ЗАТИРАЊЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ- ПЛАН ИЛИ СЛУЧАЈ
Ако би се један универзитетски образован грађанин Србије, који је неким чудом заспао почетком 1912. године, као српска верзија Рип ван Винкла (посрбимо му име – нека буде у скоро дословном преводу: Родољуб Пужић), и пробудио се – не после 20 година као Рип, него после 100 година – у 2012-ој години, имао би и чему да се у Србији начуди. Као образован човек, он је 1912. године познавао аутомобиле и возове, авионе, телефон и телеграф, читао новине и илустроване часописе, ишао у биоскопе, куповао по тадашњим модерно опремљеним радњама... Све садашње, савремене, модерне, верзије ових ствари га не би запањиле. Брзо би схватио да је то последица техничког усавршавања, модернизације, прогреса и обрадовао би им се – али једна ствар би га запањила и изазвала крајње мучан утисак: откуд толика поплава “latinicе“ у Србији? Где је нестала српска ћирилица... и зашто? Он, у Србији 1912. године, није могао да запази ниједну књигу, новину, часопис, плакат, штампане на латиници у тој земљи. Данас, у 2012-ој години, шетајући, на пример београдском Кнез Михаиловом, Родољуб не би видео ниједну ћириличну фирму, а морао би се јако помучити док на киосцима и у излозима књижара пронађе неки ћирилични наслов! Он, наравно, није могао ништа знати о томе да је Србија од краја 1915. до краја 1918. године била окупирана од стране Аустроугарске, која је забранила ћирилицу – а када би то знао, онај призор у Кнез Михаиловој улици га не би запањио: само би са сетом помислио да аустроугарска окупација још увек траје! Уосталом, ко зна?! Његовог модерног српског парњака по образовању, ове, 2012. године, то преовладавање “latinice“ уопште не би зачудило. Он га чак не би ни запазио. Још су се његови деда и отац, постепено препарирани од лукавих и мудрих – и не баш увек нежних политичких, полицијских и језичких “спин доктора“ – навикли не само на појаву него и на све већи продор “latinice“. Убедили су их да је ћирилица застарела, да је она одлика назадњаштва и мрачног национализма, да је употреба “latinice“ добра, лепа и корисна – јер и она је наводно српска, она наводно олакшава комуникацију са модерним светом, наводно олакшава учење страних језика, наводно олакшава оријентацију страним туристима – и шта све наводно не – и све то само наводно лепо и фино.
Покушајмо да помогнемо Родољубу, да и он схвати о чему се ради(ло) – да заједно погледамо шта се то све током протеклих 100 година збива(ло) са ћирилицом у публикацијама у Србији.
Ја нисам ни школовани философ, ни језикословац, ни библиограф, него само обичан лекар и зато сам неук – не знам како треба водити дубокоумна философско-лексичка истраживања и излагања. Али, пошто имам доста искуства у медицинском истраживању, описивању болести и медицинским публикацијама, ја ћу се у даљем излагању држати принципа излагања као код изучавања неке заразне болести, што ово, по мом мишљењу, и јесте.
Хајде да погледамо кроз какве је све фазе пролазила употреба ћирилице у Србији током претходних 100 година.
МАТЕРИЈАЛ И МЕТОДИ РАДА
Уз свест да још не постоји свеобухватна библиографија објављених текстова на територији Србије за период 1912-2011. на српском језику, у раду се морало ограничити на – као најбољи расположиви извор података – податке са сајта Народне библиотеке Србије (
www.nb.rs), одељак «Каталози/е-извори», и преко Узајамне базе података (COBIB.SR) – “Узајамна библиографско-каталошка база података, 2.373.977 записа“ – вршити истраживање о броју расположивих података, одвојено за категорију “књиге“ (непериодична издања), као и за категорију “серијске публикације“ у даљем тексту: периодика (новине, часописи и сл.) за текстове објављене у различитим временским одсечцима на српском језику, на територији Србије – како на ћирилици, тако и на “latinici”. Разлози за стављање “latinicе” под знаке навода су изложени у одељку “Дискусија”. Истраживањем је тако (према стању средином децембра 2011. г.) обухваћено 509.973 наслова књига и 21.543 наслова периодике објављених у Србији на оба писма у периоду 1912-2011. године.
Узимајући у обзир историјске чињенице које су се одиграле на територији Србије током претходних 100 година (политичке промене, ратови, терор, диктатура итд.), који нису могли бити без ефекта на живот народа, а – самим тим и ћирилице, покушало се и да се бар у извесној мери успостави корелација са тим, често трагичним, догађањима и сагледа какав је био њихов утицај на употребу ћирилице. Временски одсечци нису дати у истоветним дужинама – јер је егзистенција разних државних облика (или страних окупација) варирала, као што су варирале и фреквенције релевантних политичких и историјских догађања. Како би се разјаснила квантитативна колебања употребе ћирилице, у поређењу са “latinicom“ , у табелама су уз сваки временски одсечак и број публикација (књига и периодике) у поједином временском одсечку, помињани и облици државне организације а у тексту и датуми појединих историјских догађаја.
РЕЗУЛТАТИ
За основицу су узети подаци о броју књига и периодике објављених у последњим годинама пред и почетком Великог рата у Краљевини Србији (1912-1915. г.) – Табела 1:
ПЕРИОД
БР. НАСЛОВА
ЋИРИЛИЦА (%)
“LATINICA” (%)
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1912/1915
1697
1.669 ( 98,4)
28 (1,6)
Краљ. Србија
П Е Р И О Д И К А
1912/1915
123
118 (95,9)
5 (5,1)
Табела 1
Током егзистенције Краљевине СХС/Југославије, до краја 1944. г., број латиничних издања – како књига, тако и периодике показује известан пораст (Табела 2):
ПЕРИОД
БР. НАСЛОВА
ЋИРИЛИЦА (%)
“LATINICA” (%)
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1919/1944
31.574
28.116 ( 89)
3.458 (11)
Краљ.СХС/Југослав.
П Е Р И О Д И К А
1919/1944
2.902
2.475 (85,3)
427 (14,7)
Табела 2
Односи ћирилице и “latinicе“ у објављеним публикацијама периода 1945-1962. г., приказани су у Табели 3:
ПЕРИОД
БР. НАСЛОВА
ЋИРИЛИЦА (%)
“LATINICA” (%)
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1945/1946
2.815
2.383 (84.6)
432 (15,4)
ДФЈ/ФНРЈ
1947/1951
8.430
6.015 (71,4)
2.415 (28,6)
ФНРЈ
1952/1962
30.842
16.327 (53,6)
14.153 (46,4)
ФНРЈ
П Е Р И О Д И К А
1945/1946
352
256 (72,7)
96 (27,3)
1947/1951
704
450 (63,9)
254 (36,1)
1952/1962
2.108
1.006 (47,7)
1.102 (52,3)
Табела 3
У следећем периоду, закључно са 1991. г., (Табела 4), тренд опадања издавања ћириличних књига и периодике се појачано наставља:
ПЕРИОД
БР. НАСЛОВА
ЋИРИЛИЦА (%)
“LATINICA” (%)
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1963/1972
45.721
19.156 (41,9)
26.563 (58,1)
СФРЈ
1973/1982
72.683
27.710 (38,1)
44.972 (61,9)
СФРЈ
1983/1991
69.639
23.484 (33,7)
46.152 (66,3)
СФРЈ
П Е Р И О Д И К А
1963/1972
2.356
1.086 (46,1)
1.273 (53,9)
1973/1982
2.841
1.305 (45,9)
1.535 (54,1)
1983/1991
1.844
821 (44,5)
1.022 (55,6)
Табела 4
Стање ћирилице у српском издаваштву периода 1992-2000. г., приказано је у Табели 5:
ПЕРИОД
БР. НАСЛОВА
ЋИРИЛИЦА (%)
“LATINICA” (%)
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
1992/2000
86.976
52.612 (60,5)
34.365 (39,5)
СРЈ (од 27.04.1992)
П Е Р И О Д И К А
1992/2000
4.590
2.572 (56,1)
2.018 (43,9)
Табела 5
На Табели 6 се види како се кретало учешће ћирилице у Србији по прелазу власти у руке ДОС-а:
ПЕРИОД
БР. НАСЛОВА
ЋИРИЛИЦА (%)
“LATINICA” (%)
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
2001/2008
111.127
56.353 (50,7)
54.774 (49,3)
СЦГ/ Реп. Србија
П Е Р И О Д И К А
2001/2008
2.884
1.089 (37,8)
1.794 (62,2)
Табела 6
Последњи посматрани период, 2009-2011, приказан је у Табели 7:
ПЕРИОД
БР. НАСЛОВА
ЋИРИЛИЦА (%)
“LATINICA” (%)
ПРИМЕДБА
К Њ И Г Е
2009/2011
48.469
23.370 (48,2)
25.099 (51,8)
Републ. Србија
П Е Р И О Д И К А
2009/2011
839
325 (38,7)
514 (61,3)
Табела 7
Ради лакшег увида у ритам потискивања ћирилице у периоду комунистичке владавине, као и у садашњем демократском периоду, они подаци који су детаљно дати у табелама дају се сумарно и у облику два графикона. Они, уколико се настави садашњи тренд, прогнозирају нестанак ћирилице 2050-2060. године:
Графикон 1: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању књига у Србији 1912-2011.
Графикон 2: Процентуално учешће ћирилице и “latinice“ у издавању периодике у Србији 1912-2011.
ДИСКУСИЈА
Пажљивији читалац ће се упитати зашто је “latinica” стављена под знаке навода? За разлику од природне латинице, која се користи у писаним документима великих европских култура, као што су Италија, Француска, Немачка и др., на Балкану се у неким словенским језицима (словеначки, хрватски) као једино њихово писмо употребљава модификована верзија латинице са разним додацима основним латиничним словима (š, č, ć, ž, đ) или комбинацијама слова (lj, nj, dž) – што је легитимно за те језике, јер они немају сопствене писане знаке за те звуке. То је, у најмању руку, потпуно сувишно у српском језику, коме се та “latinica” већ скоро читав век упорно намеће, упркос чињеници да српски језик има своју фонетску, ћириличну азбуку са посебним писменим знацима за сваки звук у језику, као и дугу, непрекидну традицију њене употребе.
Разматрајући резултате приказане у Табели 1, за период 1912-1915, треба напоменути да је свих 28 “latiničnih“ књига представљених на њој, штампано и издато на територији ондашње Аустроугарске монархије, као и 3 од 5 периодичних издања. Једино су преостала два издата на територији окупиране Краљевине Србије, последњих месеци 1915, и то од аустроугарских окупаторских власти, које су током целог периода своје окупације територије Краљевине Србије забраниле ћирилицу, свесне њеног огромног значаја по српску националну свест и национални идентитет. Ту чињеницу не смемо испустити из вида у даљем разматрању. Дакле, мада се формално може говорити о извесном, минималном присуству “latinicе” у овом периоду у Краљевини Србији, условљеном специфичношћу употребљеног компјутерског програма за претраживање – у суштини се радило о апсолутној, стопроцентној заступљености ћирилице.
За период аустроугарске окупације Краљевине Србије (пред крај 1915- пред крај 1918. г.) не постоји довољан број података, а оно мало што постоји углавном се не односи на окупирану територију Краљевине Србије, него на део територије ондашње Аустроугарске монархије – Војводину, која је после Великог рата ушла у састав Краљевине СХС, па би за тај период податке са окупиране територије Краљевине Србије, уколико су те публикације чуване, требало потражити у окупаторовим библиотекама (у Будимпешти или Бечу).
Што се тиче периода постојања Краљевине СХС/Југославије – од 1919. до 1944, приказаном на Табели 2, треба истаћи да је раст присуства “latinicе” потпуно схватљив и легитиман за ондашњи период и стање – јер је новостворена држава у том периоду обухватала и велике области у којима је употреба “latinicе” била укорењена. Државна престоница је била у Србији (Београду), а и новоуведена идеологија интегралног југословенства – чији ауторитетни заступник је био краљ Александар I Карађорђевић – имала је огроман утицај, посебно међу наивним Србима који су је оберучке прихватили.
Мора се, ипак, напоменути да је током немачке окупације Србије (1941-1944. г.), за разлику од аустроугарске окупације током Великог рата (када је ћирилица, из поменутог мотива, била забрањена), проценат књига штампаних ћирилицом порастао на 92,5%, а проценат периодике штампан “latinicом“ је пао на 7,5%, што се, између осталог, може објаснити нараслом одбојношћу српског народа према “latinici“ услед свести о усташком геноциду над српским народом у НДХ.
У целини узев, комбинујући податке табеле 1. и 2., може се рећи да је пре оног периода када су комунисти узурпирали власт у Србији (крај 1944. г.), лавовски део штампаних издања у Србији био ћирилични (никада испод 85% учешћа).
Што се тиче периода 1945–1962, приказаног на Табели 3, занимљиво је, да се у првом његовом разделу (1945–1946. г.), који би се могао назвати периодом комунистичког терора, заступљеност ћирилице у издаваштву књига одржала скоро на предратном нивоу, док је код периодике већ почело опадање. То би се можда могло протумачити и тиме што су нови комунистички властодршци у циљу стабилизације своје апсолутне власти били презаузети физичким ликвидацијама (потенцијалних) противника – добрим делом припадника српске грађанске класе, па нису имали времена, а ни интелектуалних капацитета за усредсређивање пажње на интелектуалније теме. Касније су то обилно надокнадили, а у томе су имали и вољну – или невољну – помоћ преживелих интелектуалаца, чланова терорисане српске грађанске класе. Може се рећи да је већина таквих породица већ у следећој генерацији невољно “легла на руду“ комунистима, јер је преношење традиционалних друштвених вредности и породичних традиција потомцима, рођеним непосредно пред, током и после II светског рата (нарочито у периоду 1945-1970), било веома рискантно. То је код њихових потомака резултирало фрагментарним, магловитим и често искривљеним представама о прецима и њиховим друштвеним и политичким вредностима – другим речима, дошло је до прекида еволуције српске грађанске класе. Мали део претходне грађанске класе се одмах помирио са губитком (конфискованих, а понекад и не баш потпуно) материјалних добара и добровољно се покорио комунистичким властодршцима. Новим властодршцима, који нису патили од претеране образованости и друштвеног “шлифа“, такви аранжмани су одговарали. Путем њих се долазило до, новој власти наизглед (па и стварно), верних образованих људи са знањем страних језика и правила углађеног друштвеног понашања. То је у почетку комунистичке владавине, до формирања нових сопствених кадрова, све било од користи у спољној трговини, образовању нових дипломатских кадрова, а што се тиче културе и науке, на Универзитету, у Академији наука и научним институтима. Такви кетмани су и од своје деце крили сопствена убеђења и традиције – а њихова деца и унуци су одрастали заједно са својим привилегованим вршњацима – директним потомцима већином неотесаних и неуких комунистичких узурпатора. Тако се – као нездрави амалгам новог и старог – формирала титовска “Нова класа“. Та некадашња деца из четрдесетих-педесетих година XX века су очеви, мајке бабе и деде садашње пост-титовске анационалне српске грађанске класе, перјанице и крема “невладиних“ организација, као и руководстава практично свих политичких странака, у најбољем случају равнодушни према судбини ћирилице...
У разделу 1947-1951, у коме је дошло до извесног лабављења комунистичког терора и почетка дуготрајног периода комунистичке диктатуре, дошло је до даљег опадања учешћа ћирилице – како код књига тако и код периодике. У том погледу је од велике важности обратити пажњу на следеће чињенице:
- 1947 г., долази до потпуног “подржављења“ последњих остатака приватног издаваштва, до одузимања свих књижара (као и свих радњи и предузећа) и тоталне комунистичке контроле штампарства и штампе са строгом цензуром;
- Резолуција Информбироа 1948. г., са свим последицама по унутрашњу политику у ФНРЈ;
- Непознатог датума 1950. године, у сусрету са америчким амбасадором Џорџом Аленом, југословенски министар просвете (Родољуб Чолаковић?), на амбасадорово питање: „Па, ако толико желите да се одвојите [од Стаљина/СССР], зашто не кажете да ће се школовање обављати ћирилицом и латиницом, и да ћете постепено елиминисати ћирилицу, како бисте показали да сте раскинули са Русијом?“, одговорио је: „Ми обезбеђујемо да сва деца у Југославији науче латиницу, и то ће постепено, на дуже стазе, само од себе довести до тога.“[елиминације ћирилице], што је доказивало да је то његова политика на дуже стазе у односу на овај проблем .
- У разделу 1954-1962, дошло је до “Новосадског договора“ (10.12 1954 г.); a већ током 1958, по први пут у историји, у Србији je објављено више “latiničnih“ (1356 [50,7%], од ћириличних 1317 [49,3%]) издања књига. За периодику до тога је дошло у истом временском разделу, када је 1959. године објављено чак 61,6% “latiničnih“ наслова! То је, несумњиво, била погубна резултанта ефекта, засад недокументоване, политичке одлуке комунистичких властодржаца, коју је америчком амбасадор Џорџу Алену поменуо министар културе (Р. Чолаковић?), као и “Новосадског договора“, који је, такође несумњиво допринео ефикасном извршавању поменуте одлуке.
Период 1963-1991, приказан на Табели 4, би се, за разлику од претходног (круте комунистичке диктатуре), могао условно сматрати нешто блажим и назвати периодом ауторитарне комунистичке владавине – али, како цифре показују, то је и период у коме је дошло до најдубљег пада ћириличног издаваштва.
Током овог периода је било много значајних политичких процеса и потреса који су сигурно утицали на даље потискивање ћирилице:
- Од почетка временског раздела 1963-1972, траје незадржив пораст и превласт броја латиничних над ћириличним књигама у Србији. Титово анатемисање српског “анархо-либерализма“, пропраћено чисткама у политици, привреди и култури (26.10.1972), сигурно је допринело даљем порасту “latiničkih“ издања, јер је ћирилица била жигосана као “националистичка“, па се заступање ћирилице као писма могло врло неповољно одразити на каријере оних који су били на одлучујућим положајима у издаваштву. Име (и не само оно) државе ФНРЈ се 7.4.1963. мења у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). Тада је већ целокупна државна-цивилна и војна администрација била писана искључиво “latinički“, такве су биле и регистрације моторних возила, сви саобраћајни знаци, велика већина табли са уличним именима, сва лична документа, писана комуникација органа власти са грађанима, сви титлови на страним филмовима, сви натписи на телевизији... Становништво Србије је на тај начин било систематски уроњено у дубоко “latiničkо“ море, што је временом директно утицало на његову свест и подсвест.
- У разделу 1973-1982, Тито са својим трабантима, током 1974. г., после обрачуна са српским “анархолиберализмом“, намеће нови Устав, који је широм отворио врата центрипеталним, сепаратистичким тенденцијама комунистичких олигархија појединих саставних делова СФРЈ. Сам Тито, после дуготрајне болести, умире 4.5.1980, остављајући за собом подељене комунистичке олигархе – своје потенцијалне “наследнике“ – у огорченој закулисној борби за његово наслеђе. Учешће ћирилице у издаваштву Србије пада све ниже.
- Раздео 1983-1991. од посебног је интереса за злехуду судбину ћирилице у Србији у оквиру СФРЈ. У њему ћирилица пада на свој историјски минимум – у књигама на 33,7% , а у периодици на 44,5%.
То, међутим, нису апсолутни рекорди суноврата ћирилице. Даљом анализом тог периода, може се видети да је срамни, апсолутни минимум учешћа ћирилице у издањима књига икада у Србији, забележен 1988. године: 31,2%, док је код периодике то било 1987 године (36.6%). У Србији је тада само један од три текста био штампан на српској ћирилици!
Треба свакако напоменути да је у неким круговима српске интелигенције све то (а далеко од тога да је било само то) ипак изазвало известан отпор. Он је био, између осталог, изражен у припремама Меморандума САНУ, који је требало да буде стратешки програм српске интелигенције за афирмацију српских националних интереса. Делови његовог недовршеног нацрта су (провокацијом, чијом?) били објављени и у неким дневним листовима у Србији (нпр. “Вечерње новости“, 24/25 септембра 1986. г.), што је изазвало буру негодовања српског комунистичког, а поготово несрпског комунистичког, а и некомунистичког политичког и културног естаблишмента у СФРЈ;
- Формални распад СФРЈ, после дуже агоније почиње 25.6.1991. у Словенији – чему ускоро следе крвави грађански ратови у Хрватској и БиХ.
У немирном, драматичном, периоду 1992-2000. (Табела 5), под утицајем даљих политичких промена, дошло је до буђења коматозне српске националне свести код интелектуалаца, што се делом одразило и у упадљивом порасту учешћа ћирилице, која је у том периоду надмашила “latinicu” – како код књига (60,5%) тако и у периодици (56,1%). To је, како ћемо ускоро видети, било само привременo. У свему томе су и западне санкције (1992-1996) против Србије због грађанског рата у БиХ, као и санкције у вези са ситуацијом на Косову (1997-октобра 2000), а и НАТО-агресија са бомбардовањем Србије током 1999. били од знатног утицаја као фактор који је провоцирао српски протест и пркос.
Ако се посматра по годинама, види се да је, што се ћириличних књига тиче, током 1996. достигнут њихов максималан пораст (62,7%), а код периодичних издања је то било већ у 1993. години (62%). Како је време одмицало, и како су се појачавале активности западних специјалних служби у оквиру мера специјалног рата против Србије (регрутовање, обука и финансирање “невладиних“ организација новопеченог “грађанског друштва“), тако је и током овог периода започело опадање учешћа ћирилице у српском издаваштву – које је током 2000-е године за књиге опало на 57,7%, док је пад ћирилице код периодичних издања тада отишао чак до 46,3% .
Табела 6 приказује стање током периода 2001-2008. године. Државне форме су се мењале: СЦГ је егзистирала од 4.2.2003. све до отцепљења Црне Горе 3.6.2006, од када је Република Србија остала сама.
Током овог периода ћирилица се у Србији једва одржавала у минималној предности (50,7%), док је у периодици до краја тог периода већ опала на свега 37,8%. Увелико је задувао нови политички безалтернативно-еурофиличарски ветар који још увек не јењава. За подобне особе су се отвориле касе “невладиних“ организација и разних страних фондација, па су се и истакнути српски интелектуалци, верни својој традицији петлова-ветроказа, почели “адекватно“ сврставати према укусу западних спонзора, што је све имало даље директне негативне последице по ћирилицу.
Последњи посматрани период, 2009-2011, издвојен је (Табела 7), јер је током њега власт у Србији прешла у руке коалиције око Демократске странке – у току ког периода, и у области издавања књига у Србији, учешће ћирилице поново пада испод 50%, и у издаваштву књига и периодике се враћа на ниво од пре 53 године (1959. г.). Синови и унуци комуниста – данас још увек на власти у Србији – настављају дела својих предака. Скоро да би се могао – нажалост, сада у циничном смислу, цитирати стих чика Јове Змаја:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
Тај негативни тренд ће се, без адекватног делања истинитих и искрених наследника чика Јове Змаја сигурно наставити. Они зато не би смели да забораве и наставак горњег цитата: „Још смо дужни — ти одужи!”
Што се мене тиче, ја сам већ раније изнео своје аргументе против употребе “latinice“ у српском језику, па их зато овде нећу понављати.
ЗАКЉУЧАК
Да останемо на принципима медицинског чланка, јер сматрам да се ради о болесном феномену:
Прогноза: У данашњој ситуацији, положај ћирилице у Србији се вратио на онај исти жалосни ниво на коме се налазио у комунистичкој диктатури, 1958-1959. године.
Истина, данас је положај српског језика и писма у важећем Уставу наизглед снажан – али, осим делимичног спровођења његових одредби у државној и локалној администрацији, то остаје мртво слово на папиру. Довољно је само осврнути се око себе, и затим погледати (намерну?) амбивалентност у односу на ћирилицу и аподиктичну афирмативност према латиници у истом члану Закона о службеној употреби језика и писама (Члан 4): “Орган, организација и други субјект може свој назив, фирму или други јавнинатпис да испише, поред ћириличког и латиничким писмом. У фирми предузећа, установе и другог правног лица, односно радње или другог облика обављања делатности део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Како разумети оно “поред ћириличког и латиничким писмом“? Да ли се поред (обавезног?) ћириличког натписа то исто може исписати и “latiničkim“, или је законом остављен слободан избор – pa piši kako voliš? С друге стране, у истом члану закона јасно стоји: “... део који се користи као знак може се исписивати само латиничким писмом“. Лепо и transparentno, a Бога ми и edukativno, зар не?
На оправдано питање које је поставио Љубиша В. Јовановић у свом недавном чланку “Да ли је ћирилица плански препуштена тихом изумирању?“, данас у (још увек привременом?) недостатку писмених доказа-докумената о одлуци комунистичких властодржаца о таквом плану, одговор би се могао дати и на основу цифара изведених из проучених података базе COBIB.SR :
- У поређењу са 1945/1946, проценат књига штампаних ћирилицом у Србији, на српском језику, се скоро преполовио: са 84,6% 1945/1946, у 2011. је био 46,3%, док се проценат ћириличних новина и часописа (периодике) више него преполовио: са 72,7% је пао на 30,3%.
Уз помоћ здравог разума, одатле следи: „Ако се то гега као патка, кваче као патка, изгледа као патка – онда мора да је патка“. Дакле: Да! Такав план (мора да) је постојао, јер се његови ефекти виде свуда око нас. Уколико се садашњи тренд настави, може се са доста сигурности прогнозирати нестанак ћирилице око 2050-е године.
Терапија: За оздрављење положаја ћирилице неопходно је да постоје воља државе да се он поправи, као и инструменти за њено адекватно спровођење (јасни, недвосмислени закони и санкције за њихово кршење), јер то уопште није, и никада није ни било, језикословно, него искључиво политичко питање. Једини проблем је: а шта је воља државе Србије?
Е, Родољубе, Родољубе (са почетка овог текста) – можда није ни требало да се пробудиш?
ВАСИЛИЈЕ КЛЕФТАКИС
Није све била намјера. Није намјера било укидање двије побједничке српске државе и двије побједничке српске војске из три рата! Није намјера било запишавање и засеравање напора и плодова двије стотине година српске борбе за ослобођење! Не, то је све спроведено до задњег слова! 
