08-04-2015, 08:40 PM
(04-04-2015)
Тешка тема, али је реалност.
После Другог светског рата многи Срби су избегли на запад бежећи од комунистичких џелата.
Тамо су организовали и отпочели антикомунистичку борбу за ослобођење отаџбине од комунистичког јарма.
Међутим у том жару борбе, многи су себе доживели као "слободне" Србе и дали себи право да уче оне у Југославији како треба да се односе према титу и комунизму, које буди речено, нису познавали изнутра, нити осетили на својој кожи.
Где је грешка. Грешка је што нису имали разумевања за положај својих сународника у отаџбини, већ су их оптуживали за млакост и сарадњу са комунистима.
Шта су последице, демонстације против тита у Америци и покушај атентата само су погоршале положај Срба у Југославији.
Они који су имали у џепу амерички пасош били су заштићени од тита, али Срби у отаџбини су страдали.
Такорећи, браћи у отаџбини су учинили магарећу услугу.
Као и увек недостајало нам је мудрости, да радимо тајно и завршавамо посао.
Остаје оно питање ко је храбрији они који су отишли, или они који су остали.
Амерички раскол. Епископ Дионисије који нажалост није схватао
какве последице његови наступи у "слободном" свету имају за Цркву и српски народ у Југославији.
Тако су Срби у Америци показали и највише себи "доказали" своје србство, али нису мислили колико ће то отежати живот поробљених Срба у Југославији, које они ни на који начин нису могли заштитити од титовог гнева.
Последице: Срби ван Југославије су оптиживали СПЦ и Србе у Југославији за приклањање титу и изазивање раскола.
Да ли су требали имати више састрадавања са поробљенима.
Требали су али нису, имали су амерички пасош у џепу и сматрали су да су слободни и да имају право да попују поробљеној браћи.
"Сит гладном не верује!" добро каже народ.
А где је ту комунизам.
Први корак у несвестном приближавању емиграције комунистичким идејама. Раскол је направио генерасије које су СПЦ сматрале непријатељем и издајничком Црквом.
Читао сам књигу једног свештеника у Америци о ропству СПЦ под комунизмом и расколима. Наравно сву кривицу за раскол је свалио на СПЦ. Али, то је мање важно. Оно што ме је разочарало је што у тој цело књизи "о Цркви" нигде ни једном није поменут Бог.
Па није Црква партија већ Божија лађа спасења.
У време пада комунизма разни писци, "војводе" су лако покупили новац и искористили емиграцију за свој циљ. А циљ је био да се национално биђење Срба у Југославији утроши у празно и доведе до апсурда. Најтужније је то што су ти борци за обнову србства управо били комунисти на разним положајима у СФРЈ.
Значи комунисти су новцем антикомуниста уништили буђење Срба.
А све то у организацији комуниста у Србији и влада тих "слободних" земаља у којима поносно живели антикомунисти.
Нажалост гордост антикомуниста због своје "слободе" и несрећне "демократије" дала им је право да се преуносе над слабашном и непросвећеном браћом у отаџбини.
- Оде један Србин из Србије у Америку код родбине. А "слободни" рођак га пита: "Зашто ви у Србији не идете да гинете за Косово, то је наша душа". На то ће Србин из Србије - "Па гинулисмо, али сада смо немоћни, поново ћемо када дође време, а што ви из Америке не идете да браните Косово?"
Одговор је био: "Не можемо имамо бизнис овде".
Тако су "слободни" антикомунисти себе сматрали за "елиту", а Србе у отаџбини за "глупо топовско месо".
Туга ме ухвати кад видим нешто типа "Четничке новине за демократију и слободу"
Па слобода и западна демократија су супротности!
Један пријатељ ми пошаље мејл из Америке о Тадићу, ко је шта је
како се треба борити против њега...
Одговорио сам му, иако нимало нисам подржавао Тадића, да је Тадић председник једине државе коју имам и да другог председника сада немам и да ме не учи како да се према њему односим. Него ако хоће добро Србији нека се труди да утиче на америчку власт која нам је највише зла учинима.
Не, он је био задовољан собом што је нама у Србији показао ко је Тадић. Јака ствар напао је човека који му не може узвратити, нека напада Клинтона и Буша ако сме, а не сме.
Последице данас: Гордог човека је најлакше преварити.
Нова генерација "ултрапобожних" комуниста је лако искористила надменост и навикнуту опозицију СПЦ и придобила део емиграције.
И сад: "слободним антикомунистима" су највећи Срби и православци људи попут гордог "грешног" Милоја и сличних познатих активних комуниста и титових стипендиста.
И тако од антикомуниста насташе комунисти.
Расписао сам се, не кажем да су сви овакви како сам овде написао, али је то данас озбиљан проблем.
Нажалост се на делу наше емиграцијe остварило оно духовно правило:
"Против чега се бориш то и постајеш!"
(06-04-2015)
Нажалост, политичка емиграција је лакша жртва од економске јер је више "заинтересована"
за комунизам и стање у отаџбини. Нарочито они који себе сматрају "заслужним" антикомунистима.
Зато јој је потребно да пажљиво прима "ревнитеље" из Србије.
Економска је мање заинтересована за политичка и верска питања па је и заштићенија од преваре те врсте.
Слажем се да су мањина, али не и занемарива, али су такви "антикомунисти" често доста "бучни",
и саморекламирајући, па се ствара утисак мноштва (има их и овде на форуму).
Пре неки месец сам читао два различита супростављена издања "Српских новина"
Високо мишљење о себи, "надцрквеност", и непрекидни рат против Цркве су
њихове тачке уједињења наизглед неспојивог:
- антикомуниста, (који су се претворили у горде "антицрквисте")
- комуниста, (који су се претворили у "ултрапобожне" националисте и праведнике.)
- и расколника, (који незадрживо постају "антицрквисти" да би оправдали свој раскол и зато прихватају
противнике СПЦ свих боја и застава.)
Тешка тема, али је реалност.
После Другог светског рата многи Срби су избегли на запад бежећи од комунистичких џелата.
Тамо су организовали и отпочели антикомунистичку борбу за ослобођење отаџбине од комунистичког јарма.
Међутим у том жару борбе, многи су себе доживели као "слободне" Србе и дали себи право да уче оне у Југославији како треба да се односе према титу и комунизму, које буди речено, нису познавали изнутра, нити осетили на својој кожи.
Где је грешка. Грешка је што нису имали разумевања за положај својих сународника у отаџбини, већ су их оптуживали за млакост и сарадњу са комунистима.
Шта су последице, демонстације против тита у Америци и покушај атентата само су погоршале положај Срба у Југославији.
Они који су имали у џепу амерички пасош били су заштићени од тита, али Срби у отаџбини су страдали.
Такорећи, браћи у отаџбини су учинили магарећу услугу.
Као и увек недостајало нам је мудрости, да радимо тајно и завршавамо посао.
Остаје оно питање ко је храбрији они који су отишли, или они који су остали.
Амерички раскол. Епископ Дионисије који нажалост није схватао
какве последице његови наступи у "слободном" свету имају за Цркву и српски народ у Југославији.
Тако су Срби у Америци показали и највише себи "доказали" своје србство, али нису мислили колико ће то отежати живот поробљених Срба у Југославији, које они ни на који начин нису могли заштитити од титовог гнева.
Последице: Срби ван Југославије су оптиживали СПЦ и Србе у Југославији за приклањање титу и изазивање раскола.
Да ли су требали имати више састрадавања са поробљенима.
Требали су али нису, имали су амерички пасош у џепу и сматрали су да су слободни и да имају право да попују поробљеној браћи.
"Сит гладном не верује!" добро каже народ.
А где је ту комунизам.
Први корак у несвестном приближавању емиграције комунистичким идејама. Раскол је направио генерасије које су СПЦ сматрале непријатељем и издајничком Црквом.
Читао сам књигу једног свештеника у Америци о ропству СПЦ под комунизмом и расколима. Наравно сву кривицу за раскол је свалио на СПЦ. Али, то је мање важно. Оно што ме је разочарало је што у тој цело књизи "о Цркви" нигде ни једном није поменут Бог.
Па није Црква партија већ Божија лађа спасења.
У време пада комунизма разни писци, "војводе" су лако покупили новац и искористили емиграцију за свој циљ. А циљ је био да се национално биђење Срба у Југославији утроши у празно и доведе до апсурда. Најтужније је то што су ти борци за обнову србства управо били комунисти на разним положајима у СФРЈ.
Значи комунисти су новцем антикомуниста уништили буђење Срба.
А све то у организацији комуниста у Србији и влада тих "слободних" земаља у којима поносно живели антикомунисти.
Нажалост гордост антикомуниста због своје "слободе" и несрећне "демократије" дала им је право да се преуносе над слабашном и непросвећеном браћом у отаџбини.
- Оде један Србин из Србије у Америку код родбине. А "слободни" рођак га пита: "Зашто ви у Србији не идете да гинете за Косово, то је наша душа". На то ће Србин из Србије - "Па гинулисмо, али сада смо немоћни, поново ћемо када дође време, а што ви из Америке не идете да браните Косово?"
Одговор је био: "Не можемо имамо бизнис овде".
Тако су "слободни" антикомунисти себе сматрали за "елиту", а Србе у отаџбини за "глупо топовско месо".
Туга ме ухвати кад видим нешто типа "Четничке новине за демократију и слободу"
Па слобода и западна демократија су супротности!
Један пријатељ ми пошаље мејл из Америке о Тадићу, ко је шта је
како се треба борити против њега...
Одговорио сам му, иако нимало нисам подржавао Тадића, да је Тадић председник једине државе коју имам и да другог председника сада немам и да ме не учи како да се према њему односим. Него ако хоће добро Србији нека се труди да утиче на америчку власт која нам је највише зла учинима.
Не, он је био задовољан собом што је нама у Србији показао ко је Тадић. Јака ствар напао је човека који му не може узвратити, нека напада Клинтона и Буша ако сме, а не сме.
Последице данас: Гордог човека је најлакше преварити.
Нова генерација "ултрапобожних" комуниста је лако искористила надменост и навикнуту опозицију СПЦ и придобила део емиграције.
И сад: "слободним антикомунистима" су највећи Срби и православци људи попут гордог "грешног" Милоја и сличних познатих активних комуниста и титових стипендиста.
И тако од антикомуниста насташе комунисти.
Расписао сам се, не кажем да су сви овакви како сам овде написао, али је то данас озбиљан проблем.
Нажалост се на делу наше емиграцијe остварило оно духовно правило:
"Против чега се бориш то и постајеш!"
(04-04-2015, 11:34 PM)Милослав Самарџић Пише: Одличан текст, само ипак, колико је мени познато, не важи за већи део политичке емиграције, док за економску емиграцију нисам сигуран.
(06-04-2015)
Нажалост, политичка емиграција је лакша жртва од економске јер је више "заинтересована"
за комунизам и стање у отаџбини. Нарочито они који себе сматрају "заслужним" антикомунистима.
Зато јој је потребно да пажљиво прима "ревнитеље" из Србије.
Економска је мање заинтересована за политичка и верска питања па је и заштићенија од преваре те врсте.
Слажем се да су мањина, али не и занемарива, али су такви "антикомунисти" често доста "бучни",
и саморекламирајући, па се ствара утисак мноштва (има их и овде на форуму).
Пре неки месец сам читао два различита супростављена издања "Српских новина"
Високо мишљење о себи, "надцрквеност", и непрекидни рат против Цркве су
њихове тачке уједињења наизглед неспојивог:
- антикомуниста, (који су се претворили у горде "антицрквисте")
- комуниста, (који су се претворили у "ултрапобожне" националисте и праведнике.)
- и расколника, (који незадрживо постају "антицрквисти" да би оправдали свој раскол и зато прихватају
противнике СПЦ свих боја и застава.)