19-06-2017, 05:57 PM
КАПЕТАН АНТОНИЈЕ МИЛИЧИЋ
![[Слика: Mil.png]](https://s1.postimg.org/n9aaedbvj/Mil.png)
Група четника у Пашиној Равни, 1943. године. Бројем 1 означен је, командант батаљона, Вукоман Прокић а бројем 2, командант бригаде, капетан Антоније Миличић
Антоније Миличић рођен је 1903. године у Жупањи, срез Жупањски, округ Сремско-митровачки, од оца Матије и мајке Марте, рођене Томашић. Поред основне школе, у родном месту завршио је и четири разреда гимназије, а потом и два разреда учитељске школе у Осијеку, коју је напустио 1922. године. Код Руса емигранта, Николе Севастијанова, професора музике, завршио је музичку школу, а потом је постао глумац.
,, Као драмски глумац наступао сам у Нарадном позоришту у Осијеку, а затим у позориштима у Новом Саду, у Скопљу и у Сарајеву. Био сам драмски глумац од 1922. до 1927. године. Пошто су код нас позоришта професионална напустио сам позориште и отишао кући и бавио се земљорадњом.
У току 1928. ступио сам у државну службу и провео сам у њој се до 1930. године. Тада сам због женидбе изашао из граничне службе као потпоручник, вратио се кући и бавио се приватном службом све до октобра 1933. када сам поново добио државну службу архивског чиновника у Сарајевском начелству у Жупањи. У том звању службовао сам још у среским начелствима у Владимировцима и Крупњу, одакле сам премештен у Рогачицу где ме је рат затекао. “
Антоније Миличић женио се два пута. Први пут, док је био глумац, оженио се Српкињом Драгињом Милојевић, глумицом из Београда. Због неслагања у браку, поднео је захтев за развод али му је жена умрла у току трајања развода 1928. године.
,, У 1930. години, ступио сам у односе са Маријом, рођеном Шоштарић, домаћицом из Призида, срез Чабарски, која је имала мужа Вјекослава Вишевића из Загреба. Она је по народности била Хрватица, католичке вере, па пошто у католичкој вери нисам могао са њом ступити у брак то сам 1934. године, заједно са женом, прешао у православну веру. “
У краткотрајном Априлском рату 1941. године, Антоније Миличић је био командир Треће чете I батаљона 61. пешадијског пука код Скадра. Избегао је заробљавање и дошао у Рогачицу и као писар-полицијски службеник радио у Среском начелству до 12. августа 1941. године када су га ухапсиле усташе ,, што је напустио католичку веру и прешао у православну. “ После 40 дана пуштен је на слободу да би га усташе поново ухапсиле 6. септембра као сумњивог. Провео је 6 недеља у затвору из кога излази када је Рогатица ослобођена од стране четника и партизана и он 24. октобра приступа четничком одреду мајора Бошка Тодоровића. У овом одреду остаје до 28. јануара 1942. године. У време немачке офанзиве у Источној Босни прелази у Босанску Јагодину, у одред четничког команданта Каменка Јевтића, који га је информисао о приликама у Србији.
За време док је био у четницима у Босни учествовао је у опсади Вишеграда, када је био један од команданата десне колоне, до заузећа Горње Лијеске, а од тада па до 20. децембра 1941. године био је ађутант мајора Бошка Тодоровића. Краће време био је командант четничког одреда у Чајничу, а затим до 10. јануара 1942. године командант Војног округа за Рогатички, Вишеградски, Чајнички и Фочански срез.
Уз одобрење Каменка Јевтића, у чијем се одреду налазио, Миличић је почетком фебруара 1942. године отишао у Београд да посети Недићевог министра Унутрашњих послова Милана Аћимовића, кога је упознао пре рата у Рогатици.
,, Када сам отишао у Београд испословао сам да ме Аћимовић постави за среског начелника у Бајиној Башти. Овоме је допринео и Манојло Кораћ, окружни начелник у Ужицу, кога сам тада упознао у кабинету министра Аћимовића. Постављен сам на дужност среског начелника, вршиоца дужностим 18. фебруара 1942. године. Моје постављање за нечелника у бајиној Башти имало је за циљ да послужим четничкој ствари. “
![[Слика: Untitled.png]](https://s12.postimg.org/yfbx15pal/Untitled.png)
Као вршилац дужности среског начелника Миличић је био најбољи срески начелник на подручју Ужичког округа, спроводећи у дело сва наређена окружног начелника Манојла Кораћа. Прогањао је бивше партизане и њихове симпатизере, веома добро сарађивао са капетаном Милошев Војиновићем Лаутнером, у време када се његов Десети добровољачки одред налазио у Бајиној Башти, а одржавао је везе са бившим министром Милојем Рајаковићем из Београда, родом из Перућца. Миличић, као сјајан обавештајац, редовно је окружном начелнику Кораћу достављао спискова партизана и њихових симпатизера.
9. фебруара 1943. био је отрован од стране два Немца. Боловао је до 26. фебруара када, у страху од Немаца, бежи на Тару где налази Рачанску бригаду и њеног команданта Мићу Рогића којима се прикључује.
Након десетак дана, резервни капетан Миличић, бива позван у Врховну команду код Драже, од кога добија задатак да развије четничку акцију у Рачанском срезу и ,, разбије “ Недићеву Пољску и Граничну стражу.
Када је у лето 1943, уместо капетана Милорада Митића за новог команданта постављен капетан Душан Радовић Кондор, он позива Антонија Миличића за начелника штаба Златиборског корпуса. На овој дужности остаје свега шест дана, када га је заменио капетан Милош Вигњевић, а њега Кондор поставља за команданта Друге рачанске бригаде, на чијој дужности остаје до 18. децембра 1943. године. Потом је извесно време био командант Летеће бригаде ,, Тара “. У пролеће 1944. године поново је у штабу корпуса, али као обавештајни официр и шифрант.
,, Као шифрант код Кондора знао сам да је одржавао везе са Пештом, Аустријом, Швајцарском, Турском и Грчком у којима је имао своје обавештајце. Исто тако имао је везе са заробљеничким логорима у Немачкој. Те везе са заробљеницима одржавао је преко једног инжењера из Београда, из Дирекција железница, који је повремено одлазио у логоре. Име му не знам, али сам га једном видео код Кондора на Златибору. Кондорова љубавница Олга, жена његовог класног друга, који је био у немачком заробљеништву, била је главни обавештајни орган ТЕТАС-а, јер је одржавала везе са свим обавештајним пунктовима. Радовић је сваког месеца добијао помоћ из Београда, по 4 000, 000 динара од разних фирми.
Кондор је фалсификовао Дражин потпис да би на Златибор намамио Димитрија Љотића да би га ликвидирао, па је Дражино, односно Кондорово писмо његова љубавница Олга уручила Љотићу. Састанак је требао да буде у Ваљеву или Ужицу, односно Љотић је требао дотле да дође, да би одатле био одведен на састанак. Ја сам био одређен да га сачекам код Ваљева, а други су га чекали у Ужицу. Под именом Петра Марковића, Љотић је дошао аутомобилом у Ужице. Посетио је Недићевог министа окружне СДС Ђорђевића, који га је обавестио о смицалици па се Љотић одма вратио у Београд. Радовић није опростио издају Ђорђевићу па га је преко својих канала денунцирао код Немаца. После тога Ђорђевић је извршио самоубиство. Ђорђевић је имао везу са мајором Терзићем, који је био Дражин ађутант, који је обавестио Ђорђевића о Кондоровом плану да ликвидира Љотића. После овог случаја, на интервенцију Кондора, Терзић је био уклоњен из Врховне команде. “
У јесен 1943. године капетан Антоније Миличић, командант Друге рачанске бригаде, издао је наређење о покрштавању 50 Цигана.
,, Према подацима са којим располаже штаб ове бригаде, у Бајиној Башти се налази известан број Срба муслиманске вере, староседелаца, о којима није примљено тужби да су у ма чему потпомагали или сарађивали са муслиманима у Босни, већ да су за време усташких неделе, осећали се Србима, не чинећи никаква рђава дела према српском живљу.
Да би се коначно ликвидирало питање муслимана у Србији ОДЛУЧУЈЕМ:
Да се сви Срби муслиманске вере, преведу у српску православну веру, и који су староседеоци општине бајнобаштанске и који су сада настањени у Бајиној Башти.
Горњу одлуку доносим на основу њиховог доброг владања од 1941. године до данас.
Рок за извршење овог наређења остављам четири дана.
Када се 1945. године нашао у затвору ОЗНЕ, на питање иследника Петра Павловића, о овом догађају Миличић је одговорио:
,, За Цигане у Бајиној Башти издао сам наређење месном намеснику да их покрсти са муслиманске на православну веру, зато што одавно живе у Србији, као Срби, и што сами нису имали нипшта против. То сам учинио и да им не би долазио оџа из Босне и да они не би ишли њему из разних ствари. “
За оџу из Скелана Миличић је сумњао да је усташа.
Када је формирана 4. група јуришних корпуса Миличић је био постављен за обавештајног официра. Након пораза на Јеловој Гори повукао се у Босну. До 12. маја 1945. године обављао је обавештајне послове. Првог јуна, када се, након једне безнадежне ситуације нашао опкољен, предао је се јединицама ЈНА. После неколико дана нашао се у затвору окружне ОЗНЕ у Ужицу.
Антоније Миличић је ,, сарађивао “ са иследницима ОЗНЕ и ,, признао “ све злочине који су почињени у Рачанском срезу.
У његовом судском предмету К. бр. 393/45. Окружни суд је констатовао:
,, 17. новембра 1945. године обустављен је поступак, јер је, према извештају Јавног тужилаштва, Округа ужичког К. бр. 269, а од 16. новембра 1945. године, окривљени Миличић Антоније, четнички капетан из Жупање, при покушају бекства убијен од затворске страже у Ужицу, у ноћи између 14. и 15. овог месеца. “
,, Као драмски глумац наступао сам у Нарадном позоришту у Осијеку, а затим у позориштима у Новом Саду, у Скопљу и у Сарајеву. Био сам драмски глумац од 1922. до 1927. године. Пошто су код нас позоришта професионална напустио сам позориште и отишао кући и бавио се земљорадњом.
У току 1928. ступио сам у државну службу и провео сам у њој се до 1930. године. Тада сам због женидбе изашао из граничне службе као потпоручник, вратио се кући и бавио се приватном службом све до октобра 1933. када сам поново добио државну службу архивског чиновника у Сарајевском начелству у Жупањи. У том звању службовао сам још у среским начелствима у Владимировцима и Крупњу, одакле сам премештен у Рогачицу где ме је рат затекао. “
Антоније Миличић женио се два пута. Први пут, док је био глумац, оженио се Српкињом Драгињом Милојевић, глумицом из Београда. Због неслагања у браку, поднео је захтев за развод али му је жена умрла у току трајања развода 1928. године.
,, У 1930. години, ступио сам у односе са Маријом, рођеном Шоштарић, домаћицом из Призида, срез Чабарски, која је имала мужа Вјекослава Вишевића из Загреба. Она је по народности била Хрватица, католичке вере, па пошто у католичкој вери нисам могао са њом ступити у брак то сам 1934. године, заједно са женом, прешао у православну веру. “
У краткотрајном Априлском рату 1941. године, Антоније Миличић је био командир Треће чете I батаљона 61. пешадијског пука код Скадра. Избегао је заробљавање и дошао у Рогачицу и као писар-полицијски службеник радио у Среском начелству до 12. августа 1941. године када су га ухапсиле усташе ,, што је напустио католичку веру и прешао у православну. “ После 40 дана пуштен је на слободу да би га усташе поново ухапсиле 6. септембра као сумњивог. Провео је 6 недеља у затвору из кога излази када је Рогатица ослобођена од стране четника и партизана и он 24. октобра приступа четничком одреду мајора Бошка Тодоровића. У овом одреду остаје до 28. јануара 1942. године. У време немачке офанзиве у Источној Босни прелази у Босанску Јагодину, у одред четничког команданта Каменка Јевтића, који га је информисао о приликама у Србији.
За време док је био у четницима у Босни учествовао је у опсади Вишеграда, када је био један од команданата десне колоне, до заузећа Горње Лијеске, а од тада па до 20. децембра 1941. године био је ађутант мајора Бошка Тодоровића. Краће време био је командант четничког одреда у Чајничу, а затим до 10. јануара 1942. године командант Војног округа за Рогатички, Вишеградски, Чајнички и Фочански срез.
Уз одобрење Каменка Јевтића, у чијем се одреду налазио, Миличић је почетком фебруара 1942. године отишао у Београд да посети Недићевог министра Унутрашњих послова Милана Аћимовића, кога је упознао пре рата у Рогатици.
,, Када сам отишао у Београд испословао сам да ме Аћимовић постави за среског начелника у Бајиној Башти. Овоме је допринео и Манојло Кораћ, окружни начелник у Ужицу, кога сам тада упознао у кабинету министра Аћимовића. Постављен сам на дужност среског начелника, вршиоца дужностим 18. фебруара 1942. године. Моје постављање за нечелника у бајиној Башти имало је за циљ да послужим четничкој ствари. “
На једној свадби у Бајиној Башти, 1942. године. Између два немачка официра стоји срески начелник Антоније Миличић
Као вршилац дужности среског начелника Миличић је био најбољи срески начелник на подручју Ужичког округа, спроводећи у дело сва наређена окружног начелника Манојла Кораћа. Прогањао је бивше партизане и њихове симпатизере, веома добро сарађивао са капетаном Милошев Војиновићем Лаутнером, у време када се његов Десети добровољачки одред налазио у Бајиној Башти, а одржавао је везе са бившим министром Милојем Рајаковићем из Београда, родом из Перућца. Миличић, као сјајан обавештајац, редовно је окружном начелнику Кораћу достављао спискова партизана и њихових симпатизера.
9. фебруара 1943. био је отрован од стране два Немца. Боловао је до 26. фебруара када, у страху од Немаца, бежи на Тару где налази Рачанску бригаду и њеног команданта Мићу Рогића којима се прикључује.
Након десетак дана, резервни капетан Миличић, бива позван у Врховну команду код Драже, од кога добија задатак да развије четничку акцију у Рачанском срезу и ,, разбије “ Недићеву Пољску и Граничну стражу.
Када је у лето 1943, уместо капетана Милорада Митића за новог команданта постављен капетан Душан Радовић Кондор, он позива Антонија Миличића за начелника штаба Златиборског корпуса. На овој дужности остаје свега шест дана, када га је заменио капетан Милош Вигњевић, а њега Кондор поставља за команданта Друге рачанске бригаде, на чијој дужности остаје до 18. децембра 1943. године. Потом је извесно време био командант Летеће бригаде ,, Тара “. У пролеће 1944. године поново је у штабу корпуса, али као обавештајни официр и шифрант.
,, Као шифрант код Кондора знао сам да је одржавао везе са Пештом, Аустријом, Швајцарском, Турском и Грчком у којима је имао своје обавештајце. Исто тако имао је везе са заробљеничким логорима у Немачкој. Те везе са заробљеницима одржавао је преко једног инжењера из Београда, из Дирекција железница, који је повремено одлазио у логоре. Име му не знам, али сам га једном видео код Кондора на Златибору. Кондорова љубавница Олга, жена његовог класног друга, који је био у немачком заробљеништву, била је главни обавештајни орган ТЕТАС-а, јер је одржавала везе са свим обавештајним пунктовима. Радовић је сваког месеца добијао помоћ из Београда, по 4 000, 000 динара од разних фирми.
Кондор је фалсификовао Дражин потпис да би на Златибор намамио Димитрија Љотића да би га ликвидирао, па је Дражино, односно Кондорово писмо његова љубавница Олга уручила Љотићу. Састанак је требао да буде у Ваљеву или Ужицу, односно Љотић је требао дотле да дође, да би одатле био одведен на састанак. Ја сам био одређен да га сачекам код Ваљева, а други су га чекали у Ужицу. Под именом Петра Марковића, Љотић је дошао аутомобилом у Ужице. Посетио је Недићевог министа окружне СДС Ђорђевића, који га је обавестио о смицалици па се Љотић одма вратио у Београд. Радовић није опростио издају Ђорђевићу па га је преко својих канала денунцирао код Немаца. После тога Ђорђевић је извршио самоубиство. Ђорђевић је имао везу са мајором Терзићем, који је био Дражин ађутант, који је обавестио Ђорђевића о Кондоровом плану да ликвидира Љотића. После овог случаја, на интервенцију Кондора, Терзић је био уклоњен из Врховне команде. “
У јесен 1943. године капетан Антоније Миличић, командант Друге рачанске бригаде, издао је наређење о покрштавању 50 Цигана.
,, Према подацима са којим располаже штаб ове бригаде, у Бајиној Башти се налази известан број Срба муслиманске вере, староседелаца, о којима није примљено тужби да су у ма чему потпомагали или сарађивали са муслиманима у Босни, већ да су за време усташких неделе, осећали се Србима, не чинећи никаква рђава дела према српском живљу.
Да би се коначно ликвидирало питање муслимана у Србији ОДЛУЧУЈЕМ:
Да се сви Срби муслиманске вере, преведу у српску православну веру, и који су староседеоци општине бајнобаштанске и који су сада настањени у Бајиној Башти.
Горњу одлуку доносим на основу њиховог доброг владања од 1941. године до данас.
Рок за извршење овог наређења остављам четири дана.
Командант, капетан Ант. Миличић “
Када се 1945. године нашао у затвору ОЗНЕ, на питање иследника Петра Павловића, о овом догађају Миличић је одговорио:
,, За Цигане у Бајиној Башти издао сам наређење месном намеснику да их покрсти са муслиманске на православну веру, зато што одавно живе у Србији, као Срби, и што сами нису имали нипшта против. То сам учинио и да им не би долазио оџа из Босне и да они не би ишли њему из разних ствари. “
За оџу из Скелана Миличић је сумњао да је усташа.
Када је формирана 4. група јуришних корпуса Миличић је био постављен за обавештајног официра. Након пораза на Јеловој Гори повукао се у Босну. До 12. маја 1945. године обављао је обавештајне послове. Првог јуна, када се, након једне безнадежне ситуације нашао опкољен, предао је се јединицама ЈНА. После неколико дана нашао се у затвору окружне ОЗНЕ у Ужицу.
Антоније Миличић је ,, сарађивао “ са иследницима ОЗНЕ и ,, признао “ све злочине који су почињени у Рачанском срезу.
У његовом судском предмету К. бр. 393/45. Окружни суд је констатовао:
,, 17. новембра 1945. године обустављен је поступак, јер је, према извештају Јавног тужилаштва, Округа ужичког К. бр. 269, а од 16. новембра 1945. године, окривљени Миличић Антоније, четнички капетан из Жупање, при покушају бекства убијен од затворске страже у Ужицу, у ноћи између 14. и 15. овог месеца. “
Извор: Ђорђе Пилчевић ,, Запис о среском начелнику и летничком команданту Антонију Миличићу "
Поменути аутор је рад писао на основу докумената са суђења преузетих из архиве Јавног тужилаштва Ужице.
Овде сам поставио најзанимљивије делове. Остало се односи на убиства у Рачанском срезу, делује ми да је преувеличано и да он ово није призано. Али пред ОЗНОМ признаш и оно за шта ниси крив. Између осталог, имам документ са суђења неким припадницима партизанског покрета. Број осуђених на смртну казну и на условну се разликује у односу на овај са суђења Антонију Миличићу. Разлог нам је познат.
Интересантно је ово за Љотића. Шта кажете на то?
,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
![[Слика: Kondor-gazi-zastavu-sa-kukastim-krstom.jpg]](https://s10.postimg.org/ohns8fdyx/Kondor-gazi-zastavu-sa-kukastim-krstom.jpg)
