[Златко]

Христос Воскресе

Христос Воскресе, брале!
Хришћански поздрав свуда се чује,
И док побожни воштанице пале,
С црквеног торња звона тихо брује.

Христос Воскресе, Равногорци млади!
Што је разапет, спасења нашег ради.
Мол'те се Богу, дан је овај свети,
Да Васкрс Србије дође, а падне душман клети.

Да јекне бојна труба с Авале и Сувобора,
С Романије и Горе Фрушке, са Цера и Дурмитора;
С Козјака, Старе Планине, С Ртња и Кајмакчалана,
С прикосне Тупижнице и гордог Дели Јована.

И с других српских гора, нек јекну трубе звуци,
Крај ропству ближи се нагло, а с њим крај патњи и муци.
Двоглави Бело Ор'о већ шири своја крила
И кликће громогласно: Србијо...! Слободо мила!

Нек звуци поздрав носе до суседних нам племена,
Там' где још срце бије искрених Југословена.
Да лепту своју баце на жртвеник слободе,
Јер тешко оном кога Тито и Моша воде...!

Док душман мрски већма, у тешком ропцу стење,
Застава Југословенска на престо победе с' пење.
Командир поздрави тако миле му Равногорце,
Дивове српских гора и неусташиве борце.

За Краља и Отаџбину, под вођством чика Драже,
Рушимо безбожни терор и фашистичке лаже!
У борбу сложно сада, сва земља нек се тресе!
Желим вам срећан празник! Христос Воскресе!

Христос Воскресе, брале!
Хришћански поздрав свуда се чује,
И док побожни воштанице пале,
С црквеног торња звона тихо брује...

15.04.1944.


пс: рекох нема слична тема о равногорским песмама, па ако неко има нешто ваљано нек подели

[Златко]

Витештво сина Ђуре Виловића

Кад олуја Србијом прохуја,
Син племића барда Виловића,
Зграби пушку у десницу мушку,
На праг куће чека паликуће.

Три небрата, Антина Хрвата,
на тле пала, а три кидисала
Младом лаву да уграбе главу.
Пиштољ кресну и јатаган блесну.

Шест лешина покри помрчина.
Из заклона припуца колона
И витеза - ватра митраљеза
Покосила... С Велебита вила
Закликтала: "Слава му и хвала!"
Србија ће знати дуг да врати.

[Змај_Баћушка]

Горан Горски

Ви''ш народу чуда великога,
Кад се шћаше у СКЦ-у маленом,
У маленом СКЦ-у поврх Саве,
Поврх Саве и Дунава 'ладна,
Да сачини изложба уметна
Уметник је народу непознат
Горан Горски - хајдук од кичице
Како ће је моћи начинити?
Ту министри нису ради моби,
Нит су раде слуге министарства
Што културу не би препознали
Да их хамер по носу удари

Већ је рада сиротиња раја,
Браћа Срби разне стрипаџије
Она порез уграбит не могла,
Ал' цртежу његову поштује
Па свак даје кол'ко његово је
Говоре су дивне учинили,
Старац Тозо од стотину љета,
Туцин-Кнеже уста меденијех,
и још многи од главе и пера,
сви су сложни те Горскога хвале.
Горски ћути, слабо проговара,
Рујно вино точи те наздравља.
Часни гости, културна Србијо,
Мили Боже на свем Теби хвала,
Кад сам најзад ничим изазвано,
Оволику рају прикупио
До јуче се за ме није знало.

Скупише се биране стрипчије,
Опробане у цртежу, причи,
Да учине почаст Горском вуку,
Горском вуку стриповане Горе,
Ту су друг до друга узајамно
сви хајдуци из стрипарске чете
Једно ти је Алекса Гајићу,
Друго ти је стари Весовићу
Треће ти је Ђукићу Бојане,
Црте гледе, своја пера шиље,
Са Горскиме да се огледају.
Горски гледа негде у даљину,
Своје путе давно прокрчио,
Сребро броји Ага Холивудски
Спилберг Стивен што га људи зову,
Из Анђелског града америчког,
Велики је севап задобио,
Даде ситно - два товара блага
Не би л' Горског у тамницу мет'о.
Ал' се Горском не да тамновати,
Уместо да црта ванземаљце
Црта наше коње и јунаке,
Да се знаде - да се приповеда
Да смо и ми Срби постојали.

Силни гости листом задивљени
Очи шире у цртеже гледе
Један цртеж Вељко Петровићу,
Други цртеж Стеване Дечански,
Трећи цртеж Милош Обилићу,
А четврти Змају од Ноћаја,
Све их јунак Горски нацртао,
Пак им тиме спомен учинио,
Док је века да је и помена.

Тако их је вешто сачинио,
Из свакога љута ватра сева,
А из ока муње и громови,
Мрких брка, светлога оружја,
Па се гледе силни радозналци,
Мала соба куде ли су врата,
'оће л' који утећ' са цртежа.


Ту се деде од Тополе Мићо,
Гледа јунак слику свога деде,
Тужног лика - несретног Маринка,
Гледао је па сузу пустио,
Е, мој дедо, мој прадедо славни,
О јунаштву твоме не говоре.
Црна сплетка судбу ти одреди
Да погинеш млађан ти улудо,
Нит од сабље ни од бојна ножа,
Ни од топа, од турског куршума,
Ни сјекире некуд из потаје,
Већ од руље худих устаника
Који правду конопцима деле.
Дивна слика - свашта још говори
И Вожду се кичма савинула
А брату је леђа окренуо.
Треба знати цртат' и јунака
Кад му није до јунаштва свога.

[Змај_Баћушка]

Ево песма о јунаку којим се и Банат поноси:

Песма Коче Капетана



Неко беше Коча Капетане
Српски сине лепе Јагодине
Он са својих две 'иљаде људи
Сву Србију знао да пробуди
Плам слободе носио је буром
Од престоног града Смедерева
Све до Врања – сребрном кубуром
Тражио је помоћ од Ћесара
Али место хране и џебане
Одузе му кубуре сребрне
Швабо Маузер што га заробио
Веру м' даде веру и погази

Коча виде да ћесар издаде
То се онда са војском повуче
И са војском и с' породицама
У Ковински збег преко' Дунава
Ал га Швабе опет издадоше
Своју војску они повукоше
А Турцима брзо дојавише
Где је Коча кол'ко има људи
Још су Шбабе Турцим'поручили
Ако ли га нађу на Текији

Учиниће Швапској царевини
Ако они погубе јунака

Кад то Турске делије зачуше
Одмах реку Дунав препливаше
С јунацима Кочу ухватише
И на муке многе га метоше
У турака закон беше такав
Когод би се у правде мешао
И он би се са смрћу казнио

Турци беху на колац набили
Све са Кочом тридесет јунака
Појили их да се дуже муче
Неко цвили неко зове мајку
Неко блене у сопствена црева
Зашиљеним копљем прободена

Али не и Кочо Капетане
Српски јунак од стене камене

Гледају га мучени јунаци
Гледају га па им лакше бива
Како Кочо писка не испушта
Већ дозива гласом бекчи-башу
Да му дадне воде да попије

Да тим муке своје продужује

Али никог не би до бекчије
Да јунака Кочу не напије

Приђе Кочи млад турчин бекчија
Са крчагом благога сирћета

Приђи ближе! Коча сашаптава
Не слутећи с'турчин приближава

Још мал'ближе! Коча посве тихо
Бекчија с' не слутећ' приближио

Сад је таман! Коча је викнуо
У зубе га снажне дохватио
Прецвико му шију ко јањету

Друти турчин што стражу држао
Кад то својим очим'угледао

Мисли Коча ј' с колца утекао

Бржа руда него памет луда
Трже руку дохвати кубуру
Пуче тане те чело погоди
Српског сина – Коче Капетана

Бекчибашу бекчи сачекао
Што се згоди? Баша запитао
Шта су ово? Људи или вуци?
С' ким смо се то замерили турци?

Султану се у правду мешао
Кочи муке кубуром скратио
Па млад бекчи у смрт је пошао
Пресуди му тане бекчибаше

Какав Коча силан јунак беше
Див-јунаку ни колац не смета
Да Србина брани од зулума
Задњом снагом и голим зубима

Смањи бројност српским душманима

[Змај_Баћушка]

Гуслару Мити Анђелићу

Ој гусларе Мито Анђелићу
Херцег Босне кршни потомчићу
Птицо к јату нашем у Банату
Што си стао што с се ућутао
Што ли жицу ниси наоштрио
Па јунаке наше опевао?
Банат с диже Банатским устанком
Плану мачем вољом и слободом
Огњем рођен Светим Савом вођен
Кад требало с Турком је ратово
А у миру латине блажио
Вером старом над собом стражио
Па се Лала Турком не потурчи
Нит се вине носом у латине
Цар из Беча Султан из Стамбола
Непријатност имађаше малу
Све сломише али не и Лалу
Имал иђе таквијех јунака
Од предака и од потомака?
Нит се хвали за јунаштва своја
Нити ропће за времена боља
Како ти је Лало? Добро ми је.
Што је код вас земља тако равна?
А Лала се очињег не стиди
Па ће таквом одговора дати
Права Богом да нас боље види

[Змај_Баћушка]

Песма Петру Сегединском

Јунак беше Перо Сегедински
Беше Јунак Перо Капетане
Кад требaло с турком је ратово
Живаљ српски од турка бранио
Како српски тако и маџарски
Своју веру златну православну
Од латина он ју је чувао
Те латини на њег' нападоше
Добар био док их је штитио
А кад турка Перо отерао
Маџари се мишљу промислише
Лош је Перо за нас – домислише
Ако хоће да живи са нама
Нек с'одрекне свога православља
Али Перо чути не хтијаше
У тамницу они га вргоше
Па га точком силно растезаше
Гадно вид'ти још гадније чути
Како кости крцкају јунаку
Доведоше жену и ћеркицу
Да гледају точка окретницу
Точак шкрипи а кости пуцају
Јунак Перо гласа не испушта
Ал не могу жена и ћеркица
Так'у муку чути ни гледати
Женска срца слаба болећива
Ту маџари обе преварише
Дас'одрекну вере пристадоше
Јер им живот Перин обећаше
Стоји Перо тела растрзана
Ал му душа срећна распевана
Што му кућа вером сачувана
Кћер и жена тада приступише
И издају своју му признаше
Дас'одрекне вере притиснуше
Па и душу њему разапеше
Дас'прекрсти дас'одкрене вере
Небил'живот њему поклонили
Њему живот а њима утеху
Бивша жено, бивша кћери моја
За ког ли се ја натрпех јада?
Што сте биле, што сте долазиле?
Када у српству нисте остануле?
Жену, ћерку им'о сам некада
А гле видим немам никог сада
Што ће живот такав да се живи
Мртва вера – мртвоме се нада
Немам више никога – до Бога
То изусти па душу испусти

[Змај_Баћушка]

Куда даље с овог моста?
        (на песму А.Шантића: „Што те нема?“)

                 Ој Неретво – бистра реко
                 Ој песниче – Шантић Леко
                 Што те странци замутише
                 Па бистра не течеш више?
 
Шта је човек – кад му отму
Свећу што из груди пламти
А про свећу – чисто Сунце
Што га жели обасјати?

Ој песниче, о Алекса
Има Бога, Има Бога
У Богу је цвет љубави
Извор блага вечитога

Праву љубав од човека
Човек такву неће наћи
Женска љубав такву жудњу
Неће знати да загаси

На дну мрачне црне каце
Светлост свеће нећеш наћи
Ако свећу ту запалиш
У ваздух ће тебе дићи

У дану је светло сјајно
Доста са том црном ноћи
Европског је – доста било
Србији се – мора поћи.

Силне школе изучише
Добри стари србијанци
Ал' тамо их научише
Да свом роду – нису знанци

Кад дођоше своме крају
Срцад - тамо оставише
Па и бистру воду – роду
Својом тугом – загадише

Племенита - то је туга
Вели човек школовани
Добар песник - то је био
Научио се на страни

А гусларе дичне своје
Који песмом живе дишу
Ниједнога не слушају
Већ отрова живог сишу

Мећу со по живој рани

Тако народ одроди се
Отуђи се и настрада
Култур' швапски угнезди се
Кукавичка јајојада

А и жене црне наше
На такве су песме свикле
Па кукавице порађају
Не-јунаке, не-војнике

Па песници – спремите се
Нек вам ова песма - стега
Песмом да се српству – гине
Слободом – до последњега

Није лако Србин бити
Ал' нема - другачијега

Ми смо сад на пола пута
Нити тамо - нити 'вамо
Куда ћемо? Како даље?
По вас дан се размишљамо

Шантић Лека - песник који
У тој молби – исти оста
Останите браћо – овдје
Поручује с тога моста

Са ког моста? Куда? Камо?
Или тамо – или 'вамо?

'Вамо Сунце преобилно
Тамо – тама самa оста

Лудом - џабе приговарат'
А паметном – једном доста

Ој песниче, О Алекса
Ког се песме твоје тичу?
Што те има? - кад с' јесени
Хладни ветри заурличу?

[Змај_Баћушка]

Љута песма за љуто преварене


Чујте Срби - браћо староставна:
Памтите ли рата Тројанскога
Старом добу не би страшнијега
Кад Тројанци поклон су примили
Од Гркијех – својих душманина
Поклон каже – Ви сте победили
И са њиме – града сачували
Толико сте душман задивили
Да сте од њег поклон заслужили
A поклону и дрвеном коњу
У зубе се нису загледали
Па опасност нису угледали
Џаба - јаде разне преживише
И ратове многе издржаше
Гладна лета, децу ижеднелу
Када ову не знаше превару
На превару – све су изгубили
И тврђаву од многих столећа
Свога града, племе и наслеђе
У један мах свему пропаст дође
Чудили се за дуга времена
Да се једна паметна држава
Један народ – мера побожности
А на такву - дечију превару
Као шаран – знао упецати?
+++
И Срба су тако преварили
И њему су коња поклонили
И Србији – било Лаокона
Што имаху судбу Лаоконску
Ко год да је узбуну дизао
Би се силом у блато спуштао
Ил се смрћу тихо убијао
Руљом оних “даром” опијених
Тако Срби поклон прихватише
Прихватише – сумњом не плануше
Поклон-коња авлијом унеше
Југославијом - коња назваше
Поносном га победом прозвали
Таквој чудној и мртвој победи
Саградише мртвог споменика
Голо ругло с жидовском капицом
Па га метли граду на зидине
Да победи симбол означава
Да се диве странци разноразни
Што залудни поред ње пролазе
Голишавом, птици, мачурини
Чудном чуду, џачкој мачкурини
Није било доста с' поклонима
Па је стигла нова ујдурина
Рашки градац – Жрнов староставни
Динамитом у небо бацише
Место њега – ругло саградише
Старо ругло – подлост преисподњу
Анти-српски симбол зигуратски
Анти-славу таму помрачену
Којом хоће прекрити планету
Ето Србу његовог поклона
Од Срба су узели ћоравца
Да оснује ћораву Скупштину
Анти-Бога и Анти-Човека
Није мало душманских поклона
Па добише поклона трећега
Није коња било подовољно
Уградише још два по-повољно
Нек се чуди устала Србија
На шта личи сад њена скупштина
Свак загледа не сме прозборити
На шта му је знала наличити
Гле - јунаке - коњи зајахаше
Ко да му се нешто наругаше
Такав поклон из пуког незнања
Слави Србин лудог радовања
А последњи – поклон предпотоњи
Дадоше му душмани најгори
Скинуше му са кућа крстове
И у сваку кућу убацише
Петокраку – коња тројанскога
Па су сваку кућу уништили
Где год има Срба и српчета
Петокрака Србину поручи
Да ће њоме цео свет добити
А не рече шта ће изгубити
Списак такав много подугачак
Немам где га у песму метнути
Па ме зато браћо извините
И сами се – чега досетите
+++
Поклањачи не чаме залудни
Хоће јоште свашта поклонити
Није прошло много од времена
Кутија се појави брбљива
Хајте дођ'те поклона узмите
Уз њег биће време веселије
То је једна весела кутија
Повесела са много поклона
И то радо грабе преварени
И похлепом својом намамљени
Кутија је додатке добила
Програме одспоља, изнутра
Разноразне испразне забаве
Да залудне и тужне - забаве
Србија се шенлуку весели
Док јој кућа у пламену гори
Кућа гори, цуре узврискују
И несрећу своју прослављају
Кућа гори, момци шенлукују
Отаџбину своју потпаљују
Ви што сте се школом науичили
Сетите се пада Тројанскога
Пре него су свега изгубили
И Тројанци тако шенлучили
А највећег коња тројанскога
Најављују са свију тргова
Овог коња у вакцину мећу
У тело га хоће убацити
Хоће тело, душу заразити
У сваком по тројанца коња
Да кад једном ставе свим' кајасе
Нико да се оседлан – не спасе
Да свак човек као пред скупштином
Тројанским би коњем зајах'о се
С тим да ово последње јахање
И тројанског коња подметање
Стварно биће оно најпоследње
У Тројанског коња - претворење

[Змај_Баћушка]

Петократко – сестро петардина!

Петокрако пето Ахилова
Дошла су ти последња времена
Скинуће те Ахил србски с' пете
Да украси свињце и клозете

Тамо ти је петокрако место
Међ' својима да се гледаш често
О шиљате црвене кракове
Своје тупе да оштрите кљове

Па грокћите о црвеној правди
О поносу храбрих пролетера
Родољубљу блатњаве каљуге
Идејама Маркса и Енгелса

Па скичите о земаљском робљу
О науци црног Сен Симона
Лењиновом крвавом поштењу
Како ћете с цркве скинут' звона

Нека вама Дарвинови списи
И са њима историја НОБ-а
Затребаће мекане хартије
Образ каљав да се сувим мије

Ево вама радничког барјака
Са њим братство ваше и јединство
Ево вама првомајске феште
Нек вам друштво праве тамо где сте

Ево вама покрет несврстаних
Нека вама и шведског стандарда
Брзих пруга и правне државе
Јужног тока, привреднога бума

Нека вама папагајско школство
И култура коју жабе праве
Дечјег Бранка, Лажних отписаних
Чкаље, Мије и свог Југо-Рока

Ево вама сва ваша другарства
Ноћи пуне шенлука, пијанства
И кревети што се ноћу тресу
Од бедара бестиднога тела

Ето вама ваша медицина
И са њоме дрога што се нуди
Ево вама све ваше напредно
У ком све се на послетку - губи

Ето вама судије што сричу
Ни пресуду не знају да кажу
У закон се много не мешају
И све раде како им „затражу“

Ето вама полиција ваша
Која штити звериње при пиру
Која кућом вија домаћине
Да звериње оставе на миру

Ето вама ваше републике
Нек вам друштво самирисно прави
Новинари длакавог језика
И пајаци уместо трибуна

Место славног гвозденога пука
Од којега душман још се боји
Ето вама – војска бирократа
Што све мота ко гладни питони

Петокрако пето Ахилова
Дошла су ти последња времена
Предуго је твојега и било
Предуго се попетокрачило

[Змај_Баћушка]

Како ли се то могло створити?
Добро вино у воду претвор'ти.

Дал'што Срби ропство одбацише
Па се мука својих не сетише
Господом се они погоспод'ли
На велико носе су подигли
Скупо сваком крвцу проливати

Помислише да су то што нису
И да нису то што увек беше
Застидеше с' пред госпоцким светом
Застидеше с' својега порекла
Свог порекла и својег језика
Светог Саве вере православне

Па их стиже судба свакојака
Навалише на њих са свих страна
Пријатељи као и душмани
Свак' помисли последњи су дани
Навалише и Швабе и Турци
Од Богдана Љутице потомци
Постадоше над Србима ловци
А ускоци посташе ајдуци
И Бугари браћа разбраћена
Уђоше у Србију рад' плена
Кољу пале кано да су турци
Или гладни из зле горе вуци
Србин мисли Хрвати су браћа
Па душмана у загрљај хваћа
Али Хрват закле се на бомбу
Не загрљај пре ће 'ладном гробу
Страшно беше што ли дочекаше
Срби који од српства отпаше

Ко душмана за својега држи
Том на свету пријатеља нема
Ко с' одрекне својега порекла
Свог порекла и својег језика
Светог Саве вере православне
Том кукавцу душман и не треба
И много би мањи удес био
Да се јадан није ни родио

Виде Господ сред вел'ких небеса
Како Срба слобода поквари
Па му даде ропства обилато
Слободу да има камо ићи
где га коноп води кундак гони

Пишти Србин као гуја љута
Пишти љуто - Марка не дозива
Знају Срби – сахранише Марка
У помоћ се мртав не зазива
Пишти Србин пишти не каје се
Те још дубље у глиб урања се

И сви Срби ником поникоше
Те се својим јадом забавише

Виде јада усред белог града
Србима су јади додијали
На једноме по сто јада стоји
Питају се по турцима Срби
Како живет' са што мање јада
А да крвцу скупу не лијемо?

Мисле Срби – крива политика
Политику ми ћ'мо исправити
Краја јаду нашем учинити
Па се дали сви у исправљање
Но политк'у исправили нису
Ал' су себе њоме искривили

Срби грешке своје не видеше
Већ се јадим' својим забављаше

Мисле Срби – не воле нас људи
Па ћемо се њима омилити
Зашто крвцу скупу да лијемо?
Ако ли се свега одрекнемо
Нас ће ини много заволети
Па ћемо им као браћа бити
Може бити да им штогод смета
Од нашега српског православља
Па с'стадоше свега одрицати

Не знадоше кукала им мајка
Кад се човек свега свог одрекне
А тек златне вере православне
Онда срећа на прозор излази
И никада више не улази

Мржњом горе од света народи
Па их мржњом тешком омрзнуше
Ко што јунак мрзи кукавицу
И смрдљиве ноге ногавицу

Срби грешке своје не видеше
Већ се јадом својим забавише

Мисле Срби – нисмо пољубазни
Па стадоше бити пољубазни
Не би ли се мржње избавили
Сваког штују свакоме се клањ''у
Ал' не  знају кукала им мајка
Слуганова мајка најсирота
Има сина – као да га нема
Свога сина – другоме родила
Другом служи за другим се пружи
Те уместо да нестане јада
Јадови се српски умножише

И ту Срби грешке не видеше
Већ се јадом својим забавише


Кажу Срби – власт је за све крива
Због Краља нас мрзе сви народи
Што са краљем много србујемо
Да нестане свих нашијех јада
Хајмо сложно власти да мењамо
Ево нама Тита Брозовића
И његови' 'оџа и 'аџија
Чича Јанка, Коче Поповића
Ранковића, Пека Дапчевића
И Крцуна, а и Стамболића
Они јесу нама обећали
Све ће ш'њима бити потаманке
Кад ми ш'њима краља отерамо
Краљ да страда – а народ да влада
Ми смо народ биће нам потаман
Нека буде како ми хоћемо
Кад с Црвеном Звездом завладамо

А кад дође Тито Брозовићу
Црвен Царе круне 'крвављене
Црвен Звезда крвљу натопљена
Пишти Србин ко што никад није
Јер кад дође Тито Брозовићу
И његове' 'оџе и 'аџије
Башибозук из труле авлије
Чича Јанко, Кочо Поповићу
Ранковићу, Пеко Дапчевићу
И Крцуне, а и Стамболићу
Никад Србу теже не бејаше
Посав јад се у муке претвори
Па све Србе на муке вргоше

Коноп кундак гоне на стрељање
Или ропство – лудом радовање
Јадно ти је гледат' такве дане
Нема Срба – ни да их са'ране

Жестоко су срба поробили
Од слободе – ништа било није
Пишти Србин као гуја љута
Узеше му  славу и са'рану
Цркву, Васкрс, и сва четри поста
Узеше му  понос и поштење
Благог Христа и души весеље
Место Сунца тамy разаструли
Иконе му ногам' погазили
Свештенике у тамницам' побили
Храмове му рђом споганили
На Крст гробни – пса му разапели
Погубише све кнезове српске
Међу њима Бирчанин Илију
Њега мртвог – двапут погубише
Једном турци за првог устанка
Па црвени – жалосна им мајка
Погубише и мртве и живе
Све што српски дише и одише
И децу су силом отимали
Да друмови пожел'´ше Турака
Који 'ваког не чин'ше зулума

Пун су пехар жучи напунили
Српске жучи од силнијех јада
Али пехар жучи не преврну
Да се Срби на устанак дижу
Да не лију крвцу за слободу
За слободу својему народу

Ни ту Срби грешке не видеше
Већ с' јадима својим забављаше

Па свак радо иде на стрељање
Јал стрељање јали робовање
А потајно Срби србоваше
Ћутањем се од буне бранише
Па свак држи ово зло ће проћи
Дан ће сванут' неће бити ноћи

То ти виде Брозовићу Тито
виде Тито да јаче не може
Да Срб неће смрти устукнути
Ко је шта је смрт Срба сјетова
Расрбљен собом посрби Богом
Замал' Тито битку изгубио

Пито Тито шта му за радити
По свој земљи српској освећеној
Више нико смрти се не плаши
Па ће Срби српски постанути
С више мука Богу ће вапити
У своје ће српство се вратити

Ту га лукав спретно сјетоваше
Лукавством да Србе он погуби
Да се гости и да се шенлучи
Јера Срби јесу празноглави
Шенлуком ће себе да погубе
Шенлуком ће да замене веру
Те кад буде бјели дан свануо
И престану муке свакојаке
Они неће ка Богу хитати
Већ без главе по свету ходати

Тако и би то се и догоди

То послуша Тито Брозовићу
Што сјетује лукаво лукавство
Те обичаје уведе он пусте
Место славе – пусто шенлучење
Место вере – гадост и неверу
Нек се точи вино из мјешина
Лудо вино с буником мјешано
Кад буника главу ударила
Прометну се и старо и младо
Прометну се и мушко и женско
Прометну се па и расрби се
Па кад Србу бијели дан свануо
И несташе муке свакојаке
Срби јадни Богу не хиташе
Већ без главе по свету ходаше

Веру стару спрску заборав'ше
Стару веру – златно Православље
Дивне гусле и песме јуначке

Ал' је вера шта Србина чува
Ал' је Христос што Срба спасава
И његових деветсто анђела
И сви славни херојски јунаци
Воду просе до Срба доносе
Сузе роне за Србе се моле
И кад Срби ћуте прећуткују
Веру своју Златну православну

Ту ни Свеци ништа не могаше
Без да Србин малим прстом макне
Сваки чека да се Србин сети
Ко је шта је коме обећан је

Слави Тито што Срба расрби
Ш њим његове 'оџе и 'аџије
Башибозук из труле авлије
Чича Јанко, Коча Поповићу
Ранковићу, Пеко Дапчевићу
И Крцуне, а и Стамболићу
Лукавством га странцем направише
Самом себи непознат да буде
Уста шире грохотом се смеју
Како спретно управљат'умеју

Ој Србијо – шта си дочекала
Црњу судбу ни сањала ниси!

Одкад Срби – лице изгубили
Од 'ајдуци – постадоше вуци
Претке своје они опљунуше
Добром Богу леђа окренуше
А Крст часни са Цркве скинуше
Па оборе њиме оградише
Није чудо да им земан дош'о
Већ је чудо што раније није
Да је плача и да је кукњаве
Како никад до сад било није

А кад дође земан најпотоњи
Не знаш више ко је Србин који
Нити женско нити ко је мушко
Сваки има своје сокоћало
Сокоћало – и отац и мати
Јал' ђевојка јали јунак какав
Старе гусле нико и не слуша
Нико никог цени ни поштује
Нико Свеца слави ни празнује
Нико Бога другом не призива
Нит' се Богу моли ни помаља

Грешку једну Срби не видеше
Већ с' јадима својим забављаше

***

Свуда пустош адска завладала
Али Срби томе тужни нису
С' памећу су они растављени
Шенлучи се ћаром размеће се

Добри Господ са вел'ких небеса
Гледа верност потомка Савиног
Те он шаље три бела голуба
Са прелепог Храма Врачарскога
Да у Срба милоште пронађу

Полетела три бела голуба
Полетела небу под облаке
Са прелепог Храма Врачарскога
Да обиђу сву земљу Србију
И у Срба милоште пронађу
Летели су широм плавог неба
Сву Србију кругом прелетеше
Прелетеше нигде не слетеше
Милоште у Срба не нађоше

Вратише се Храму Врачарскоме
А са Храма на Небо плаветно
Добром Богу гласа да дојаве

Када Богу гласа дојавили
Беле птице небески голуби
Замаче се Сунце за облаке
Гром погоди дрво записано
Сред Такова сред српског темеља
Преломи га на двоје на троје
А уз њега и још три записа
Сред Такова среза слободнога

Али Срби тврда срца беше
Па знакове ове не видеше

Тад с' повуче дуга са небеса
Удри киша голема поплава
Разврже се река и речица
Те потопи села и градове
Куће, дворе, њиве и торове

Али Срби тврда срца беше
Па знакове они не видеше

Још и трећа снађе их невоља
Удари их куга невидљива
Чудна чума какве нигде нема
Где доктори чумом смађијани
Од доктори посташе ајдуци
И душмани гори него турци
Што лаж лажу срба обмањују
Па га туку леком и лелеком
Леко, млеко све су затровали
Поштење су сребом проиграли
Децу краду за новце их даду
Ко да више на тога се пише
Живе људе у ланцима робе
Ланцим' робе на пијацу воде
Трг тргују сребро гомилају
Кољу Срба горе него скота
Свак са Срба скида шта ком драго
Срце, бубрег, црну џигерицу
Сваког Срба у кућну тамницу
Да му није из куће изаћи
Док доктори не реше заклати
Ко им треба за свежа бубрега
Ако нема од жбира папира
Да се може ићи и кретати
Па и ваздух чисти удисати

И ту Срби тврда срца беху
Па и такве знаке не видеху

Црвен Царе побац'о мађије
Уз мађије свакакве раћије
На срца се српска нахватало
Паучина црна помрчина
А на очи навукла се мрена
А на лице црвена копрена
Ког мађије нису до'ватиле
Тог раћија пукла посред чела
Па му визир сасвим померила
Па не види што му спред очију
Па не чује шта му до ушију
Већ их воде жедне поред воде
Жеђ жеђују воду не 'ватају
Криве путе своје  н'исправљају

[Змај_Баћушка]

Владислав Петковић Дис – МИ ЧЕКАМО ЦАРА


Понели смо у рат своја срца мушка,
Сузе седе косе, загрљај девојке,
Осмех деце своје и сан што их љушка,
И веру у Бога, пушке и тробојке.

Знајућ ко нас зове, и зашта, и куда,
Научисмо брзо како да се гине:
Из борбе у борбу, са победом свуда,
Ми смо нашли земље старе царевине.

Обишли смо места световна и света,
Развалине славе, изворе јаука
И домове, камо страх једино цвета;
С буктињом слободе прогнасмо баука.

Загрлисмо Србе с Косова и Скопља,
Велеса, Прилепа, Битоља и Дебра;
Оживесмо прошлост, мачеве и копља,
И круне и митре и побожног себра.

[Змај_Баћушка]

„Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.“

Владислав Петковић ДИС, песма „Утопљене душе“, насловна песма прве објављене збирка песама

[Змај_Баћушка]

Владислав Петковић Дис – УЗДАХ СА ДУНАВА

На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."

[Змај_Баћушка]

Владислав Петковић Дис – СА КУМАНОВА


У једноме крају старог Београда,
После тол'ких дана опет гледам њега:
Насмејана, ведра, лица увек млада,
Које му сад краси из рата белега.

Шетајући дуго, уз долазак мрака,
Причао је мени он, капетан војни,
Кога су бојеви дигли до јунака,
А случај не хтеде да буде покојни —

Причао је ствари из првога рата
С речитошћу оном што му војска дала:
Од његових речи страх не зна да хвата,
Исто тако ни лаж, клевета, ни хвала.

Он је кроз ноћ мирно ређао те слике,
Ко из какве нове, страшне авантуре:
Видело се како, сред топовске рике,
Падају војници и заставе јуре.

Видело се како, сред највећег боја,
Љубав неизмерна у срцима живи,
И кол'ко се воли отаџбина своја,
Земља вечне борбе и пропланак сиви.

Он поред осталог исприча и ово:
“Кад смо били легли код једног редута,
У бици која је дала Куманово,
Противника да би уклонили с пута

Шрапнелска нас зрна узеше за мету.
Од игре картеча заклон нам најбољи
Био је у пушци и у бајонету,
У јуришу кобном и божијој вољи.

И у оном часу када јуриш наста,
Глас један узвикну: 'Милун се не диже!'
Сви јураху пољем, ал' брат његов заста,
Кроз паклену кишу врати се и стиже

Месту где смо били, и крај брата клече.
Док с ножем на пушци лете сви војници,
Грмљава ваздухом док ко река тече,
Коју каткад људски запарају крици —

Он крај мртвог брата врши обред свети:
Пољуби војника, свећицу запали,
Поново устаде, јурну својој чети
Онако узвишен и онако мали.

Све се то десило брзо и у часу.
И док ватра смрти испред сваког зија
По мени се миље необично расу,
Јер осетих да сам то ожаљен и ја.”