Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 3 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Етничко чишћење српске културе
#1

АНДРЕЈ ФАЈГЕЉ

Како ће се другосрбијанци одужити Вучићу за специјални третман који уживају? Тако што ће му забити нож у леђа


У Србији напредњаци су своје кадрове у области културе заменили демократама. Почело је у септембру 2013. сменом министра културе Братислава Петковића, а затим су један по један смењивани секретари и помоћници у Министарству, директори установа културе и чланови управних одбора. Бивша потпредседница ДС Јелена Триван постављена је за в. д. директора „Службеног гласника”. Управник Народне библиотеке је Ласло Блашковић, а председник Управног одбора Михајло Пантић. Милета Продановић се нашао на челу Савета за културу. Небојша Брадић, министар културе у влади Мирка Цветковића, нови је уредник културно-уметничког програма Радио-телевизије Србије. Радио-телевизија Војводине, други српски јавни сервис, о трошку пореских обвезника објавила је књигу Латинке Перовић, мајке „друге Србије”. За то време, смењени су Мирослав Живковић у Историјском музеју Србије, Мирослав Тасић у Етнографском музеју Србије и Владислав Шћепановић у Музеју савремене уметности.

Кадрови СНС не могу да схвате ко их смењује, ДС или СНС? Није ни битно. ДС и СНС су постале једно: ДСНС. То је савршено у складу са политичком теоријом која напредњаке односно прогресисте смешта баш тамо где се тренутно налазе: лево од демократа и либерала; али никако није у складу са конзервативним имиџом захваљујући којем су победили ДС на изборима. Заокретом у „другу Србију” СНС није само изневерила своје функционере већ и преварила своје бираче.

„ДОМИНАНТНА ЕЛИТА“
Како ће се другосрбијанци одужити Александру Вучићу за специјални третман који уживају? Тако што ће му забити нож у леђа чим се окрене. У то смо се уверили на примеру начелника генералштаба Љубише Диковића, којег је Наташа Кандић за ћутање на њену цензуру књиге у Дому Војске наградила оптужбом за ратне злочине.

lasloblaskovic01Другосрбијанцима ниједна кадровска услуга није довољна јер сматрају да им свака функција ионако припада. Горица Мојовић је управљала културом Београда у време комунизма, а затим опет након петог октобра. Мислите да сада показује захвалност што њени саборци преузимају водеће позиције из опозиције? Напротив, она упозорава на „сечу ‘жутих’ кнезова културе”.

Наслов књиге Латинке Перовић је Доминантна и нежељена елита, при чему у доминантну елиту сврстава своје неистомишљенике. Наравно, свако може да објави књигу на телевизији о трошку грађана, то уопште није доминантно. Свако може да цензурише књигу у Дому Војске. Свако може да изгуби на изборима и остане власт.

Не заваравајмо се. То може само „доминантна елита”. Само „грађани првог реда”, како је Мира Бањац поздравила конвенцију Демократске странке. „Група малих диктатора, која држи сва позоришта, све галерије, музеје и институте”, како их је описао Момо Капор.

Жута култура је наследник црвене културе. Од ње је наследила једноумље, умишљеност да се налази на правој страни историје и спремност да елиминише сваког неистомишљеника. Леволиберална олигархија доминира Србијом тачно 70 година, колико је протекло од стрељања књижевника Григорија Божовића и многих других.

Србима је 70 година забрањено да се сећају својих жртава. Наташа Кандић је на Старом сајмишту у склопу Октобарског салона оптужила Србе за геноцид. Старо сајмиште је логор смрти у којем су Срби страдали у геноциду. Чак ни на том светом месту либерали не помињу српске жртве већ искључиво српске злочине. Постоји ли суровија орвеловска манипулација против сопственог народа? Постоји. Уочи Хашке пресуде Готовини гласило Соње Бисерко Хелсиншка повеља објавило је да убиство стотина српских цивила у „Олуји” није злочин. Толико о морализаторској дефиницији Радомира Константиновића: „Друга Србија је она Србија која се не мири са злочином.”

BorisTadiclatinkaСрбима је 70 година забрањено да чувају своје наслеђе. Сретен Угричић је као управник Народне библиотеке масовно уништавао књиге – на основу случајног узорка из евиденције недостаје око 200.000 књига – од којих су многе заштићене законом као културно добро од изузетног значаја. Књиге је уништавао и нови управник, као и Латинка Перовић. Је ли уништавање баштине либерална културна политика?

ДВЕ ГОДИНЕ БЕЗ МОНОПОЛА
Србима је 70 година забрањено да се поносе својим идентитетом. Данас је то посебан апсурд, јер живимо у доба идентитета. На територији Србије и у непосредном окружењу стасавају нове нације, мањине љубоморно чувају национални идентитет, гојазни и глувонеми афирмишу своју посебност, бициклисти окупљају критичну масу, хомосексуалци су изашли из ормана и парадирају понос, само Србе и даље гурају у орман.

Чишћење културе и политике од националних идеја и кадрова јесте врста етничког чишћења. Смене својих људи након изборне победе су само један од симптома. Други је волшебно претварање десничара у ултралиберале. Према неким тумачењима, такав преображај су прошли Чедомир Јовановић, Вук Драшковић и Александар Вучић. Са друге стране, Зоран Ђинђић је убијен када је покушао да направи заокрет у супротном правцу.

Српско питање је у Јасеновцу и „Олуји” решавано чишћењем. Никад више! Идентитетска културна политика посвећена очувању националног наслеђа и сећања не сме бити забрањена.

Две кратке године идентитетске културе, без обзира на срамно укидање, означиле су крај једноумља. Народ је видео да, поред интернационалног, може да постоји и национално, да је могуће поштовати себе. Пример је ћирилица, која се прво вратила на један јавни натпис установе културе, уз ужасне либералне прогоне, а онда наставила да се шири, од градских аутобуса у Новом Саду и Београду, до флашица „кока-коле”. Оборен је мит да „мора латиница због странаца”, који није ништа друго него комплекс ниже вредности. Седамдесетогодишња забрана српства пољуљана је у својој упоришној тачки: култури.

miletaprodanovicКада су либерали предвођени Теофилом Панчићем покренули бојкот Културног центра Новог Сада, био је то опит: има ли културе изван жуте културе. Првих недеља, програми су се проредили, зидови галерија су зврјали празни. Међутим, мало по мало, почели смо да откривамо огромну већину уметника који нису део жутог монопола и бојкота. Културни центар убрзо се напунио тако да и најстрожи критичари признају да не памте такав квалитет и ту количину садржаја. Проверено: либералу дариват културу, грехота је о томе и мислити.

Текст је објављен у „Политици“ 06. августа 2015.

http://www.standard.rs/kultura/32416-%D0...1%80%D0%B5
Одговори
#2

"Када су либерали предвођени Теофилом Панчићем покренули бојкот Културног центра Новог Сада, био је то опит: има ли културе изван жуте културе."

Ne znam da li je ovo "liberali" ironično ili nije, ja mislim da nije. Kod nas postoji konfuzija oko mnogih pojmova. Kod nas Latinka Perović važi za liberala. Kao i pokojni Marko Nikezić. To već godinama slušam i muka mi je od toga. Komunista liberal je contradictio in adjecto. Teofil Pančić nije nikakav liberal. Liberali su ljudi koji se zalažu za minimalnu intervenciju države, za što manje mešanje države u privatni život građana. Naši "liberali" su zapravo komunistički ili neokomunistički vukovi u liberalnim jagnjećim kožama.

Порука студентима у штрајку - јебите им мајку!
Одговори
#3

Тачно тако, не може неко бити и (нео)комуниста и либерал.
Одговори
#4

Лудило свих лудила!!!
http://www.alo.rs/spomenik-brozu-na-trgu...dine/13327

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#5

(17-10-2015, 07:23 AM)смедерево Пише:  Лудило свих лудила!!!
http://www.alo.rs/spomenik-brozu-na-trgu...dine/13327

Ко је на власти у Титовом Ужицу? Колико сам успео да схватим у питању је нека коалиција СПС-ДСС-СПО-...

Порука студентима у штрајку - јебите им мајку!
Одговори
#6

Поводом враћања Титовог споменика у Ужице: опроштајно писмо убијеног свештеника
Прва комунистичка власт у Србији догодила се у Ужицу, а са њом и први масовни злочини.


Међу стотинама ликвидираних грађана нашао се и парох ужички Милан Пашић. Ово писмо је пред погибију оставио жени и петоро деце. Кад већ толико читамо о споменицима Титу, Мајклу Џексону, Брус Лију, Бобу Марлију, Рокију и просјаку из Сремске Митровице, можемо и коју реч о нашим мученицима.

Драга Като!
 
Пишем ти ово писмо и молим те да га сачуваш деци као успомену. Истина, други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и палате.

Мрети се мора. То је Божји закон и нешто што мора свакога постићи. Кажу људи: умро је природном смрћу кад неко умре после болести. Ја умирем насилном смрћу, па то није природно, али је свеједно. Смрт је смрт и она мора доћи. Како ће доћи, ми то не решавамо. То је ван наше моћи.

Ти Като буди јунак. Претрпи овај бол. Он је тежак, али се поднети мора. Ми имамо петоро деце. Њих нам је Бог дао и дужност нам је да се о њима бринемо. До сада смо се бринули заједно. Од сада та брига прелази на тебе саму. Ти ћеш се уплашити и рећи: шта да радим? Знам ја то. Отуда ти ово писмо и пишем. У њему је мој савет. И на њега се ослони, па ће поред свег зла бити добро бар толико док деца порасту.

Дакле:

Замоли Остоју и нека дође Јован са колима и све ствари и намештај претерај у Љубање. Оно без чега можеш продај. Продај све душеке. За њих ћеш узети нешто пара, које су ти сада за исхрану деце најпотребније. Узми и онај душек од Јована Пишчевића, који сам му дао. Ствари дотерај Радовану или Остоји, ако би он хтео да те прими. Уосталом, и код Радована можеш бити.

Душан би требао да иде у Криву Реку код мојих. Ако Никола остане жив, нека ради са њим. Ако богословија проради ти га пошаљи да школу сврши. Ваљда ће водити рачуна о њему као сину свештеничком. Ако не буде богословије Душан ће остати на селу. Нека ради моју очевину.

Ацо нека продужи школу ако хтедне. Може остати у служби у којој је сада. Могао би вас помоћи. Уосталом, он је велики и паметан, па о њему немам много бриге.

Лепа нека напусти школу. Има она машина па нека се научи радити. Јула је са машином све вас спремила.

Мима ми чувај. Он је осетљив и тешко ће ме прежалити. Зато не пуштај гласа пред њим. Учини све да ме заборави. Док прирасту Ацо, Душан и Лепа, ваљда ће помоћи Мима и Наду. Ако ти се догна ти овај мој део имања продај. Ако Радован и Јула буду живи, они ће ти помоћи саветима. Рачунам на пашеноге, Миливоја Тешовића, попа Рада и још ће се ваљда наћи људи да ти помогну.

Рачунам да ћеш добити пензију. Она ће бити мала, јер дугујем свештеничкој задрузи па ће месечно нешто обустављати. Требала би да за моју сахрану добијеш 3000 динара. Али под оваквим приликама од тога неће бити ништа. Уосталом она два дуката одмах продај. То нам је сва готовина. Уосталом о томе се договори.

Ја имам дужан Благоју Савићу 1000 динара. Отиди код њега и реци му да ми опрости што немам сад вратити. Кажи му да остављам деци аманет да му то врате. Он је мој добар пријатељ. Замоли га да ти да још мало пара за моју сахрану. Ако би примила моју плату за септембар могла би му од тога нешто вратити, ако би ти за сахрану дао. Можда ћу добити и октобарску плату. Све зависи како ће се прилике одиграти.
Што се тиче моје сахране учини овако: Наручи прост сандук без икаквих украса и необојен. Тај ће те сандук коштати 400 динара. Покров узми обичан од хартије. Може човек да буде сахрањен у златном ковчегу, ништа му то не помаже. А ја сам био увек скроман и хоћу да се сахраним као просјак. Ти ћеш доцније видети да је ово мудро било. И овако уради, јер је то мој аманет који не би требала да погазиш.

Обуци ми мантију и немој ништа више. Ако хоће да ми обуку свештеничку униформу немој то дозволити. Хоћу да будем сахрањен клот као калуђер. Нека ме опјева поп Радосав. Он је од колега једини мој пријатељ. Њему једино хвала.

Отерајте ме и сахраните код оца. Децу не води. Имаће кад да ми на гроб дођу ако буду живи. Не тугуј. Има Бога.

Све вас воли и љуби ваш Милан

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#7

Када је убијен отац Милан? За време Ужичке републике или након рата?
Одговори
#8

Свештеник Милан Пашић је рођен 1898. године у селу Крива Река код Ужица. Богословско-учитељску школу је завршио после Првог светског рата у Призрену. После завршетка школовања примио је дужност учитеља у ужичким селима Мачкату и Љубању. Свештенички чин је примио 1927. године, а парохијску службу је вршио у Љубишу, Мачкату и Ужицу. Оженио се са Катарином Катом Тешовић из Љубања са којом је имао петоро деце.

Други светски рат га је затекао на дужности парохијског свештеника у Ужицу. Ужице се под немачком окупацијом налазило до Мале Госпојине (21. септембра) 1941. године. С обзиром да је у тим данима била у току јака опсада Ужица и да је постојала могућност да се нађу у обручу, Немци су 21. септембра 1941. године без борбе напустили Ужице и повукли се према Бајиној Башти.

Четници су се у ослобођеном Ужицу задржали само два дана. Дана 24. септембра 1941. године партизани су без борбе запосели ослобођено Ужице. Одмах су почели да хапсе, прогањају, тамниче и муче све оне који им нису били наклоњени. О тим крвавим данима тзв. Ужичке републике је сведочио Ужичанин Милош Јанићијевић:

"Када су партизани после одласка четника упали у град, настао је прави хаос. Сви виђенији људи су нестали, а о њиховом нестанку се није смело ни зуцнути јер су лекари, трговци, професори и богаташи били "ненародни елементи". Око осам стотина људи је тада нестало у партизанским чисткама. Неки су након страшног мучења преживели, али су остали обогаљени. Тако су страдали Чедо Захарић, Стајо Филиповић и Андрија Јевремовић. Због богатства је страдао и мој комшија Љубојевић"

Комунисти се нису задржали само на ликвидацији србских националиста, интелектуалаца, домаћина и остале "реакције" већ су убијали и своје. Тада су убили и Живојина Павловића, предратног комунисту који је напустио КПЈ и дистанцирао се од Јосипа Броза и његове злочиначке политике. Убио га је Слободан Пенезић Крцун.

Отац Милан Пашић није ни слутио шта га чека. Његови пријатељи су му због тога што је био декларисани антикомуниста и националиста саветовали да напусти Ужице и оде у неко оближње село. Он то није хтео да прихвати. Свој став је изводио из чињенице да ништа није крив и да нема разлога да бежи од било које војске. Пријатељи су га дуго убеђивали износећи пред њега податке о комунистичким злочинима над недужним људима који су имали исто или слично мишљење као и он. На крају их је послушао и напустио је Ужице. Избегао је код свога таста Радована Тешовића у село Љубање недалеко од Ужица. Са собом је повео и петоро своје деце, а попадија Катрина је остала у Ужицу.

Партизани су га тражили у Ужицу, али га нису нашли. Успели су да преко својих доушника сазнају да је отац Милан избегао и да се налази код свога таста у Љубању. Послали су своју групу са циљем да ухвате оца Милана и доведу га у Ужице.

Партизанска експедиција је стигла у Љубање. Када су ишли према кући Радована Тешовића, отац Милан их је видео али није имао времена било где да побегне. Успео је да се склони у један стари вајат.

Када су партизани ушли у двориште питали су за оца Милана, али су укућани рекли да не знају где је. Почели су да вичу и туку децу оца Милана. Сви су ћутали и трпели увреде, претње и батине. Када све то није помогло запретили су да ће их све затворити у једну собу и да ће унутра убацити неколико бомби.

Не желећи да страдају деца и родбина, отац Милан је сам изашао из вајата.

Партизани су одмах почели да га туку и да му чупају браду. Одмах су га везали и одвели према Ужицу.

Уз пут су га понижавали, тукли и терали да лаје кроз села кроз која су пролазили. После извесног времена, пожелели су да се одморе. Оца Милана су затворили у једну кућу поред пута у којој су се пре рата одмарали путари, а потом су отишли у једну сеоску кафану где су јели, пили и весели се.

Уз пут су свуда свраћали, банчили, пијанчили и пуцали радујући се што су ухватили "попа издајника".

Свратили су и у Чајетину. Тамо су га затворили у једну кућу. Ту су га много мучили. Ту га је видела и његова кума, супруга његовог кума Рака Митровића.

Она је успела да поприча са њим док су се партизани одмарали. Успео је да напише кратко опроштајно писмо и замолио је да га преда његовој попадији. Међутим, партизани су то видели и одузели су писмо.

У тој групи партизана су били неки Ужичани који су добро познавали оца Милана. Чајетинци су видели до какве је невоље доспео овај свештеник, па су кришом, док су партизани банчили, обили врата и помогли му да побегне.

Отац Милан је бацио капут и почео је бежи. На несрећу, приликом бежања је налетео на другу партизанску патролу која је запуцала. Ранили су га у ногу, а метак му је сломио бутну кост. Ухватили су га рањеног, измрцвареног и претученог и одвели га у Ужице.

Отац Милан је умро 26. септембра 1941. године у ужичкој болници.

Сведочанство о узроку смрти је остало као траг овог великог комунистичког злочина. Угледни Србин и лекар др Братинац из Ужица, који је био хирург у ужичкој болници, дао је сведочанство о изгледу оца Милана тих дана и узроку његове смрти. Он је попадији Катарини, која није знала каква се несрећа догодила, испричао да су га довели модрог од батина и да је од тих батина и крварења умро. Том приликом, уручио јој је и његово опроштајно писмо које је до данас остало сачувано

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#9

(21-10-2015, 05:05 PM)смедерево Пише:  "Када су партизани после одласка четника упали у град, настао је прави хаос. Сви виђенији људи су нестали, а о њиховом нестанку се није смело ни зуцнути јер су лекари, трговци, професори и богаташи били "ненародни елементи". Око осам стотина људи је тада нестало у партизанским чисткама. Неки су након страшног мучења преживели, али су остали обогаљени. Тако су страдали Чедо Захарић, Стајо Филиповић и Андрија Јевремовић. Због богатства је страдао и мој комшија Љубојевић"

Прецизности ради, Андрија је преживео, живео је преко 90 година, у Америци.
Одговори
#10

Не сумњам у Вашу прецизност!Баја

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори
#11

Smile
Писао сам његову биографију за Српски биографски речник. А то ми рекоше у Чајетини...
Одговори
#12

Одговори
#13

Брука и ругло. Иебо таки народ. Крв ми прокључа кад помислим на то колко је историјског материјала уништено у задњи 100 година - и то од такозвани "Срба"!

Када виђех витешку невољу
забоље ме срце, проговорих:
"Што, погани, од људи чините?
"Што јуначки људе не смакнете?
"Што им такве муке ударате?"
Одговори
#14

Запаљена православна црква у Сарајеву
у Вести, Регион 21. августа 2016. 0

Сарајево – Део православне цркве Преображења Господњег у строгом центру Сарајева запаљен је јутрос тако што је кроз прозор убачена запаљива материја, објавиле су бањалучке Независне новине.
Парох Јадран Даниловић изјавио је да су он и верници јутрос у 8.00 часова, приликом доласка на богослужење, осетили дим из оставе, која је у склопу цркве.
Одмах је позвана полиција и ватрогасци, који су угасили ватру.
Даниловић је рекао да је у пожару причињена већа материјална штета. Полиција је обавила увиђај.
Ова црква раније је била на мети пљачкаша, а ове године у два наврата из ње су украдене иконе.
Бета

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним