29-12-2015, 07:41 PM
Српски пјесник Бранко Миљковић (1934-1961) убијен је од непознатог починиоца у Загребу 12.2.1961. Посљедње што се памти да је рекао било је у кафани: "Зашто убијају песника у социјализму?". Након тога је дошла милиција и ухапсила га. Сутрадан је наводно пронађен објешен у парку. На споменику му пише: Уби ме прејака реч.
У станици милиције, увели су их у једну хладну собу и оставили саме. У соби: писаћи сто, плехана пепељара, столица, подужа клупа. Смрди на пикавце и дувански дим. Седели су на тврдој клупи.
„Шта ће сада бити? Шта ће, бре, с нама да раде”, питао је Богдановић, а Бранко је, потпуно смирено, рекао: „Ништа неће бити. Немој да се бринеш. Ма, биће све у реду”.
Пушили су и ћутали, а онда се појавио милиционер у цивилу.
„Миљковићу, хајде”, рече оштро. „Ти – чекај ту”!
Негде пред зору, вратио се милиционер у цивилу и Богдановићу вратио легитимацију.
„Можеш да идеш”, рекао је оштро и додао: „Пази шта радиш и с ким се дружиш! Следећи пут нећеш овако јефтино проћи”.
Владимир Богдановић више није видео Бранка Миљковића. Загребом је прострујала вест о његовом „самоубојству”. Обесио се, причало се, о једно дрво, на периферији. По кулоарима се шушкало да није реч о самоубиству. Подоста година касније, Богдановић је, не може тачно да се сети, претпоставља у неким новинама, видео фотографију Бранка, онако крупног, на коленима, с погнутом главом, везаног око врата за танку грану, слабашног дрвета.
У станици милиције, увели су их у једну хладну собу и оставили саме. У соби: писаћи сто, плехана пепељара, столица, подужа клупа. Смрди на пикавце и дувански дим. Седели су на тврдој клупи.
„Шта ће сада бити? Шта ће, бре, с нама да раде”, питао је Богдановић, а Бранко је, потпуно смирено, рекао: „Ништа неће бити. Немој да се бринеш. Ма, биће све у реду”.
Пушили су и ћутали, а онда се појавио милиционер у цивилу.
„Миљковићу, хајде”, рече оштро. „Ти – чекај ту”!
Негде пред зору, вратио се милиционер у цивилу и Богдановићу вратио легитимацију.
„Можеш да идеш”, рекао је оштро и додао: „Пази шта радиш и с ким се дружиш! Следећи пут нећеш овако јефтино проћи”.
Владимир Богдановић више није видео Бранка Миљковића. Загребом је прострујала вест о његовом „самоубојству”. Обесио се, причало се, о једно дрво, на периферији. По кулоарима се шушкало да није реч о самоубиству. Подоста година касније, Богдановић је, не може тачно да се сети, претпоставља у неким новинама, видео фотографију Бранка, онако крупног, на коленима, с погнутом главом, везаног око врата за танку грану, слабашног дрвета.
