18-06-2015, 03:27 PM
Неки од вас су можда чули, неки пак нису, за подвиг седморице требињских четника, одметника, и њихових јатака католичких Срба из Жупе Дубровачке и Конавала. Наиме ови одважни и кроз читаву равногорску борбу, храбри борци и ратници, скоро три године издржали су под Титовом чизмом, а затим смјело обичним малим рибарским бродићем упутили се у неизвјесност, негдје гдје их море однесе, надајући се да ће се домоћи слободног свијета и спасити се исгурне смрти у поробљеној отаџбини. Оставили су све своје, најмилије, своја села, своје Требиње и Херцеговину и замјенили је неким другим у том тренутку по њих бољим свијетом.
О једном од њих и уопштено о том подвигу свједочи следећи текст из СРПСКИХ НОВИНА, писца Марка Ручинова.
ЂУРО КНЕЖЕВИЋ
Можда је прошло само неколико мјесеци од мог доласка у Колумбову Индију кад сам захваљујући Вељи Милановићу ''Вукасу'', бившем ногометашу требињског ''Леотара'', београдске ''Црвене Звезде'' и ''Белих орлова'' из Лас Вегаса, ступио у везу са истакнутим америчким Србином Ђуром Кнежевићем. Овај пољопривредни инжењер у пензији последње две деценије проводио је на својој фарми на северу Неваде, недалеко од Елка и био је последњи у плејади чувених Кнежевића и још чувенијих српских пионира у овом делу САД познатог ''Дивљег Запада''. Имали смо врло честе и дуге телефонске разговоре и у неколико наврата смо договарали Вељо и ја да га посетимо на његовом ранчу, али сваки пут би се испречила нека виша сила па смо тај сусрет остављали за неку другу прилику, а она никако да се укаже. У том очекивању и у сталним телефонским контактима и писмима Ђуро је на мој наговор почео да ради и на припреми својих сећања, јер је његов усправни животни пут био и више од историје (нарочито оне затрављене) нашег напаћеног и страдалног српског народа. Већ је био и наслов познат - ''Тако је то било''. Ништа мање од истине, рекао ми је једном приликом, интересујући се како напредујем у мојом новој књизи ''Зашто Јасеновац'', додајући сваки пут по неку значајнију сугестију и говорећи да такве књиге не смеју да се огреше о истину. Поготово што једино то и имамо. Последњи пут кад смо се спремали да га посетимо у тој намери спречила нас је смрт његове драге супруге Лауре. У тренутку кад се био опоравио од овог тешког губитка и кад смо очекивали Ђурино јављање да се довољно опоравио и да можемо доћи код њега у посету затекла нас је вест да је наш Ђуро Кнежевић променуо светом на сам Савиндан ове године. Човек снује, а Бог одлучује. Иза нас је остао један неостварен сусрет и много више од тога, али и Ђурин аманет да се публикују његова забележена сећања на једно страшно време када је човек завидио зверима. Било и не поновило се, како наш народ каже.
Зло се време међутим поновило и још увек се понавља у свој својој злоћудности једног разрогаченог безнађа и Ђуро је до својих задњих овоземаљских тренутака помно и забринуто пратио шта се дешава у Старом Крају и био веома добро обавештен о свему, као што је био у дословном смислу речи и неисцрпни извор врло упечатљивих података из наше ближе прошлости, нарочито података о његовој завичајној светосавској Херцеговини. Одрастао уз приче његовог деде Миће о подвизима старих српских јунака у њиховој херојској борби против турског зулума и окупације Ђуро је и са својим личним примјером показао како изгледа та спасоносна људска златна пропорција између чојства и јунаштва.
Почетак тзв. Другог светског рата затекао је Ђуру као студента др. Лазе Костића на Високој школи Београдског универзитета.
![[Слика: 319_82f4587bef.jpg]](http://s33.postimg.org/wmfxkwdhb/319_82f4587bef.jpg)
СЛИКА ГОВОРИ: Подвиг подвижништва и слободоумља: Ђуро Кнежевић (стоји у средини), Урош Средановић и Ђуро Миладиновић (чуче), Урош Мискин (с десне Ђурине стране), Никола Шараба, Јово Кољиврат и Ристо Марић, (непосредно по успешном стизању на италијанску обалу у новембру 1947.
Овим подвижницима и јуришницима на фотографији недостају храбри јатаци, католичка браћа Божовић из Плата у Жупи Дубровачкој и Јакица Јаков из Вељег дола, који су заједно са њима пребегли у Италију. У току пловидбе у обичној трабакули по распомамљеном мору њихов четврти јатак који је управљао трабакулом, у најодсуднијем тренутку када су сви попадали од морске болести, открио је да је Брозов агент. Ипак су га спречили да окрене трабакулу назад ка Дубровнику, а Божовић је преузео управљање трабакулом и привео је италијанској обали.
Ишао је стопама свог стрица Милоша који је овај факултет завршио још 1926 године. Брзом капитулацијом Краљевине Југославије он се враћа у завичај. Кнежевићи су од старине били навикнути да се '''за Крст часни и слободу златну'' мора стати на белегу. Иако је Херцеговина њемачком и ватиканском вољом припала НДХ, све до почетка маја 1941 године била је под окупацијом 6. Италијанскг армијског корпуса. Почетком маја усташе преузимају власт и одмах издају прогласе у којима под претњом смрте казне траже искључиво од српског становништва предају оружја које поседују.
Усташе су одмах наоружале католичко и муслиманско становништво и још брже наоружани полусвет и башибозук почео са непојмљивим злочинима над српским становништвом. Посебно су страдали Срби Љубушког, Мостара, Коњица, Чапљине, Стоца и Гацка. По неким изворима већ у првих месец дана усташке власти у светосавској Херцеговини убијено је око 40 хиљада Срба. Можда та бројка и није адекватна, казао ми је Ђуро, али ти злочини су управо непојмљиви. Било да је реч о невероватном броју на најсуровији начин усмрћениј српских жртава, било да је реч о још невероватној патологији и онељуђењу усташких злочинаца.
Чак се и најбробранијим стручњацима отима адекватна квалификација таквих злочина, када група бивших ученика силује своју бившу учитељицу пред раздраганом публиком!..И да не набрајамо...
Кад је дошла тзв. ''слобода'' и још такозванија ''победа над фашизмом'' Ђуро се са малом групом најодважнијих заточника слободе у светосавској Херцеговини одважио да брани и даље Краљевину Југославију (премда је она већ увелико била послужила као најситнији кусур у ''књиговодственом обрачуну'' великих сила, уз уважавање и ватиканских књиговодствених интереса) и прадедовска високоморална начела. Четовао је са њима више од две године, успешно избегавајући и бројне смртоносне заседе још смртоносније ОЗНЕ.
У сам крај 1947 године, када су увидели да од сањане слободе нема ништа и да томе ''кнезови нису рада кавзи, нит' су рада Турци изјелице, већ је рада сиротиња раја'' ови јунаци (по дефиницији) су се у обичној трабакули упутили на италијанску обалу преко Јадранског мора. О том невероватном подвигу и самим актерима у Старом Крају се ништа није могло чути, све до ових потоњих и несмиљених десетак година. Никола Шараба, командир чете Зубачког батаљона, Урош Средановић (умрли у САД), Јово Кољиврат и Ђуро Миладиновић су умрли у Канади, Ристо Марић је умро у Канади, а Урош Мискин, командир Површке чете, рођен је у Орашју код манастира Дужи, а умро је у Клирвотеру на Флориди. Од ових неустрашивих заточника слободе последњи у животу остао је њихов предводник Ђуро Кнежевић, бивши студент Београдског универзитета, командир чете у Требињској бригади ЈВуО и члан Политичког комитета за светосавску Хервеговину. Са њима у трабакули су била и четворица њихових јатака. Тројица су били из Конавала, а један из Жупе Дубровачке. Католички Срби из Дубровника били су веома активни у редоцима ЈВуО. Тако је адвокат Нино Свилокос био командант Дубровачке бригаде ЈВуО, а његов ађутант био је Винко Вељко Бурић. Исти случај је био и са Србима мухамеданске вере, попут невероватне људске части какав је био Фехим Мусакадић, резервни мајор војске Краљевине Југославије и носилац Карађорђеве звезде или рецимо судија Мујо Пашић. Први је на великодостојан начин отишао у смрт, након зверског мучења и понизивања од стране Брозових џелата (из непосредне близине Владе Шегрта), а други је спаљен у Јасеновцу.
На италијанску обалу Ђуро је са својом групом стигао непосредно у близини Фође. Ту их је италијанска полиција разоружала и у Фођи су само преноћили. Након тога следи двонедељни затвор у Казерти и након проведене истраге пребачени су у логор Фроскете. Њему ће се придружити и млађи брат Јово који се копненим путем био упутио у Италију, где је преко Словеније са много напора и много среће успео да измакне бројним Озниним заседама и потерама. Кад се сазнало за успешно бекство Ђуре Кнежевића и његове групе Брозове власти су примениле најсуровији прогон њихових породица. Чак су затваране и мајке, па чак и даљња родбина и девојке неких од њих. Био је то новембар 1947. Дошавши са братом Јовом у САД, са подужим задржавањем на Куби све до 1950 године, Ђуро је заправо стигао међу своје најближе. Кнежевићи су овде већ били оставили дубоког трага. Његов деда Мићо и баба Јована изродили су 9 синова и једну кћерку. Другорођени син Ђуро био је солунски добровољац и по повратку са Солунског фронта умро је негде у Македонији. За гроб му се никад није сазнало. Његова браћа: Јово (1884 – 1949), Гашо (1892 – 1976), Марко (1898 – 1970) и Ристо (1893 – 1969) већ су били у Америци. Кад је дошло до отварања Солунског фронта Ристо се 1915. обрео на броду са српским добровољцима из Америке и придружио брату Ђури и осталој српској браћи. Прошао је цели ратни пут од Солунског фронта и један је од ослободилаца престоног Београда. По завршетку такозваног Првог светског рата он краће борави у завичају и након женидбе враћа се у Неваду. Брат Јово је први стигао у Америку негде 1905. или 1906 године. Бави се трговином у Голдфилду и Тонопи на северу Неваде, да би нешто касније постао познати велетрговац у Илију и још у оно доба имао је хладњачу. Други брат Гашо стигао је у САД 1910 године и од имиграционих власти је распоређен у Хелен, главни град Монтане, где су у току били велики радови на изградњи трансконтиненталне железнице. Након неколико година он се придружује брату Јови и постаје власник ресторана ''Монтана'', да би 1927. постао менаџер чувеног хотела ''Хумболт'' у Винемуки, а 1935. је и власник овог познатог хотела на северу Неваде, док је његов брат Ристо радио као асистент менаџера овог култног хотела недалеко од Рина. Браћа Данило (1905 – 1965) и Божо (1895 – 1978) и сестра Мила су остали у Старом Крају. Данило као банкар ће направити каријеру у Београду, а сестра Мила се удала у Продановиће. Њен син Бошко је заједно четовао са својим ујаком Ђуром и након једне издаје убијен је од партизана 1944 године. Ђурин отац Божо је остао на старини у Главској код Требиња. Божо је са супругом Маром, рођеном Ковачевић, изродио шест синова и двије кћерке – Ђуру (добио име по стрицу Ђури, јунаку са Солунског фронта), Мићу, Јову, Васу, Јованку, Драгишу, Јанка и Даницу.
Стигавши са братом Јовом у Винемуку код стрица Гаша они се запошљавају у његовом хотелу. Ђуро је по ноћи радио као портир, а по дану похађао Универзитет Невада у Рину (Рено) да би 1954. успешно окончао своје студије са дипломом инжењера пољопривреде. У време студија он са братом Јовом организује акцију добровољног давања крви за рањене америчке војнике у ратном сукобу са комунистима у Кореји. Та хуманитарна акција била је тако добро организована да је Универзитет Неваде у Рину био на првом месту од свих универзитета у САД.
Године 1959. Ђуро напушта хотел ''Хумболт'' и предњачи у области агрономије, радећи у Оровади, Мекдермоту и на крају је 1892. стигао у Плезнат Вали (''Угодна Долина''). У свом релативно дугом животном веку успео је да обједини бројне атрибуте које ретко може све да носи једна особа. Био је истоврмено интелектуалац и фармер, легендарни ратник (чак и после рата) и породични човек, писац и ренџер, изузетан дипломата и изузетан кувар, али пре свега, био је и остао – господин, како је лепо и примерено рекао у свом опроштајном слову његов сестрић Павле. Да све буде по мери изузетно часног овоземаљског живота Ђуре Кнежевића на путу ка његовој вечној кући побринуо се на високо духован начин прота Миладин Гарић, Ђурин школски друг из Прве сарајевске гимназије, бивши ђак – наредник Рогатичке бригаде ЈВуО и један од ретких преживелих из великомученичког конвоја војводе Павла Ђуришића. Превалио је велики пут од нашег светилишта у Џексону само да би стигао да се опрости од свога ратног друга и пријатеља, истичући да нема никога од нас ко је познавао Ђуру, а да га није дотакла Ђурина доброта и племенитост.
Време доноси све али тако и односи све. Великодушни и благородни Кнежевићи који су се обрели овде на крајњем западу нашег јединог шара, нажалост, нису оставили иза себе своје физичке потомке али њихова широкогрудна и несебична доброчинства трају и трајаће много дуже него што трају наши кратки физички тренуци у овоземаљском животу. Нема ниједног значајнијег храма наше страдалне СПЦ овде у САД коју Гашо и остали Кнежевићи нису издашно даривали. Џексон (најстарији храм СПЦ у Северној Америци), Алхамбра, Сан Маркос, Фер Оакс...Лекови, новац, пакети хране и робе стизали су од Кнежевића, како у избегличке кампове у Италији, тако и завичајну Херцеговину. Ђуро је последњих година учествовао у хуманитарном раду бројне групе херцеговачких Срба (Бранко Тупањац, Слободан Галеб, Михаило Лабало, Рон Мучовић, Марко Дучић, Милан Тица, Љиља Арежина, Вељко Милановић...) који су са видном и конкретном помоћи много помогли свој невесињски и требињски крај.
Прошле године у новембру они су имали свој радни састанак у Милтону код Торонта. Ђуро је био спречен да присуствује том сасанку али је партиципирао у одлукама тог састанка. Једна од одлука на том скупу била је и додела 30 једнократних стипендија од 500 долара најистакнутијим студентима у завичају.
''Мора се напријед докле се може. Наши стари су нас учили да се ничему не треба чудити. Кад се изађе на брдо нема се куд него низ брдо. Тако је било и са нама Кнежевићима.'' – каже ми мудро, готово Његошевски, Ђурина сестра Јованка (1930), удана Видачић. Док седимо у њеном новом дому и њеног сина Павла и снахе Биљане у Лас Вегасу, уз унке Зорана и Сандру, она се са поносном сетом и тугом сећа великих тренутака њене велике породице чије су мушке главе знале увек да стану на белегу када су били на дневном реду одсудни тренуци српског народа и када се нису смела изневерити народна надања.
Ђуро је много пута слушао уживо нашег небеског владику Николаја Велимировића, нашег новог Његоша. Једне прилике је владика жички говорио о политичарима у Краљевини Југославији и истакао да међу њима има часних људи да би могли да буду патријарси, као што су Милан Гавриловић, Димитрије Љотић и Адам Прибићевић. У једном нашем телефонском разговору средином прошле године казао сам Ђури како је након толико дуго времена сачувао ону чисту интонацију и мелодичност, карактеристичну за српски језик на херцеговачком подручју. Он ми је опет споменуо владику Николаја и сетио се 1953. и освећења наше цркве у Алхамбри. Михаило Дучић, председник СНО је отворио ову велику свечаност и дао реч владики Николају, пружајући му микрофон. Владика Николај Велимировић одбија да узме микрофон и каже: ''Сада ћу вам се обратити лијепим херцеговачким говором...''
''Да, да, тако је то било драги мој Марко. Управо онако како сам ти рекао да ћу и да насловим моја сећања на то вријеме, а ти ме пожурујеш да то што прије завршим. Није преша. Док овако причамо преко телефона, сетих се речи краља Александра Првог Карађорђевића када је боравио у нашем крају: ''Требиње је рађало пјеснике, хероје и мученике – три најчистије капи човјечје крви.'' Ја сам био ученик и мушке сарајевске гимназије и мој школски колега је био Срећко Ровер, касније ће бити познат по злу гласу као усташа. Престолонаследник Петар II требао је присуствовати служби и светој литургији у храму СПЦ у Блажују и Ровер је организовао минирање тог храма. Било је то 1936. или 1937 године. Борбено јединство усташа и комуниста, као што видиш, трајало је од самог почетка оснивања ових терористичких организација и оно као да и данас траје само у неком другом облику.
Из пера Марка Ручинова.
Подвиг храбрих требињских четника, преточен у пјесму, аутора Саве Станишића, а опјеван како доликује, уз звуке древних гусала, гуслара Милоша Шегрта.
БЕСМРТНИЦИ ХЕРЦЕГОВИНЕ
Помози ми, с Леотара вило,
да уз гусле што узех у крило,
опјевамо српске витезове,
са камене земље Херцегове,
чије кости и витешко дјело,
са гусала ишту опијело,
ка што вазда јунаци се славе,
у Војводству Светитеља Саве!
На пољима камена и трња,
ђе је земља од гаврана црња,
од давнина Херцеговке мајке,
рађале су биране јунаке,
подизане уз звуке гусала,
крај огњишта ђе се ватра клала,
са гранама од сувијех јела,
слушајући старе на сијела,
да јунаку име не умире,
докле вода у море увире!
Кад је оног љета изненада,
навалила сила и армада,
из Берлина и бечкога града,
и да чизмом поганском окаља,
творевину Александра краља,
длан о длану док вријеме прође,
сила швапска кроз државу прође,
а њиховим чизмама и скуту,
за несрећу и невољу љуту,
издајничке приђоше нације,
што сањају о слому Србије,
краљ се Петар са владом извуче,
да свијетом за хљеба кулуче,
оста српски народ без икога,
на милости душманина свога!
У то доба црно и немило,
да Бог да се никад не вратило,
чича Дража с четницима крену,
да у томе црноме времену,
под заставу не одступе ратну,
„За крст часни и слободу златну!“
Нека пјесма са гусала каже,
за четнике ђенерала Драже,
са камена Херцег земље старе,
од Требиња до тврде Динаре,
да споменем седам љутих лава,
чије име и ратничка слава,
мријет` неће док гусала има,
да поносно пјевају о њима!
Првог од њих споменућу овђе,
што без страха на устанак пође,
када пушка осветничка плану,
на крвавом пољу и мегдану,
то је соко Ђуро Кнежевићу,
што уз раме славном Видачићу,
на бранику отаџбине стаде,
младо момче тек бријане браде!
Остануће уз гусле истина,
да се прича са оца на сина,
за бесмртног Уроша Мискина,
из Орашја, питомога краја,
што редове устаничке бира,
Милојевић Влада командира,
покрај Дужи, српског манастира,
ђе је Србин вазда иск`о мира!
Нека гусле јекну до Стамбола,
да споменем зубачког сокола,
српског сина Шараба Николу,
четничкога храброг командира,
што га Ђујић уза себе бира,
да пољима поносне Динаре,
кроз крваве кланце и омаре,
на пут стану сили што пријети,
да ће српско име сатријети!
А што рећи за вука из горе,
из Вучије, крај Бијеле горе,
Средановић Уроша делију,
ком се муње у очима крију,
хитар као небеска стријела,
јуначка га жеља понијела,
те стизаше ђе други не мога`,
у одбрану имена српскога,
са заклетвом на уснама лети,
„побиједит` или умријети“!
Да споменем и јуначку главу,
што не смије отић` забораву,
из Талеже, витешке вријеже,
ђе још ријеч дријеши и веже,
нек с гусала, храма Србинова,
јекне име Кољиврата Јова,
за ког виле с Бјелашнице зборе,
да му није до кољена море,
зор делија што му равна није,
из деснице љути пламен сије,
вазда кадар стићи и утећи,
и на мушке понијети плећи,
терет ратних страхота и мука,
ка најбоља са мегдана рука!
Да споменем соколова `тића,
од зубачких Миладиновића,
што четничке предвођаше чете,
што с камена ка орлови лете,
низ крваве стране и пољане,
ђе су људске кости посијане!
А што рећи за Марића Риста,
што је мука претурио триста,
крварећи кроз љуте мегдане,
ђе се месом гавранови хране,
судбина му не бијаше Божја,
да погине од пушке и ножа,
но остави кости у туђини,
вјеран краљу, вјеран Отаџбини!
Кад су оно савезничке силе,
на цједилу Српство оставиле,
и на груди пригрлиле Тита,
што не здрави Бога кад се пита,
остали су четнички синови,
ка без грана вити јабланови,
без икога на свијету сами,
без свијеће у црвеној тами!
Но кад најзад освану слобода,
поробљених европских народа,
такво Сунце огријало није,
српски народ про Југославије,
залуђени братством и јединством,
многи Срби не куну се Христом,
нити знају за вјеру предака,
са којом су стали пред Турака,
нит` поштују родитеља свога,
нити сестру, брата рођенога,
но их одмах на вјешала мећу,
ако славску запале свијећу!
У таквоме јаду и недаћи,
кад се ђаво код нас одомаћи,
седморица требињских јунака,
не бачише из руку пушака,
но су смјело за године двије,
скривали се од црвене змије,
и гајили наду у грудима,
да ће ипак у скорим данима,
дочекати краља из Енглеске,
да им муке прекрати витешке!
Но, кад не би ништа од спасења,
од великих жеља и хтијења,
ријеши се јуначка дружина,
да по ноћи, преко мора сиња,
домогну се земље Италије,
и утекну из Југославије!
Зато Ђуро Кнежевић дозива,
од Конавла Божовића Ива,
да им Иво обезбједи лађу,
са којом ће пучином да зађу,
но Божовић Ђуру одговара,
да му за то треба доста пара,
јер му лако наћ` човјека није,
да толико ризикати смије!
Кнежевићи, кућа прегалаца,
сташе скупљат` блага и новаца,
да животе спасу четницима,
ка приличи честитим Србима,
остануће вјечита им слава,
панут` неће у мрак заборава!
Ово славно и јуначко шљеме,
кроз свако је крваво вријеме,
на бранику отаџбине било,
и храброшћу име прославило,
те је крајем прошлога вијека,
кад се српска брани колијевка,
Кнежевићу Милован делија,
борио се против крвопија,
испод орла двоглавог, бијела,
ђе је пола крдиса` тијела,
на никшићкој тврдој висоравни,
овај храбри витез одабрани!
Кад Божовић барку обезбједи,
са стијења ђе се оро гнијезди,
под окриљем мрака и облака,
седморица требињских јунака,
спуштише се са гора до мора,
и са барком под окриљем тмине,
отидоше про морске пучине!
Када барком на копно избише,
Талијани све их похапсише,
и у логор ратни затворише,
док не смисле што да с њима чине,
но су ове српске величине,
на велике муке и начине,
што их само најјачи преброде,
домогли се жељене слободе!
Ево, вакат и вријеме дође,
када љета седамдесет прође,
да се подвиг требињскијех лава,
са гуслама спаси заборава,
то је жеља била потомака,
ових врлих српскијех јунака,
Средановић Урошевог Воја,
и Шарабе Лазара с Зубаца,
Николиног честитог братанца!
Ове српске домаћинске главе,
крсту служе, светитеље славе,
и чувају оволико љета,
у туђини бијелог свијета,
подвиг својих бесмртних предака,
нека им је црна земља лака!
О једном од њих и уопштено о том подвигу свједочи следећи текст из СРПСКИХ НОВИНА, писца Марка Ручинова.
ЂУРО КНЕЖЕВИЋ
Можда је прошло само неколико мјесеци од мог доласка у Колумбову Индију кад сам захваљујући Вељи Милановићу ''Вукасу'', бившем ногометашу требињског ''Леотара'', београдске ''Црвене Звезде'' и ''Белих орлова'' из Лас Вегаса, ступио у везу са истакнутим америчким Србином Ђуром Кнежевићем. Овај пољопривредни инжењер у пензији последње две деценије проводио је на својој фарми на северу Неваде, недалеко од Елка и био је последњи у плејади чувених Кнежевића и још чувенијих српских пионира у овом делу САД познатог ''Дивљег Запада''. Имали смо врло честе и дуге телефонске разговоре и у неколико наврата смо договарали Вељо и ја да га посетимо на његовом ранчу, али сваки пут би се испречила нека виша сила па смо тај сусрет остављали за неку другу прилику, а она никако да се укаже. У том очекивању и у сталним телефонским контактима и писмима Ђуро је на мој наговор почео да ради и на припреми својих сећања, јер је његов усправни животни пут био и више од историје (нарочито оне затрављене) нашег напаћеног и страдалног српског народа. Већ је био и наслов познат - ''Тако је то било''. Ништа мање од истине, рекао ми је једном приликом, интересујући се како напредујем у мојом новој књизи ''Зашто Јасеновац'', додајући сваки пут по неку значајнију сугестију и говорећи да такве књиге не смеју да се огреше о истину. Поготово што једино то и имамо. Последњи пут кад смо се спремали да га посетимо у тој намери спречила нас је смрт његове драге супруге Лауре. У тренутку кад се био опоравио од овог тешког губитка и кад смо очекивали Ђурино јављање да се довољно опоравио и да можемо доћи код њега у посету затекла нас је вест да је наш Ђуро Кнежевић променуо светом на сам Савиндан ове године. Човек снује, а Бог одлучује. Иза нас је остао један неостварен сусрет и много више од тога, али и Ђурин аманет да се публикују његова забележена сећања на једно страшно време када је човек завидио зверима. Било и не поновило се, како наш народ каже.
Зло се време међутим поновило и још увек се понавља у свој својој злоћудности једног разрогаченог безнађа и Ђуро је до својих задњих овоземаљских тренутака помно и забринуто пратио шта се дешава у Старом Крају и био веома добро обавештен о свему, као што је био у дословном смислу речи и неисцрпни извор врло упечатљивих података из наше ближе прошлости, нарочито података о његовој завичајној светосавској Херцеговини. Одрастао уз приче његовог деде Миће о подвизима старих српских јунака у њиховој херојској борби против турског зулума и окупације Ђуро је и са својим личним примјером показао како изгледа та спасоносна људска златна пропорција између чојства и јунаштва.
Почетак тзв. Другог светског рата затекао је Ђуру као студента др. Лазе Костића на Високој школи Београдског универзитета.
СЛИКА ГОВОРИ: Подвиг подвижништва и слободоумља: Ђуро Кнежевић (стоји у средини), Урош Средановић и Ђуро Миладиновић (чуче), Урош Мискин (с десне Ђурине стране), Никола Шараба, Јово Кољиврат и Ристо Марић, (непосредно по успешном стизању на италијанску обалу у новембру 1947.
Овим подвижницима и јуришницима на фотографији недостају храбри јатаци, католичка браћа Божовић из Плата у Жупи Дубровачкој и Јакица Јаков из Вељег дола, који су заједно са њима пребегли у Италију. У току пловидбе у обичној трабакули по распомамљеном мору њихов четврти јатак који је управљао трабакулом, у најодсуднијем тренутку када су сви попадали од морске болести, открио је да је Брозов агент. Ипак су га спречили да окрене трабакулу назад ка Дубровнику, а Божовић је преузео управљање трабакулом и привео је италијанској обали.
Ишао је стопама свог стрица Милоша који је овај факултет завршио још 1926 године. Брзом капитулацијом Краљевине Југославије он се враћа у завичај. Кнежевићи су од старине били навикнути да се '''за Крст часни и слободу златну'' мора стати на белегу. Иако је Херцеговина њемачком и ватиканском вољом припала НДХ, све до почетка маја 1941 године била је под окупацијом 6. Италијанскг армијског корпуса. Почетком маја усташе преузимају власт и одмах издају прогласе у којима под претњом смрте казне траже искључиво од српског становништва предају оружја које поседују.
Усташе су одмах наоружале католичко и муслиманско становништво и још брже наоружани полусвет и башибозук почео са непојмљивим злочинима над српским становништвом. Посебно су страдали Срби Љубушког, Мостара, Коњица, Чапљине, Стоца и Гацка. По неким изворима већ у првих месец дана усташке власти у светосавској Херцеговини убијено је око 40 хиљада Срба. Можда та бројка и није адекватна, казао ми је Ђуро, али ти злочини су управо непојмљиви. Било да је реч о невероватном броју на најсуровији начин усмрћениј српских жртава, било да је реч о још невероватној патологији и онељуђењу усташких злочинаца.
Чак се и најбробранијим стручњацима отима адекватна квалификација таквих злочина, када група бивших ученика силује своју бившу учитељицу пред раздраганом публиком!..И да не набрајамо...
Кад је дошла тзв. ''слобода'' и још такозванија ''победа над фашизмом'' Ђуро се са малом групом најодважнијих заточника слободе у светосавској Херцеговини одважио да брани и даље Краљевину Југославију (премда је она већ увелико била послужила као најситнији кусур у ''књиговодственом обрачуну'' великих сила, уз уважавање и ватиканских књиговодствених интереса) и прадедовска високоморална начела. Четовао је са њима више од две године, успешно избегавајући и бројне смртоносне заседе још смртоносније ОЗНЕ.
У сам крај 1947 године, када су увидели да од сањане слободе нема ништа и да томе ''кнезови нису рада кавзи, нит' су рада Турци изјелице, већ је рада сиротиња раја'' ови јунаци (по дефиницији) су се у обичној трабакули упутили на италијанску обалу преко Јадранског мора. О том невероватном подвигу и самим актерима у Старом Крају се ништа није могло чути, све до ових потоњих и несмиљених десетак година. Никола Шараба, командир чете Зубачког батаљона, Урош Средановић (умрли у САД), Јово Кољиврат и Ђуро Миладиновић су умрли у Канади, Ристо Марић је умро у Канади, а Урош Мискин, командир Површке чете, рођен је у Орашју код манастира Дужи, а умро је у Клирвотеру на Флориди. Од ових неустрашивих заточника слободе последњи у животу остао је њихов предводник Ђуро Кнежевић, бивши студент Београдског универзитета, командир чете у Требињској бригади ЈВуО и члан Политичког комитета за светосавску Хервеговину. Са њима у трабакули су била и четворица њихових јатака. Тројица су били из Конавала, а један из Жупе Дубровачке. Католички Срби из Дубровника били су веома активни у редоцима ЈВуО. Тако је адвокат Нино Свилокос био командант Дубровачке бригаде ЈВуО, а његов ађутант био је Винко Вељко Бурић. Исти случај је био и са Србима мухамеданске вере, попут невероватне људске части какав је био Фехим Мусакадић, резервни мајор војске Краљевине Југославије и носилац Карађорђеве звезде или рецимо судија Мујо Пашић. Први је на великодостојан начин отишао у смрт, након зверског мучења и понизивања од стране Брозових џелата (из непосредне близине Владе Шегрта), а други је спаљен у Јасеновцу.
На италијанску обалу Ђуро је са својом групом стигао непосредно у близини Фође. Ту их је италијанска полиција разоружала и у Фођи су само преноћили. Након тога следи двонедељни затвор у Казерти и након проведене истраге пребачени су у логор Фроскете. Њему ће се придружити и млађи брат Јово који се копненим путем био упутио у Италију, где је преко Словеније са много напора и много среће успео да измакне бројним Озниним заседама и потерама. Кад се сазнало за успешно бекство Ђуре Кнежевића и његове групе Брозове власти су примениле најсуровији прогон њихових породица. Чак су затваране и мајке, па чак и даљња родбина и девојке неких од њих. Био је то новембар 1947. Дошавши са братом Јовом у САД, са подужим задржавањем на Куби све до 1950 године, Ђуро је заправо стигао међу своје најближе. Кнежевићи су овде већ били оставили дубоког трага. Његов деда Мићо и баба Јована изродили су 9 синова и једну кћерку. Другорођени син Ђуро био је солунски добровољац и по повратку са Солунског фронта умро је негде у Македонији. За гроб му се никад није сазнало. Његова браћа: Јово (1884 – 1949), Гашо (1892 – 1976), Марко (1898 – 1970) и Ристо (1893 – 1969) већ су били у Америци. Кад је дошло до отварања Солунског фронта Ристо се 1915. обрео на броду са српским добровољцима из Америке и придружио брату Ђури и осталој српској браћи. Прошао је цели ратни пут од Солунског фронта и један је од ослободилаца престоног Београда. По завршетку такозваног Првог светског рата он краће борави у завичају и након женидбе враћа се у Неваду. Брат Јово је први стигао у Америку негде 1905. или 1906 године. Бави се трговином у Голдфилду и Тонопи на северу Неваде, да би нешто касније постао познати велетрговац у Илију и још у оно доба имао је хладњачу. Други брат Гашо стигао је у САД 1910 године и од имиграционих власти је распоређен у Хелен, главни град Монтане, где су у току били велики радови на изградњи трансконтиненталне железнице. Након неколико година он се придружује брату Јови и постаје власник ресторана ''Монтана'', да би 1927. постао менаџер чувеног хотела ''Хумболт'' у Винемуки, а 1935. је и власник овог познатог хотела на северу Неваде, док је његов брат Ристо радио као асистент менаџера овог култног хотела недалеко од Рина. Браћа Данило (1905 – 1965) и Божо (1895 – 1978) и сестра Мила су остали у Старом Крају. Данило као банкар ће направити каријеру у Београду, а сестра Мила се удала у Продановиће. Њен син Бошко је заједно четовао са својим ујаком Ђуром и након једне издаје убијен је од партизана 1944 године. Ђурин отац Божо је остао на старини у Главској код Требиња. Божо је са супругом Маром, рођеном Ковачевић, изродио шест синова и двије кћерке – Ђуру (добио име по стрицу Ђури, јунаку са Солунског фронта), Мићу, Јову, Васу, Јованку, Драгишу, Јанка и Даницу.
Стигавши са братом Јовом у Винемуку код стрица Гаша они се запошљавају у његовом хотелу. Ђуро је по ноћи радио као портир, а по дану похађао Универзитет Невада у Рину (Рено) да би 1954. успешно окончао своје студије са дипломом инжењера пољопривреде. У време студија он са братом Јовом организује акцију добровољног давања крви за рањене америчке војнике у ратном сукобу са комунистима у Кореји. Та хуманитарна акција била је тако добро организована да је Универзитет Неваде у Рину био на првом месту од свих универзитета у САД.
Године 1959. Ђуро напушта хотел ''Хумболт'' и предњачи у области агрономије, радећи у Оровади, Мекдермоту и на крају је 1892. стигао у Плезнат Вали (''Угодна Долина''). У свом релативно дугом животном веку успео је да обједини бројне атрибуте које ретко може све да носи једна особа. Био је истоврмено интелектуалац и фармер, легендарни ратник (чак и после рата) и породични човек, писац и ренџер, изузетан дипломата и изузетан кувар, али пре свега, био је и остао – господин, како је лепо и примерено рекао у свом опроштајном слову његов сестрић Павле. Да све буде по мери изузетно часног овоземаљског живота Ђуре Кнежевића на путу ка његовој вечној кући побринуо се на високо духован начин прота Миладин Гарић, Ђурин школски друг из Прве сарајевске гимназије, бивши ђак – наредник Рогатичке бригаде ЈВуО и један од ретких преживелих из великомученичког конвоја војводе Павла Ђуришића. Превалио је велики пут од нашег светилишта у Џексону само да би стигао да се опрости од свога ратног друга и пријатеља, истичући да нема никога од нас ко је познавао Ђуру, а да га није дотакла Ђурина доброта и племенитост.
Време доноси све али тако и односи све. Великодушни и благородни Кнежевићи који су се обрели овде на крајњем западу нашег јединог шара, нажалост, нису оставили иза себе своје физичке потомке али њихова широкогрудна и несебична доброчинства трају и трајаће много дуже него што трају наши кратки физички тренуци у овоземаљском животу. Нема ниједног значајнијег храма наше страдалне СПЦ овде у САД коју Гашо и остали Кнежевићи нису издашно даривали. Џексон (најстарији храм СПЦ у Северној Америци), Алхамбра, Сан Маркос, Фер Оакс...Лекови, новац, пакети хране и робе стизали су од Кнежевића, како у избегличке кампове у Италији, тако и завичајну Херцеговину. Ђуро је последњих година учествовао у хуманитарном раду бројне групе херцеговачких Срба (Бранко Тупањац, Слободан Галеб, Михаило Лабало, Рон Мучовић, Марко Дучић, Милан Тица, Љиља Арежина, Вељко Милановић...) који су са видном и конкретном помоћи много помогли свој невесињски и требињски крај.
Прошле године у новембру они су имали свој радни састанак у Милтону код Торонта. Ђуро је био спречен да присуствује том сасанку али је партиципирао у одлукама тог састанка. Једна од одлука на том скупу била је и додела 30 једнократних стипендија од 500 долара најистакнутијим студентима у завичају.
''Мора се напријед докле се може. Наши стари су нас учили да се ничему не треба чудити. Кад се изађе на брдо нема се куд него низ брдо. Тако је било и са нама Кнежевићима.'' – каже ми мудро, готово Његошевски, Ђурина сестра Јованка (1930), удана Видачић. Док седимо у њеном новом дому и њеног сина Павла и снахе Биљане у Лас Вегасу, уз унке Зорана и Сандру, она се са поносном сетом и тугом сећа великих тренутака њене велике породице чије су мушке главе знале увек да стану на белегу када су били на дневном реду одсудни тренуци српског народа и када се нису смела изневерити народна надања.
Ђуро је много пута слушао уживо нашег небеског владику Николаја Велимировића, нашег новог Његоша. Једне прилике је владика жички говорио о политичарима у Краљевини Југославији и истакао да међу њима има часних људи да би могли да буду патријарси, као што су Милан Гавриловић, Димитрије Љотић и Адам Прибићевић. У једном нашем телефонском разговору средином прошле године казао сам Ђури како је након толико дуго времена сачувао ону чисту интонацију и мелодичност, карактеристичну за српски језик на херцеговачком подручју. Он ми је опет споменуо владику Николаја и сетио се 1953. и освећења наше цркве у Алхамбри. Михаило Дучић, председник СНО је отворио ову велику свечаност и дао реч владики Николају, пружајући му микрофон. Владика Николај Велимировић одбија да узме микрофон и каже: ''Сада ћу вам се обратити лијепим херцеговачким говором...''
''Да, да, тако је то било драги мој Марко. Управо онако како сам ти рекао да ћу и да насловим моја сећања на то вријеме, а ти ме пожурујеш да то што прије завршим. Није преша. Док овако причамо преко телефона, сетих се речи краља Александра Првог Карађорђевића када је боравио у нашем крају: ''Требиње је рађало пјеснике, хероје и мученике – три најчистије капи човјечје крви.'' Ја сам био ученик и мушке сарајевске гимназије и мој школски колега је био Срећко Ровер, касније ће бити познат по злу гласу као усташа. Престолонаследник Петар II требао је присуствовати служби и светој литургији у храму СПЦ у Блажују и Ровер је организовао минирање тог храма. Било је то 1936. или 1937 године. Борбено јединство усташа и комуниста, као што видиш, трајало је од самог почетка оснивања ових терористичких организација и оно као да и данас траје само у неком другом облику.
Из пера Марка Ручинова.
Подвиг храбрих требињских четника, преточен у пјесму, аутора Саве Станишића, а опјеван како доликује, уз звуке древних гусала, гуслара Милоша Шегрта.
БЕСМРТНИЦИ ХЕРЦЕГОВИНЕ
Помози ми, с Леотара вило,
да уз гусле што узех у крило,
опјевамо српске витезове,
са камене земље Херцегове,
чије кости и витешко дјело,
са гусала ишту опијело,
ка што вазда јунаци се славе,
у Војводству Светитеља Саве!
На пољима камена и трња,
ђе је земља од гаврана црња,
од давнина Херцеговке мајке,
рађале су биране јунаке,
подизане уз звуке гусала,
крај огњишта ђе се ватра клала,
са гранама од сувијех јела,
слушајући старе на сијела,
да јунаку име не умире,
докле вода у море увире!
Кад је оног љета изненада,
навалила сила и армада,
из Берлина и бечкога града,
и да чизмом поганском окаља,
творевину Александра краља,
длан о длану док вријеме прође,
сила швапска кроз државу прође,
а њиховим чизмама и скуту,
за несрећу и невољу љуту,
издајничке приђоше нације,
што сањају о слому Србије,
краљ се Петар са владом извуче,
да свијетом за хљеба кулуче,
оста српски народ без икога,
на милости душманина свога!
У то доба црно и немило,
да Бог да се никад не вратило,
чича Дража с четницима крену,
да у томе црноме времену,
под заставу не одступе ратну,
„За крст часни и слободу златну!“
Нека пјесма са гусала каже,
за четнике ђенерала Драже,
са камена Херцег земље старе,
од Требиња до тврде Динаре,
да споменем седам љутих лава,
чије име и ратничка слава,
мријет` неће док гусала има,
да поносно пјевају о њима!
Првог од њих споменућу овђе,
што без страха на устанак пође,
када пушка осветничка плану,
на крвавом пољу и мегдану,
то је соко Ђуро Кнежевићу,
што уз раме славном Видачићу,
на бранику отаџбине стаде,
младо момче тек бријане браде!
Остануће уз гусле истина,
да се прича са оца на сина,
за бесмртног Уроша Мискина,
из Орашја, питомога краја,
што редове устаничке бира,
Милојевић Влада командира,
покрај Дужи, српског манастира,
ђе је Србин вазда иск`о мира!
Нека гусле јекну до Стамбола,
да споменем зубачког сокола,
српског сина Шараба Николу,
четничкога храброг командира,
што га Ђујић уза себе бира,
да пољима поносне Динаре,
кроз крваве кланце и омаре,
на пут стану сили што пријети,
да ће српско име сатријети!
А што рећи за вука из горе,
из Вучије, крај Бијеле горе,
Средановић Уроша делију,
ком се муње у очима крију,
хитар као небеска стријела,
јуначка га жеља понијела,
те стизаше ђе други не мога`,
у одбрану имена српскога,
са заклетвом на уснама лети,
„побиједит` или умријети“!
Да споменем и јуначку главу,
што не смије отић` забораву,
из Талеже, витешке вријеже,
ђе још ријеч дријеши и веже,
нек с гусала, храма Србинова,
јекне име Кољиврата Јова,
за ког виле с Бјелашнице зборе,
да му није до кољена море,
зор делија што му равна није,
из деснице љути пламен сије,
вазда кадар стићи и утећи,
и на мушке понијети плећи,
терет ратних страхота и мука,
ка најбоља са мегдана рука!
Да споменем соколова `тића,
од зубачких Миладиновића,
што четничке предвођаше чете,
што с камена ка орлови лете,
низ крваве стране и пољане,
ђе су људске кости посијане!
А што рећи за Марића Риста,
што је мука претурио триста,
крварећи кроз љуте мегдане,
ђе се месом гавранови хране,
судбина му не бијаше Божја,
да погине од пушке и ножа,
но остави кости у туђини,
вјеран краљу, вјеран Отаџбини!
Кад су оно савезничке силе,
на цједилу Српство оставиле,
и на груди пригрлиле Тита,
што не здрави Бога кад се пита,
остали су четнички синови,
ка без грана вити јабланови,
без икога на свијету сами,
без свијеће у црвеној тами!
Но кад најзад освану слобода,
поробљених европских народа,
такво Сунце огријало није,
српски народ про Југославије,
залуђени братством и јединством,
многи Срби не куну се Христом,
нити знају за вјеру предака,
са којом су стали пред Турака,
нит` поштују родитеља свога,
нити сестру, брата рођенога,
но их одмах на вјешала мећу,
ако славску запале свијећу!
У таквоме јаду и недаћи,
кад се ђаво код нас одомаћи,
седморица требињских јунака,
не бачише из руку пушака,
но су смјело за године двије,
скривали се од црвене змије,
и гајили наду у грудима,
да ће ипак у скорим данима,
дочекати краља из Енглеске,
да им муке прекрати витешке!
Но, кад не би ништа од спасења,
од великих жеља и хтијења,
ријеши се јуначка дружина,
да по ноћи, преко мора сиња,
домогну се земље Италије,
и утекну из Југославије!
Зато Ђуро Кнежевић дозива,
од Конавла Божовића Ива,
да им Иво обезбједи лађу,
са којом ће пучином да зађу,
но Божовић Ђуру одговара,
да му за то треба доста пара,
јер му лако наћ` човјека није,
да толико ризикати смије!
Кнежевићи, кућа прегалаца,
сташе скупљат` блага и новаца,
да животе спасу четницима,
ка приличи честитим Србима,
остануће вјечита им слава,
панут` неће у мрак заборава!
Ово славно и јуначко шљеме,
кроз свако је крваво вријеме,
на бранику отаџбине било,
и храброшћу име прославило,
те је крајем прошлога вијека,
кад се српска брани колијевка,
Кнежевићу Милован делија,
борио се против крвопија,
испод орла двоглавог, бијела,
ђе је пола крдиса` тијела,
на никшићкој тврдој висоравни,
овај храбри витез одабрани!
Кад Божовић барку обезбједи,
са стијења ђе се оро гнијезди,
под окриљем мрака и облака,
седморица требињских јунака,
спуштише се са гора до мора,
и са барком под окриљем тмине,
отидоше про морске пучине!
Када барком на копно избише,
Талијани све их похапсише,
и у логор ратни затворише,
док не смисле што да с њима чине,
но су ове српске величине,
на велике муке и начине,
што их само најјачи преброде,
домогли се жељене слободе!
Ево, вакат и вријеме дође,
када љета седамдесет прође,
да се подвиг требињскијех лава,
са гуслама спаси заборава,
то је жеља била потомака,
ових врлих српскијех јунака,
Средановић Урошевог Воја,
и Шарабе Лазара с Зубаца,
Николиног честитог братанца!
Ове српске домаћинске главе,
крсту служе, светитеље славе,
и чувају оволико љета,
у туђини бијелог свијета,
подвиг својих бесмртних предака,
нека им је црна земља лака!
