15-05-2017, 10:45 PM
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
СВЕТО ПИСМО
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
23-12-2018, 05:37 PM
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
17-01-2019, 12:20 PM
.
ПИСМО, ОЦИ И МИ
![[Слика: IMG-0538.jpg]](https://i.postimg.cc/7hKVD2B4/IMG-0538.jpg)
Одавно се у нашим богословским круговима провлачи питање или боље рећи неосвешћена дилема: каква би требало да буде улога светих отаца приликом савременог приступа Писму? Тематика је по себи сложена и захтева темељнију анализу, поготово што су наше опште представе о оцима прилично замагљене. Томе су увелико допринели паушални проповедници православља, који се углавном уопштено, неодређено и табуизирано позивају на оце. Оцима углавном ‘ударају’ по својим неистомишљеницима, користећи их као неку врсту идеолошког оружја. С друге стране, сваком иоле трезвенијем познаваоцу хришћанске теологије, позната је епохална улога светих отаца у проповеди Речи Божије записане у Писму. Довољно је само прелистати неки приручник из патрологије, и констатовати у коликој су се мери оци бавили егзегезом Писма. При томе не мислим само на егзегетске коментаре, него и остале текстове различитих жанрова. Тај осећај је још израженији приликом читања отачких списа.
Међутим, питање је у којој се мери данас можемо ослонити на отачку егзегезу, а да то буде од користи нашим савременицима. Проблем је у томе, што је од периода раноцрквених отаца до данас протекло много времена. На општем цивилизацијском плану, променило се много тога. Наш свет и њихов свет у многим стварима није истоветан. Ми често нисмо у могућности да разумемо контекст у којем су они деловали. Еминентни православни теолог Димитрије Тракателис сматра да нам приликом тумачења Писма, оци не могу бити од велике користи из разлога што често морамо њих саме да тумачимо. У конкретном случају Тракателис је мислио на Јустина Мученика, за кога каже: „једном тумачењу као што је Јустиново потребно је тумачење само по себи, дакле егзегетска анализа, а не било каква“.
Тракателисов став је вишеструко утемељен. Довољно је само читати тумачење Шестоднева светог Василија Великог и схватити колико тога мора да протумачимо код самог Василија. Такав проблем нису имали његови слушаоци и савременици, јер је он говорио језиком који су они добро разумевали. Наравно, не само језик, него слика света коју износи Василије, и на основу које тумачи Писмо, у много чему је другачија него ова наша. Василијево схватање космоса, земље, живог и неживог света било је античко, засновано на учењима јелинских мислилаца, посебно Аристотела и стоика. Он је нпр. сматрао да сунце кружи око земље: „Видимо, исто тако, да велика премудрост Божија која свиме управља, премешта Сунце са једног места на друго, како оно, пребивајући увек на једном истом месту, не би обиљем своје топлоте уништило земаљски украс“. Исто је усвајао античку теорију о четири елемента: „И наравно, пошто се све налази у свему: ватра, наиме, почива у земљи, а ваздух у води, и на исти начин од свега осталог једно се налази у другоме; те тако ниједан од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим, већ је у заједници или са неутралним или са њему супротним елементима; због тога, велим, прихватамо да је свод сачињен или из једног од тих простих елемената, или из неке њихове мешавине“. У последењем наводу велики Кападокијац помиње свод небески, као део творевине.
Данас је свима јасно да се сунце не креће око земље, нити да је Бог сачинио свод над земљом. Теорија о четири елемента је давно напуштена. Поред тога, постоји још широк број питања која се данас постављају, а на која оци нису одговарали. Основни разлог је што она просто нису постојала као таква у време светих отаца. Данас се, пак, таква питања намећу као незаобилазна, поготово у црквеној проповеди. Као један од примера може се навести приповест о потопу. Велики број отаца је из разумљивих разлога веровао у њену историјску фактичност. У то доба није се знало да су сличне приповести о потопу биле записане хиљаду година пре библијске. Када је Х. Смит 1870. године превео Еп о Гилгамешу, постало је јасно да библијски извештај о потопу има много сличности са овим месопотамијским текстом. Касније је откривен и Еп о Атрахасису и Постање из Еридуа, у којима се такође говори о потопу. У међувремену се у причу о потопу укључила и наука. Појавио се велики број теорија и дилема. Такође је карактеристичан пример и Књига пророка Јоне, коју су оци сматрали историјским текстом. Међутим, савремене литерарне и историјске реконструкције показују да је у питању новелистичка приповест са изразитом дидактичком сврхом. Оци се нису налазили пред изазовом оваквих питања.
С друге стране, највећи број православних теолога сматра да су оци незаобилазни за савремену библијску егзегезу, и да на Писмо треба гледати кроз отачку богословску призму. Овај став, наравно, заслужује посебну пажњу, и он је највећим делом заслуга теолошког покрета у православљу познатог под називом „неопатристичка синтеза“. Тај концепт је био актуелан током већег дела 20. века. Један од његових главних идејних твораца, Георгије Флоровски, био је мишљења да су оци (нарочито 4. века) досегли највише богословске висине. Стога они треба да буду узори за сваку каснију теологију.
Међутим, неопатристички повратак оцима је некако запоставио Писмо, не само у смислу занемаривања библијских студија, него није довољно јасно представљен отачки однос према Писму. Иначе, ни сами представници неопатристичке провинијенције углавном нису тумачили библијске списе, сем ретких изузетака. С друге стране, овај покрет је привукао пажњу на свете оце и тиме одиграо важну улогу у савременом православном богословљу. Само питање које смо поставили на почетку текста изазвано је неопатристичком синтезом, и оно је веома актуелно код православних библиста, нарочито српских. Једна од главних тема савремене православне библистике је питање рецепције Писма код светих отаца. Недавно је на Православном богословском факултету у организацији Библијског института одржана међународна конференција под насловом „Зашто је рецепција важна?“. У фокусу је било питање рецепције Писма код отаца и њене импликације за савремену егзегезу.
Сваком озбиљнијем познаваоцу ове проблематике јасно је да између отачког периода и нашег постоје велике разлике. Оци нису били у прилици да се суоче са многим данашњим изазовима, као што су нпр. научна револуција, демократија, технолошки прогрес, атеизам итд. Ми живимо у свету доминација природних и технолошких наука, при чему је донедавно наука била у сукобу са религијом. У том погледу околности су се радикално промениле. Промене нису козметичког карактера, него задиру дубоко у човекову самосвест. Променио се свет символа, друштвени и политички систем. Међутим, неке ствари се нису промениле. Заправо, оне се не мењају. А то су егзистенцијална питања са којима се човек суочава кроз читаву историју. Можда би нам освешћивање тих питања отворило могућност изналажења одговора. Најважније је свакако увидети какав су оци имали однос према Писму и како су изналазили одговоре на изазове са којима су се суочавали.
Прво што се може приметити код отаца јесте то да су они тражили одговоре у Писму, без обзира колико су били упућени у мисаоне и културне токове свога времена. Извор учења и вере је било Писмо, што се види из њиховог познавања светописамског текста. За неке се чак тврдило да знају Писмо наизуст (Ориген, св. Атанасије, св. Василије). Писмо је важило као Реч Божија коју треба изучавати. Илустрације ради, свети Јован Златоуст је одржао 32 егзегетске омилије на Посланицу Римљанима. Можемо само замислити колико је он познавао тај и друге библијске текстове. Друго што је наглашено присутно у отачкој егзегези јесте њена ангажованост. Свети Василије улази у средишња космолошка и космогонијска питања свога времена. О њима размишља кроз библијску призму. Иако је много тога у његовом тумачењу условљено временом и више није актуелно, фасцинантна је његова теолошка позиција. Треће, ништа мање важно јесте отачка иновативност у смислу изналажења нових теолошких и егзетских одговора. Светом Атанасију Великом су многи приговарали што је уводио нове појмове у богословље, то јест тумачење Писма, а који су одраније кориштени у јелинској философији. Приговорачи су му замерили да је тиме напустио традиционални начин богословствовања. Касније се показало да је његова иновативност била кључ успеха богословља Цркве. Теолози Цркве су се тада креативно користили достигнућима јелинске културе, сматрајући да све што је у њој вредно припада и хришћанима. Методе тумачења Писма, као и начине произношења тих тумачења, оци су преузимали из јелинске културе. На истоветан начин су се понашали сиријски оци, када је у питању сиријска културна традиција. Свети Јефрем Сирин се у својим химнама користио постојећим сиријским мелодијским напевима да би изразио хришћанске Истине вере.
Ипак, најуочљивије је то што су оци умели да актуализују Писмо у конкретним животним ситуацијама. Свети Јован Златоуст је изазове свакодневице сагледавао из библијске перспективе и на тај начин нудио одговоре. На задивљујући начин је знао да одређене ситуације стави у библијски контекст, и из њега богословствује. Залажући се за сиромахе, упоређује их са Христом, односно актуализује Христове речи у којима се он поистовећује са потребитим. Критикујући богаташе каже: „Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да га презреш, уз то, он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред њега“. Иполит Римски у свом Коментару на Књигу пророка Данила проницљиво актуализује текст, поистовећујући тадашња страдања хришћана са искушењима кроз која пролазе Данило и његови пријатељи. Четврта звер из Дан 7, 2-12 за њега јесте Римско царство, чије су власти у то време прогониле хришћане. Тек је фасцинантна егзегеза светог Јефрема Сирина, који је у поетској форми оживљавао библијске ликове и сцене. У Мемри (ритмичкој беседи) о Јони и покајању Нинивљана, Јефрем своју заједницу идетификује са тврдоглавим пророком, а суседе незнабожце са Нинивљанима. Тиме заједници предочава стање у којем се налази. Чак и оци наклоњени богословско-метафизичкој спекулацији, какви су били свети Атанасије или свети Максим, увек су се држали Писма као референтног оквира кроз који су промишљали.
Када све наведено узмемо у обзир, тешко је не приметити колико Писмо изостаје из нашег савременог богословља. Бројни су разлози што је тако. Међутим, последњих година се често могу чути и пароле како је „читање Писма својствено протестантима“. Свако изучавање, тумачење или позивање на Писмо стоји под сенком протестантизма, што се посебно односи на библистику која се проглашава протестантском науком. Да ствар буде апсурднија, прозивачи су недовољно упућени у ту науку. Још је проблематичније то што се у нашој средини, која гаји култ светих отаца, уврежава такво мишљење. Они који га некритички износе и понављају, нису изгледа свесни да свете оце изједачавају са њима омраженим протестантима. Ако је изучавање Писма протестантска пракса, шта онда рећи за оце? Ако је коришћење савремених егзегетских алатки протестантизам, шта рећи за оце који су те алатке узимали од својих јелинских савременика? Ако је тражење одговора на савремена питања секуларизам, шта тек мислити о оцима који управо то радили? Озбиљнија дијагноза стања свести савремених приговарача, захтевала би посебан простор. У већини случајева, ту се крије лењост и немарност за изучавање Речи Божије – што су свети оци често наглашавали. Свети Иполит је чак сматрао, да неизучавање Писма нужно води у заблуду и одвајање од Бога, чак и оних на високим позицијама.
Ако нам је Писмо извор вере, знања и оквир мишљења, свети оци треба да нам буду узор, како по светости живота, тако и по односу према Писму. Пробуђену свест о значају светих отаца за савремено богословље, по моме мишљењу, требало би јасније дефинисати и делом преиначити. Нужно је указати на библијске основе светоотачког богословља, али не тек куртоазно, као што је до сада било. Отачка теологија је била егзегеза Писма, било да су у питању догматске формулације, аскетске поуке, катихезе, проповеди или богослужбене песме. Писмо је било и остало кичма Предања. Битно је да схватимо какву је улогу Писмо имало код отаца, и да за почетак то научимо од њих; да научимо да нема богословља без Светог Писма. У том смислу, неопатристичка крилатица „напред к оцима“, могла би бити појашњена новом крилатицом „траговима отаца ка Писму“. Изучавајући Писмо и гледајући свет око себе отворених очију, схватићемо оце и они ће нам тада још више помоћи да разумемо Реч Божију записану у Писму.
ДР. РОДОЉУБ КУБАТ
Теологија.нет
ПИСМО, ОЦИ И МИ
Одавно се у нашим богословским круговима провлачи питање или боље рећи неосвешћена дилема: каква би требало да буде улога светих отаца приликом савременог приступа Писму? Тематика је по себи сложена и захтева темељнију анализу, поготово што су наше опште представе о оцима прилично замагљене. Томе су увелико допринели паушални проповедници православља, који се углавном уопштено, неодређено и табуизирано позивају на оце. Оцима углавном ‘ударају’ по својим неистомишљеницима, користећи их као неку врсту идеолошког оружја. С друге стране, сваком иоле трезвенијем познаваоцу хришћанске теологије, позната је епохална улога светих отаца у проповеди Речи Божије записане у Писму. Довољно је само прелистати неки приручник из патрологије, и констатовати у коликој су се мери оци бавили егзегезом Писма. При томе не мислим само на егзегетске коментаре, него и остале текстове различитих жанрова. Тај осећај је још израженији приликом читања отачких списа.
Међутим, питање је у којој се мери данас можемо ослонити на отачку егзегезу, а да то буде од користи нашим савременицима. Проблем је у томе, што је од периода раноцрквених отаца до данас протекло много времена. На општем цивилизацијском плану, променило се много тога. Наш свет и њихов свет у многим стварима није истоветан. Ми често нисмо у могућности да разумемо контекст у којем су они деловали. Еминентни православни теолог Димитрије Тракателис сматра да нам приликом тумачења Писма, оци не могу бити од велике користи из разлога што често морамо њих саме да тумачимо. У конкретном случају Тракателис је мислио на Јустина Мученика, за кога каже: „једном тумачењу као што је Јустиново потребно је тумачење само по себи, дакле егзегетска анализа, а не било каква“.
Тракателисов став је вишеструко утемељен. Довољно је само читати тумачење Шестоднева светог Василија Великог и схватити колико тога мора да протумачимо код самог Василија. Такав проблем нису имали његови слушаоци и савременици, јер је он говорио језиком који су они добро разумевали. Наравно, не само језик, него слика света коју износи Василије, и на основу које тумачи Писмо, у много чему је другачија него ова наша. Василијево схватање космоса, земље, живог и неживог света било је античко, засновано на учењима јелинских мислилаца, посебно Аристотела и стоика. Он је нпр. сматрао да сунце кружи око земље: „Видимо, исто тако, да велика премудрост Божија која свиме управља, премешта Сунце са једног места на друго, како оно, пребивајући увек на једном истом месту, не би обиљем своје топлоте уништило земаљски украс“. Исто је усвајао античку теорију о четири елемента: „И наравно, пошто се све налази у свему: ватра, наиме, почива у земљи, а ваздух у води, и на исти начин од свега осталог једно се налази у другоме; те тако ниједан од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим, већ је у заједници или са неутралним или са њему супротним елементима; због тога, велим, прихватамо да је свод сачињен или из једног од тих простих елемената, или из неке њихове мешавине“. У последењем наводу велики Кападокијац помиње свод небески, као део творевине.
Данас је свима јасно да се сунце не креће око земље, нити да је Бог сачинио свод над земљом. Теорија о четири елемента је давно напуштена. Поред тога, постоји још широк број питања која се данас постављају, а на која оци нису одговарали. Основни разлог је што она просто нису постојала као таква у време светих отаца. Данас се, пак, таква питања намећу као незаобилазна, поготово у црквеној проповеди. Као један од примера може се навести приповест о потопу. Велики број отаца је из разумљивих разлога веровао у њену историјску фактичност. У то доба није се знало да су сличне приповести о потопу биле записане хиљаду година пре библијске. Када је Х. Смит 1870. године превео Еп о Гилгамешу, постало је јасно да библијски извештај о потопу има много сличности са овим месопотамијским текстом. Касније је откривен и Еп о Атрахасису и Постање из Еридуа, у којима се такође говори о потопу. У међувремену се у причу о потопу укључила и наука. Појавио се велики број теорија и дилема. Такође је карактеристичан пример и Књига пророка Јоне, коју су оци сматрали историјским текстом. Међутим, савремене литерарне и историјске реконструкције показују да је у питању новелистичка приповест са изразитом дидактичком сврхом. Оци се нису налазили пред изазовом оваквих питања.
С друге стране, највећи број православних теолога сматра да су оци незаобилазни за савремену библијску егзегезу, и да на Писмо треба гледати кроз отачку богословску призму. Овај став, наравно, заслужује посебну пажњу, и он је највећим делом заслуга теолошког покрета у православљу познатог под називом „неопатристичка синтеза“. Тај концепт је био актуелан током већег дела 20. века. Један од његових главних идејних твораца, Георгије Флоровски, био је мишљења да су оци (нарочито 4. века) досегли највише богословске висине. Стога они треба да буду узори за сваку каснију теологију.
Међутим, неопатристички повратак оцима је некако запоставио Писмо, не само у смислу занемаривања библијских студија, него није довољно јасно представљен отачки однос према Писму. Иначе, ни сами представници неопатристичке провинијенције углавном нису тумачили библијске списе, сем ретких изузетака. С друге стране, овај покрет је привукао пажњу на свете оце и тиме одиграо важну улогу у савременом православном богословљу. Само питање које смо поставили на почетку текста изазвано је неопатристичком синтезом, и оно је веома актуелно код православних библиста, нарочито српских. Једна од главних тема савремене православне библистике је питање рецепције Писма код светих отаца. Недавно је на Православном богословском факултету у организацији Библијског института одржана међународна конференција под насловом „Зашто је рецепција важна?“. У фокусу је било питање рецепције Писма код отаца и њене импликације за савремену егзегезу.
Сваком озбиљнијем познаваоцу ове проблематике јасно је да између отачког периода и нашег постоје велике разлике. Оци нису били у прилици да се суоче са многим данашњим изазовима, као што су нпр. научна револуција, демократија, технолошки прогрес, атеизам итд. Ми живимо у свету доминација природних и технолошких наука, при чему је донедавно наука била у сукобу са религијом. У том погледу околности су се радикално промениле. Промене нису козметичког карактера, него задиру дубоко у човекову самосвест. Променио се свет символа, друштвени и политички систем. Међутим, неке ствари се нису промениле. Заправо, оне се не мењају. А то су егзистенцијална питања са којима се човек суочава кроз читаву историју. Можда би нам освешћивање тих питања отворило могућност изналажења одговора. Најважније је свакако увидети какав су оци имали однос према Писму и како су изналазили одговоре на изазове са којима су се суочавали.
Прво што се може приметити код отаца јесте то да су они тражили одговоре у Писму, без обзира колико су били упућени у мисаоне и културне токове свога времена. Извор учења и вере је било Писмо, што се види из њиховог познавања светописамског текста. За неке се чак тврдило да знају Писмо наизуст (Ориген, св. Атанасије, св. Василије). Писмо је важило као Реч Божија коју треба изучавати. Илустрације ради, свети Јован Златоуст је одржао 32 егзегетске омилије на Посланицу Римљанима. Можемо само замислити колико је он познавао тај и друге библијске текстове. Друго што је наглашено присутно у отачкој егзегези јесте њена ангажованост. Свети Василије улази у средишња космолошка и космогонијска питања свога времена. О њима размишља кроз библијску призму. Иако је много тога у његовом тумачењу условљено временом и више није актуелно, фасцинантна је његова теолошка позиција. Треће, ништа мање важно јесте отачка иновативност у смислу изналажења нових теолошких и егзетских одговора. Светом Атанасију Великом су многи приговарали што је уводио нове појмове у богословље, то јест тумачење Писма, а који су одраније кориштени у јелинској философији. Приговорачи су му замерили да је тиме напустио традиционални начин богословствовања. Касније се показало да је његова иновативност била кључ успеха богословља Цркве. Теолози Цркве су се тада креативно користили достигнућима јелинске културе, сматрајући да све што је у њој вредно припада и хришћанима. Методе тумачења Писма, као и начине произношења тих тумачења, оци су преузимали из јелинске културе. На истоветан начин су се понашали сиријски оци, када је у питању сиријска културна традиција. Свети Јефрем Сирин се у својим химнама користио постојећим сиријским мелодијским напевима да би изразио хришћанске Истине вере.
Ипак, најуочљивије је то што су оци умели да актуализују Писмо у конкретним животним ситуацијама. Свети Јован Златоуст је изазове свакодневице сагледавао из библијске перспективе и на тај начин нудио одговоре. На задивљујући начин је знао да одређене ситуације стави у библијски контекст, и из њега богословствује. Залажући се за сиромахе, упоређује их са Христом, односно актуализује Христове речи у којима се он поистовећује са потребитим. Критикујући богаташе каже: „Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да га презреш, уз то, он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред њега“. Иполит Римски у свом Коментару на Књигу пророка Данила проницљиво актуализује текст, поистовећујући тадашња страдања хришћана са искушењима кроз која пролазе Данило и његови пријатељи. Четврта звер из Дан 7, 2-12 за њега јесте Римско царство, чије су власти у то време прогониле хришћане. Тек је фасцинантна егзегеза светог Јефрема Сирина, који је у поетској форми оживљавао библијске ликове и сцене. У Мемри (ритмичкој беседи) о Јони и покајању Нинивљана, Јефрем своју заједницу идетификује са тврдоглавим пророком, а суседе незнабожце са Нинивљанима. Тиме заједници предочава стање у којем се налази. Чак и оци наклоњени богословско-метафизичкој спекулацији, какви су били свети Атанасије или свети Максим, увек су се држали Писма као референтног оквира кроз који су промишљали.
Када све наведено узмемо у обзир, тешко је не приметити колико Писмо изостаје из нашег савременог богословља. Бројни су разлози што је тако. Међутим, последњих година се често могу чути и пароле како је „читање Писма својствено протестантима“. Свако изучавање, тумачење или позивање на Писмо стоји под сенком протестантизма, што се посебно односи на библистику која се проглашава протестантском науком. Да ствар буде апсурднија, прозивачи су недовољно упућени у ту науку. Још је проблематичније то што се у нашој средини, која гаји култ светих отаца, уврежава такво мишљење. Они који га некритички износе и понављају, нису изгледа свесни да свете оце изједачавају са њима омраженим протестантима. Ако је изучавање Писма протестантска пракса, шта онда рећи за оце? Ако је коришћење савремених егзегетских алатки протестантизам, шта рећи за оце који су те алатке узимали од својих јелинских савременика? Ако је тражење одговора на савремена питања секуларизам, шта тек мислити о оцима који управо то радили? Озбиљнија дијагноза стања свести савремених приговарача, захтевала би посебан простор. У већини случајева, ту се крије лењост и немарност за изучавање Речи Божије – што су свети оци често наглашавали. Свети Иполит је чак сматрао, да неизучавање Писма нужно води у заблуду и одвајање од Бога, чак и оних на високим позицијама.
Ако нам је Писмо извор вере, знања и оквир мишљења, свети оци треба да нам буду узор, како по светости живота, тако и по односу према Писму. Пробуђену свест о значају светих отаца за савремено богословље, по моме мишљењу, требало би јасније дефинисати и делом преиначити. Нужно је указати на библијске основе светоотачког богословља, али не тек куртоазно, као што је до сада било. Отачка теологија је била егзегеза Писма, било да су у питању догматске формулације, аскетске поуке, катихезе, проповеди или богослужбене песме. Писмо је било и остало кичма Предања. Битно је да схватимо какву је улогу Писмо имало код отаца, и да за почетак то научимо од њих; да научимо да нема богословља без Светог Писма. У том смислу, неопатристичка крилатица „напред к оцима“, могла би бити појашњена новом крилатицом „траговима отаца ка Писму“. Изучавајући Писмо и гледајући свет око себе отворених очију, схватићемо оце и они ће нам тада још више помоћи да разумемо Реч Божију записану у Писму.
ДР. РОДОЉУБ КУБАТ
Теологија.нет
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
18-06-2024, 02:41 PM
Свето Писмо, као корен западне цивилизације, наметнуло је велики утицај на пољима која су далеко ван поља религије. У овој тези, аутор је намеравао да открије медицинске импликације у Светом Писму и њихову релевантност за савремену медицинску науку истражујући библијске медицинске информације и упоређујући их са тренутном медицинском теоријом и праксом. Закључак истраживања је изненађујући, али инспиративан: Свето Писмо, као древна верска књига, садржи богате медицинске информације о темама као што су сексуални односи, смернице за исхрану, хигијена итд., што није у супротности, већ у складу са модерном медицином.
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC7129485/
Извор: Sun, Jun-Fang. “Medical implication in the Bible and its relevance to modern medicine.” Journal of integrative medicine vol. 11,6 (2013): 416-21.
https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC7129485/
Извор: Sun, Jun-Fang. “Medical implication in the Bible and its relevance to modern medicine.” Journal of integrative medicine vol. 11,6 (2013): 416-21.
19-06-2024, 10:35 AM
О новом преводу Постања (Разговор са проф. Војином Недељковићем)
https://teologija.net/o-novom-prevodu-po...vicem/amp/
https://teologija.net/o-novom-prevodu-po...vicem/amp/
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
27-06-2024, 08:55 AM
Зашто су мудраци донели злато, тамјан и смирну?
Да ли су дарови мудраца били намењени да спасу Исуса од болова од артритиса? Могуће је, навели су истраживачи са Универзитета Кардиф у Велсу који су проучавали медицинску употребу тамјана.
Од раних дана хришћанства, библијски учењаци и теолози су нудили различита тумачења значења и значаја злата, тамјана и смирне које су мудраци дали Исусу, према Јеванђељу по Матеју (2:11). Ови вредни предмети били су стандардни поклони у част краља или божанства у древном свету: злато као племенити метал, тамјан као мирис и смирна као уље за помазање. У ствари, та иста три предмета су очигледно била међу поклонима, забележеним у древним натписима, које је краљ Селеук Други Калиник принео богу Аполону у храму у Милету 243. године п.н.е. Књига Исаије, када описује славну обнову Јерусалима, говори о народима и краљевима који ће доћи и „донети злато и тамјан и објавиће хвалу Господњу“ (Исаија 60:6). Иако Матејево јеванђеље не укључује имена или број мудраца, многи верују да је број дарова довео до традиције Три мудраца.
Поред части и статуса које имплицира вредност дарова мудраца, научници сматрају да су ова три дара изабрана због своје посебне духовне симболике о самом Исусу - злато које представља његово краљевство, тамјан симбол његове свештеничке улоге и смирна предочење његове смрти и балзамовање — интерпретација која је постала популарна у добро познатој божићној песми „Ми три краља“.
Други пак сугеришу да су дарови мудраца били мало практичнији — чак и лековите природе. Истраживачи са Универзитета у Кардифу су показали да тамјан има активни састојак који може помоћи у ублажавању артритиса инхибирањем упале која разграђује хрскавично ткиво и узрокује бол артритиса. Нова студија потврђује традиционалну употребу тамјана као биљног лека за лечење артритиса у заједницама Северне Африке и Арапског полуострва, где расте дрвеће које производи ову ароматичну смолу. Да ли су мудраци „са истока“ знали за лековита својства тамјана када су га представили младом Исусу?
https://www.biblicalarchaeology.org/dail...and-myrrh/
Да ли су дарови мудраца били намењени да спасу Исуса од болова од артритиса? Могуће је, навели су истраживачи са Универзитета Кардиф у Велсу који су проучавали медицинску употребу тамјана.
Од раних дана хришћанства, библијски учењаци и теолози су нудили различита тумачења значења и значаја злата, тамјана и смирне које су мудраци дали Исусу, према Јеванђељу по Матеју (2:11). Ови вредни предмети били су стандардни поклони у част краља или божанства у древном свету: злато као племенити метал, тамјан као мирис и смирна као уље за помазање. У ствари, та иста три предмета су очигледно била међу поклонима, забележеним у древним натписима, које је краљ Селеук Други Калиник принео богу Аполону у храму у Милету 243. године п.н.е. Књига Исаије, када описује славну обнову Јерусалима, говори о народима и краљевима који ће доћи и „донети злато и тамјан и објавиће хвалу Господњу“ (Исаија 60:6). Иако Матејево јеванђеље не укључује имена или број мудраца, многи верују да је број дарова довео до традиције Три мудраца.
Поред части и статуса које имплицира вредност дарова мудраца, научници сматрају да су ова три дара изабрана због своје посебне духовне симболике о самом Исусу - злато које представља његово краљевство, тамјан симбол његове свештеничке улоге и смирна предочење његове смрти и балзамовање — интерпретација која је постала популарна у добро познатој божићној песми „Ми три краља“.
Други пак сугеришу да су дарови мудраца били мало практичнији — чак и лековите природе. Истраживачи са Универзитета у Кардифу су показали да тамјан има активни састојак који може помоћи у ублажавању артритиса инхибирањем упале која разграђује хрскавично ткиво и узрокује бол артритиса. Нова студија потврђује традиционалну употребу тамјана као биљног лека за лечење артритиса у заједницама Северне Африке и Арапског полуострва, где расте дрвеће које производи ову ароматичну смолу. Да ли су мудраци „са истока“ знали за лековита својства тамјана када су га представили младом Исусу?
https://www.biblicalarchaeology.org/dail...and-myrrh/
30-06-2024, 09:56 AM
Костурница Јакова Праведног: Први археолошки доказ о постојању Исуса из Назарета?
Јаковљева костурница била је археолошки налаз који је покренуо најсензационалније заташкавање 21. века.
Од првих оптужби за фалсификовање 2002. године до апсолутног ћутања медија на крају суђења 2013. која су потврдила аутентичност, савремена прича о првим археолошким доказима о постојању господара Назарета и његове браће по телу, како се учи у јеванђељима. Чему толико противљење главних религија и највиших израелских академских институција и Владе?
Једно од најневероватнијих заташкавања у историји
Током дванаест година суђења, медији, како на телевизији, тако и у штампи и на интернету, ширили су нетачне информације објашњавајући како је костурница сада разоткривена као добро направљен фалсификат, а фалсификатори су сада близу осуђујуће пресуде.
Ипак, годинама је све више научника, а ради се о најбољим стручњацима на свету, након тестова и научних истраживања, убеђено да тужилаштво нема основа да поткрепи тезу о добро направљеном фалсификату.
Да сазнам истину, поново сам контактирао професора Лемера, који ми је написао: „(...) костурница је апсолутно аутентична, али постоје политичке и верске снаге заинтересоване да налаз нестане.“ Заташкавање невиђених размера, чија се драма одиграла пред нашим очима.
На крају суђења осумњичени из групе Одед Голан ослобођени су оптужби, а суд је одбацивао једну за другом оптужбом како се појављивало све више и више доказа који разјашњавају ствар.
Дана 24. јуна 2009. године, док је мој роман ИЛ СЕТТИМО СЕПОЛЦРО требало да буде објављен у Италији, чија се радња врти око Јаковљеве костурнице, Одед Голан ме је позвао да га назовем у Израел: телефонирао сам му и рекао ми је са изузетном љубазношћу како су се ствари заиста десиле.
Док су неки научници у почетку подржавали тезу тужилаштва, сада су се сви научници сложили: хемијском анализом утврђено је да је патина нанесена на натпис аутентична. Осим тога, на натпису и на костурници пронађен је микроорганизам, гљива којој је потребно најмање сто година да се прошири за неколико центиметара.
Гљива је покривала огромну површину костурнице, а посебно је њено присуство уочено на читавом натпису. То је значило да је њено датирање морало бити енергично датирано уназад много векова, отприлике у 1. век нове ере, а исто важи и за цео епиграф.
Поставио сам Голану исто питање које сам тада поставио Лемеру, зашто је било толико противљења костурници, а он ми је дао исти одговор као и француски стручњак: „(...) Ово је веома деликатно питање јер Ватикан не признаје постојање браће Исусове. Штавише, ИАА и влада која је подржавала њену страну подигле су толику галаму да се сада створило право питање имиџа: лоби ИАА је веома моћан и признавање велике грешке било би штетно за њен јавни кредибилитет
Поред тога, неколико научника се у почетку плашило да се противи највишем ауторитету за контролу археолошког наслеђа, а затим је у почетку одлучило да подржи ове процене. Али сада је све јасно, суђење иде даље и суд је све мање уверен у почетне тезе. Суђење би могло да се заврши за неколико месеци, али ИАА и израелска влада не желе да изгубе образ и да наставе неустрашиво битку коју су већ изгубили.
Изузетна мистерија пред очима свих: истина је временом изашла на видело и јасно, осим за већину широке публике, под утицајем медијског става, потпуно погрешног о том питању, налаз је остао лажан. Тек недавно су неке од онлајн енциклопедија ажурирале информације у вези са Јаковљевом костурницом, дефинитивно када се затворио случај.
Основни проблем је у томе што све о овој теми остаје специјализована информација резервисана за веома одабрану и ограничену публику, и то ону групу стручњака за библијску археологију, међутим најновије вести можете видети овде у часопису БАР (Bible Archaeology Review).
Часопис БАР, у својим бројним чланцима посвећеним суђењу века, увек је доследно тврдио да Јаковљева костурница није лажна: судија је дефинитивно затворио суђење изјавом да је „налаз аутентичан. Сертификат је сада потврђен и ван сваке разумне сумње Одед Голан је ослобођен свих оптужби.
Недавно сам поново имао прилику да контактирам професора Лемера и он ми је рекао да је увек остао при истом мишљењу: из његових речи сам јасно приметио снажну горчину, вероватно због незаинтересованости медија и наишао је на снажно противљење док је током година подржавао своју тезу која се коначно показала тачном.
У сваком случају, као што се често дешава у историји, једно од најважнијих досадашњих археолошких налаза, једини доказ о постојању Христа, нестаје у завеси ћутања, у ефективној магли дезинформација и лажних вести.
Аутор текста Пјерлуиђи Томбети је историчар и аутор књиге Ил Сеттимо Сеполцро (Седми гроб)
https://www.ancient-origins.net/artifact...es-0012181
Јаковљева костурница била је археолошки налаз који је покренуо најсензационалније заташкавање 21. века.
Од првих оптужби за фалсификовање 2002. године до апсолутног ћутања медија на крају суђења 2013. која су потврдила аутентичност, савремена прича о првим археолошким доказима о постојању господара Назарета и његове браће по телу, како се учи у јеванђељима. Чему толико противљење главних религија и највиших израелских академских институција и Владе?
Једно од најневероватнијих заташкавања у историји
Током дванаест година суђења, медији, како на телевизији, тако и у штампи и на интернету, ширили су нетачне информације објашњавајући како је костурница сада разоткривена као добро направљен фалсификат, а фалсификатори су сада близу осуђујуће пресуде.
Ипак, годинама је све више научника, а ради се о најбољим стручњацима на свету, након тестова и научних истраживања, убеђено да тужилаштво нема основа да поткрепи тезу о добро направљеном фалсификату.
Да сазнам истину, поново сам контактирао професора Лемера, који ми је написао: „(...) костурница је апсолутно аутентична, али постоје политичке и верске снаге заинтересоване да налаз нестане.“ Заташкавање невиђених размера, чија се драма одиграла пред нашим очима.
На крају суђења осумњичени из групе Одед Голан ослобођени су оптужби, а суд је одбацивао једну за другом оптужбом како се појављивало све више и више доказа који разјашњавају ствар.
Дана 24. јуна 2009. године, док је мој роман ИЛ СЕТТИМО СЕПОЛЦРО требало да буде објављен у Италији, чија се радња врти око Јаковљеве костурнице, Одед Голан ме је позвао да га назовем у Израел: телефонирао сам му и рекао ми је са изузетном љубазношћу како су се ствари заиста десиле.
Док су неки научници у почетку подржавали тезу тужилаштва, сада су се сви научници сложили: хемијском анализом утврђено је да је патина нанесена на натпис аутентична. Осим тога, на натпису и на костурници пронађен је микроорганизам, гљива којој је потребно најмање сто година да се прошири за неколико центиметара.
Гљива је покривала огромну површину костурнице, а посебно је њено присуство уочено на читавом натпису. То је значило да је њено датирање морало бити енергично датирано уназад много векова, отприлике у 1. век нове ере, а исто важи и за цео епиграф.
Поставио сам Голану исто питање које сам тада поставио Лемеру, зашто је било толико противљења костурници, а он ми је дао исти одговор као и француски стручњак: „(...) Ово је веома деликатно питање јер Ватикан не признаје постојање браће Исусове. Штавише, ИАА и влада која је подржавала њену страну подигле су толику галаму да се сада створило право питање имиџа: лоби ИАА је веома моћан и признавање велике грешке било би штетно за њен јавни кредибилитет
Поред тога, неколико научника се у почетку плашило да се противи највишем ауторитету за контролу археолошког наслеђа, а затим је у почетку одлучило да подржи ове процене. Али сада је све јасно, суђење иде даље и суд је све мање уверен у почетне тезе. Суђење би могло да се заврши за неколико месеци, али ИАА и израелска влада не желе да изгубе образ и да наставе неустрашиво битку коју су већ изгубили.
Изузетна мистерија пред очима свих: истина је временом изашла на видело и јасно, осим за већину широке публике, под утицајем медијског става, потпуно погрешног о том питању, налаз је остао лажан. Тек недавно су неке од онлајн енциклопедија ажурирале информације у вези са Јаковљевом костурницом, дефинитивно када се затворио случај.
Основни проблем је у томе што све о овој теми остаје специјализована информација резервисана за веома одабрану и ограничену публику, и то ону групу стручњака за библијску археологију, међутим најновије вести можете видети овде у часопису БАР (Bible Archaeology Review).
Часопис БАР, у својим бројним чланцима посвећеним суђењу века, увек је доследно тврдио да Јаковљева костурница није лажна: судија је дефинитивно затворио суђење изјавом да је „налаз аутентичан. Сертификат је сада потврђен и ван сваке разумне сумње Одед Голан је ослобођен свих оптужби.
Недавно сам поново имао прилику да контактирам професора Лемера и он ми је рекао да је увек остао при истом мишљењу: из његових речи сам јасно приметио снажну горчину, вероватно због незаинтересованости медија и наишао је на снажно противљење док је током година подржавао своју тезу која се коначно показала тачном.
У сваком случају, као што се често дешава у историји, једно од најважнијих досадашњих археолошких налаза, једини доказ о постојању Христа, нестаје у завеси ћутања, у ефективној магли дезинформација и лажних вести.
Аутор текста Пјерлуиђи Томбети је историчар и аутор књиге Ил Сеттимо Сеполцро (Седми гроб)
https://www.ancient-origins.net/artifact...es-0012181
13-07-2024, 10:47 AM
Археолози су пронашли још доказа о библијској причи о Мојсију који је водио свој народ у Обећану земљу пре 3 200 година
Археолози су открили тајне библијског града који се налазио унутар 'Обећане земље' где су се Израелци населили након што их је Мојсије извео из Египта.
Израелска управа за антиквитете недавно је поделила своја открића из Заное, који се помиње у Старом завету, откривајући камене зидове, грнчарију и друге артефакте који датирају више од 3.200 година.
Библија каже да су Израелци стигли у Обећану земљу, познату и као Ханан, око 1406. до 1407. пре Христа након 40 година лутања пустињом.
Тим је такође открио сломљену дршку ћупа на којој је било име краља описаног у Библији, пружајући више доказа за библијску причу о Мојсију.
Истраживачи су ископали ову област 2019. године, али су своја открића објавили у марту.
Тим је открио зидове обликоване редовима великих, белих стена, за које су веровали да су потпорни зидови за пољопривредне терасе коришћене за стварање равних површина за садњу и за заштиту стрмијег тла од ерозије.
Очувана грнчарија је такође извучена из земље, а једна је имала печат на дршци на којој је писало „Краљ“, што је требало да буде у част владавине краља Језекије у Јудеји 701. пре Христа.
Фрагменти грнчарије били су затрпани пејзажом, а око 20 процената датира из времена када су Израелци, како се каже, стигли након 40 година лутања у дивљини – остали су обликовани у наредних 900 година.
„Има широк обод украшен украсом од три концентричне траке које су раздвојене празнинама: спољашње и унутрашње траке су уске и имају украс ужета, док је централна трака широка и има испрекидани узорак мреже“, рекли су истраживачи у студија.
Други налази су чиниле и врчеви, од којих је један имао перфорације које сугеришу да је можда коришћен као фењер, а откривени су и метални предмети.
https://www.dailymail.co.uk/sciencetech/...on_desktop
Археолози су открили тајне библијског града који се налазио унутар 'Обећане земље' где су се Израелци населили након што их је Мојсије извео из Египта.
Израелска управа за антиквитете недавно је поделила своја открића из Заное, који се помиње у Старом завету, откривајући камене зидове, грнчарију и друге артефакте који датирају више од 3.200 година.
Библија каже да су Израелци стигли у Обећану земљу, познату и као Ханан, око 1406. до 1407. пре Христа након 40 година лутања пустињом.
Тим је такође открио сломљену дршку ћупа на којој је било име краља описаног у Библији, пружајући више доказа за библијску причу о Мојсију.
Истраживачи су ископали ову област 2019. године, али су своја открића објавили у марту.
Тим је открио зидове обликоване редовима великих, белих стена, за које су веровали да су потпорни зидови за пољопривредне терасе коришћене за стварање равних површина за садњу и за заштиту стрмијег тла од ерозије.
Очувана грнчарија је такође извучена из земље, а једна је имала печат на дршци на којој је писало „Краљ“, што је требало да буде у част владавине краља Језекије у Јудеји 701. пре Христа.
Фрагменти грнчарије били су затрпани пејзажом, а око 20 процената датира из времена када су Израелци, како се каже, стигли након 40 година лутања у дивљини – остали су обликовани у наредних 900 година.
„Има широк обод украшен украсом од три концентричне траке које су раздвојене празнинама: спољашње и унутрашње траке су уске и имају украс ужета, док је централна трака широка и има испрекидани узорак мреже“, рекли су истраживачи у студија.
Други налази су чиниле и врчеви, од којих је један имао перфорације које сугеришу да је можда коришћен као фењер, а откривени су и метални предмети.
https://www.dailymail.co.uk/sciencetech/...on_desktop
13-07-2024, 03:25 PM
У филмовима Мојсије је живео у време фараона Рамзеса, а историчари кажу да је битка између Рамзеса и Хетита била код Кадеша у Сирији, што је бесмислено јер што би Јевреји бежали из Египта у земљу која је под египатском влашћу. Постоја је још један Кадеш на Синају који се и помиње у Мојсијевим књигама. Ако је ту била битка онда то објашњава зашто су Јевреји 40 година били у пустињи: нису могли да уђу у Палестину која је била део хетитског царства, али су лако ушли кад се оно распало.
14-07-2024, 11:45 AM
Проблем је што ми и данас дању користимо Свето писмо превод Ђуре Даничића...А још већи проблем је што се Свето писмо гледа искључиво кроз призму догме, а комплетно Свето писмо је езотеријско.Само што тај приступ црква сматра погрешним, јеретичким. Свакоме од нас је дато да имамо слободну вољу, што савремена инквизиција покушава да угуши. Нажалост код већине популације то и пролази.
Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. - Генерал Дража Михаиловић
22-07-2024, 10:41 AM
Зашто Исус хода по води?
Када се диже олуја док су ученици на Галилејском мору, Исус је одлучио да их дочека тачно тамо где су: „И виде их где се муче веслајући: јер им беше противан ветар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе.“ (Марко 6:48). На први поглед није јасно зашто Исус осећа потребу да пређе олујне воде. Недуго пре ове ноћи, Исус је смирио побеснело море само једном речју (видети Марко 4:35-41) — зашто не поновити исто? У овом случају, Јеванђеље истиче Исусов избор да хода по таласима као намерно сећање на оно што је Бог учинио приликом стварања.
Марково јеванђеље каже да је Исус „отишао (ἔρχομαι; ἔρχεται) к њима, ходајући по мору (περιπατων επι της θαλασσης; peripaton epi tes thlāssa)(6:48). Сваки од истакнутих грчких израза такође се појављује када Бог испитује Јова шта он зна о космосу. Господ алудира на божанску активност при стварању, питајући: „Јеси ли долазио (ηλθες... επι) до дубина морских (θαλασσης; таласе) или јеси ли ходио (περιεπατησας) по дну пропасти? (Јов 38:16 ЛКСКС). Ранија прича у Јову потврђује да је Бог прешао океане пре него што су људи створени, рекавши за Бога: „Он разапиње небо сам и гази по валима морским“ (Јов 9:8).
Сваки опис Исусовог живота у јеванђељима има теолошко значење које је повезано са причом о Богу и људима приказаним у Израиљевом Светом писму. Исус одлучује да хода по води јер је то Бог учинио приликом стварања света. Ученици, наравно, не успостављају везу – напротив, уплашени су јер мисле да су видели духа (Марко 6:49). Међутим, упућени читалац Библије може знати шта су ученици пропустили у том тренутку; наиме, да је Господ дао власт над стварањем Исусу, Сину Божијем.
https://weekly.israelbiblecenter.com/why...k-on-water
Када се диже олуја док су ученици на Галилејском мору, Исус је одлучио да их дочека тачно тамо где су: „И виде их где се муче веслајући: јер им беше противан ветар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе.“ (Марко 6:48). На први поглед није јасно зашто Исус осећа потребу да пређе олујне воде. Недуго пре ове ноћи, Исус је смирио побеснело море само једном речју (видети Марко 4:35-41) — зашто не поновити исто? У овом случају, Јеванђеље истиче Исусов избор да хода по таласима као намерно сећање на оно што је Бог учинио приликом стварања.
Марково јеванђеље каже да је Исус „отишао (ἔρχομαι; ἔρχεται) к њима, ходајући по мору (περιπατων επι της θαλασσης; peripaton epi tes thlāssa)(6:48). Сваки од истакнутих грчких израза такође се појављује када Бог испитује Јова шта он зна о космосу. Господ алудира на божанску активност при стварању, питајући: „Јеси ли долазио (ηλθες... επι) до дубина морских (θαλασσης; таласе) или јеси ли ходио (περιεπατησας) по дну пропасти? (Јов 38:16 ЛКСКС). Ранија прича у Јову потврђује да је Бог прешао океане пре него што су људи створени, рекавши за Бога: „Он разапиње небо сам и гази по валима морским“ (Јов 9:8).
Сваки опис Исусовог живота у јеванђељима има теолошко значење које је повезано са причом о Богу и људима приказаним у Израиљевом Светом писму. Исус одлучује да хода по води јер је то Бог учинио приликом стварања света. Ученици, наравно, не успостављају везу – напротив, уплашени су јер мисле да су видели духа (Марко 6:49). Међутим, упућени читалац Библије може знати шта су ученици пропустили у том тренутку; наиме, да је Господ дао власт над стварањем Исусу, Сину Божијем.
https://weekly.israelbiblecenter.com/why...k-on-water
22-07-2024, 11:21 AM
(22-07-2024, 10:41 AM)Mitic Пише: Зашто Исус хода по води?
Када се диже олуја док су ученици на Галилејском мору, Исус је одлучио да их дочека тачно тамо где су: „И виде их где се муче веслајући: јер им беше противан ветар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе.“ (Марко 6:48). На први поглед није јасно зашто Исус осећа потребу да пређе олујне воде. Недуго пре ове ноћи, Исус је смирио побеснело море само једном речју (видети Марко 4:35-41) — зашто не поновити исто? У овом случају, Јеванђеље истиче Исусов избор да хода по таласима као намерно сећање на оно што је Бог учинио приликом стварања.
Марково јеванђеље каже да је Исус „отишао (ἔρχομαι; ἔρχεται) к њима, ходајући по мору (περιπατων επι της θαλασσης; peripaton epi tes thlāssa)(6:48). Сваки од истакнутих грчких израза такође се појављује када Бог испитује Јова шта он зна о космосу. Господ алудира на божанску активност при стварању, питајући: „Јеси ли долазио (ηλθες... επι) до дубина морских (θαλασσης; таласе) или јеси ли ходио (περιεπατησας) по дну пропасти? (Јов 38:16 ЛКСКС). Ранија прича у Јову потврђује да је Бог прешао океане пре него што су људи створени, рекавши за Бога: „Он разапиње небо сам и гази по валима морским“ (Јов 9:8).
Сваки опис Исусовог живота у јеванђељима има теолошко значење које је повезано са причом о Богу и људима приказаним у Израиљевом Светом писму. Исус одлучује да хода по води јер је то Бог учинио приликом стварања света. Ученици, наравно, не успостављају везу – напротив, уплашени су јер мисле да су видели духа (Марко 6:49). Међутим, упућени читалац Библије може знати шта су ученици пропустили у том тренутку; наиме, да је Господ дао власт над стварањем Исусу, Сину Божијем.
https://weekly.israelbiblecenter.com/why...k-on-water
Свака част Митићу! Сјајан текст.
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
22-07-2024, 01:38 PM
(22-07-2024, 10:41 AM)Mitic Пише: Зашто Исус хода по води?
Када се диже олуја док су ученици на Галилејском мору, Исус је одлучио да их дочека тачно тамо где су: „И виде их где се муче веслајући: јер им беше противан ветар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе.“ (Марко 6:48). На први поглед није јасно зашто Исус осећа потребу да пређе олујне воде. Недуго пре ове ноћи, Исус је смирио побеснело море само једном речју (видети Марко 4:35-41) — зашто не поновити исто? У овом случају, Јеванђеље истиче Исусов избор да хода по таласима као намерно сећање на оно што је Бог учинио приликом стварања.
Марково јеванђеље каже да је Исус „отишао (ἔρχομαι; ἔρχεται) к њима, ходајући по мору (περιπατων επι της θαλασσης; peripaton epi tes thlāssa)(6:48). Сваки од истакнутих грчких израза такође се појављује када Бог испитује Јова шта он зна о космосу. Господ алудира на божанску активност при стварању, питајући: „Јеси ли долазио (ηλθες... επι) до дубина морских (θαλασσης; таласе) или јеси ли ходио (περιεπατησας) по дну пропасти? (Јов 38:16 ЛКСКС). Ранија прича у Јову потврђује да је Бог прешао океане пре него што су људи створени, рекавши за Бога: „Он разапиње небо сам и гази по валима морским“ (Јов 9:8).
Сваки опис Исусовог живота у јеванђељима има теолошко значење које је повезано са причом о Богу и људима приказаним у Израиљевом Светом писму. Исус одлучује да хода по води јер је то Бог учинио приликом стварања света. Ученици, наравно, не успостављају везу – напротив, уплашени су јер мисле да су видели духа (Марко 6:49). Међутим, упућени читалац Библије може знати шта су ученици пропустили у том тренутку; наиме, да је Господ дао власт над стварањем Исусу, Сину Божијем.
https://weekly.israelbiblecenter.com/why...k-on-water
Да не делује јеретички...Немам проблем са вером нимало, имам проблем са људима који проповедају ту веру на погрешан начин. Као што сма већ написао ово је догматски приступ...Симболички је друга ствар. Поставио си питање и текст из јеванђеља. Сада постављам питање да ли је могуће ходати по води и таласима? Да ли је могуће пртетворити воду у вино?
Па наравно да није могуће, али када све то ставиш у призму симболике и схватања шире слике онда добијамо одговор. Значи мораш применити и езотеријски приступ. Езотерија није секта него слободна воља човечија.Шта је сврха и основа живота?
Наравно Бог и љубав.
Остао сам војник убеђен да народ треба да да реч на крају. Убеђен сам да сам био на правом путу. - Генерал Дража Михаиловић
22-07-2024, 03:59 PM
Све може да се тумачи на више начина, а невезано за догму, ово је само један начин како се повезују различити делови Библије. И то из угла западних учењака. Траже се језичке целине из различитих делова Бибилије.
Стварно се не бавим езотеријом, али и у езотерији постоје неке доктрине или можда су у питању догме.
Пошто је Бог сврха живота, онда тај Бог сигурно може да изведе чуда. А онда би право питање било: да ли је Богу могуће да хода по води? Или да Он претвори воду у вино?
Стварно се не бавим езотеријом, али и у езотерији постоје неке доктрине или можда су у питању догме.
Пошто је Бог сврха живота, онда тај Бог сигурно може да изведе чуда. А онда би право питање било: да ли је Богу могуће да хода по води? Или да Он претвори воду у вино?
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)