Оцена Теме:
  • 3 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Гаврило Принцип
#1

Цитат:Принципи су вјековима живјели у задрузи. Она се одржала све до дјетињства Гаврила Принципа. Његов деда је живио у истој кући са синовима, њиховим женама и дјецом, као и с неудатим кћерима. Задруга Принципа у Грахову пољу налазила се неколико километара од тромеђе Отоманског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике.
Принципи су у Грахово поље дошли почетком осамнаестог вјека. Прво станиште им је било са друге стране планине Динаре у Далмацији, у селу Полачи. Одатле крећу ка Грахову пољу. Настанили су се у Обљају. Област Грахова била је организована као капетанија и представљала је неку врсту војне границе под управом бега Сијерчића. Команданти су били локални босански феудални господари, а војници муслимани, под именом мартолози. У помоћну службу примани су и поједини хришћани. Гаврилови преци, тада још Јовићевићи постају, граничари стражари. Њихово село Обљај, је удаљено само неколико километара од Грахова. Ту је била стационирана чета војника из оближње капетаније, као и станица за караване који су преносили робу. Принципи, односно Јовићевићи, морали су не само да бране границу од напада са аустријске и млетачке територије него и да је штите од упада разбојника и кријумчара. Пошто су одлично познавали тај крај, били су мајстори да предвиде мјеста пролаза пљачкашких група са друге стране границе и ту су постављали засједе и чекали. Зато су Јовићевићи добили надимак "Чека". Најприје је то био само надимак, а доцније ће постати породично презиме.
Јовићевићи, сад већ Чека, задржаће ово презиме све до друге половине 19. вјека, када га мјењају у Принцип. Један од старјешина њихове породице, односно задруге, звао се Тодор. Био је висок, снажан, напрасит човјек, увек наоружан. Домаћи бегови су га високо цјенили јер је био способан стражар. Кад је на граници владао мир, бавио се помало трговином. Одлазио је преко границе у Далмацију и отуд доносио далматинско црно вино. Божидар Томић је забележио да су сјећања на њега дуго била жива у Грахову пољу:
- У богатој ношњи свога краја, са сребрним грудњаком, капом са пауновим перјем, кратком пушком и великим ножем, увек је јахао на белом коњу. Кад је пио, он би побеснео и ко год би са њим дошао у сукоб, сећао би га се до судњег дана. Кружи прича да је једном на својој слави, Светом Јовану, био пијан и да је на свом белом пастуву пројахао кроз католичко село забадајући дуг и оштар нож у сламне кровове ниских колиба - записивао је Томић. - Уграбио је најлепшу девојку из овог католичког села и држао је неко време у својој кући... Због његовог дивовског стаса, упадљиве ношње и страха који је код сваког изазивао Млечани су Тодора сматрали за "поглавара племена" и дали му италијански надимак Принцип (од латинског principal). С временом, сви чланови његове породице старо презиме Чека промениће у Принцип.
Када је Гаврило Принцип у јануару 1914. пошао за Београд, набавио је пасош на име Чека.
Мушки чланови породице Принцип су листом били у устанку 1875-1878. године. На чело устанка у овом крају стао је њихов комшија, свештеник из Грахова поља, Илија Билбија, који је у складу са обичајима својих предака, "кад су настала тешка времена за народ, оставио крст и мантију и узео пушку у руке". Билбији се прикључио и Гаврилов деда Јово и за све време устанка налазио се у главном устаничком штабу у Црним Потоцима. Храброст и умјешност Илије Билбије и Јове Принципа импресионирали су угледног енглеског путописца Артура Еванса, који је једно време боравио у Црним Потоцима и своје утиске о устаницима објавио у "Манчестер гардијану". Јовин син Илија, а Гаврилов стриц, учествовао је у неколико битака. Као добар и храбар ратник, добио је од кнежевића Петра Карађорђевића, односно Петра Мркоњића, медаљу за храброст. И отац Гаврила Принципа, Петар - Пепо учествовао је у Црнопоточкој буни.
ДОЛЕ АУСТРИЈА
Живот у Београду за младића из Босне био је тежак. Знао је Гаврило да каже да је више био гладан него сит. Да би зарадио неку пару, обављао је тешке физичке послове. Био је и помоћни радник на калдрмисању Карађорђеве улице. Мада празног стомака, био је задовољан, јер се осећао као слободан човјек и по сопственом признању "први пут у животу, без страха од жандара могао је да виче 'доле Аустрија'".
ЧАСНИ ПРОТА ИЛИЈА БИЛБИЈА
После атентата, када је почело суђење, аустријске власти су тражиле од проте Илије Билбије да преправи Гаврилову крштеницу и упише други датум. Он је то одбио и био је погубљен. Иначе, Гаврила је од смртне казне спасло једно слово у крштеници, односно у матичним књигама. Наиме, прота Илија Билбија направио је словну грешку: у црквеној крштеници уписао је нетачан датум Гавриловог рођења - 13. јуни 1894.(уместо "л" ставио је "н"), а у матичној књизи исправан датум 13. јули. Ово је био предмет расправе између тужиоца и браниоца. Тужилац је тражио да се као датум Принциповог рођења прихвати 13. јуни, како стоји у крштеници, што би значило да је Принцип у тренутку атентата (28. јуни) имао 20 година и 15 дана, односно био пунољетан и аутоматски би му сљедила смртна казна. Судско вјеће није прихватило образложење тужиоца, него је као датум рођења прихватило податак из званичних матичних књига. То је Принципа спасло најтеже казне.
РОЂЕН НА ДАН СВЕТОГ ГАВРИЛА
За разлику од ђеда Јове, којег је красио борбени дух људи испод Динаре, Гаврилов отац Петар - Пепо био је ситан и неупадљив човјек, смирена понашања, јако религиозан, "који није пио ни вино ни ракију", како су забиљежили хроничари овога краја. Сушта супротност Петру - Пепи била је и Гаврилова мајка Марија - Нана, која је потицала из угледне породице Мичић из суседног села Малог Обљаја, жена крупна и енергична, спремна да се ухвати укоштац и са највећим тешкоћама у животу. Пишући о Гавриловим родитељима, професор Томић каже:
- Петар и Марија имали су деветоро деце, али у тешким приликама у којима су живели, без медицинске неге и основних хигијенских услова, у животу су им остала само три сина - Јово, Гаврило и Нико. Гаврило се родио 13. јула 1894. године, а име му је на крштењу дао прота Билбија, јер је рођен на дан Светог Гаврила - писао је Томић
Одговори
#2

То из књиге Радоша Љушића о Принципу?
Одговори
#3

[Слика: image.jpg]images upload

Цитат:Одјекују звуци добошара
Сарајево дочекује цара
Видовданак за поход бијаше
Фердинанд се крену до Бенбаше

Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоје поносе

Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе

Сунце сину са плавих висина
Сакупи се народ из даљина
Смјели јунак у народу био
Са три пуцња цара усмртио
Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоје поносе
Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Гаврило, Гаврило,

Ропство тешко, а слобода мила
Слави народ Принципа Гаврила
Гдје Миљацка тече још и сада
Спомен оста на плочнику града

Гаврило, Гаврило,
Млади јуначе из Босне
Твојих се дјела Гаврило
Земљаци твоји поносе

Млади јуначе из Босне
Гаврило, Гаврило Принципе
Гаврило, Гаврило, Принципе

[Слика: attachment.php?attachmentid=418108&d=1481921901]

Одговори
#4

Читао сам у Недељнику о писму из 1922 године, када је Петар Принцип, Гаврилов отац писао Краљу Александру у коме тражи новчани зајам. Ту сам сазнао да је Гаврило имао четири рођена брата од којих је један у вријеме писања писма био на служењу војске а други у Београду на занату, док су двојца млађих са родитељима.
Зна ли неко са форума даљњу судбину породице Гаврила Принципа? Мајка му је била жива у вријеме ДСР, фотографисала се са Баћовићем, не знам како је прошла посље од "ослободилаца".
Пишите шта знате!:
Одговори
#5

Исто онако као са Баћовићем и осталима, сликали су је касније са комунистима.
Одговори
#6

А шта је баба требала, да их пушком растјера?
Одговори
#7

Ево текстра писма Петра Принципа краљу Александру:

Цитат:Његовом Величанству Краљу Александру I Карађорђевићу

Господару, познавајући твоју бригу за синове ове земље, а о чему сам се уверио у току минулих ратних година – слободан сам упутити Теби моју молбу.

Мој син Гаврило Принцип, као што је познато, изгубио је живот 1914. године ослобађајући своју напаћену домовину од једног тиранина.

Једног имам сада у војсци где служи својој отаџбини, а други као ученик ради у једној београдској јувелирској радњи.

Крај мене овде имам два недорасла сина који нису у стању да ме издржавају те сам под старост остављен на милост и немилост судбини. Због чега сам принуђен да те замолим господару за ма какву помоћ која би ми омогућила опстанак у данашњим тешким приликама.

У нади да ће ми молба бити услишена остаје ми да гајим љубав према свом господару, његов понизни поданик”.

Као што видимо, у овом писму, Гаврило је имао још четроврицу браће. Читао сам порекло породице Гаврила Принципа. Ту се помињу двојица браће, Јово и Никола.

Након Сарајевског атената, Гаврилов брат Јово је био ухапшен и интерниран у логор у Араду, у румунском делу Баната, а сва имовина му је била заплењена. Из логора је успео да побегне и да се прикључи српској војсци на Солунском фронту. Након Првог светског рата наставио је да се бави трговином у Сарајеву, а био је и народни посланик.

Млађи брат Никола је након рата студирао медицину у Грацу. Потом је радио као лекар у Чапљини. На почетку Другог светског рата, 1941. године убиле су га усташе.

Јово је у браку са супругом Аном имао петоро деце два сина— три ћерке. Сина Гаврила су, вероватно, убиле усташе док је Слободан, као партизан, преминуо од тифуса 1942. Проглашен је за народног хероја.

Никола је у браку са супругом Слободанком имао двојицу синова Сашу и Бранислава. До смрти је живео у Панчеву, где је као инжењер радио у „Азотари”. Његов старији син Саша живи у Канади, а млађи Бранислав у Панчеву.

Отац Петар је преминуо 1939. а мајка Марија у јесен 1945. Тако да није имала много времена да се слика са комунистима.

Син Гавриловог брата од стрица Илије, Вукосав, погинуо је као митраљезац код војводе Момчила Ђујића 1944. године на Грачацу.

Партизани су запалили родну кућу Гаврила Принципа. По њему су, исто као и четници, назвали једну своју јединицу.

Тек 1964. године комунистичке власти су кућу обновиле у нешто мањем обиму и она је данас музеј.

Некада је више породица живело у заједници односно истој кући. Због тога мислим да је Петар у писму поменуо још двојицу синова. То су вероватно синови његовог брата, Гавриловог стрица Илије, кога је краљ Петар одликовао медаљом за храброст.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори
#8

Да ли је ово аутентично или новинарска патка? Наводи ли се неки извор у тексту?
Одговори
#9

Углавном Јевћевићева књига и Мишо Урош, Јово Дмитровић „Тромеђа, три међе једног народа“ што се тиче порекла породице. Писмо не знам да ли је аутентично. Оно је из новина.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори
#10

Цитат:Mnogo nedoumica ostalo je do danas vezano za atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i suđenje Gavrilu Principu. Ovaj proces nikada nije dao odgovor na pitanje kako je od dva Principova metka ostalo pet rupa, ni šta je tražio meksički plaćeni ubica u Sarajevu baš na dan atentata. Nije jasno ni kako je Princip osuđen za veleizdaju kada ni bečki, ni dvor u Pešti nisu ratifikovali aneksiju BiH. Tako ona, mada je postojala, pravno nikad nije zaživela.

– Na suđenju je ustanovljeno da je Princip pucao dva puta. Na prestolonaslednikovoj uniformi u Beču vide se, međutim, rupe od dva metka. Jednim je ubijena njegova supruga Sofija, jednim je ranjen Oskar Poćorek, a jedan je udario o krov kola. To je pet. Balističari bi trebalo u nekom obnovljenom postupku da vide kako je moguće s dva metka pogoditi toliko ljudi – kaže pisac Željko Pržulj, koji je celu deceniju istraživao sarajevski atentat i uskoro će objaviti knjigu -pišu Večernje novosti.

On podseća da je taj atentat bio četvrti na Ferdinanda za dve godine. Prvi je bio na otvaranju jedne fabrike u Salcburgu, drugi na dvoru, treći na vojnoj paradi u Češkoj. Kako kaže, mnogi su imali interes da austrougarski prestolonaslednik nestane – od nemačkog cara, koji je bio kivan zbog Sofijinih izjava da će protestante prevesti u katolike, do Rotšildove banke, kojoj je Franc Ferdinand pretio da će povući sav novac. Neposredno pred ubistvo izvesni meksički plaćeni ubica podigao je 10.000 dolara upravo iz te banke i otišao pod velom tajne put Sarajeva. Pre ubistva u bosanskoj prestonici bila su i tri niža ugarska plemića, koji su na dan atentata bukvalno pobegli.

– Kad je dolazio u Sarajevo, prestolonaslednika je trebalo da prate dva korpusa austrougarske vojske, koja je zadržana u predgrađu i uopšte nije ušla u grad. Ali su zato obezbeđivali mrtva tela prestolonaslednika i njegove žene. Zanimljivo je i da je, kad je Gavrilo podigao pištolj, njegovu ruku zadržao jedan policajac, kog je udario Mihailo Pušara. Pušare ipak nije bilo na optužnici, kao ni Bela, koji je branio Principa kad su ga tukli. Na čuvenoj fotografiji „Odvođenje atentatora“ uopšte nije Princip, koji je bio u nesvesti, već Bel – kaže Pržulj.

Takođe, proces je pokazao da je pucano iz „brauning“ pištolja, dok je Apis tri godine kasnije, na Solunskom procesu, rekao da je Gavrila i ostale snabdeo „luger“ pištoljima. Sve ovo su detalji koji bi mogli da pomognu u rešavanju misterije vezane za ubistvo Franca Ferdinanda, ako dođe do revizije sudskog postupka koji će tražiti Andrićev institut.

Oni se pozivaju na to da je Princip osuđen za veleizdaju, a ne ubistvo, da bi dobio smrtnu, a ne kaznu od 20 godina zatvora. A do veleizdaje nije moglo da dođe jer atentator nije bio visoki funkcioner Austrougarske monarhije, a ni sam čin aneksije BiH nije nikad ratifikovan u parlamentima u Beču i Pešti.

Osim moralne i istorijske osude ovog sudskog postupka, čin revizije danas je gotovo nemoguć, potvrđuju pravni stručnjaci za „Novosti“. Branko Petrić, sudija Suda BiH, kaže da bi eventualno bilo moguće ponavljanje postupka, ali je pitanje pred kojim sudom:

– Ako uzmemo da je BiH ušla u sastav SFRJ i unela svoj pravni kontinuitet, po nekoj logici taj kontinuitet bi s raspadom Jugoslavije mogla da nasledi i Srbija, ali to bi bilo nategnuto.

Možda bi pre bila moguća rehabilitacija Principa, ali je opet pitanje pred kojim sudom. U Srbiji se zakon odnosi samo na političke osuđenike posle Drugog svetskog rata, a u BiH takvog zakona nema.

Njegove nedoumice deli i prof. Bogoljub Milosavljević sa beogradskog Pravnog fakulteta „Union“:

– Formalno može da sudi samo sud pravnog sledbenika Austrougarske, a to je Austrija. Verujem da bi pre mogla da se dobije rehabilitacija, nego revizija ili obnova postupka, kao što je Apisov sestrić uspeo da rehabilituje Apisa. I profesor beogradskog Pravnog fakulteta Milan Škulić tvrdi da je revizija nemoguća, jer ona postoji samo u parnici, ali ne i u krivici, gde je moguća samo obnova:

– I obnavljanje je teško izvodljivo jer bi trebalo dokazati da je tadašnji sud bio u zabludi i da je Princip bio potpuno nevin. Onda bi tužilac morao ponovo da podigne optužnicu, ali ne verujem da bi ga teretio za veleizdaju, već za ubistvo.

Poseban problem je mogućnost da se uspostavi nadležnost srpskog pravosuđa, a teško mogu da zamislim da bi to prihvatio neki sud u BiH. Konačno, za sve nas koji smatramo da je Princip delovao iz oslobodilačkih pobuda ne bi ništa promenila njegova naknadna rehabilitacija, jer ga inače ne smatramo zločincem.

Ali zato bi takvo suđenje, po Škuliću, moglo kao bumerang da nam se vrati, jer bi svi koji Principa smatraju zločincem jedva dočekali da nastave sa krivotvorenjem istorije.

Ubili sveštenika, nije hteo Gavrilu da falsifikuje krštenicu

Gavrilo Princip je rođen u julu 1895. godine i falilo mu je nepunih mesec dana da navrši 19, da bi mogao da bude osuđen na smrtnu kaznu. Austrougarska vlast je pritiskala lokalnog sveštenika Ivana Bilbiju da mu falsifikuje krštenicu i jul pretvori u jun. Pošto nije hteo, ubili su ga.

А ово? Шта мислите о свему овоме?
Одговори
#11

Нико ништа? Smile
Одговори
#12

Сачекајмо књигу. Фусноте су у оваквим случајевима много битне. Сваки други коментар био би спекулација.
Одговори
#13

Mislim da je svima jasno da Gavrilo nije mogao da ubije ovog Svabu, a sta je bilo nikada necemo znati, kao sto ovo nije bio povod za rat, on je bio pred vratima.

Zanimljiva tema pogotovo ovo za ovo Meksikanca, jer cudno je to daleko je Meksiko a pogotovo za ono doba. Samo ako opet krenemo o teorijama zavere i masonima ja odoh da se napijem
Одговори
#14

Може ли да се провери из ког је пиштоља пуцао и колико је метака испаљено из тог пиштоља, према неком званичном извештају? Постоји ли тако нешто доступно јавности?

(11-03-2017, 12:35 AM)treca smena Пише:  Mislim da je svima jasno da Gavrilo nije mogao da ubije ovog Svabu, a sta je bilo nikada necemo znati, kao sto ovo nije bio povod za rat, on je bio pred vratima.

Zanimljiva tema pogotovo ovo za ovo Meksikanca, jer cudno je to daleko je Meksiko a pogotovo za ono doba. Samo ako opet krenemo o teorijama zavere i masonima ja odoh da se napijem

Далеко јесте али зар није и у току рата Немачка имала контакте са Мексиком?
Наводно су Британци пресрели преписку Немачке и Мексика у којој Немци обећавају територије Мексику. И то територије које припадају САД.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним