ово само могуће поређење, јер у време краља Уроша на српском двору нису се користиле византијске титуле. У ретким сачуваним актима забележене су старе титуле жупана, слуге, кнеза и челника уз додавање атрибута велики. Личности са титулама тепчије и казнаца имали су донекле специјализоване дужности: тепчија се старао о краљевским добрима, а казнац о финансијама. Бригу о финансијама касније је водила личност са титулом протовестијара. Писари са титулама дијака и логотета појављују се у доба краља Стефана Дечанског. Владарева имовина и финансије називане су кућа краљева или кућа царева.

Велике промене у титулатури дворских функционера уследиле су са царским крунисањем Стефана Душана 1346. године. Уводи се велики број византијских титула и достојанстава, пре свега царска достојанства деспота, севастократора и логотета. Сличне титуле и службе биле су присутне и на дворовима обласних господара, додуше значајно упрошћене.

У периоду Српске деспотовине карактеристично је дуготрајно груписање дворских служби у једној престоници. То значи да су се органи вршења власти (владарска канцеларија пре свих) концентрисали на једном месту и ту релативно дуго боравили у односу на претходне периоде када су били знатно покретљивији. С друге стране то не значи да деспоти нису вршили своју власт и ван двају престоница (напротив, на пример, Стефан Лазаревић је Рударски законик издао у Некудиму) али се ипак највећи део одлука доносио у престоници.

Готово је немогуће, услед недостатка изворних података, проценити колико је двор утицао на развој културе у средњовековној Србији. Сигурно је да су млади племићи боравили на двору и да су моделе дворског живота преносили и у своја средишта али није познато колико је ово допринело дифузији културних тековина. Културни живот средњовековне Србије пре свега је везан за црквена средишта, нарочито манастире, а до већег значаја културних центара у урбаним срединама долази у последњем периоду развоја средњовековне српске државе. Тада је и утицај двора на развој културе већи јер су многи делатници из различитих области културног стварања боравили на дворовима у Београду и Смедереву. Поједини српски средњовековни владари су се опробавали у књижевном стваралаштву, Стефан Првовенчани (1196—1228) и деспот Стефан Лазаревић.

историјскабиблиотека

---