Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Чувајмо и волимо своју Свету Цркву и помозимо је својим светим животом
#29

(24-06-2015, 06:18 PM)Павле Пише:  Прочитао сам и ја у коментарима. И то да му је жена умрла и шта ти ја знам.
Сваки свештеник је пастир. Сад ја треба да узмем да премлатим свакога ко ми стане на жуљ кад ме нека туга сабије. Погубише се тотално ови савремени свештеници. Наравно, не треба генерализовати.

Апсолутно се слажем са тобом.И мене многи нервирају па их не шутирам ногом у дупе!Али ови новотарци су потпуно помахнитали!!!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#30

Више штете си ти нанео многим пропагандним текстовима против Цркве, него овај свештеник ногом!
И не само штете против Цркве, већ и штете овом форуму- удбашким и зборачким парацрквеним текстовима. Чуди ме како те овде главни толеришу! Сирома'

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#31

Свечано прослављена храмовна слава у манастиру Св. Никите Ремезијанског у Вргудинцу!

24. јуна/7. јула Света Црква слави празник Рођења Светог Јована Крститеља (Јовањдан). Истога дана прославља се и велики угодник Божији Свети Никита Епископ града Ремезијане, данашње Беле Паланке код Ниша. Овом Светитељу древне Цркве Христове (живео у IV и V веку) посвећена је катакомба – манастир у селу Вргудинац код Пеле Паланке. Овај манастир је у уторак, 24. јуна/7. јула свечано прославио Јовањдан и свог патрона - Св. Никиту Ремезијанског. Свету Архијерејску Литургију поводом двоструког празничног славља служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу Г. Артемије уз саслужење хорепископа старорашког и лозничког Г. Николаја и десетак клирика епархије у егзилу.
Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је бројно монаштво епархије и око 150 верника из разних крајева Србије. Многи од њих су се причестили пречистим Телом и Крвљу Господа Христа.

У својој архипастирској беседи Владика Артемије је истакао: „Данас је браћо и сестре дупли празник - двоструко рођење славимо. Славимо једно рођење по телу и једно рођење по духу. Наиме, данас славимо рођење светог славног пророка Претече и Крститеља Господњег Јована кога је Бог послао пред лицем Господа Христа да припреми пут његов, да поравна стазе и припреми народ за његово примање. И други рођендан јесте у ствари дан упокојење светог Никите Ремезијанског коме је овај овде скромни манастир и посвећен. Света Црква Православна у историји својој слави само три рођендана по телу: рођендан Свете Богородице, рођендан Господа Исуса Христа и рођендан светог Јована Претече. Код осталих светитеља славимо њихово духовно рођење - њихово упокојење у Господу, јер они су тада рођени за живот вечни а не за привремени. Данас, међутим, славимо светога Јована, славимо његово телесно рођење за овај живот због значаја које је он имао у историји хришћанства, у животу самога Господа Христа. Он се удостоји да га Господ Христос назове највећим рођеним од жена,највећи међу људима од Адама до данас“.

После речи о чудесном рођењу Светог Јована Крститеља од престарелих родитеља и његовом подвижничком животу Владика је верном народу говорио о подвигу Светог Никите: „Он је био епископ у овим крајевима овде у Ремезијани, то је била Бела Паланка по предању, ту је он столовао и пролазио овим крајевима, служио Богу, учио народ, како каже у његовом житију од светог Павлина милостивога. Ово су били дивљи крајеви, шумовити, пуни разбојника а он је својим молитвама, својим радом и ревношћу те разбојнике претворио у јагањце. Многи од њих су постали монаси, па свуда по тим шумама где су они царовали узносиле су се Богу молитве и приносили се подвизи за славу Божију и за спасење народа Божјега“.

Након Свете Литургије Владика је обавио чин резања славског колача и благосиљања жита. Поред сестара манастира домаћини славе ове године су били Иван и Гордана Младеновић из Приштине. За домаћина идуће године пријавио се Драган Јованић из Косова Поља. Овим поступком домаћини славе показују да народ са Косова и Метохије не заборавља свог пастира у прогонству и да са њим жели да буде и духом и телом.

На крају је Владика Артемије доделио захвалнице ктиторима манастира Радмилу и Десанки Крстић из Канаде и другим добротворима манастира.

За време трпезе љубави приређен је пригодан програм. За овај моменат се побринула сестра Горица Тркуља из Прокупља. Господ да благослови њен труд и жртву као и труд сестара манастира Светог Никите на припреми овогодишње славе и уопште у светом делу духовне обнове нашег народа. Амин.


Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#32


Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#33

Григорије ради „помирења“ не помиње да су пребиловачке мученике побили усташе предвођене фанатизованим херцеговачким фратрима!

Његово преосвештенство владика захумско-херцеговачки и приморски Григорије демантовао је да је икада изјавио да је у масакру у Пребиловцима „учествовало око 1.000 усташа предвођених локалним фанатизованим херцеговачким фратрима махом ђака широкобријешке фрањевачке гимназије“.

У тексту који је пренијела Новинска агенција Републике Српске „СРНА“ 4. јула ове године, владика Григорија је вјернике позвао да присуствују литургији у Пребиловцима 8. августа и ниједном ријечју није помињао ко је починио злочин.

Владика Григорије је у том тексту позвао људе на праштање.

Срна у цјелости објављује позив владике Григорија под називом „Имајте добру вољу и хтјење, дођите у Пребиловце да славимо живот и Васкрсење“:

Освећење храма и Свету архијерејску литургију служиће Његова светост патријарх српски господин Иринеј у суботу, 8. августа 2015. са почетком у 8.00 часова.

Тамо на југу, крај Хутова, Неретве, Брегаве, на бријегу у Пребиловцима, догађа се чудо. Збива се догађај најважнији за човјека, свијет и постојање његово. Догађа се Васкрсење. Бог походи народ свој. Бог васкрсава кости људске, премудрост Божија зида дом себи и њима, мученичким костима. Прије седамдесет и пет година пребиловачки мученици су живјели исто као и ми данас: бринули се, радили, стрепили, надали се, имали, оскудијевали, радовали се и туговали, некада пјевали, некада плакали; маштали, вољели, снивали.

Међутим, неки други људи, пустивши у своја срца зло и злога, одлучише да их убију. Не да им узму имања само, њихову радост и тугу, него много више, наумили су да им одузму сами живот. И то су злодјело и починили. Убили су жене, дјецу, одрасле људе, старце и старице. Бацили су их у јаме тамнице, безданице, у таму најкрајњу, у дубину земље. Потом су дијелили плијен, њихова имања, њихов мал, овце и коње, волове, воће и поврће, жита и винограде.

Али убрзо, чим се рат сврши, не би им дато да уживају у уграбљеном плијену. Ходили су земљом зли људи, убице и крвници, опијали се, лагали, траг заметали и нетрагом нестајали. Коначно, педесет година послије страдања кости мученика угледаше свјетлост и сунце и засијаше у тами људске злобе као мир и опомена, а синови страдалника напокон достојно сахранише кости предака..

Авај, људи, ипак, од њиховог страдања не научише много. Синови злочинаца, синови по хтјењу и опредјељењу, бомбама и минама разорише започети храм и костурницу, и по други пут мучки убише већ убијене. Од њихових експлозија подиже се силан пепео и избише непрегледне варнице. Као и оне прве, тако и ове убице почеше да као несрећни тумарају по свијету, носећи на себи пепео невиних и спаљених костију као неизбрисив траг. А варнице те страшне експлозије падоше пак нечујно у домове синова мученика, у пригушена кандила, и почеше смирено и тихо да служе и да свијетле.

Потомци њихови, многи Херцеговци расути по свијету, стојећи пред тим иконама молише се Богу и свецима и разгоријеваше у себи сјећање на претке мученике. Из њихове вјере изниче овај храм Васкрсења Христова у Пребиловцима, бијел и свијетао, саздан на праху и костима невино убијених, саздан на вјери у Христа који изведе из ада, из утробе земље, сваку душу умрлу и смрћу заробљену. Он, Христос у Пребиловцима изведе из смрти и преведе у живот мартире пребиловачке и херцеговачке.

Зато вас позивамо да на празник освећења и прослављења ових светих страдалника дођете као на празник Васкрсења. Обуците се свечано; пјеваћемо побједи, неће то бити опијело. Дођите ма гдје да сте и ма колико далеко били, чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос.

Зато умијте душу праштањем, тијело миром и кајањем, срце пустите да гори као кандило; радошћу прекријте лице. Дођите у Пребиловце јер боље је бити потомак убијеног него убице. То што смо чекали, збило се: побједа правде и живота, јер срамота је бити не убијени, већ убица. Стога нам је боље, браћо, да се огријемо на огњишту славе и страдања неголи да цијели свијет задобијемо, души својој наудивши.

Молим вас кољенопреклоно обуците се у радост и у бијело. Имајте добру вољу и хтјење, дођите у Пребиловце да славимо живот и Васкрсење, наводи се у позиву Његовог преосвештенства владике захумско-херцеговачког и приморског Григорија.

СРНА

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#34

Црквени вашари, славе свеце уз турбо-фолк, алкохол и голе играчице!

У нека давна времена о којима знамо само из књига и сећања оних генерација које полако нестају, живели су неки други људи, неким бољим животом, дуже, срећније, Богу угодније. Радило се, ратовало се, славило се, веселило се. Другачије, умесније, скромније. Та ера је прошла, време у ком се Човек сретао на сваком углу, згажена је од нових, савремених људи жељних свега. Згажена као нешто недовољно добро, нешто што у сваком „модерном човеку“ по њима треба да изазове стид што је уопште настао од таквих предака.
Одрасла сам недалеко од цркве Светог Илије у Бајиној Башти. Порта је за нас децу из комшилука била игралиште, ипак и поред тога што смо се у порти осећали као у сопственом дворишту односили смо се према том простору са неким изразитим поштовањем. Нико нас на то није наводио, нити су нам нешто бранили, једноставно то је био наш одраз унутарњих осећања.
Са друге стране, док смо ми деца, ваљда чистијег срца и ближа Богу, поштовала не само цркву као светињу, већ и двориште и свештенство, одрасли, свесно или несвесно, нису имали исти однос према томе.
Црква Светог Илије, логично слави Светог Илију. Управо у том слављу свеца кога поштују и славе чак и Срби муслинске вероисповести, јавља се један шокантан парадокс.
Тог дана, ваљда да би се уприличило што веће весеље, општине подгојене комунистичким и безверним кадровима подилазе најефтинијем квазинационализму, односно оним што они посматрају кроз национализам – ићу и пићу у црквеној порти.
Некада су те прославе црквених слава биле примерене, сем литургија обично је свечаност била уприличена црквеним хором или наступом културно уметничког друштва, где су млади у народним ношњама подсећали народ на стара времена.Тада су људи дане проводили на њиви, па је тај излаз и „састанак света“ био један од ретких друштвених догађаја.
Но, како је временом поглед безумних комуниста увек ишао корак даље и у свему видео прилику да кроз „народно весеље“ илити иће и пиће, умеша своје прљаве прсте и све лепо и свето загади, тако су настали црквени вашари какве данас познајемо.
Одлично се сећам како смо наслоњени на стару црквену капију посматрали мајсторе док постављају шатре. Цело Црквено брдо би било непроходно за аутомобиле већ од другог августа па до четвртог, петог… И малтене од ране зоре, док још траје литургија, па до касно у ноћ бубњали су басови и чули се звуци крештавих певачица. Речи песама неприкладне ни за какву прилику, а камоли за прославу Светог Илије.
Сећам се добро када је један свештеник казао: Е јадни људи, не радује се Свети Илија јер га овако славите, већ плаче над вама безумницима.
Ипак, ко је могао против „народне воље“. Да су се свештеници побунили, комунистичка власт би рекла: Ето народе, ми хоћемо да удовољимо цркви, да доведемо народ, да буде веће весеље а њима и то смета.
Прост народ, радници, жељни мало забаве само би климали главом… Једне године се чак нешто слично и десило, додуше нисам најбоље схватила шта и како, тако да у те интерне ствари не бих ни залазила.
Посебно јер није у сваком крају исто, било је места где су сами свештеници организовали вашаре, а било је и места где су свештеницима „скидане главе“ јер ни по цену тога „шта ће народ помислити“ нису хтели да скрнаве ни цркву, ни светитеља.
Прошле ноћи је у порти цркве у Вранићу, током постављања једног од шатора за потребе прославе сеоске славе један човек убијен, док је други рањен. Полиција трага за двојицом младића због овог злочина. Према речима очевидаца, свађа је започела јер су осумњичени уринирали у кругу црквеног дворишта када им је пришао несрећно страдали Саша Јоксић са намером да их опомене да то не раде. Свађа је измакла контроли и крв је пала, на Светог Илију.
Подвући, на Светог Илију! И запитати се да ли ће нови, модерни људи којима је Бог „фикција умно оболелих религиозних фанатика“ моћи да протумаче знаке опомене? Да ли ће се они силни „велики Срби“ што се прекрсте „одваљени“ од алкохола и разбију флашу о двориште порте „у име Бога“ дозвати себи и запитати се да ли је заиста могуће да наши свеци уживају у овим новокомпанованим мелодијама и речима песама где се једино позива на грех?
Најзад, хоће ли се и свештенство коначно опаметити и укинути овакве прославе у непосредној близини верских објеката? Или ће можда ради више верника, јер ко још брине о квалитету кад квантитет доноси кинту, разголићене певаљке сем у порту ући и у црквени хор…
Ово није прва несрећа која је људском глупошћу „увеличала“ празник ,а није ни последња.
Када прође вашар и скупе се шатори, клупе, столови,на земљи остане на стотине златних чепова са пивских флаша, конзерви,поломљеног стакла. Остане мирис алкохола и дувана који избија из земље, све док не падне киша или не дођу комуналци да сперу ту срамоту.
Врли нови свет, где је срамота за понос, а од поноса се народ срами. Где изопаченост царује, а сви сваког гледају, виде друге боље него себе, вашаре, славе оно што се не слави, грцају у зависти јер нису на месту лопужа да и сами краду, тајно се облизују над голотињом док је јавно пљују, чуде се сопственој несрећи и питају се: Па где је тај Бог да нас Србе ослободи, од нас самих?
Весна Веизовић

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#35

МЕШТАНИ СЕЛА ШОПИЋ КОД ЛАЗАРЕВЦА ПОРУЧИЛИ ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ ДА ЋЕ КОМПЛЕТНО ПРЕЋИ У ИСЛАМ УКОЛИКО ИМ ЛОКАЛНИ ПОП СРУШИ ЦРКВУ
Српско село прелази у ислам? Ако им патријарх Иринеј ово не испуни, цело село ће променити веру
Мештани села Шопићи, близу Лазаревца, упутили су писмо патријарху Иринеју како би спречили локалног пароха да им сруши цркву. Уколико се то деси, сви ће колективно прећи у ислам.

“Ако не добијемо вашу подршку, коју очекујемо као верници и ваши искрени мирјани, бићемо принуђени да, боже ме прости, пређемо колективно у ислам како бисмо по позитивним законима Републике Србије добили бољу заштиту за наше објекте и да као наши стари мученици на тај начин чувамо нашег Господа Исуса Христа у срцу, а на главу ставимо било коју капу која ће нам омогућити да од бахатости и било чије самовоље заштитимо наше светиње“, наводи се у писму.

Предрагу Лазаревићу, мештанину овог села, није јасна одлука попа Мирка да сруши стару цркву.

“Геолог сам по струци и врло добро знам да испод цркве нема никаквог клизишта. О поповој тврдњи да темељи нису добри улудо је и трошити речи ако се зна да црква на свом месту стоји нетакнута готово 150 година“ – каже Лазаревић, потомак једног од градитеља цркве, за “Ало”.


Ало

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#36

ОСУЂИВАЊЕ ЈЕ ИЗОПАЧЕНО ДУХОВНО СТАЊЕ!

Живот православног хришћанина је незамислив без Цркве, без духовника. Многи људи признају да им је раније црквено мишљење било туђе и да су се задовољавали тим тешким положајем у коме су живели. Међутим, након што су прогледали и дотакли се спасавајуће црквене благодати, већ не замишљају свој живот без Цркве, без духовника. Духовник је исповедник Христове вере и томе учи своје парохијане, паству.


Веома је лако критиковати свештенство. Али, од кога чујемо такву критику? Највише од оних који се не обазиру ни на шта и не чувају заповести Божије. Али зато са великим одушевљењем, некаквом злурадошћу говоре и шире различите клеветничке сплетке, а понекада, нажалост, и тужну истину. Заиста, никога не критикују са таквом спремношћу и агресијом као представнике Цркве. Окривљују их за фарисејство, лицемерје, дволичност, среброљубље, порочни начин живота. Та критика се чује од људи у којима нема вере и осећања заједништва са Црквом. Последица је да се људи који не разликују истинско предназначење Цркве од њеног спољашњег облика, одвраћају од Ње и иду секташима, то јест онима који не жале ништа да би максимално оцрнили Цркву.



Ако пажљиво осмотримо захтеве које износе свештенству такви "хришћани" може се лако увидети да су ти захтеви практично неиспуњиви. Од свештенства се тражи све оно од чега са великом лакоћом ослобађају себе. Ако је свештеник погрешио, или се разгневио, или није обратио пажњу на неког или нешто - то му се никако не опрашта. Чак и мале слабости које су виђене у свештенику постају разлог саблажњавања. Међутим, и свештеник је човек као и сваки други. И у њему, као и у сваком другом човеку, постоји наследна склоност ка греху. И са њим се очајно бори зло. И он може да погреши.



Рећи ћу још нешто. Немогуће је негирати да и међу свештенством постоје они који се заиста не налазе на висини. Црква, знајући за то, непрестано брине о очишћењу својих редова. Међутим, главни проблем није у томе. Несрећа је у томе што већина "верујућих" који воле да оцрњују свештенство у потпуности немају црквену свест. За њих Црква није мајка, њима је у принципу туђа црквена јерархија. У њима нема никакве хришћанске љубави према свештенству, не само као јерарсима, већ просто као људима. Одатле и потиче та суровост, а често и мржња, која се показује у вези са Црквом и јерарсима. Суштински, у томе се и налази разлог "нецрквеног хришћанства".
Осуда свештенослужитеља, духовника је - страшан грех. Уопште, осуда указује на изопаченост човековог духовног стања. Веома често човек у потпуности не познаје себе, иако мисли да је код њега све у реду и не брине због сопствене душе, обремењене животињским страстима и гресима. Није велика храброст у томе да примећујеш и на сваки начин преувеличаваш мале слабости свог духовника или неког другог свештенослужитеља. Било би много боље ако би уместо тога хришћани стремили умножавању сопствених врлина.




Архиепископ потијски и хобски Григорије (Бербичашвили)

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним