Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Војислав Грол - и друго, према рукопису др Војина Андрића
#1

Син Милана Грола. Управо сазнадох да је био члан Дражине организације у Београду, дакле један од илегалаца. Пише др Војин Андрић у свом дневнику, који спремам за штампу. То јест, ово је додатак дневнику, исказ који је Војин давао Удби 1950. године. Ту пише:

''У људе који су служили као нека врста политичких саветодаваца др. Жујовића, тј. самог Драже Михаиловића, били су др. Војислав Вујанац, адвокат, др. Драгослав Страњаковић, доцент универзитета, Коста Поповић, индустријалац (његова је кућа где је некад била Виторовићева апотека на Теразијама), Никола Стојановић, адвокат (члан Југословенског одбора у Лондону 1917 год), затим млађа група интелектуалаца, међу којима Мима Марковић. син Боже Марковића - погинуо у Босни, Војислав Грол, син Милана Грола. Ова двојица требало јс да дођу у Колашин, да уђу у секретаријат Централног националног комитета.''

На Википедији за Војислава Грола пише само ово:

''Др Војислав М. Грол (1911—1987)[уреди]
Др Војсилав Грол син Милана Грола и Љубице Д. Ракић докторирао је права у Београду. Био је ожењен Јеленом, кћерком адвоктата Николе Стојановића, члана Демократске стране, једног од оснивача Српског културног клуба.''


Да ли неко зна нешто више о њему?
Пре свега мислим на Недељковића. Smile
Одговори
#2

Нисам се посебно бавио Војом Гролом, јер нисам нашао његову чврсту везу са четничким покретом Драже Михаиловића. Кроз то тражење нешто сам и записао.
Др.Војислав М. Грол/1911-1987/,правник и врстан правни писац. Докторирао права на бгд. Универзитету. Син Милана Грола. Води немачко порекло од Антона Грола, насељеника у Бачку. Војин деда, Стеван, по занимању кобасичар, примио је православље. Стеван је погинуо у српско-бугарском рату 1885, када је Милану било 9 година. А Војина баба, Миланова мајка била је српкиња Јулијана/1920 +/. Воја је живео у Смиљанићевој улици бр.9, у кући коју је изградила Миланова тетка Јулка, удата Петаковић. Она је купила плац на Славији од Франсиса Макензија и касније тестаментом оставила кућу сестри Јулијани, Војиниј баби. Војина мајка, Миланова жена, била је Љубица/1884-1929/, сестра песника Милана Ракића.
Воја је био ожењен Јеленом/1916/, ћерком адвоката Николе Стојановића, чланом Демократске странке и оснивачем СКК. Имао је сестру Милојку.
Као рез.пеш.п.наредник-ђак, 1935, положио испит за чин рез.пеш.п.поручника у Школи за рез.пеш.официре. Писао је за часопис -Архив за правне и друштвене науке-/Сразмерно претставништво и политичке странке, 1937;Tеорија институције Мариса Орија,1939/. Часопис је био орган бгд. Правног факултета. Најзначајија правна књига: -Правна мисао Милована Миловановића-, написана са Радомиром Д. Лукићем
Десимир Тошић тврди да Воја формално није био члан Демократске странке/омладине/, али потпуно близак. У Војиној кући, првих година окупације, тајно су се састајали чланови демокр. омладине. Тошић исто тврди да је Воја био става да не треба одлазити у шуму уколико не буде сарадње четника и партизана.
Др.Момир Миливојевић проф. бгд. Универзитета, у медаљону -Наш Драгаш Денковић-, наводи да је Воја Грол ишао на Равну Гору да би отуда вратио Миму Марковића, дипл.правника, сина проф.др. Божидара С. Марковича/1950+/. Грол се вратио необаљена посла јер Мима није хтео да напуси четнике.
После рата, на једном од суђења Миловану Ђиласу, Воја је био у групи његових адвоката, али тужилац да би то спречио, све их је позвао за сведоке. Такође и Драги Јовановић, управник града Београда, током окупације, позивао се на неке комунисте и чланове демокр. стране/Воја Грол/, како им је помогао, али му то на суђењу није ни разматрано.
Извори: -Време- Анатомија једног морала,22.март 2012;- Службени бојни листови - за нов.1937 и за мај 1939; -Позоришне новине- бр.56, нов.2011; Биографија Милана Ракића...
Одговори
#3

Да ли да га уопште рачунамо у припаднике покрета?
Одговори
#4

Него без обзира на Грола, има овде доста занимљивих података.

Прво за ''Унука народног непријатеља'', нисам знао да је био и брат његовог деде у организацији:
Међу политичкм личностима које сам у то доба виђео да имају утицаја на Дражу Михаиловића и који су често долазили и водили са њим, Васићем, Мољевићем и Жујовићем разговоре, били су професор Ристо Тошовић, кога су необично ценили, затим браћа Лазаревићи. Један од њих био је командант места у Колашину и био је од силног утицаја на Павла Ђуришића, важио као његов најинтимнији саветодавац по политичким питањима. Други брат је био првак земљорадничке странке. Он је исто долазио, а и путовао по Црној Гори и Херцеговини. Он, Лазар Тркља и Јово Поповић сматрани су као иаванредно утицајне личности у Земљорадничкој странци, као лица, која су и учинила да су они њени прваци, као Гавриловић и Тупањанин у иностранству, тако јасно подвукли своју приврженост пократу Д.М.
Одговори
#5

Дакле ово је опис догађаја у ВК у Липову, у зиму 1942/43.
Друго што пада у очи је да је Дража био окружен Словенцима.
Када је стигао Војин Андрић, прво га је сачекао мајор Рудолф Перхинек, то је била предстража за ВК.

Онда, Андрић каже:
Енглеска мисија на челу са пуковником Белијем дошла је баш пред Божић. Они су становали и хранили се у засебној кући на једно 1/4 часа од ВК. Дражином наредбом са њима нико није смео да одржава контакт и разговоре без његовог личног одобрења. Једино је к њима слободно одлазио др. Мољевић и некада и професор Борис Рихтеровић, Словенац из Цеља, Дражин познаник још пре рата, који је у ВК имао задатак да шаље материјал за радио емисиону станицу Карађорђе, која је била у Каиру.

Онда наставља:
Пре мог доласка из ВК са њима двојицом радио је и неки адвокатски приправник Прекоршек, опет Словенац, кога су у ВК необично ценили и хвалили.

Па опет:
Тих дана су из Србије дошли двојица официра капетан Стојадиновић и поручник Никола Миловановић и основали неку радио телеграфску школу и центар за везу ''Технички центар број 2''. Шеф Техничког центра број 1 био је капетан Јожеф Певец, Словенац, изванредно поверљив и одан човек Дражи.

Ту негде је био и Јожеф Грбец.
Никола Миловановић је већ негде у фебруару 1943. отеран из Техничког центра бр. 2, због стварања лоших међуљудских односа. Касније ће, као што је познато, постати удбаш.
Ови Андрићеви наводи значајни су и због тога што потврђују да Миловановић није био ''Дражин радиотелеграфиста'', који је знао шифре и после их предао комунистима... Дакле, био је један од нижих официра у другом по рангу центру за везу, и то кратко време.
Одговори
#6

У ОШ 501, тада на Гледићу, био је убачен један љотићевац. Војин Андрић пише:

У штабу сам затекао по мом доласку и омладинца Костића Ивана Вању, матуранта из Београда. Раније га нисам познавао. О њему су ми говорили другови да на њега сумњају да одржава везу са добровољачким корпусом и да је њихов шпијун, те да на њега треба припазити. Некако у лето тај омладинац украо је из штаба торбу у којој је стајала архива, печат и новац штаба и побегао. Успут је свратио у једну појату изнад села Раванице, код неке Радојке, и украо гуњ, чарапе и сељачке панталоне (ново - лепо одело). Другови су приметили његов нестанак, решили су одмах да га траже, и ухватили су га у зору у селу Раваници, спремао се да се пребаци до прве станице и оде за Београд. Ухваћен и доведен, он је признао цео свој злочин. Намеравао је да побегне за Београд, да архиву преда полицији или добровољцима. У то доба пролазио је кроз штаб пуковник Павловић, а и Брана је био делегат ВК у Жичкој бригади поручника Васића у селу Годачици недалеко одатле. Они су издали наређење да се образује преки суд и да се стреља као пример издајства.
Одговори
#7

Војвода Дирзинг. Smile

Андрић пише о Кости Пећанцу, поред осталог:

Готово сваког трећег дана долазили су му у посету неки Немци из Ниша или Београда, које је он задржавао на ручку и обично после тога одликовао их ја медаљом "Четничка значка са мртвачком главом" и давао декрет о томе. Мајора Дирзинга, фелдкоманданта из Ниша, чак јс произвео за војводу и дао му наимановање.
Одговори
#8

Војин Андрић о крају Косте Пећанца:

Он са својим људима готово није напуштао Соко Бању, сем када би изашао у лов. На акцијама и претресима терена није учествовао. Брана Петровић је одлучио да га ухвати, али знајући да то неће моћи да изведе у Соко Бањи, где је он био одлично утврђен у кућама, са мазгалама, он је чекао тренутак да овај крене у лов, па да га ту ухвати. Тако је и било. Фебруара месеца (1944) он је кренуо у лов у правцу села Ресника, са једно четрдесет људи. Брана је био обавештен телефоном, те је са својом штабном групом сишао и сачекао га у заседи. И Коста и његови људи били су изненађени и сем неколико пушака што је плануло, никакве борбе нија било. Сви су се предали.
Коста, Ратко Шлигић и Костин собар мали Тома, дечко од 14 година, одведени су у штаб корпуса, а сви војници су са објавама упућени у своја родна места да се тамо јаве надлежним властима. ВК издала је наређење да се Коста задржи на терену и да му се пружи лекарска нега, добра храна и новине, све до њеног даљег наређења. Како је Коста био болестан, то је његово транспортовање било немогуће и зато је ВК наредила да се задржи на терену. Он је премештан по разним селима, Рујевица, Шарбановац, Мужинац, Дуго Поље, увек окружен са једно 10 четника из Ацина бригаде. Боловао је од циститиса (последица неке старе гонороје), а уз то и претерано пио, јео и пушио. Док је био у Мужинцу ја сам га посећивао чешће у намери да покупим од њега све податке о целом његовом животу и раду. Но то се показало скоро немогуће. Он је увек био готово у неком полутрезном стању, неспособан за дуге и везане разговоре, а осим тога он је ствари причао и претстављао како је то њему конвенирало, прикривајући истину...
Како је његова болест била све гора и везала га потпуно за постељу, да се није могао кретати и поћи за ВК, ова је наредила да се он убије, јер су партизани продирали с југа, па се могло десити да им падне жив у руке. Његовим убиством ВК хтела је да покаже да она кажњава сараднике са окупатором. Почетком маја капетан Тодоровић са својим пратиоцима убио је Косту Пећанца и сахранио његов леш у једној њиви поред пута Соко Бања - Читлук.
Одговори
#9

А све ово је у ствари само додатак књизи др Војина Андрића.
И овако поређано намеће погрешан закључак.
Јер књига је - љубавна, зваће се ''Писма Нини'', и ако Бог да објавићемо је до Сајма књига.
Писма су нека врста дневника. Види се да је Нина била на теренима где и ВК у лето и јесен 1944, а да је онда отишла у Београд. А Војин Андрић одлази у Босну.

Ово је, поред осталог, записао за 30. септембар и 2. октобар 1944:

Креће се ова дуга змија по мрко-жутим блатњавим теренима, прекидајући се свакога часа, када се сломи неке осовина на дотрајалим колима, или када се нека исцрпљена заморена рага заглави у рупчаги или баруштини проваљеног пута. Псовке, дозивања, заједничка вика, која заморене кљусине треба да покрене даље, песимистички израз свих ових људи, који лишени среће и успеха, одлазе да доживе последње разочарење, већ свесни да се поправити ништа не може, и они непрестано понављани коментари: "Куда ћемо, зашто напуштамо Србију, шта ћемо још доживети? Можемо ли се још једном вратити својим домовима?'' - прате, као непрестални ехо, заглушну хуку и несносно тандракање, које већ потреса мозак, бескрајног низа тарница нашег каравана.
У нашим колима: Миле, који вечито суморно ћути, да се човек стално осећа у кривици према њему; Лала нервозан, грчевит, пун покрета, стално лармајући, пун савета, мешајући се интимно у разговор са сваким. Лале флегматично дрема, као да га се ништа не тиче шта се око њега дешава. Душица, приглупа, ружна, мушкобањаста, космата, која никога не интересује, не привлачи, до излапела чула од секса Боре Кесића - и најзад ја.
Сви смо се покрили једним енглеским ћебетом, које спречава да нас киша потпуно савлада. Гледам сва та лица и питам се, куда њихова мисао лети.
Ја сам окупиран мишљу о теби. Да сам могао да те бар видим, чини ми се било би ми лакше. Све ове недаће психичке неизвесности, сва разочарења идеолошког слома, све тегобе напорног пута - све бих то лакше подносио. Да знаш, срећо, са колико сам планова одлетео у Београд, да те видим, колико сам комбинација везао за те часове које сам с тобом имао да проведем. Био сам спреман да све ставим у питање, као што сам и чинио, нисам се плашио да изађем и пред преки суд, јер сам осећао да ће Голгота нашег лутања наступити, а да ћу ја све преживети, јер ћу пред собом, у себи, носити тебе, наше заједничке часове среће.
Језиво ми је било оно лутање по Београду. Тражио сам те, гледао на све стране, не би ли негде видео тебе, обилазио око твоје куће, тражио те по Кумодражи, слао Прешу да те пронађе, но све је било узалуд. А све сам очекивао да ћу те ипак срести, макар у часу кад будем улазио у воз, па можда и онда кад он буде кренуо. Али узалуд, узалуд, узалуд.
Напустио сам Београд али те видео нисам. Срећо, не могу да ти опишем колико сам бола имао. На улици, где сам се укрцао у аутомобил, пронашао сам Иву, који ми је твоје писмо предао. Оно ме је мало умирило. Љубио сам дуго онај траг твојих усница, као да сам желео да их упијем у себе. И тада сам ти написао оно писмо, које ти је један мој војник преко сестре Аквилне однео.
У последњем часу прешао сам Дрину. Чича је наредио да се опет вратим у исту средину, на исти положај, пошто ће нови задаци и времена изискивати моје присуство. Авантура са лутањем по Босни, сусрет са америчким и енглеским трупама, наш јадан завршетак, све ме је то привлачило , и ја сам се одлучио да кренем.

Доњи Жабар, 2.X.1944.
Дајем ти моју часну реч, да ме за последње три године ништа није толико обрадовало као твој пакет. Отворио сам га са страхопоштовањем, а радовао се као дете играчци, коју дуго и жељно очекује. Био сам безмерно срећан када сам гледао све оне ситнице, које си ти куповала, ти паковала, ти завијала, и то кришом да нико не види, под страхом од Њега.
Љубио сам сваку стварчицу и веруј бескрајно сам срећан. Ти ме волиш, ја то знам, и сазнање те истине учинило ме је јаким. Хтео бих сада да се тучем, да побеђујем и да целом свету објавим ту тајну.
А слике, срећо, знаш шта оне значе за мене? Све могу да изгубим. Њих никада. Ако погинем оне одлазе са мном, као сведоци да си моја. Ако останем жив изградићу на стаклу моје собе за рад у боји све четири, да ми сунце кроз њих продире, да их вечито гледам, да се од њих не одвајам.
Свака од њих ми представља један део дана, који ћеш ти проводити са мном. За сваку има опис и изглед фолклора. Према њима ћу изградити и једну малу вилу на Нишави, која ће носити твоје име. Ива је већ узео у план и видећеш, дивна ће бити. Она ће бити дивна већ само зато што ће носити твоје име.
Разумеш ли, срећо, од када сам тебе срео, добио сам веру да ћу остати жив, да ћемо бити заједно и да ћу прегорети сва ова искушења.
Чудна је ова Босна. Веровао сам, док у њу нисам дошао, да је необрађена, дивља, неуређена, да је свачија а најмање наша. А преварио сам се тешко. Јер сада, када сам у грозном часу, тешке ситуације, пале идеје, веровао да је све изгубљено, у Босни, тој напуштеној, омаловажаваној покрајини, пронашао сам своје упориште.
Српство је овде војевало себи место под сунцем, кроз векове. Ништа га није у томе омело, помогло, убрзало; па чак ни дани слободе у Београду. Кроз та вечита прегарања са непријатељем ван земље, и Турцима у њој, она је челичила људе, рађала у њима пркос и упорност, стварала војску. Наш долазак овде они су протумачили спасењем и знаком скоре слободе, те су нас с одушевљењем дочекивали. Војници су отресити, горди, борбени, пуни дисциплине, и оног урођеног херојског - мирног и хладног, без позе, извештачености, маскоплана. (...)
Одговори
#10

Никога није ''дирнуло'' ово?
Мени се чини да је баш добро.
Одговори
#11

Зато што је вероватно већина престала даље да чита после овога: "Јер књига је - љубавна..."

"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
Одговори
#12

(28-08-2015, 05:07 PM)Николај Пише:  Зато што је вероватно већина престала даље да чита после овога: "Јер књига је - љубавна..."
Па шта? Smile
Љубав и рат... нема одавно ни једног филма без те комбинације.
Одговори
#13

Добро звучи. Ја сам прочитао, али желим ипак да то читам као књигу па ћу онда да прокоментаришем. Smile
Одговори
#14

(25-08-2015, 12:51 AM)Милослав Самарџић Пише:  Војин Андрић о крају Косте Пећанца:

Он са својим људима готово није напуштао Соко Бању, сем када би изашао у лов. На акцијама и претресима терена није учествовао. Брана Петровић је одлучио да га ухвати, али знајући да то неће моћи да изведе у Соко Бањи, где је он био одлично утврђен у кућама, са мазгалама, он је чекао тренутак да овај крене у лов, па да га ту ухвати. Тако је и било. Фебруара месеца (1944) он је кренуо у лов у правцу села Ресника, са једно четрдесет људи. Брана је био обавештен телефоном, те је са својом штабном групом сишао и сачекао га у заседи. И Коста и његови људи били су изненађени и сем неколико пушака што је плануло, никакве борбе нија било. Сви су се предали.
Коста, Ратко Шлигић и Костин собар мали Тома, дечко од 14 година, одведени су у штаб корпуса, а сви војници су са објавама упућени у своја родна места да се тамо јаве надлежним властима. ВК издала је наређење да се Коста задржи на терену и да му се пружи лекарска нега, добра храна и новине, све до њеног даљег наређења. Како је Коста био болестан, то је његово транспортовање било немогуће и зато је ВК наредила да се задржи на терену. Он је премештан по разним селима, Рујевица, Шарбановац, Мужинац, Дуго Поље, увек окружен са једно 10 четника из Ацина бригаде. Боловао је од циститиса (последица неке старе гонороје), а уз то и претерано пио, јео и пушио. Док је био у Мужинцу ја сам га посећивао чешће у намери да покупим од њега све податке о целом његовом животу и раду. Но то се показало скоро немогуће. Он је увек био готово у неком полутрезном стању, неспособан за дуге и везане разговоре, а осим тога он је ствари причао и претстављао како је то њему конвенирало, прикривајући истину...


Како је његова болест била све гора и везала га потпуно за постељу, да се није могао кретати и поћи за ВК, ова је наредила да се он убије, јер су партизани продирали с југа, па се могло десити да им падне жив у руке. Његовим убиством ВК хтела је да покаже да она кажњава сараднике са окупатором. Почетком маја капетан Тодоровић са својим пратиоцима убио је Косту Пећанца и сахранио његов леш у једној њиви поред пута Соко Бања - Читлук.

Треба да пише - Ратко Шмигић.

(25-08-2015, 01:29 AM)Милослав Самарџић Пише:  А све ово је у ствари само додатак књизи др Војина Андрића.
И овако поређано намеће погрешан закључак.
Јер књига је - љубавна, зваће се ''Писма Нини'', и ако Бог да објавићемо је до Сајма књига.
Писма су нека врста дневника. Види се да је Нина била на теренима где и ВК у лето и јесен 1944, а да је онда отишла у Београд. А Војин Андрић одлази у Босну.

Ово је, поред осталог, записао за 30. септембар и 2. октобар 1944:

Креће се ова дуга змија по мрко-жутим блатњавим теренима, прекидајући се свакога часа, када се сломи неке осовина на дотрајалим колима, или када се нека исцрпљена заморена рага заглави у рупчаги или баруштини проваљеног пута. Псовке, дозивања, заједничка вика, која заморене кљусине треба да покрене даље, песимистички израз свих ових људи, који лишени среће и успеха, одлазе да доживе последње разочарење, већ свесни да се поправити ништа не може, и они непрестано понављани коментари: "Куда ћемо, зашто напуштамо Србију, шта ћемо још доживети? Можемо ли се још једном вратити својим домовима?'' - прате, као непрестални ехо, заглушну хуку и несносно тандракање, које већ потреса мозак, бескрајног низа тарница нашег каравана.
У нашим колима: Миле, који вечито суморно ћути, да се човек стално осећа у кривици према њему; Лала нервозан, грчевит, пун покрета, стално лармајући, пун савета, мешајући се интимно у разговор са сваким. Лале флегматично дрема, као да га се ништа не тиче шта се око њега дешава. Душица, приглупа, ружна, мушкобањаста, космата, која никога не интересује, не привлачи, до излапела чула од секса Боре Кесића - и најзад ја.
Сви смо се покрили једним енглеским ћебетом, које спречава да нас киша потпуно савлада. Гледам сва та лица и питам се, куда њихова мисао лети.
Ја сам окупиран мишљу о теби. Да сам могао да те бар видим, чини ми се било би ми лакше. Све ове недаће психичке неизвесности, сва разочарења идеолошког слома, све тегобе напорног пута - све бих то лакше подносио. Да знаш, срећо, са колико сам планова одлетео у Београд, да те видим, колико сам комбинација везао за те часове које сам с тобом имао да проведем. Био сам спреман да све ставим у питање, као што сам и чинио, нисам се плашио да изађем и пред преки суд, јер сам осећао да ће Голгота нашег лутања наступити, а да ћу ја све преживети, јер ћу пред собом, у себи, носити тебе, наше заједничке часове среће.
Језиво ми је било оно лутање по Београду. Тражио сам те, гледао на све стране, не би ли негде видео тебе, обилазио око твоје куће, тражио те по Кумодражи, слао Прешу да те пронађе, но све је било узалуд. А све сам очекивао да ћу те ипак срести, макар у часу кад будем улазио у воз, па можда и онда кад он буде кренуо. Али узалуд, узалуд, узалуд.
Напустио сам Београд али те видео нисам. Срећо, не могу да ти опишем колико сам бола имао. На улици, где сам се укрцао у аутомобил, пронашао сам Иву, који ми је твоје писмо предао. Оно ме је мало умирило. Љубио сам дуго онај траг твојих усница, као да сам желео да их упијем у себе. И тада сам ти написао оно писмо, које ти је један мој војник преко сестре Аквилне однео.
У последњем часу прешао сам Дрину. Чича је наредио да се опет вратим у исту средину, на исти положај, пошто ће нови задаци и времена изискивати моје присуство. Авантура са лутањем по Босни, сусрет са америчким и енглеским трупама, наш јадан завршетак, све ме је то привлачило , и ја сам се одлучио да кренем.

Доњи Жабар, 2.X.1944.
Дајем ти моју часну реч, да ме за последње три године ништа није толико обрадовало као твој пакет. Отворио сам га са страхопоштовањем, а радовао се као дете играчци, коју дуго и жељно очекује. Био сам безмерно срећан када сам гледао све оне ситнице, које си ти куповала, ти паковала, ти завијала, и то кришом да нико не види, под страхом од Њега.
Љубио сам сваку стварчицу и веруј бескрајно сам срећан. Ти ме волиш, ја то знам, и сазнање те истине учинило ме је јаким. Хтео бих сада да се тучем, да побеђујем и да целом свету објавим ту тајну.
А слике, срећо, знаш шта оне значе за мене? Све могу да изгубим. Њих никада. Ако погинем оне одлазе са мном, као сведоци да си моја. Ако останем жив изградићу на стаклу моје собе за рад у боји све четири, да ми сунце кроз њих продире, да их вечито гледам, да се од њих не одвајам.
Свака од њих ми представља један део дана, који ћеш ти проводити са мном. За сваку има опис и изглед фолклора. Према њима ћу изградити и једну малу вилу на Нишави, која ће носити твоје име. Ива је већ узео у план и видећеш, дивна ће бити. Она ће бити дивна већ само зато што ће носити твоје име.
Разумеш ли, срећо, од када сам тебе срео, добио сам веру да ћу остати жив, да ћемо бити заједно и да ћу прегорети сва ова искушења.
Чудна је ова Босна. Веровао сам, док у њу нисам дошао, да је необрађена, дивља, неуређена, да је свачија а најмање наша. А преварио сам се тешко. Јер сада, када сам у грозном часу, тешке ситуације, пале идеје, веровао да је све изгубљено, у Босни, тој напуштеној, омаловажаваној покрајини, пронашао сам своје упориште.
Српство је овде војевало себи место под сунцем, кроз векове. Ништа га није у томе омело, помогло, убрзало; па чак ни дани слободе у Београду. Кроз та вечита прегарања са непријатељем ван земље, и Турцима у њој, она је челичила људе, рађала у њима пркос и упорност, стварала војску. Наш долазак овде они су протумачили спасењем и знаком скоре слободе, те су нас с одушевљењем дочекивали. Војници су отресити, горди, борбени, пуни дисциплине, и оног урођеног херојског - мирног и хладног, без позе, извештачености, маскоплана. (...)

Овај Ива требало би да буде инг. арх. и рез.оф. Иван Н. Петровић Ива из Београда. У Босни завршио Школу за командосе и израдио њихов амблем, као и план пребацивања преко Дрине. Био је у групи п.пук. Власт. Весића. Заробљен је од комуниста по преласку Дрине. С проведен у логор у Шапцу, па лађом за Београд. Увезан ланцима вођен је београдским улицама до Теразија, где је било једно одељење Озне у биоскопу -Београд-. Након неколико дана ликвидиран је.
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним