Оцена Теме:
  • 3 Гласов(а) - 3.67 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Неправославне мисли брата Шумадије!
#15

Херцеговац, јел те томе уче што пишеш Погрешни Милоје, о. Симеон, о. Жарко, и други расколници?

Немој се правити велики православац, не буди наиван!

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#16

Лијепо си упитан какве везе има све оно што је цитирано са Православљем?

Можеш да одговориш, а и не мораш. Само ми није јасно зашто тролујеш?

Шта ти значи предходна писанија без смисла и разлога?

Боли те што Цоа није стао на неправославну и јеретичку страну? Па није будала и отпадник.

(25-05-2015, 11:38 PM)Шумадинац Пише:  Херцеговац, јел те томе уче што пишеш Погрешни Милоје, о. Симеон, о. Жарко, и други расколници?

Немој се правити велики православац, не буди наиван!

Отац Симеон Рукумијски, отац Жарко Гавриловић које ти наводиш и за које кажеш да су расколници су јереји Српске Православне Цркве!

Ти пријатељу имаш огроман проблем да разлучиш ствари.

Неправославне конструкције гностичко - хуманистичког мислиоца Берђајева:

1. 'монашки аскетски дух ИСТОРИЈСКОГ Православља', насупрот 'цркве Светог Духа', духовног живота без аскезе,

2. Црква је 'тек у зачетом стању', 'непотпуна' па је по Берђајеву очекиван долазак 'васељенске вјере, која би ујединила не само разне хришћанске заједнице, него такође и делимичне истине свих јереси' као и 'свих хуманистичких стваралачких делатности модерног човјека које се пројављују као религијска искуства у Духу',

3. Ново Хришћанство је нови мистицизам,

4, 'Постоји велико духовно братство, којем припадају не само цркве истока и запада, него такође и сви они који су окренути Богу и Божанству, сви који стреме било каквом облику духовног узлета' - термин 'ново монаштво',

5. 'Долазак новог и коначног Откривења',

6. 'Доба које наступа је ново доба Светога Духа' - 'свет иде ка новој духовности и новом мистицизму у ком више неће бити аскетског гледишта'
'Успјех оваквог покрета ка хришћанском јединству претпоставља нову еру у самом Хришћанству, нову и дубоку духовност, која извире из новог излива Светог Духа'!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори
#17

Износиш као и увек јеретичке текстове! Бити присталица Папе Артемија Непогрешивог а представљати се као правоверни је немогуће и лицемерно!

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#18

(26-05-2015, 12:18 AM)свети Фрањо Шумадијски Пише:  Износиш као и увек јеретичке текстове! Бити присталица Папе Артемија Непогрешивог а представљати се као правоверни је немогуће и лицемерно!

Па коначно си признао да је гностичко - хуманистички мислилац Берђајев ЈЕРЕТИК!

Видиш како мало критике дјелује!

А нема ни седам уписа на теми причао си наопако!

(25-05-2015, 11:24 PM)свети Фрањо Шумадијски Пише:  Мало је непрецизно наведено од Берђајева, али у потпуности се слажем! Само је наслов нетачан тј. злонамеран!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори
#19

Шумадијо, зар и Владета...

Владета Јеротић:

U medicini se dominantno koriste dve tehnike i to progresivna mišićna relaksacija (PMR) i autogeni trening. Pored toga, mogu se primeniti joga, meditacija i druge tehnike.


Свете оце читај, по Богу човјече!




Јеротић, “Новалис и време које долази”:
“Чезнући, најпре, да човек стварно постане религиозан, у срцу као и уму, што значи отворен према свему, описујући увек нове кругове, али из препознатог и из слободе прихваћеног Центра, Новалис се у оваквој универзалној религиозности опредељује за хришћанство. Међу његовим Духовним песмама неколико их је инспирисаних Христом, његовом љубављу и жртвом. Понесен хилијастичком идејом о хиљадугодишњем царству мира и моралног усавршавања на Земљи, Новалис будуће хришћанство сагледава као католичко (у смислу изворног значења грчке речи: католикос – општи, општеважећи, прави), ослањајући се на Лесинга, Канта и Шлајермахера, који су писали о “једној, универзалној и правој цркви”, односно гајили наду у једно будуће доба у коме ће људски род бити одгојен за “вечно Јеванђеље” (Лесинг). Овакав Новалисов хилијазам није био секташког порекла већ је почивао на традицијама оног езотерног хришћанства које је наговештавало “хиљадугодишње доба Светог Духа” (после старозаветног доба Оца и новозаветног доба Сина), чија се скривена нит од Јоакима из Флоре провлачила преко Дантеа, ружокрсташке реформације, Лесинга и Шелинга, све до Штајнера, Кандинског и Јунга. Један прост руски калуђер, свети Серафим Саровски, на почетку XIX века, озарен унутарњим просветљењем, без икаквог страног утицаја, сам је имао исту визију о силаску Светог Духа у човека и човечанство, као могућем путу спасења.

У својој оригиналној визији таквог будућег хришћанства, у коме ће деловање Светог Духа бити видљиво, Новалису ништа не смета да у такво хришћанство стави наслеђе античких мистерија, оно што највиталније непрестано траје од паганства у људском бићу, као и гнозу – али не у смислу луциферског бекства од земље и негације телесног, односно материјалног у човеку, већ као езотерну спознају узвишеног. Њега није интересовала реформација нити противреформација цркве, као ни обнављање старе форме црквености. Оно што га је једино стварно узбуђивало, било је обнављање доживљаја Христа у срцу и уму слободног човека”.

Традиције под чијим се утицајем нашао др Јеротић: “езотерно” хришћанство Јоакима да Фјоре (римокатоличког хилијасте), Дантеа (који је доживео уплив гностичких идеја што су их, кроз песме о Дивној Дами, Европом ширили трубадури и трувери), розенкројцера (претеча масонерије, који су, бавећи се алхемијом и окултном философијом, били пантеистички еманационисти, посвећеници магијске иницијације кроз коју се спознаје да “што је горе, то је и доле”), Лесинга (масона-просветитеља, учитеља “универзалног братства” људи укључених у слободнозидарску дружину), Шелинга (немачког идеалисте чији је поглед на свет такође био неогностичке обојености), Рудолфа Штајнера (једног од најзначајнијих окултиста XX века, оснивача антропософије), Кандинског (сликара-антропософа, који се нашао међу претечама идеје “Уједињене Европе”) и Карла Густава Јунга (психо-гностичара.)

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори
#20

Огрнут плаштом „православне“ учености, Владета Јеротић је, на жалост, стекао многобројне следбенике у Српској Цркви. Једни му се клањају као екуменисти, а други услед површног познавања своје Вере. Са благословом клира, он држи предавања при црквама, пропагирајући екуменизам и свoјеврсно „езотерно“ хришћанство.

„Агапе“ су емисија чији је првенствени циљ расправослављивање верника СПЦ ради њиховог лакшег превођења у унију са Ватиканом. Да је то тако, показује, између осталог, и чињеница да је опонент у разговору римокатоличком клирику Станиславу Хочевару био мирјанин Владета Јеротић, притом лажни православац, уместо неки од правоверних епископа Српске Цркве.

Водитељ поставља саговорнику сугестивно питање: „Докторе Јеротићу, да ли је православнима, у неким одређеним тренуцима..., таквим неким околностима, дозвољено, ако, на пример, у неком окружењу, од неколико стотина километара, не постоји нигде православни храм, да он недељом оде на мису уместо на Литургију и да буде конкретни учесник тога?"

Јеротић одговара: „То је остављено сваком појединцу да одлучује. Нема правила... Међутим, још је теже питање причешћивања... Опет тако 100, 200 километара нема друге цркве осим католичке... Да ли може да иде да се причести у католичкој цркви? Не, то Православна Црква, за сада, не дозвољава. Код католика, мислим, да је друкчије, да се може. Дакле, у случајевима да нема никакве католичке цркве близу, него православне – да се може ићи у православну.“

Познато је да је најопаснија она лаж која се меша са истином. А то управо чини Јеротић. Јер истина је да православац не сме да се „причести“ код римокатолика, али је лаж да православац сме да учествује у римокатоличкој миси, односно да се моли са јеретицима. И сад би православни, првенствено они у расејању, требали, ваљда, да загрле и захвале се овом „ученом православцу“ што их је „просветлио“, јер неће морати далеко да путују до својих богомоља. Колико ће пара уштедети! Међутим, иронију на страну, својом опаком манипулацијом Јеротић наводи православне на странпутицу, која води у духовну смрт. Његов грех је утолико већи, што он зна истину, али, вршећи своју антиправославну мисију, говори лаж.

Што се тиче Јеротићеве изјаве да се римокатолици могу причешћивати у православним храмовима, што је београдски надбискуп Станислав Хочевар потврђивао климањем главом, реч је о пословичном латинском лукавству. Њихов циљ је стварање привида јединства са православнима, што би требало да води ка интеркомуниу („јединству у чаши“). Став православних о причешћу римокатолика у православним црквама је такође изричит и недвосмислен. Свети патријарх Александријски Марко поставио је великом византијском канонисти Теодору Валсамону, патријарху Антиохијском (1185-1199 г.), питање: „Заробљени Латини, и други, долазе у наше православне храмове и траже да буду препуштени Божанским светињама. Желимо да знамо, да ли то може бити допуштено?“ Теодор Валсамон је одговорио: „Ко није са Мном, против Мене је, и ко не сабира са Мном, расипа" (Мт. 12,30). Како је пре много времена уследило одељивање западне цркве која се и римска зове, и велико нагомилавање њихових преступа, потпуно туђих православној католичанској Цркви, то ју је удаљило од заједничарења, општења са четири света патријарха, како у односу обреда и учења, тако и осталих православних обреда, као и у уздизању папског звања; због тога Латини не могу бити освећивани из руку свештеника Божанским и Пречистим Тајнама док се не одрекну најпре латинских учења и обреда, и сагласно учењу канона не приступе Православљу".

Јеротић је у емисији „Агапе“ говорио и о Благодатном Огњу. Ево шта је о томе рекао:

„Ја сам доживео тако нешто у Јерусалиму... Сад, све могуће приче, које трају јако дуго, да када су покушали други – католици, протестанти – да тај пламен донесу, да то није успело. Онда испада да само православни имају ту привилегију... Видите, то питање је добро, али мало се... мало смета када говоримо данас о јединству. Испада да само православни имају благодат. Ја не кажем да немају, али мени те приче нису довољно јасне... Има чак и претпоставке од атеиста да се ту дешава и нешто не баш сасвим правилно. Ја то не верујем, јер сам то доживео. И то је један велики тренутак у Јерусалиму, збиља, када се на дан Васкрсења тако нешто одигра.“

После ових Јеротићевих речи и за комарачку свест је јасно да се ради о врло перфидном екуменистичком гуруу. Он, тобоже, верује у Благодатни огањ, али се, ради сејања сумње и смутње, позива на атеистичке измишљотине. По њему „испада“ да само православни имају привилегију силаска Благодатног Огња, што ће рећи да Благодатни Огањ силази и јеретицима. „Привилегија“ православних да се само њима пали Благодатни Огањ није добра за екуменистичке „разговоре о јединству“ (јер екуменизам релативизује и потире Истину, која је Христос, због чега му и смета „привилегованост“ православних на силазак Благодатног Огња). Он, такође, каже да „испада да само православни имају благодат“, што значи да је имају и јеретици. Он „не каже да је (православни) немају“, „али њему те приче нису довољно јасне“. Јеротић је, као што видимо, не само екумениста већ и отворени хулитељ на Благодатни Огањ - једну од највећих светиња православне вере, - тај неоспорни доказ да је једино Православље истинита и спасавајућа вера.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#21

Жао ми што је тврдоглав.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори
#22

Јеротић о Берђајеву:

Цитат:Пре него што се упустимо у излагање и у објашњавање неких размишљања Николаја Берђајева која одјекују, за неке читаоце, превише смело или и „јеретички“, треба напоменути то да Николај Берђајев није био прихваћен од већине философа и, нарочито, теолога његовог времена, а ни после његове смрти (1948. године). Особито међу руским религиозним, првенствено црквено-религиозним тумачима дела и личности Николаја Берђајева нашло се највише његових порицатеља, неких чак огорчених, без обзира на чињеницу да Берђајев није био теолог, већ философ. Ваља рећи да је Николај Берђајев имао доста невоља са високим представницима такозване заграничне руске цркве, у којој је најдуже живео после прогона из Русије (1922. године). Истини за вољу, неки философско-религиозни ставови Николаја Берђајева, директно или индиректно су се супротстављали православној хришћанској догматици. Биће зато корисно, ако саслушамо неке значајније примедбе упућене Николају Берђајеву од неких, углавном православних мислилаца.

Берђајев!

1. „Ја признајем вишестепену реинкарнацију, реинкарнацију на једном другом, духовном плану, као и преегзистенцију на духовном плану... Теорија преоваплоћења у једној пројекцији је неодржива и неспојива с целошћу личности и непроменљивошћу саме идеје о човеку. Међутим, може се прихватити идеја о реинкарнацији у многим пројекцијама, према којој човечија судбина зависи од његовог постојања у пројекцијама, различитим од пројекције појава објективног света. Лајбниц је с правом говорио о метаморфозама, а не о метем-психози... Дефинитивна судбина човека не може да буде одлучена у току једног краткорочног живота на земљи“.

2. „Велики отпор у мени буди објективирање пакла, као и сваки покушај конструисања онтологије пакла као што је то чинило традиционално теолошко учење. У овоме ја сагледавам догматизирање прастарог садистичког инстинкта човечанства... Коначна Божија победа над моћима пакла не може бити подељена на два царства, један у царству Божијем, а други у царству Сатане, један у царству спасених и други у царству на вечна мучења осуђених. Хришћанска есхатологија прилагођена је категоријама овог света, времену овога света и овој историји...Просечан човек не може у себе да прими Откровење Божије без елемената претње, без претње казном. Страх је од прастарих времена основни афект човеков; он је тај који покреће историју“.

3. „Морамо одустати од рационалистичке идеје да је Бог господар света, да он влада природним светом, светом феномена, ако бих се смео послужити гносеолошком терминологијом. У овом свету нужности, расцепљености и робовања, у овом палом свету који се не може да ослободи моћи и судбине, не влада Бог већ кнез овог света. Бог влада у царству слободе, не и Принуде, у духу, не у детерминисаној природи.“

4. „Апокалипса је повезана са парадоксом времена и у томе је необична тешкоћа њеног тумачења. Па, и истину говорећи, тумачење симболике апокалипсе јесте у знатном степену узалудан Посао. Ја се уопште не припремам да тумачим апокалипсу и хоћу једино да поставим философски проблем свршетка историје... Постоје два поимања апокалипсе: поимање пасивно и поимање активно. У историји хришћанског сазнања увек је преовладавало прво поимање. Крај света се пасивно предосећа и очекује, одређује се искључиво Богом, постоји само Божији суд над светом. Или, пак, човек активно-стваралачки припрема крај света који зависи и од човекове активности, то јест биће богочовечанско дело. Пасивно очекивање свршетка пропраћено је осећањем ужаса. Активно, пак. припремање свршетка је борба и може бити пропраћено осећањем победе.“

5. „Атеизам, не вулгарно-злобни, него високи, страдалнички атеизам, био је дијалектички тренутак у богосазнању, он је имао позитивну мисију, у њему се збило очишћење идеје Бога од лажног социоморфизма од људске нељудскости, објективиране и пренете у трансцендентну сферу. Фојербах је био у праву, не у односу према Богу, него у односу према идеји Бога“.

6. „Пад у грех се схвата као непослушност. Увођене су нелогичне идеје да Бог може бити увређен. Искупљење се заснива на идеји justitia vindicativa... Чистилиште, рај, пакао – све је то још овострано. Ради провере наших појмова о Богу замислите свемогућег Бога који прихвата вечно страдање живих бића за највише добро“.

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори
#23

Тако је Србине, цитирај мало Јера! А шта у наставку пише? Немој извлачити из контекста.

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#24

7. „Хришћанство до дана данашњег није превладало кошмарни карактер своје сопствене есхатологије. Уношење моралног начела у загробна веровања било је, наравно, прогрес, продуховљење магијских веровања. Али морално начело је пре свега попримало карактер суда и застрашивања. Чак и хришћанско веровање у живот после смрти носи печат садистичке фантазије... Осветољубива Апокалипса постоји већ у књизи Еноха, која претходи хришћанској Апокалипси... Али кошмарне су и друге, позитивније могућности – могућност бесконачних метаморфоза, могућност потпуног губитка личности у безличном Божанству, а изнад свега могућност вечних адских мука... Судско схватање бесмртности исто је тако непродуховљено као и древно магијско схватање. У традиционалном учењу о бесмртности веома велику улогу игра педагошки елемент, који отворено има егзотерни карактер“.

8. „Идеја о бесмртности душе грчког је порекла. Спасење код Јевреја је спасење целог народа. Код Језекије се траже зачеци идеје бесмртности. Али уопштено говорећи код пророка није било вере у личну бесмртност... Тек у II веку јудаизам је прихватио веровање о награди у будућем животу. Али Јевреји су за разлику од Грка дошли до веровања у васкрсавање са телом, а не у бесмртност душе... Погрешно је мислити да је човек по природи натурално бесмртно биће, и, такође је погрешно мислити да човек само одозго, од Божанске силе, добија своју бесмртност... Бесмртност је богочовечанско дело, дело слободе и дело благодати, дело које се остварује и одоздо и одозго“.

9. „Стваралачки развој у свету треба схватити као осми дан стварања. Светско стварање није само процес који иде од човека ка Богу. Бог захтева стваралачки новум од човека. Он чека дела људске слободе“.



Имаш ли, кукавче, представе колико је ово различито од Православља и колико је ово неспојиво са Православљем?

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори
#25

Чисто православно ко' суза! Јеротић испод сваког дела даје објашњење! То је за прелашћене Артемите виша математика! Баја

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#26

(27-05-2015, 12:09 AM)Шумадинац Пише:  Чисто православно ко' суза! Јеротић испод сваког дела даје објашњење! То је за прелашћене Артемите виша математика! Баја

Објашњење!? Чега!? Стави прст на чело! Па први је у уводу написао да је Берђајев филозоф, а не теолог и да се не може мјерити теолошки, посебно Православљем, што ти стално потураш. Ово твој Јеротић пише: Истини за вољу, неки философско-религиозни ставови Николаја Берђајева, директно или индиректно су се супротстављали православној хришћанској догматици.

Опет си Скојевац!?

Избиј из главе филозофије, трице и кучине..., позабави се мало читањем светих отаца!

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори
#27

Ајд живели Јересцеговац! Кез

Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.

Д М
Одговори
#28

Ово твој Јеротић пише: Истини за вољу, неки философско-религиозни ставови Николаја Берђајева, директно или индиректно су се супротстављали православној хришћанској догматици.

Шта? Догмати Православне Цркве више за тебе и ову твоју банду нису добри?

„Грађанска“ демократија отуда нуди избор свега и свачега, али себе а приори изузима од тог правила; она не допушта могућност избора између ње и ма ког алтернативног концепта.

[Слика: traktor.gif]
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним