[херцеговац]

Хоћеш ли ти одговорити на моје питање?

[aco]

4. Васељенски Сабор

21. правило: Клирике или лаике, који оптужују епископе или клирике, не треба пуштати да подносе оптужбе пре него што се све подробно испита о оптужитељима.

[Ројалист]

4. Васељенски Сабор

21. правило: Клирике или лаике, који оптужују епископе или клирике, не треба пуштати да подносе оптужбе пре него што се све подробно испита о оптужитељима.

А поједини епископи и клирици уништавају ли уништавају туђе животе, тако што се Богу моле, а служби исповедају.


После Другог светског рата комунисти су оснивали ''Савезе удружења православних свештеника'' у свим ондашњим републикама, а та удружења су чинили свештеници који су у току Другог светског рата припадали Титовом партизанском покрету и оних који су после Другог светског рата били верни Титовом комунистичком режиму.
Комунистички партијски и државни органи одлучили су да оформе групе лојалних свештеника.
Прво комунистичко свештеничко удружење формирано је у јуну 1945. године, у Никшићу, Црна Гора.
После тога је ондашња Озна, каснија Удба и Служба државне безбедности, организовала такозване''свештеничке конференције'' на којима се величао Титов комунистички поредак, чувале тековине партизанске борбе, учвршћивала сарадња са комунистичким властима, због чега је Свети архијерејски синод СПЦ био принуђен да изда ''Проглас о забрани држања свештеничких конференција'' које су, као што се зна, биле у организацији Титове злогласне Удбе (Управе државне безбедности).

---

„Комесари у мантијама“

На међународном сајму књига у Франкфурту (6. X – 10. X 2010) појавила се књига српског књизевника Петра Милатовића Острошког „КОМЕСАРИ У МАНТИЈАМА – комунистички шпијуни у Српској православној цркви“ на немачком језику (Kommissare in Soutane) у издању еминентног немачког издавача „Гете“ у Франкфурту који је ово документарно Милатовићево откриће објавио уочи самог сајма и ова књига српског аутора изазвала је велику пажњу посетилаца на сајму до те мере да је цео тираж буквално плануо већ првог дана, тако да се припрема друго издање иако сајам још није завршен.

На самом сајму аутор је већ првог дана потписивао примерке ове своје нове књиге на немачком језику, обавио неколико успешних пословних разговора који су резулитирали у нову понуду аутору да овај немачки издавач ускоро објави још једну документарну Милатовићеву књигу „Васкрсавање звери“ (Die Auferstehung der Bestie) која ће, по мишљењу издавача, бити најсензационално отркиће за последњих неколико деценија, јер у будућој књизи Милатовић објављује јавно оно о чему скоро нико не сме да размишлља чак ни тајно.

Главни и одговорни уредник немачке издавачке куће „Гете“ Сандра Шнајдер изјавила је „да је штампање ове документарне Милатовићеве књиге био изузетно успешан издавачки и пословни подухват“, што је за пословично егзатне Немце, било од велике важности, а ово може да буде путоказ и осталим српским ауторима да синтезом начела хтети, смети, умети, да освоје тржиште на немачком говорном подручју, а, као што чињенице показују, Милатовић је то изузтено умешно урадио.

Да је то тако потврђују објављене речи рецензента госпођице С. Ширер, на задњој корици Милатовићеве књиге, која је, између осталог, дословна написала: „Документарно откриће досијеа комунистичких шпијуна у мантији српског свештеника у СПЦ је изузетно интересантан и вредан докуменат времена ангажованог аутора који је зналачки поставио огледало испред свих!“.

У објављеној Милатовићевој књизи издавач „Гете“ подсећа на Милатовићево војводско порекло из 1397. године као и племићко порекло из 1650. године и при том се издавач позива на историјске архиве у Котору, Дубровнику, Венецији и тако даље.

Поводом објављивања овог чудесног докуметарног открића о комунистичким шпијунима у СПЦ са свим факсимилима досије, наредби, преписке и тако даље, Милатовић је у изјави за „Вести“ своје мотивације да објави ову чудесну књигу, образложио речима: „Као дубоко религиозан човек коме је истина врховни принцип, деценијама сам се стидео уместо оних који се ничега не стиде и који у име Бога чине разна криминална и неморална дела! Трагајући за разлозима оваквог моралног посрнућа неких данашњих српских свештеника, морао сам да се упутим на прави узрок који лежи у чињеници да је највећи број данашњег свештенства у СПЦ комунистички производ ОЗНЕ (комунистичког Оделења за заштиту народа) која се касније трансформисала у УДБУ, касније у СДБ и данас у БИА. Нисам желео да својим ћутањем будем саучесник у злопочинствима оних који су у име СПЦ сарађивали са комунистима.“

Информативна служба Српског културно-информативног центра
Радица Јанковић и Драгица Пекез

---

Отворено писмо Синоду Српске православне цркве

Чистите Цркву од комесара и удбашких пуковника!

Црква мора бити очишћена од удбашких комесара у црним мантијама, од криминалаца, преваранта и неморалног олоша!



У Бечу, 9. маја 2009. године

Ваша преосвештенства,

Православље и Светосавље није самољубље, нити је пространство образа испод три прста простор за вежбање бољшевичке искључивости која вређа елемнтарну логику, нити је вера средство за страшно варање народа, нити се иза крста смеју дешавати сатанске и секташке појаве, а све то имао у највећем броју парохија СПЦ у Европи.

Давно сам објавио, наводећи прецизна имена, оно што су сви фарисејски прећуткивали до сада, али неће више моћи, ма колико се неко трудио, јер криминал и неморал у цркви се мора зауставити!
На пример, давно сам објавио у штампи и у мојим књигама како је један свештеник, уз помоћ једног аркановца, организовао крађу властитог аутомобила, узетог на кредит, са паркинга бензинске пумпе коју држи Србин и који је морао да палти комлетну одштету на правди Бога, јер је свештеник власнику пумпе оставио аутомобил да га опере и дао му кључеве, рекавши му да ће доћи предвече, али после два сата дошао је аркановац са свештениковимрезервним кључем, а наивни и добродушни власник бензинске пумпе, видевши непознатог човека, поверовао је у речи аркановца и био убеђен да је свештеник послао некога од верника кога он не познаје, не сумњајући у задњу намеру и тај аутомобил се сутрадан нашао у псоеду брата од стрица тог свештеника у Србији, где се и данас налази!
Затим сам објавио све детаље о томе како је један свештеник подметнуо пожар у свом осигураном стану и наплатио штету од осигуравајућег друштва,а тај пожар се десио баш у средини мог предавања у том граду и тада сам, не знајући криминалну позадину, лично предложио свим слушаоцима да дају прилог за свештениково дете чији је стан те вечери изгорео, како ми је управо у том тренутку саопштио организатор те трибине и тада сам први дао свој прилог, а затим и остали.

Објавио сма детаље о браколомству и неморалу у породици српског свештеника чији је син провео неколико година у затвору због диловања дроге, да би, после протеривања, у Србији извршио убиство и осуђен на 15 година затвора у којем се и данас налази, а свештеникова жена, која се саживела са црквеним појцем у истом храму, касније преудала за муслимана из Африке, прешла у ислам и сада носи муслиманску одежду, а тро је она иста која је у једној српској цркви у иностранству водила црквени хор.

Затим сам објавио многе случајеве, као и други аутори, кад поједини свештеници обилазе старачке домове, налазе наше старце које убеђују да уочи смрти оставе имовину и капитал цркви и кад поштени верник треба да потпише свој тестамент установи да се да се по тестаменту имовина и капитал часног човека преписује свештенику приватно, чак на правианти свештеников жиро рачун!
Јавно сам критиковао у штампи што неки архијерејски намесници пактирају са контроверзним десничарским организацијама, пуштајући њихове лидере да чак и певају у српској цркви, док истовремено ти исти свештеници харангирају против оних Срба који су одувек били на бранику Светосавља од 1945. године до данас!
Ваша преосвештенства, то нису свештеници! То су разбојници!
Зар не видите да су цркве пуне празних људи уместо истинских верника који су од рођењаљ били са црквом и који данас неће да се мешају са онима који веру у Тита заменили вером у Бога?
Као дубоко религиозан човек који је српске светиње бранио од комунистичких зликоваца 1971. године и касније, кад највећи део данашњих свештеника СПЦ огрезлих у криминал и неморал, уопште није знао како црква изгледа изнутра, дуго година сам се тидео уместо оноих који се ничега не стиде и који у име Бога чине разна криминална и неморална дела! И мом стиду, уместо оних који се ничега не стиде, дошао је крај!
Трагајући за разлозима оваквог моралног посрнућа неких српских свештеника морао сам да се упутим на прави узрок који лежи у чињеници да је највећи број данашњег свештенства у СПЦ комунистички производ, најпре ОЗНЕ, касније УДБЕ и СДБ, а данас БИА.
Шта је са лустрацијом у СПЦ?
Лустрација мора да се изврши. Црква мора бити очишћенаа од удбашких комесара у црним мантијама, од криминалаца, превараната и неморалног олоша!
Жалосно је да у СПЦ постоји раскол по многим питањима и на разним нивоима!
Некад је црква бранила народ, а данас је честити народ принуђен да брани цркву од криминалаца и неморалних који се крију иза крста.

Црква се гради да се развија вера, љубав и нада међу људима и при том је олтар у СПЦ увек на источној страни. Неки нови црквени „градитељи“ по иностранству подижу цркве са наопако окренутим олтаром. Уместо на источној, олтари су често јужној, северној и западној страни!~ Да ли је ико свестан шта се иза свега овога крије? Немојте ми само рећи да је Бог свуда кад није у онима који Бога користе као обично средство до прљавих циљева!
Шта је Свети Синод СПЦ урадио да се расветли убиство Јове Царичића, председника црквено-школске општине у Бечу, који је убијен у току познатог срамног догађаја на „бечком Косову“ 1986. године? Да подсетим, Јово Царичић је био Дражин шофер по Црној Гори кад је Дража посетио Павла Ђуришића на Сињајевини.
Наметнути црквени раскол 1963. године, који је наметнула Брозова Удба преко Верске комисије српској емиграцији, приовидно је изглађен деведесетих година двадесетог века. Али како је изглађен? Само као начин да се присвоје објекти које је подигла емиграција од 1945. Године до данас. Цело „измирење“ је само најобичнија фарса са ескалацијом криминалних дела приликом отимања имовине коју је мукотрпним радом стекла српска политичка емиграција!
Коначно, чистите цркву од црвених комесара у црним мантијама и удбашких пуковника! Не терајте ме да објавим књигу о криминалу и неморалу у Српској православнопј цркви.



Објављено:
Истина број 276, Беч 10. мај 2009.

[смедерево]

За потребе службе државне безбедности СФРЈ центра Тузла, ангажован је владика Василије ( Љубомир ) Качавенда тадашњи ђакон СПЦ .

Под тајним именом „Павле“ (илити ПАБЛО) владика Василије је достављао информације служби државне безбедности комунистичке Југославије, и активно сарађивао са истом.

[aco]

4. Васељенски Сабор

21. правило: Клирике или лаике, који оптужују епископе или клирике, не треба пуштати да подносе оптужбе пре него што се све подробно испита о оптужитељима.

Прочитати пажљивије! Нису ово свети оци писали онако реда ради.


Што се тиче Качавенде то сви знају, и није вест, ево сада је смењен.

Као што сам већ писао, али поновићу.

У време проповеди и страдања Господа, један од дванаесторице апостола је био издајник,
и од седамдесеторице, пет је оступило.
Господ није спроводио истагу, већ је пустио да свако ради слободно, али
је казна стигла у своје време. Јер Бог не жури, или и не касни! А Црква је све време постојала и била Света.

Кроз целу историју Цркве било је разних Паваоа, то није кварило Цркву, јер је Бог чува.
Ако неком такав свештеник начини неправду, нека се нада у Бога, и Бог ће га наградити кад треба.

Проблем разних критичара у тутора је углавном што скоро да немају веру у Бога,
нарочито ако се сведу само на антикомунисте или слично.
Скоро сам читао књига нашег свештеника из Америке који говори о
комунистима у Цркву. Оно што ми је пало у очи је да ни једном није поменуо Бога, а говори о Цркви.

Нажалост такви, људи, исполитизовани су и посматрају Цркву као неку партију коју
њен лидер квари, а они је бране. И то што су против вође даје им лажну слику да су за СВЕ УПРАВУ.

Тако итсо је и са вама који се бавите туђим гресима у Цркви, мислите пошто
нисте у греху који осуђујете, да нисте ни у једном греху.
То је и суштина прелести таквих људи. Што мислите да пошто нисте комунисти, немате ни греха
ни потребе за бригу о кући своје душе и своме дворишту.
Та прелест је у историји Цркве позната као "катари" или "чисти".
Тако да ваше деловање није ништа ново и епохално, а зна се и како ће завршити.

Оснивач Цркве Господ Исус Христос, је позвао нас да покренемо револуцију
против себе и зла у себи. А Духа Светога је посло да чува Цркву.

Ако неко мисли да зна боље да чува Цркву од Бога, нека се запита да није богоборац.

[Ројалист]

Жалосно је да у СПЦ постоји раскол по многим питањима и на разним нивоима!

Некад је црква бранила народ, а данас је честити народ принуђен да брани цркву од криминалаца и неморалних који се крију иза крста.

Црква се гради да се развија вера, љубав и нада међу људима и при том је олтар у СПЦ увек на источној страни. Неки нови црквени „градитељи“ по иностранству подижу цркве са наопако окренутим олтаром. Уместо на источној, олтари су често јужној, северној и западној страни! Да ли је ико свестан шта се иза свега овога крије? Немојте ми само рећи да је Бог свуда кад није у онима који Бога користе као обично средство до прљавих циљева!

[aco]

Прочитај Нови Завет видећеш да су и Апостили имали
различита мишљења, чак и расправу (Петар и Павле)
Такође су се препирали и поред самог Христа.
На мисионарским путовањима Павле и Марко су се раздвојили због различитих ставова...

У историји Цркве увек су постојала различита мишљења и то је нормално, Бог од људи
не прави прогамиране роборе, већ слободне саговорнике.
Постоји много примера да су два светитеља за живота имали неслагања.
Зато и постоје Сабори епископа, који расуђују шта је исправно.
Ако неки епископ учи нешто погрешно, али после Сабора прихвати православно учење
не подлеже казни, већ само онај који и после Сабора настави кривим путем.
Или би више волео папски систем, папа је непогрешив сви други треба да слушаји и крај. (Мада и код њих то није тако.)

Што се тиче положаја цркве, најчешћи је исток, али то није увек правило,
некад се окреће према могућностима терена или просторије, и то није никакав посебан грех.
Манастир Жича није окренут правилно према истоку, јер су градитељи користили постојећу стену као темељ.
Црква Манастира Црна река није окренута према истоку, већ према светлости, јер
се молимо Богу, а не истоку.
Питам се, шта ћеш следеће наћи као разлог да народ одвајаш од Цркве.


Претпостављам да и себе убрајаш у "честити народ", који је жртва "реакције у мантијама".
За једног "честитог" монархисту служиш се чисто комунистичким методама антицрквене пропаганде.
Црква није политичка партија (српска или национална, ни било која)
већ Христово Тело, које прима СВЕ, а СУД је Божији, а не људски. А Бог не жури, да би се свако показао какав је.

Да си пажљиво читао Свето Писмо видео би да ни једна лепта коју човек намени Богу и да Цркви неће бити заборављена пред Богом,
без обзира шта ће поп са њом радити.

Неће тебе брате Бог на суду питати шта су радили други људи, укључујући и попове и владике. Већ да ли си ти напредовао у врлини и побожности. Мани се фарисејске бриге за Цркву, брине Бог за своју Цркву и не требају му суфлери.

Свети Антоније каже да човек треба да у сваком другом човеку тражи врлину, (а сваки човек има неку) и да је примени на себи.

А једна друга изрека каже:
"У духовном животу или си пчела или си мува,
пчела у гомили смећа нађе цвет, а мува у гомили цвећа нађе измет."

Боље би ти било да исповедиш тај грех, који кријеш, и који те трује и помрачује вид, а за који те савест опомиње,
а ђаво наговара да саблажњаваш народ и одвајаш га од Христове Цркве и спасења,
него да лажеш своју савест оправдањима да попови друкају итд.

Нека и друкају, исповест је важећа, грех је опроштен пред Богом.
Благодат Божија је са покајником, ако и страда Бог ће га чувати, а попа казнити у своје време.
Мада има ипак ваљда негде један поп који не друка.

Опрости на оштрим речима, али твоје унутрашње стање је очигледно.

[Шумадинац]

Да бисмо одржали јединство наше, треба да будемо послушни Цркви, Њеним епископима. Слушајући Цркву, слушамо самог Христа. Христос жели да будемо једно стадо са једним пастиром.



Да нам је стало до Цркве. Да је много волимо. Да не пристајемо да осуђујемо њене представнике. Дух којем сам се научио на Светој Гори је православни, дубок, свет, ћутљив, без расправа, без кавге и без осуђивања. Да не верујемо онима који осуђују свештенике. И ако својим очима видимо да неки свештеник чини нешто негативно, да не верујемо, нити да размишљамо о томе, нити да преносимо. Исто важи и за лаике, чланове Цркве и за сваког човека. Сви смо Црква. Они који осуђују Цркву због грешака њених представника, са циљем да тобоже помогну њеном исправљању, праве велику грешку. Такви не воле Цркву, ни Христа, наравно. Цркву волимо тада када молитвом својом грлимо сваког њеног члана и чинимо оно што је Христос чинио. Жртвујемо се, бдимо, све чинимо као Он који “вређан, не узвраћаше увредом, страдајући не прећаше”.

СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ КАВСОКАЛИВИТ

[Прст_у_ока_латиници]

СПЦ ретко пензионише владике
Аутор: Ј. Чалија
Среда, 22.02.2012. у 22:00

Два месеца пред уобичајени термин за заседање Светог архијерејског Сабора, чија се редовна седница обично одржава у мају, поново је покренута тема – пензионисање појединих архијереја. У црквеним круговима, тврде поједини медији, разматра се пензионисање владике милешевског Филарета (65), банатског Никанора (60) и врањског Пахомија (60) и то, незванично, због њихових политичких ставова, наступа у јавности и незадовољавајућег управљања епархијом на чијем су челу.

У канцеларији Светог архијерејског Синода, црквеног тела које заказује Сабор, јуче се није могла добити званична информација о томе ни да ли је заседање највишег црквеног тела уопште заказано, а камоли да ли ће на будућем заседању бити разматрано да поједине владике буду разрешене архијерејских дужности и умировљене. Из црквених кругова и раније су стизале незваничне информације да се размишља о „подмлађивању” епископата.

Пред прошлогодишње заседање Сабора наводило се да су из здравствених разлога, као кандидати за пензију виђени владика жички Хризостом (73) и митрополит дабро-босански Николај (84), а помињан је и митрополит загребачко-љубљански Јован (76). Ни први, ни други, ни трећи, ипак, нису умировљени, нити је званично саопштено да ли се разговарало о томе. Додуше, Митрополија дабро-босанска издала је своје саопштење у којем је оштро демантовала да је митрополит Николај имао намеру да поднесе молбу за разрешење дужности уз истицање да он у потпуности обавља своје дужности, али му је, с друге стране, Сабор доделио заменика: владику захумско-херцеговачког Григорија да му помаже у обављању архипастирских дужности.

Пензију је, како се више пута наводило у јавности, пре неколико година затражио и владика шабачки Лаврентије (77), али је та његова молба одбијена. Из тих навода, као и из чињенице да је последњих десетак година умировљено свега два епископа, владика Атанасије (Јефтић) и тадашњи епископ рашко-призренски Артемије, могао би се стећи утисак да се СПЦ ретко опредељује за тај поступак, али се, по свему судећи, став према умировљењу епископа мења, будући да су „незванични кругови” све гласнији на ову тему пред свако заседање Сабора.

Уз незваничне планове за пензију, који неминовно повлаче за собом питање постављања нових владика, требало би се осврнути и на објашњење владике бачког Иринеја, такође од прошлогодишњег заседања највишег црквеног тела, да је одложена одлука о подели Архиепископије београдско-карловачке, јер за то нема кадровских могућности.

Устав СПЦ предвиђа да епархијски архијереј може бити пензионисан, односно разрешен свих дужности у управљању епархијом и умировљен, по доказаној немоћи или на основу оправдане молбе за пензију. Такође, према црквеном Уставу о томе увек одлучује Сабор. Црквеног аналитичара Мирка Ђорђевића не изненађује ни појава оваквих навода у јавности пред Сабор, али ни имена владика који су означени као будући „пензионери”. „Кругови блиски цркви” на тај начин шаљу поруку одређеним архијерејима, у овом случају владикама врањском, милешевском и банатском, сматра Ђорђевић.

– Увек пред Сабор, у медијима и црквеним и лаичким имамо поплаву таквих информација и нагађања, а ми се налазимо пред пролећним, мајским сабором. То није неуобичајено, јер многе теме су отворене у кругу СПЦ и стриктно црквене и друштвено-политичке, па су та нагађања на неки начин разумљива. Знају и у нашој цркви, иако не признају баш јавно, а зна се и у широј јавности, да је време да се у нашој цркви неке владике пензионишу. Помињање имена, као што су владика милешевски Филарет, банатски Никанор, врањски Пахомије, такође, није нешто ново, јер су то владике које су својим изјавама и чињењем у јавности често изазивали контроверзе. То Цркви није доносило ништа добро. Синод до сада није јавно изрицао њима никакве опомене, али је очигледно да постоје друге владике које су незадовољне њиховим држањем – наводи Ђорђевић.

----------------------------------------------

Одложен састанак Тадића и владика

Група архијереја из земље и региона требало је јуче да се састане с председником Републике Борисом Тадићем, али је састанак одложен из техничких разлога, односно зато што неке владике нису могле да допутују у Београд. Како нам је објашњено у кабинету председника, о темама разговора и другим детаљима не могу да говоре док састанак не буде одржан.

Такође, нисмо могли да сазнамо ни које тачно владике треба да се састану с председником Тадићем, осим да су међу њима новоизабрани архијереји и да је председник Тадић желео да упозна неке од њих. Подсећања ради, на прошлом заседању Сабора изабрана су тројица нових владика: викарни епископ ремезијански Андреј и викарни епископ липљански Јован, који су патријархови помоћни епископи и не управљају посебном епархијом, и епископ крушевачки Давид. Уз њих тројицу, дотадашњи владика диоклијски Јован именован је за епископа нишког.


Занимљиве коментари
Vladika Damaskin Davidovic(b.zapadnoevropski)пре 5 година
E pa, nazdravlje, neka je penzionisanje pomenutim vladikama! I oni su druge , terali na bolovanje, penzionuisali, pa sad je dosao, po Bozjem dopustenju, red i na njih. Svi oni su najpre penzionisali tadasnjeg vladiku zapadnoevropskog Damaskina Davidovica. Radi obavestenja, navescu samo deo iz jednog svog pisma SASaboru (21.maja 1998): "...obaveštavam Vašu Svetost da ne mogu prihvatiti Vaš takav predlog iz više razloga, i to: 1. Takvim predlogom narušava se USTAV Srpske Pravoslavne Crkve... 2. Nekako stalno sam samo ja na meti - kad je u pitanju kažnjavanje, opomene i sl., a pogotovu suspendovanje u toku bolovanja i posle njega. 3. Zvanična misljenja i nalazi kardiologa Dr Eftimiu ne uvažavaju se,... 4. Najžalosnija moja konstatacija je što VRH SPC i pojedini službenici u ovoj kući štite parisku i beogradsku mafiju u mantiji i bez mantije. Prost primer: poručeno 3.000 kilograma sveća iz Pariza, ne zna se u Patrijaršiji ni ko je poručio ni ko je platio (a plaćeno u dinarima)...

Teca Pecaпре 5 година
@Staparski-- Moj poslednji komentar odnosi se na pridikovanje izvesnog Staparskog( mora da je ime iz Backe- tamo se izgovara sa dugo Stapaarski).

Teca Pecaпре 5 година
Meni tvoj komentar bas lici na komesarski-brkati.Sta si hteo da nam kazes?Da je sve u redu to sto se desava sa nasom crkvom i peosvecenim vladikama?Kako to da sada malo ko valja, i da se sve rusi?Zar su ti ljudi bili toliko gresni decenijama, da ih proteruju, a ti nas kudis i zabranjujes da mislimo, i jos porucujes"da mi prodajemo duse"" Alo ko si ti pa sada da sve prosudjujes i odlucujes/Da nisi dobio poruku sa Neba ili Zemlje ( ali zna se od koga).

Jovo Drobnjakjпре 5 година
Crkvene probleme ovaj put ne bih komentarisao,ali mi jako smeta jezička terminologija pisca ovog ćlanka.Nije mi jasno od kada je u Srbiji za termin penzioner uvedena novokovanica UMIROVLJENIK I UMIROVLJENJE.To je hrvatski izraz za nenzionere a u Sloveniji kažu uspokojnik.U Hrvatskoj je nezamislivo da u javnim medijima bude korišten "tudji" termin,jer se o svom jeziku jaku puno brinu,što za Srbiju nebih mogao reći.

Шатро Еуропејацпре 5 година
Очигледно је да центри моћи изван цркве одлучују о њеним унутрашњим стварима. Лустрацију оваквог типа чак ни комунисти нису радили (мада је лдп проповедао) ни у најтежа времена по цркву. Гласачка машина је на делу да се обезбеди потребан исход за следеће гласање уз кључну улогу пропапских екумениста и Американаца. Сетимо се само медијске хистерије да се спречи избор зворничко-тузланског владике да буде изабран за патријарха. И Артмеије је уклоњен да би се Срби на Косову обезглавили и лакше дошло да о признања независности Косова. Ово је срамотно време за српску цркву коју изгледа предводи надпатријарх Џорџ Први. Шта би ондашње антимилошевићевске владике и 'демократе' рекли да је овај присуствовао седницама Синода, лицемерно одлазио за Божић у Дечане на конак и брифовао владике о томе кога треба 'умировити'?

---

Episkopu Damaskinu (Davidović) upućen poziv iz Australije?

Vladika Damaskin (Davidović
Vladika Damaskin (Davidović)
Kako saznajem nešto što do juče nije bilo verovatno, danas postaje već stvarnost: Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva u Australiji postaje realnost.

Piše Janko Bojić, 27.10.2008
+++


Gledajući samo u najkraćem preseku bilans urpavljanja Srpskom crkvom u Australiji, taj g. Dobrijević Mirko (Irinej) je tamo napravio pravi dar - mar.

- “rascinio” je “deklaratorno”, bez suda i sudjenja, najstarijeg svestenika u novogracnickoj eparhiji, koji je bio dugo godina sekretar eparhije i glavni i odgovorni urednik epahrijskog lista

- ovim cinom je zaveo strahovladu nad svestenstvom, i sve ih stavio pod apsolutnu i bespogovornu poslusnost.

- iz Crkve je ekskomunicirao i iz finansijskog clanstva crkvenih opstina opet bez suda i sudjenja, “deklaratorno” je iskljucio preko dvesta vernika, graditelja, utemeljivaca i cestitih srpskih domacina koji su sacinjavali jezgro novogracanicke eparhije, bivse Slobodne srpske crkve.

- proglasio je Properti trast (Imovinsko poverenistvo) koje je vlasnik imovine i Manastira Kalenica, da je to “protestantska institucija”, sa kojom od prvog dana nema kontakt, odnosno saradnju i ne priznaje ga, iako je Properti trast predvidjen Ustavom Slobodne Srpske Crkve.

- promenio je nezakonito sediste eparhije i izazvao pravi krstaski rat, kako je to okarakterisao g. Milan Martinovic u njegovim dopisu iz Australije

- kao krajnji rezultat svoga “uspesnog” administriranja eparhijom, a videli smo, kako kaze prota Saracevic, da je i njegovo administriranje prema crkvenim kanonima nelegalno, izazvao je lancanu reakciju, gde sada ima vec cetiri crkveno-skolske opstine koje su mu otkazale jurisdikciju i koje ga ne priznaju za svoga episkopa.

Sve ovo nabrojano je se na nase oci vec izdesavalo.

Medjutim, ono sto mi u Kanadi iz pouzdanih izvora saznajemo, to je da je episkopu Damaskinu Davidovicu upucen poziv da dodje u Australiju, kako bi se posle svih ovih desavanja, Slobodna Srpska Pravoslavna Crkva konacno reorganizovala i postavila na zdrave noge.

Iz najnovijeg obavestenja, vidimo da su te crkveno-skolske opstine sa Properti trastom i manastirom Novi Kalenic, vec stvorile svoj SAVEZ i pripremaju za stampu crkveni kalendar za narednu godinu, koji bi trebao da bude izdat sa blagoslovom vladike Damaskina Davidovica.

Episkop Damaskin (Davidović)

(kratka biografija)

Slucaj episkopa Damaskina je veoma dobro poznat crkvenoj i siroj srpskoj javnosti. Ali, podsecanja radi, naveo bih neke detalje koji su veoma vazni u kontekstu sadasnjih dogadjaja. Episkop Damaskin je bio 10 godina profesor bogoslovije u Prizrenu. Godinu dana se nalazio na postdiplomskim studijama u Solunu. “Po potrebi sluzbe” 1986. Sinod ga postavlja za upravnika internata na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, gde ostaje 2 godine. Posto za njega nije bilo mesta u SPC, emigrira u Nemacku, upoznaje se sa Mitropolitom Irinejem Kovacevicem i prelazi u Slobodnu SPC. Izabran je i hirotonisan u Manastiru Novoj Gracanici 1990. za episkopa Slobodne Srpske pravoslavne crkve. Arhijerejsku hirotoniju izvrsili su, sada pokojni, mitropolit Slobodne Srpske crkve IRINEJ Kovacevic i vladika Vasilije Vejinovic, u prisustvu preko hiljadu vernika.

Zatim, Episkop Damaskin je bio zvanicno izabran i u Sinodu u Beogradu potvrdjen, za episkopa australijsko-novozalandskog, mitropolije novogracanicke, striktno prema pravnim klauzulama koje predvidja “Predlog o pomirenju”, koga su zvanicno prihvatile, i Beogrdaska patrijarsija (Ja nikada necu reci Srpska - rece otac Justin) i Slobodna srpska pravoslavna crkva 1991. godne. Dakle, potpisali su taj vazan dokument Patrijarh Pavle I Mitropolit Irinej. (Nesto slicno Rusima, koji su se ujedinili prosle,2007, godine. Neka je i Risima SA SRECOM!)

Episkop Damaskin je, kako predvidja ovaj zvanicni dokument, na predlog Episkopskog Saveta novogracanicke mitropolije, ZVANICNO IZABRAN ZA EPISKOPA EPARHIJE ZA AUSTRALIJU I NOVI ZELAND, MITROPOLIJE NOVOGRACANICKE, NA CRKVENO NARODNOM SABORU TE EPARHIJE 1993. GODINE.

Tada je i njegova fotografija kao nadleznog episkopa štampana u crkvenom kalendaru.

Medjutim, njegov izbor je tada “privremeno” odlozio Sveti arhijerejski sinod, pod izgovorom da su “potrebne jos neke dodatne konsultacije”, odn. da “SINOD NE MOZE DA POSTAVLJA EPISKOPA I DA JE TO U NADLEZNOSTI ARHIJEREJSKOG SABORA SPC”, Dakle, to je osujeceno, jer je i sadasnji, vec godinu dana bolesni Patrijarh PAVLE Stojcevic u procesu POMIRENJA jednostavno UCENIO Mitropolita IRINEJA Kovacevica rečima:

“POMIRIĆEMO SE I SLUŽIĆEMO ZAJEDNO ALI POD USLOVOM DA VLADIKA DAMASKIN DAVIDOVIC BUDE SA NAMA-PATRIJARSIJOM U BEOGRADU, A NE SA VAMA IAKO STE GA VI IZABRALI I HIROTONISALI U NOVOJ GRAČANICI”. Na žalost, mitropolit IRINEJ je na tu ucenu pristao i vladiku Damaskina, jednostavno rečeno PRODAO BEOGRADU (kao braća starozavetnog Pravednog JOSIFA u Egipat).

I tako, te “dodatne konsultacije” su nezakonito promenile ZAKONITU odluku Episkopskog saveta novogracanicke mitropolije, i ZAKONITU odluku Crkveno-narodnog sabora, i tako episkop Damaskin, iako je zvanicno bio IZABRAN - NIKADA NIJE BIO USTOLIČEN, mada je pre toga dva puta posetio Australiju, zajedno sa Irinejem i Vasilijem, gde su ucestvovali na Crkveno-narodnim saborima Slobodne Srpske pravoslavne crkve.

Posle toga doslo je i do nezakonte likvidacije zapadno-evropske eparhije, mitropolije novogracanicke, ciji je episkop Damaskin tada bio nadlezni episkop, pa je tako, kao sto vidimo prema patrijarsijskom obicaju, kao Episkop Srpske Pravoslavne Crkve, koji nije bio za neke “podoban”, ostao na belom hlebu, i konacno je “rascinjen”, odlukom nepostojeceg tela u crkvenoj konstituciji, a koje su sami ustrojitelji nazvali “Prosireni Sinod”. U stvari ovaj prosireni sinod je Trijumvirat koji godinama drma patrijarsijom: Bulovic - Radovic (odnosno neki vele Razdoric) - Jevtic.

Vidimo isto tako danas, da je Dobrijevic u Australiju doveo sebi bliske “osudjenike”, koji su proterani iz Aljaske, i da oni sada paradiraju i uživaju gostoprimstvo lakovernog i naivnog srpskog naroda, dok je čestiti i pravedni episkop Damaskin toboz “rascinjen” i za njih samo obican “raskolnik”.

Čestitamo vladici Damaskinu koji je u OTVORENOM PISMU PATRIJARHU PAVLU Stojcevicu javno rekao da ta odluka nekakvog prosirenog sinoda njega ne obavezuje. Dakle, DAMASKIN NE PRIZNAJE TO “PASCINJENJE” koje “visi u vazduhu” kako sam vladika Damaskin kaze, jer u Patrijarsijskom zvanicnom listu GLASNIK do danas nije objavljeno. Dakle, sve su to mućke i izivljavanja PAVLA Stojcevica sa svojom bratijom nad jednim zivim i mnogo zasluznim covekom sa mucenicku Srpsku Crkvu - Damaskinom Davidovicem.

Setimo se samo njegovog nesebicnog, po cenu zivota, gasenja pozara u Peckoj Patrijarsiji 1981. godine, od kada je Srpska Crkva, zbog saradnje sa bezboznicima i komunistima, od tada pocela da se izivljava i progoni Damaskina Davidovica zarad “očuvanja bratstva i jedinstava svih naroda i narodnosti”, jer je Damaskin javno rekao kako su Pecku Patrijarsiju zapalili Siptari, sto nije smelo da se kaze dve-tri godine. (Ko jos nije procitao to OTVORENO PISMO PATRIJARHU PAVLU, neka otvori WWW.NOVINAR.DE i u “serchu” napise “VASA SVETOSTI, GOSPODINE PAVLE”), a tako moze naci i ostale priloge u vezi sa vladikom Damaskinom, koji su prezentovani na tom sajtu). Secamo se takodje i odbijanja vladike Damaskina da u manastir Hilandar ide da bi tamo bio ne srpski pravoslavni monah i kaludjer već UDBIN ČOVEK I ŠPIJUN.

(Uzgred, nedavno je u Srbiji na B92 prikazana serija INSAJDER B92, u 4 nastavka “SLUZBENA TAJNA”, gde preziveli udbasi, bez imalo grize savesti, javno iznose kako i na koji nacin su na stotine ljudi likvidirali i bezdusno ubili kao svoje “neprijatelje i ideoloske protivnike” (Sve to postoji na YOUTUBE, samo kad napisete SLUZBENA TAJNA, epizode 1,2,3 i 4, bar do sada tokiko, a mozda ce ta “SEPTICKA JAMA”, kako su je sami bivsi udbasi, ubice i zlikovci nazvali, biti i produzena sa javnim prikazivanjem na TV-B92).

Pročitasmo i reagovanje novog svestenickog udruzenja, pismo upuceno Razdoricu, iz koga se vidi pravo stanje u Srpskoj crkvi danas. Despotizam devijantnih uzeo je nevidjene razmere i u Otadzbini, u srcu Majke Srbije, i to u dve njene najvece eparhije, zickoj i sumadijskoj, a I druge eparhije sirom Srpstva nista nisu bolje od ovih dveju eparhija. Uvek neko prednjaci, dakle

Beograd - sa mitroprofit-AMFILIOKVIJEM Radovicem,
Sumadijska - sa Jovanom Mladenovicem,
Niska - sa Irinejem Gavrilovicem,
Zicka-SVETOSAVSKA - sa HRISOSTOMOM Stolicem,
Hercegovacka sa Atanasijevim i drzavno-vatikanskim pulenom G Grigorijem Duricem,
Australijska - sa biskupom Jerinejem-MIRKOM Dobrijevicem,
Backa sa “do koze crvenim”, sivom eminencijom, dr. Bulovicem isto MIRKOM . i tako redom.
Svaka cast retkim - kao Visokomoralnim I mucenikom dr. Artemijem Kosovskim, Nikanorom - banatskim, Jefremom -Banjaluckim i jos nekolicinom njima slicnim, nacionalnim - koji se Boga boje i ljudi stide..

Tako smo suoceni sa jednom jezivom stvarnoscu, i moramo po ko zna koji put, da pocinjemo ni od cega. Embrion ponovnog osnivanja Slobodne Srpske Pravoslavne Crkve u Australiji, je definisan i mora da urodi plodom. U tome nam je Srpstvu jedini spas, kako u rasejanju tako i Otadzbini Srbiji i u svim vekovnim Srpskim zemljama.

Zato, neka je na srcu putešestvije i početak ostvarenja novog cilja vladike Damaskina,(odn. čestitih i patriotskih Srba i Srbkinja Australije) koga su naši savremeni zlotvori poslali na put golgote. Na raspece. Ali Vladika Damaskin Davidovic, kao što vidimo, izgleda da sada dozivljava svoje “vaskrsenje”.

U krajnju pobedu dobra nad zlim, nisu verovali oni koji su se zlobom ispunili bili, oni koji su, kako narodni pesnik kaze: “Za pravilo ludost izabrali.” Tako je i Razdoric sa njegovim Trijumviratom izabrao ludost. Ali nad ludoscu, bilo kada pamet trijumfuje!

Janko Bojic, 27.10.2008

[Прст_у_ока_латиници]

rkva

Dosije Tabloida : Agenti u mantiji i lustracija koja se neće desiti



Tajne službe bivše Jugoslavije, počev od Titove Ozne pa sve do današnjih vremena, bile su i ostale jedina profitabilna preduzeća. U takvim okolnostima, potraga za "kadrovskim potencijalima" nikad nije prestala. Broj saradnika u različitim profesijama, od zanatlija, preko sveštenika do intelektualaca i akademika stalno je rastao. Doušnici tajne komunističke policije su i danas vrlo aktivni u društvenom životu Srbije, pa tako i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Tabloid prvi put objavljuje imena pojedinih sveštenih lica koja su dala nezaobilazan doprinos "obaveštajnoj zajednici " i objašnjava kako je ta "zajednica" njima ostala večno zahvalna.

Nikola Vlahović

Ozna i Udba su, nakon uspostavljanja komunističkog režima, zagospodarile u svim slojevima društva, pa i u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama. Nakon ubijanja skoro 500 sveštenika i monaha SPC, kao i osuđivanja nekoliko stotina sveštenika na zatvorske kazne u prvim poratnim godinama, komunistički režim je krenuo u organizovanje i mreže svojih agenata u mantiji. U tome su im izuzetno pomagali idejama, instrukcijama i realizacijom negdašnji sveštenici i poratni visoki komunistički funkcioneri Vlada Zečević i Milan Smiljanić.
Pop Vlada Zečević je bio prvi poratni ministar unutrašnjih poslova i čovek koji je potpisao Zakon o zabrani povratka izgnanih Srba i Crnogoraca na Kosovo i Metohiju.
U vreme njegovog mandata na mestu ministra srbijanske policije organizovana je mreža agenata u mantiji. Ta mreža je imala dvostruki vid organizovanja - kroz komunističku tajnu policiju i njene strukture, ali i kroz Udruženje pravoslavnih sveštenika, kao kreaciju tajne policije. Udruženje sveštenika je zapravo predstavljalo sredstvo pritiska na episkopat, ali i institucionalni vid zaštite sveštenika koji su pristali na saradnju.
Drugi sveštenik - Milan Smiljanić je bio ministar poljoprivrede u vreme kada je Srpskoj pravoslavnoj crkvi, drugim tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, ali i narodu, oduzeta nepokretna imovina.
Komunistički režim je, pošto je zagospodario u svim slojevima društva, krenuo u unutrašnje podrivanje SPC. To podrivanje je vršeno na različite načine: ucenama i prinudom episkopa i sveštenika; korišćenjem moralnih slabosti pojedinih episkopa, sveštenika i crkvenih službenika za vrbovanje za rad u svojstvu doušnika tajne policije u Crkvi; ozvučavanjem zgrade Patrijaršije, odaja srpskog patrijarha i vladičanskih dvorova, oltara značajnijih hramova, službenih automobila srpskog patrijarha i episkopa. Posebno su vrbovani sveštenici u krajevima koji su bili antikomunistički nastrojeni. Komunistička tajna policija je o svakom svom doušniku, pa i o onima iz SPC, vodila njihove doušničke dosijee.
I logičko zaključivanje upućuje da je jedan broj vladika i sveštenika bio u agenturi Udbe. Javnosti je poznato da je, recimo, nedavno upokojeni rumunski patrijarh Teoktist bio saradnik Sekuritatee - zloglasne tajne komunističke policije Rumunije. Patrijarh Teoktist se izvesno vreme nakon svrgavanja Čaušeskua povukao sa patrijaraškog trona upravo iz tih razloga. Najsvežiji je primer rimokatoličkog varšavskog nadbiskupa koji, i pored papskog imenovanja, nije mogao da primi tu visoku dužnost pošto se doznalo da je za vreme komunizma radio za tajnu komunističku policiju.
Postavlja se pitanje: zašto se u SPC ne pokazuje dovoljno interesovanja da se otkrije istina o njenom unutrašnjem podrivanju od agenata u mantiji? Zašto Sveti arhijerejski Sinod, a ni episkopi po unutrašnjosti, do danas nisu ništa uradili da se uklone prislušni uređaji iz zgrade Patrijaršije, vladičanskih dvorova i značajnijih manastira i crkvenih domova? Ovo je jos čudnije ako znamo da danas postoje brojne službe, čak i privatne, koje poseduju detektore za otkrivanje postavljenih prislušnih uređaja? Zašto Sveti arhijerejski Sinod SPC od Telekoma nije tražio službenu informaciju o tome kada su na telefonske linije Patrijaršije postavljani prislušni uređaji u tzv. plavim sobama koje poseduje svaka telefonska centrala? Zašto Sveti arhijrejski Sinod SPC nikada do sada nije zatražio da se otvore dosijei episkopa i sveštenika - tajnih agenata komunističkog režima? SPC, a ni njeni vodeći teolozi se do danas nisu izjasnili da li je obavljanje špijunske službe za komunistički režim greh i, ako jeste, kakvu duhovnu kaznu zaslužuju takvi episkopi, sveštenici i monasi? Zašto, nakon objavljivanja imena i doušničkih kartona episkopa i sveštenika u Bosni i Hercegovini, nije pokrenut postupak za utvrđivanje istine o njihovoj delatnosti na razbijanju SPC?
Možda će baš na primeru sveštenika-doušnika u Bosni i Hercegovini ova pitanja biti jos logičnija, a odgovori jasniji...
Zahvaljujući ratu u Bosni i Hercegovini celokupna arhiva republičke Službe državne bezbednosti BiH ostala je u Sarajevu. Tako se i dogodilo da je izvesni Ivan Bešlić uspeo da se domogne dosijea operativnih veza i saradnika Službe državne bezbednosti Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova BiH za period od 1970. do 1990. godine.
Na preko 50.000 stranica materijala sadržani su podaci o saradnicima Udbe i njihovom delovanju. Među njima su, po prirodi stvari, bili pripadnici sva tri naroda u Bosni i Hercegovini: Srbi, Hrvati i muslimani. Ti dokumenti su se našli u četvorotomnoj knjizi pod naslovom ''Čuvari Jugoslavije - suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini'' čiji je priređivač ujedno i izdavač.
Uprkos raznim pokušajima osporavanja, objektivnost Bešlićevih knjiga ogleda se u mnogo čemu. Pre svega, bez ikakvih komentara je objavio faksimile pronađenih doušničkih dosijea. Doušničke dosijee je objavio bez obzira na to kom narodu su oni pripadali. Tako su u ovim knjigama najbrojniji doušnici bili Hrvati. Stali su u dva toma, dok su doušnici Srbi i Bošnjaci stali u po jedan tom. I sam Bešlić je Hrvat, sto nije ovde od značaja, ali može biti onog časa kad neko krene da ga osporava.
Bešlić je došao i do klasifikacije saradnika Udbe. Interesantan je spektar zanimanja saradnika. Tu su zanatlije, radnici, tehničari, studenti, asistenti, profesori srednjih škola, pedagozi, zatvorski čuvari, susedi zatvora, komšije, referenti, radnici na privremenom radu u inostranstvu, profesori univerziteta, penzioneri, radnici, vojnici, učenici srednjih škola, ali i episkopi, sveštenici, monasi, pa i jedna monahinja SPC... Udbaje, naravno, istu ''kadrovsku strukturu doušnika'' imala i u hrvatskom i muslimanskom narodu u Bosni i Hercegovini.
Udba ili SDB BiH su u periodu od 1970. do 1990. godine imale 334 saradnika koji su po nacionalnosti bili Srbi. Od 334 Srbina - doušnika Udbe u BiH, njih 43 ili 15 odsto od ukupnog broja doušnika su bili episkopi, sveštenici, monasi, učenici bogoslovije i studenti Bogoslovskog fakulteta SPC.
Oni su, kao i doušnici iz ostalih naroda, bili raspoređeni kroz devet operativnih centara SDB u Bosni, i to u Banjaluci, Bihaću, Doboju, Goraždu, Livnu, Mostaru, Sarajevu, Tuzli i Zenici.
Udba je za svoje saradnike-doušnike vrbovala i pripadnike sekti. Tako su se, na primer, među doušnicima našli i jedan pripadnik sekte jogista - Ranko Janković iz Banjaluke i jedan pripadnik sekte Jehovinih svedoka - Luka Nikolić, pod špijunskim imenom Roki.
Ko su, dakle, bili doušnici Udbe iz redova SPC u Bosni i Hercegovini?
Slavko Gaković, sveštenik u Bosanskom Novom, sa stanom u ul. Moše Pijade br. 15 imao je doušnički nadimak ''Jablanica''. Na ''vezi'' ga je držao operativni radnik Mirko Ješić. On je u njegovom dosijeu zapisao da je u ranijim kontaktima izneo više interesantnih podataka o aktivnostima Srpske akademije nauka i umetnosti na području Bosanskog Novog vezanih za snimanje stanja o stradanju srpskog stanovništva i objekata SPC za vreme bivše NDH, o čemu je pisano u depeši od 25. septembra 1985. godine. Špijunirao je i svog nadležnog episkopa Jefrema.
Kada su prestale aktivnosti SANU na tom prostoru, predloženo je da se sveštenik Slavko Gaković ''Jablanica'' briše iz redova saradnika.
Zanimljivo je da je sveštenik Gaković u trenutku kada ga je Udba zavrbovala da špijunira imao 70 godina, a razlog zbog koga je pristao na saradnju je, kako se vidi iz izveštaja, njegova simpatija prema partizanskom pokretu koji je za vreme rata pomagao.
Monahinja Spasenija sa svetovnim imenom Slavojka Ilić, rođena 1937. godine u Donjem Vakufu, stalno nastanjena u ul. Borisa Kidriča br. 4 u Banjaluci, vođena je pod doušničkim imenom ''Slava''. Za Udbu je počela da radi 1982. g. Na operativnoj vezi ju je ''držao'' Slavko Malešević koji je u njenom kartonu zapisao da je Službu obaveštavala o značajnim bezbednosnim saznanjima i realizovala konkretne zadatke koje je dobijala, a kontakte sa službom ni u jednom momentu nije provalila. Pošto se, prema službenoj oceni SDB-a, pokazala kao dobar doušnik Služba je nameravala da je još intenzivnije koristi i usmerava na praćenje i operativno pokrivanje konkretnih slučajeva i pojava.
''Operativna veza'' je od 1982. g. bio i Zoran Ivanić, tadašnji učenik bogoslovije iz Gornjeg Branešca kod Čelinca. I njega je, iako je tada imao samo 19 godina, držao na ''vezi'' službenik SDB-a iz Banjaluke Slavko Malešević.
Sa Ivanićem je ostvaren kontakt s ciljem da se oceni mogućnost operativnog kombinovanja i stvaranja uporišta SDB-a u redovima podmlatka SPC. Tokom devet kontakata sa službenicima SDB-a, Ivanić je svakom prilikom ukazivao na bezbedonosno interesantna saznanja. Pokazao je, kako se navodi, zavidan nivo spremnosti i iskrenosti, a službenici SDB-a nisu došli do saznanja da je bilo gde provalio kontakte sa Službom.
Vrbovan je i Veljko Stojanović iz Vlatkovića kod Skender Vakufa. Počeo je da sarađuje još kao učenik bogoslovije sa konspirativnim imenom ''Vlatko''. Na ''vezi'' ga je držao Slavko Malešević iz SDB-a Banjaluke, a saradnju su počeli 1984. g. u slučaju ''rasvetljavanja neprijateljske delatnosti Nevena Popovića, bogoslova SPC iz njegove generacije. On je tom prilikom ukazao na više bezbednosno interesantnih saznanja i iskazao spremnost za nove kontakte''.
Simo Ljuboja, sveštenik SPC iz Vrlike, angažovan je kao snalažljiv, konspirativan i pouzdan informator SDB-a na osnovu ''patriotizma''. Konspirativno ime mu je bilo ''Dinara'', a kao sveštenik je obrađivao, kako je zapisano, ''neprijateljsku delatnost SPC''. Angažovan je 1969. godine, a na ''vezi'' ga je držao Marinko Jarić, radnik SDB-a.
Sveštenik Vasilije Cvijanović pod špijunskim imenom ''Kule'', rodom iz Cerovice kod Doboja, a na službi u SAD, ''angažovan je 29. decembra 1983. na patriotskoj osnovi kao saradnik informator na praćenju neprijateljske delatnosti srpskih nacionalista i kleronacionalista SPC na području sektora SDB-a Doboj....
Dok je korišćen na praćenju neprijateljske delatnosti unutrašnjeg neprijatelja ''Kule'' je dostavljao podatke na osnovu kojih je napisano 23 redovne informacije i 27 operativnih depeša''.
U tri navrata mu je davano pokretno ime OTS ''Uran'', a za rad kao izvor SDB-a je novčano nagrađivan. Za period od kad se nalazi u SAD (od 1986. do 1990) javio se pismom tri puta, a na osnovu podataka koje dostavio napisane su dve operativne depeše. Kada je krenuo u parohiju u SAD, dobio je zadatak da prati ''neprijateljski rad Miladina Garića, Gligora Božića i Ratka Đekića. Na ''vezi'' ga je držao Milanko Aladžić, radnik SDB-a Doboj. Kasnije je odustao od kontakata sa službenicima tajne policije.
U periodu od 1986. do 1990.g. za tajnu policiju je radio i sveštenik Slavko Kasipović, paroh u Liješću kod Bosanskog Broda. Špijunsko ime mu je bilo ''Jozef''. Pratio je i u tajnu policiju dojavljivao o delovanju srpskih nacionalista. Zanimljivo je da je njemu SDB otkazao saradnju zbog toga što je nad licima prema kojima je saradnik Jozef usmeravan brisan operativni tretman.
Današnji protojerej-stavrofor Milan Pajkanović, paroh u Obudovcu, vrbovan je za SDB 1980. godine. Špijunski nadimak mu je bio ''Miha'', a dužnost mu je bila da prati svoje kolege sveštenike koji su tretirani kao ''ekstremni deo klera iz SPC na području Zvorničko-tuzlanske eparhije'', ali i nacionalne ljude iz šamačke opštine. ''Veza sa saradnikom je održavana putem telefona, ličnim kontaktima i pisanim putem''. Nije korišćen u značajnijim akcijama SDB-a, ali je sa njim razrađen sistem održavanja veze putem ''javke'' i ''tajnika''. Upozoren je na obavezu čuvanja tajne o saradnji sa SDB-om.
I kaluđer iz Manastira Ozrena Cvijan Paraklis sa špijunskim nadimkom ''Edo'' radio je za tajnu komunističku policiju.
Sveštenik Predrag Popović, rođen 1939.g. u Majevcu kod Doboja, na osnovu ''patriotizma i dobrovoljnosti'' radio je za SDB pod špijunskim nadimkom ''Isidor''. Služio je kao paroh u Osječanima, a dužnost mu je bila da prati ''ekstremni deo klera SPC i Teša Spasojevića i Sava Kneževića''. Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog informatora, a na ''vezi'' ga je držao Andrija Đukić, službenik SDB-a Doboj.
Sveštenik Ratko Vračević iz Dervente je zavrbovan za rad 1982. g. pod špijunskim nadimkom ''Nemanja''. Navodno je neprijateljski istupao na sahrani u Boljaniću pa, pošto je to priznao, pristao je da sarađuje uz nagodbu da se protiv njega ne pokreće prekršajni postupak, već da se sa istim nastave kontakti u cilju stvaranja uporišta SDB-a. I on je šprijunirao svoga episkopa i svoje kolege sveštenike.
Sveštenik Dobrislav Popović iz Štrbaca kod Rudog radio je za Udbu od 1948. godine. U toku rata je bio u četnicima i osuđen na šest godina robije. Špijunski nadimak mu je bio ''Priboj''. Imao je zadatak da prati i špijunira sveštenike Slavka Popovića iz Rudog i Vasa Starovlaha iz Višegrada.
I hercegovački sveštenici su bili vrbovani za rad u tajnoj komunističkoj policiji. Radomir Brenjo, sveštenik iz Nevesinja, sa operativnim imenom ''Zenon'', od 1976. g. je imao zadatak da prati i špijunira svoga episkopa, ali i sveštenike Aleksu Zupca i Slobodana Biberdžića.
Njegov rođak sveštenik Velimir Brenjo, paroh u Trebinju, bio je prepoznat od SDB-a pod špijunskim nadimkom ''Ozren''. Zavrbovan je još 1964. g. i imao je status pouzdanog saradnika. Na vezi ga je držao Spaso Dursun, službenik SDB-a iz Trebinja. Sveštenik Velimir Brenjo i danas služi u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji.
Agent UDBE je bio i drugi trebinjski sveštenik Arsenije Ćorović. Špijunski rad je započeo 1982. g. na dobrovoljnoj osnovi i pod pseudonimom ''Ognjen''. Interesantno je da je jedan trebinjski sveštenik imao špijunski pseudonim ''Ozren'', a drugi ''Ognjen'' pri čemu je ''Ognjen'', kako se vidi iz službenog dokumenta SDB-a, imao zadatak da špijunura svoga episkopa i svoga kolegu ''Ozrena'', koji je, takođe, bio špijun, ali pod proverom. Špijunska služba mu je prestala 1. oktobra 1990. godine na predlog Spasa Ratkovića, službenika SDB-a Trebinje.
I Bogoljub Čanić, od Udbe zvani doušnik ''Prokopije'', zavrbovan je 1987. godine kao paroh u Stocu. Špijunirao je svoga episkopa i sveštenike Aleksu Zupca i Rada Govedaricu, ali i vernike Jova Puhala, Slobodana Kurilića i druge. Miro Prelo i Dragutin Žarković, operativci SDB-a, zapisali su da su podatke koje im je sveštenik Čanić ustupao proveravali preko drugih izvora i da su se isti pokazali tačnim. ''Čanić je u svim kontaktima ispoljio ozbiljnost u izvršavanju postignutih dogovora i u više navrata je samoinicijativno izražavao spremnost da će nas u granicama svojih mogućnosti i u buduće, prije svega iz patriotskih pobuda, izveštavati o svim bezbednosno-interesantnim saznanjima do kojih bude došao. Pored toga, ispoljio je i potrebni stepen smisla za konspirativnost prilikom održavanja kontakata na čemu je, inače, posebno insistirao''.
Sveštenik Čanić je na osnovu ovakvih karakteristika 23. maja 1986. g. dobio status saradnika SDB-a pod pseudonimom ''Prokopije''. Sveštenik Čanić je i danas sveštenik u Banjalučkoj eparhiji.
Služba državne bezbednosti je 1978. g. zavrbovala i sveštenika Ivana Grgura, paroha u Avtovcu kod Gacka u Zahumsko-hercegovačkoj eparhiji. Špijunski pseudonim mu je bio ''Tihi''. Ocenjen je kao iskren i konstatovano da potiče iz porodice koja je u ratu pripadala četnicima. Imao je zadatak da špijunira svoga kolegu sveštenika Blagotu Vasiljevića, a na ''vezi'' ga je držao Spaso Ratković, službenik SDB-a.
I sveštenik Kostadin Šipovac, paroh u Kifinom Selu kod Nevesinja, bio je saradnik Udbe. Angažovan je 1982. g. na predlog Jova Čokorila, službenika SDB-a. Dobio je konspirativno ime ''Mitar'', a zadatak mu je bio da prati svoga episkopa i kolege sveštenike Aleksu Zupca, Bogdana Šešliju, ali i vernike.
Poznati lider prokomunističkog Udruženja sveštenika Krstan Bijeljac radio je za SDB pod špijunskim nazivom ''Faust''. Imao je status i kvalifikaciju pouzdanog informatora, a na ''vezi'' ga je držao Momir Vuković, službenik SDB-a Sarajevo.
Neverovatno je, ali istinito je da je i poznati sveštenik sa grbavičkog ratišta Vojislav Čarkić, zvani ''pop Žućo'', bio agent tajne policije pod špijunskim pseudonimom ''Pikolo''. Zavrbovan je 1982. g. i od tada je davao ''vrlo kvalitetna zapažanja o pojedinim sveštenicima sa područja Dabro-bosanske eparhije koji predstavljaju interes SDB, te nekim aktuelnim tendencijama u SPC.
''Kroz dosadašnji rad, Čarkić nam je dao određena zapažanja za grupu sveštenika ''Justinovaca'' - ''Zilota'' iz Beograda (Atanasije Jevtić, Amfilohije Radović, Irinej Bulović) sa kojima je u "prijateljskim odnosima''. Cinkario je i svoga episkopa, ali i kolege sveštenike Dragomira Ubiparipovića, Vasu Rajaka, Momira Vukovića, Neđu Janjića i druge. Udbu je redovno informisao o sadržaju i temama bratskih sastanaka sveštenika, kao i diskusijama sveštenika.
Sveštenik Cvijan Golubović, paroh u Nišićima, angažovan je za Udbu 1982. godine pod špijunskim pseudonimom ''Bor''. Cinkario je svoga episkopa i kolege sveštenike Stanka Bosnića, Dragomira Ubiparipovića, Nedeljka Popovića (ubijen od muslimanskih terorista 1992. g. u Trnovu i sahranjen pored crkve). O njima i opštim kretanjima u SPC sačinio je četrnaest pismena i dostavio ih je Udbi. Na predlog Mirka Subotića, službenika SDB-a Sarajevo, unapređen je iz statusa operativne veze u status saradnika.
Paroh sokolački Milorad Ljubinac je svojim služenjem Udbi zapanjio čak i njihove službenike. On je u Udbi cinkario ljudske ispovesti?! Špijunski pseudonim mu je bio ''Raška'', a zavrbovan je 1985. godine. Udbu je informisao o srpskom nacionalizmu sa pet redovnih informacija i šest operativnih depeša. U predlogu Mirka Subotića, službenika SDB-a, da se Ljubinac unapredi u status saradnika SDB-a zapisano je da ''o njegovoj spremnosti za saradnju dovoljno govori podatak da je on prekršio sveštenički zavet o ispovesti i upoznao nas sa podacima koje mu je prilikom tog čina prezentirao sveštenik Vaso Rajak''.
Svoje kolege je špijunirao i sveštenik Periša Vranić iz Sarajeva. Pod špijunskim pseudonimom ''Baltazar'' je zavrbovan 1973. g. i to na dobrovoljnoj osnovi. Ocenjen je kao pouzdan, a na ''vezi'' ga je držao Boris Tankosić, službenik SDB-a Sarajevo.
I rođeni brat današnjeg Episkopa vranjskog Pahomija, sveštenik Stevan Gačić, zavrbovan je za UDBU 1978. godine. Na ''vezi'' ga je, pod špijunskim pseudonimom ''Konstantin'', držao Borislav Tolpa, službenik SDB-a. Interesantno je da je sin sveštenika Stevana Gačića - Veljko, danas sveštenik kod Episkopa srednjoevropskog Konstantina.
Vanredni učenik bogoslovije Ratko Gatarević iz Brezika kod Brčkog je 1987. g. zavrbovan za UDBU pod špijunskim pseudonimom ''Danilo''.
Sveštenik Slobodan Jović iz Slavonskog Kobaša ima svoj doušnički dosije. Špijunski pseudonim mu je bio ''Olimp'', ali je 1982. g. konstatovano da ne želi da radi i da izbegava saradnju.
I sveštenik Mitar Krsmanović, paroh u Fakovićima kod Bratunca, imao je status saradnika. Špijunski nadimak mu je bio ''Dečani''.
Sveštenik Dragomir Lazarević, paroh u Mačkovcu kod Lopara, imao je dva špijunska nadimka. Prvi mu je bio ''Vladan'', a od 1987. g. ''Karmen''. I on je špijunirao svoje kolege sveštenike i vernike.
Današnji paroh SPC u Njujorku sveštenik Đokan Majstorović je pod špijunskim pseudonimom ''Jovan'' zavrbovan za UDBU tokom odsluženja vojnog roka. Nakon završetka vojnog roka predat je na vezu operativnom radniku SDB-a u Tuzli.
Sveštenik Nedeljko Mitrović sa špijunskim nadimkom ''Živorad'' je otpušten sa spiska saradnika 1987. g. pošto se, kako je navedeno, bavio nedozvoljenom trgovinom, kupovinom i preprodajom deviza, švercom automobila po kom osnovu je i kažnjen od Opštinskog suda u Tuzli.
Današnji glavni sekretar Svetog arhijerejskog sinoda SPC protojerej-stavrofor Savo Jović, koji je svojevremeno osuđen na višegodišnju robiju bez ikakvog razloga, špijuniran je od sveštenika Milivoja Nenića. Nenićev špijunski pseudonim je bio ''Podgora''.
Na osnovu kompromitujućeg materijala je zavrbovan i sveštenik Ratko Popović, paroh u Zavidovićima. Za tajnu komunističku policiju je radio od 1947, a špijunski pseudonim mu je bio ''Svetislav''. Ocenjen je kao konspirativan i obazriv informator, a na ''vezi'' ga je držao Ranko Ubiparipović, službenik SDB-a iz Zenice.
I donjovakufski sveštenik Vojin Trninić je 1984. g. zavrbovan za SDB pod špijunskim pseudonimom ''Đakon''. Ocenjen je kao komunikativan i pouzdan informator na dobrovoljnoj osnovi, a na ''vezi'' ga je držao Lazo Ždero, službenik SDB-a iz Zenice.
Među saradnicima tajne komunističke policije nalazili su se i sveštenici Veselko Ljubojević ''San'' iz Laktaša, Budimir Anđelić ''Trifko'' iz Trsta, Milivoje Mandić ''Savo'' iz Rogatice, Pero Mađarević ''Vanja'' iz Janja, Rado Marković ''Dositej'' iz Zagona, Borislav Petrović ''Zagora'' iz Krtove i drugi.
I civili su bili zaduženi za praćenje pojedinih sveštenika. Tako je, na primer, Jovo Vidaković, radnik na privremenom radu u Sidneju u Australiji, bio zadužen da prati sveštenika Milorada Lončara. Konspirativno ime mu je bilo ''Stanimir''. Branko Govedarica je od 1984. g. špijunirao sveštenika Bogdana Šešliju iz Bijelog Polja kod Mostara.
Udba i SDB su svoje saradnike imale i među vladikama.
Prvi episkop agent Udbe u Bosni i Hercegovini je bio Episkop banjalučki, potonji sremski dr Andrej (Frušić).
Današnji Episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) je, prema podacima iz njegovog doušničkog kartona, još 1960. godine zavrbovan za Udbu pod špijunskim pseudonimom ''Pavle''. Zavrbovan je na osnovu ''kompromitujućeg materijala'', a ocenjen je kao pouzdan saradnik. Udba ga je usmerila ''na problem pravoslavnog klera''.
Zanimljivo je da su operativni radnici tajne komunističke policije koji su bili zaduženi za sveštenike bili Srbi, a njihove starešine uglavnom muslimani i Hrvati. To je i razumljivo pošto su kao sunarodnici lakše mogli da ostvare kontakte i dobiju željene informacije.
Većina od nabrojanih sveštenika i danas je u aktivnoj službi u SPC na dužnosti parohijskih sveštenika, namesnika i starešina crkava. Mnogi od njih su odlikovani najvišim crkvenim odlikovanjem - pravom nošenja naprsnog krsta. Neminovno se postavlja pitanje zbog čega crkvene vlasti nisu ništa preduzele da se sveštenici koji su špijunirali svoje kolege, vernike, pa čak i detalje ispovesti prenosili u policiju, udalje iz aktivne svešteničke službe.
S druge strane, otvara se i pitanje odgovornosti Episkopa zvorničko-tuzlanskog Vasilija (Kačavende) i njegovog moralnog prava da sveštenike - agente poziva na odgovornost, ako je i on bio u istoj službi i to mnogo duže od njih.
Čudno ili ne, ali pravilo je da su najbogatiji sveštenici u Bosni i Hercegovini upravo oni koji su za vreme komunizma špijunirali svoje kolege i vernike.

Pitanja koja čekaju na odgovore

Dr Branka Prpa, direktor Arhiva Grada Beograda u kome je deponovana dokumentacija Ozne i UDB-e, trebalo bi da odgovori ovdašnjoj javnosti: da li se u primljenoj arhivi nalaze i dosijei episkopa, sveštenika i monaha - agenata tajne komunističke policije? Da li je materijal arhivski sređen? Koliko su kutija primili? Kada će i na koji način biti dostupan istraživačima?
Rade Bulatović, direktor BIA, ili osoba iz BIA zadužena za kontakt sa medijima bi mogla da odgovori: gde se nalaze dosijei sveštenika-agenata Službe? Ako su predati Arhivu grada Beograda - zašto tamo, a ne u Arhiv Srbije pošto je služba republičkog, a ne gradskog značaja i nadležnosti? Koji ministar, ili koji rukovodilac službe je tako odlučio, i ko je sproveo tu odluku? Koliko je kutija materijala i dosijea agenata i praćenih osoba predato Arhivu i za koji period? Da li i danas BIA među svojim saradnicima ima i sveštenike? Zašto, u cilju izgrađivanja boljih odnosa između SPC i države, BIA nije ništa preduzela da se uklone prislušni uređaji iz Patrijaršije i odaja srpskog patrijarha koji su postavljeni još u komunističkom režimu i koji su korišćeni za vreme režima Slobodana Miloševića? Da li se ti uređaji koriste i danas?
Svetko Kovač, načelnik Vojne bezbednosne agencije bi trebalo da kaže gde se nalaze dosijei sveštenika - agenata vojne službe bezbednosti? Kada će ti dosijei biti dostupni javnosti i istraživačima?
Dušan Mihajlović, bivši ministar policije, ukoliko nekad izađe iz svojih "povlenskih magli", trebalo bi javnosti da saopšti: kako je i zašto za vreme njegovog mandata izvršena predaja arhivske građe OZNE i Udbe? Zašto kao prijatelj Crkve nije ništa učinio da se ti dosijei predaju crkvenim vlastima?
Goran Petrović i Zoran Mijatović, bivši rukovodioci SDB, mogli bi da progovore o predaji dosijea Arhivu Grada Beograda: Zašto su dosijei predati Arhivu grada Beograda, a ne Arhivu Srbije? Ko je naredio da se arhiva preda Arhivu grada Beograda? Koliko je kutija arhive predato?
Episkop Žički Hrizostom (Stolić), predsednik Velikog Crkvenog suda, morao bi da zna i da kaze: da li je angažman sveštenika i monaha u tajnim službama Brozovog i Miloševićevog režima greh? Kakve kazne propisuju kanoni i crkvena pravila u tim slučajevima? Da li je SPC zainteresovana da se otvore arhivi Udbe i sazna ko je od sveštenika ili monaha radio za tajne službe? Da li je, ukoliko se dokaže da je neko radio za tajne policijske službe komunističkog režima, penzionisanje i uklanjanje sa crkvenih dužnosti minimalna kazna u tom slučaju? Šta ukoliko se dozna da je budući srpski patrijarh bio saradnik neke od tajnih komunističkih službi?
Episkop Zvorničko-tuzlanski Vasilije (Kačavenda) bi ovoj javnosti mogao da priušti informaciju: zašto protiv sveštenika iz njegove eparhije koji su radili za UDBU (i čiji su dosijei objavljeni) nije pokrenuo disciplinske postupke?
Episkop Banjalučki Jefrem (Milutinović) verovatno zna: zašto protiv sveštenika iz njegove eparhije koji su radili za Udbu i čiji su dosijei objavljeni nije pokrenuo disciplinske postupke?
Sredoje Nović, bivši funkcioner SDB-a i ministar unutrašnjih poslova Republike Srpske, lako će prepoznati i odgovoriti: da li su njegovi potpisi na kartonima saradnika SDB-a dok je on bio funkcioner, a koji su objavljeni u knjizi ''Čuvari Jugoslavije'', autentični? Šta misli o sveštenicima koji su radili za SDB dok je on bio u toj službi?
Dr Veljko Đurić, istoričar, sigurno zna: koliko u arhivi Savezne komisije za verska pitanja u Arhivu Jugoslavije ima kompromitujućeg materijala o vladikama i sveštenicima za vreme komunizma? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Šta misli koliko je agenata bilo iz redova SPC?
Dr Radmila Radić, istoričar iz Instituta za savremenu istoriju, mogla bi da pojasni: koliko su pojedini episkopi i sveštenici sarađivali sa komunističkim režimom i njihovom tajnom policijom? Šta je režim posebno interesovalo u SPC? Koja su crkvena pitanja bila najinteresantnija za režim?
Sveštenik Neđo Janjić iz Kelnam u Nemačkoj mogao bi da se seti: zašto je osuđen kao sveštenik ''zbog neprijateljske propagande"? Šta misli o sveštenicima koji su sarađivali sa Udbom? Da li oni danas treba da snose odgovornost i da se uklone sa aktivne svešteničke službe?
Protođakon Ljubomir Ranković, urednik ''Glasa Crkve'' Šabačko-valjevske eparhije, treba da kaze: koliko je u Šabačko-valjevskoj eparhiji bilo sveštenika za koje se pretpostavljalo ili znalo da su agenti tajne komunističke policije? Da li su takvi još uvek aktivni sveštenici? Koliko su ''Glas Crkve'' kao preteča antikomunističke štampe osamdesetih godina prošlog veka, ali i njegovi urednici, bio pod prismotrom tajne policije? Da li su možda znali nekoga od sveštenika koji su u to vreme radili za tajnu policiju? Šta misli o sveštenicima koji su detalje ispovesti vernika otkucavali u policiju? Da li je to špijuniranje za tajnu policiju greh protiv Crkve ili vrlina za državu? Da li je neophodna lustracija u SPC? Šta ako se dokaže da je neki episkop bio agent tajne policije? Da li bi, prema crkvenim pravilima, ista duhovna kazna važila i za episkope i za sveštenike?
Antonije Đurić, književnik i autor ''Crvene kuge'', tamnovao je kao mladić sa velikim brojem ljudi "nacionalno opredeljenih", pa i sa sveštenicima u kazamatu u Sremskoj Mitrovici odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. On sigurno zna da li je bilo sveštenika koji su tajno radili za zatvorsku upravu? Kako su ih gledali ostali zatvorenici? Zašto se o tome još uvek ćuti?
Konačno, zašto ne upitati i rimokatolike, recimo nadbiskupa beogradskog Stanislava Hočevara: kakav je stav Rimokatoličke crkve o sveštenim licima koja su za vreme komunizma radila za tajnu komunističku policiju? Koliko je bilo takvih biskupa i sveštenika?