06-07-2016, 08:07 PM
Ево мало српске поезије
07-07-2016, 05:45 PM
Мислим да је тај човјек правио и неке шаљиве представе четници-партизани, Дража-Броз и сл. 
07-07-2016, 10:48 PM
"Milovan Jevtović po profesiji je prosvjetni radnik - profesor književnosti, bio je saradnik, a potom i urednik nekada kultnih emisija Radio Sarajeva „Cik-Cak“ i „Selo veselo“, a široj javnosti najpoznatiji je kao humorista. U „smučarskom“ svijetu Milovan Jevtović je takođe poznat na ovim prostorima. Prvobitno uspješan takmičar, a potom i trener u nordijskim disciplinama. I danas je vezan za smučarski klub Istočno Sarajevo i biatlon je jedna od njegovih ljubavi od malih nogu. I dalje je Milovan aktivan kao humorista, učestvuje na mnogobrojnim manifestacijama i medijskim nastupima, a trenutno je zaposlen u Srna filmu- Kinoteci Republike Srpske. "Naši ljudi" - subota, 20. marta u 20,00 časova u programu Televizije Istočno Sarajevo."
Укратко о Миловану Јевтовићу, копирано а портала палеливе
Идзао је збирку пјесама "Незаштићени свједок".
Његова је идеја и сценарио за играну серију "Голи живот", коју је РТРС (тада СРТ-Српска радио телевизија) снимила у току рата, мислим 94е.
Да његов хумор, а и пјесме често се дотичу четника.
Укратко о Миловану Јевтовићу, копирано а портала палеливе
Идзао је збирку пјесама "Незаштићени свједок".
Његова је идеја и сценарио за играну серију "Голи живот", коју је РТРС (тада СРТ-Српска радио телевизија) снимила у току рата, мислим 94е.
Да његов хумор, а и пјесме често се дотичу четника.
01-04-2017, 12:40 PM
Марко Краљевић Познаје Очињу Сабљу
Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке;
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће се низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
„Богом сестро, лијепа ђевојко!
„Баци мене једну крпу платна,
„Извади ме из воде Марице,
„Честиту ћу тебе оставити.”
Ђевојка је за Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим’ три камена драга;
Ваља сабља три царева града.
Вели јунак Туркињи ђевојкци:
„Сестро моја, Туркињо ђевојко!
„Кога имаш код бијела двора?”
Рече њему Туркиња ђевојка:
„Имај једну остарјелу мајку,
„И имадем брата Мустаф-агу.”
Проговара добар рањен јунак:
„Сестро моја, Туркиња ђевојко!
„Иди кажи брату Мустаф-аги,
„Да ме носи двору бијеломе;
„Код мене су три ћемера блага,
„У свакоме по триста дуката:
„Ја ћу један тебе поклонити,
„Други твоме брату Мустаф-аги,
„А трећи ћу себе оставити,
„Да ја видам моје грдне ране;
„Ако Бог да, те ране извидам,
„Честиту ћу тебе оставити
„И твојега брата Мустаф-агу.”
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-афи!
„О мој брате, ага Мустаф-ага!
„Добила сам рањена јунака
„На Марици на води студеној;
„Код њега су три ћемера блага,
„У свакоме по триста дуката:
„Један хоће мене поклонити,
„А други ће тебе, Мустаф-ага,
„А трећи ће себе оставити,
„Да он вида своје грдне ране;
„Немој ми се, брате, преварити,
„Да погубиш рањена јунака,
„Донеси га двору бијеломе.”
Оде Туре на воду Марицу,
А кад виђе, рањена јунака,
Узе гледат’ сабљу оковану:
Ману њоме, одс’јече му главу,
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе, шта је учинио,
Она рече брату Мустаф-аги:
„За што, брате, да од Бога нађеш!
„За што згуби мога побратима?
На што си се, болан, преварио?
„А на једну сабљу оковану!
„Еда Бог да, одсјекла ти главу!”
То му рече, уз кулу утече.
Мало време за тим постојало,
Дође ферман од цара Турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико;
Никоме се извадити не да:
Оде сабља од руке до руке,
Дођ’ у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила.
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал’ на сабљи три слова ришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустаф-агу:
„Ој Бога ти, Турско момче младо!
„Откуд тебе ова бритка сабља?
„Или си је за благо купио?
„Или си је у боју добио?
„Или ти је од баба остала?
„Или ти је љуба донијела,
„Донијела љуба од мираза?”
Вели њему Туре Мустаф-ага:
„Ој Бога ми, каурине Марко!
„Кад ме питаш, право ћу ти казат’:”
Све му каза, каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
„За што, Туре, да од Бога нађеш!
„Нијеси му ране извидао?
„Данас бих ти дао агалуке
„Код нашега цара честитога.”
Вели њему Туре Мустаф-ага:
„Бе не лудуј, каурине Марко!
„Да ти можеш добит’ агалуке,
„Најприје би себе извадио;
„Већ дај амо сабљу оковану.”
Ману сабљом од Прилипа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати,
Цар по Марка оправио слуге;
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино;
Кад се Марку веће досадило,
Он пригну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора,
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на среџаду,
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с’ одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
„Иди, Марко, напиј ми се вина;
„Што су ми те тако ражљутили?”
„Не питај ме, царе поочиме!
„Познао сам сабљу баба мога;
„Да сам Бог д’о у твојим рукама,
„И ти би ме ’вако ражјутио.”
Па он уста и оде чадору.
Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке;
Па нанесе једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће се низ воду Марицу.
Виђе јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
„Богом сестро, лијепа ђевојко!
„Баци мене једну крпу платна,
„Извади ме из воде Марице,
„Честиту ћу тебе оставити.”
Ђевојка је за Бога примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело;
О бедри му сабља окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим’ три камена драга;
Ваља сабља три царева града.
Вели јунак Туркињи ђевојкци:
„Сестро моја, Туркињо ђевојко!
„Кога имаш код бијела двора?”
Рече њему Туркиња ђевојка:
„Имај једну остарјелу мајку,
„И имадем брата Мустаф-агу.”
Проговара добар рањен јунак:
„Сестро моја, Туркиња ђевојко!
„Иди кажи брату Мустаф-аги,
„Да ме носи двору бијеломе;
„Код мене су три ћемера блага,
„У свакоме по триста дуката:
„Ја ћу један тебе поклонити,
„Други твоме брату Мустаф-аги,
„А трећи ћу себе оставити,
„Да ја видам моје грдне ране;
„Ако Бог да, те ране извидам,
„Честиту ћу тебе оставити
„И твојега брата Мустаф-агу.”
Оде цура двору бијеломе,
Те казује брату Мустаф-афи!
„О мој брате, ага Мустаф-ага!
„Добила сам рањена јунака
„На Марици на води студеној;
„Код њега су три ћемера блага,
„У свакоме по триста дуката:
„Један хоће мене поклонити,
„А други ће тебе, Мустаф-ага,
„А трећи ће себе оставити,
„Да он вида своје грдне ране;
„Немој ми се, брате, преварити,
„Да погубиш рањена јунака,
„Донеси га двору бијеломе.”
Оде Туре на воду Марицу,
А кад виђе, рањена јунака,
Узе гледат’ сабљу оковану:
Ману њоме, одс’јече му главу,
Скиде с њега дивно одијело,
Па он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе, шта је учинио,
Она рече брату Мустаф-аги:
„За што, брате, да од Бога нађеш!
„За што згуби мога побратима?
На што си се, болан, преварио?
„А на једну сабљу оковану!
„Еда Бог да, одсјекла ти главу!”
То му рече, уз кулу утече.
Мало време за тим постојало,
Дође ферман од цара Турскога
Мустаф-аги, да иде на војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико;
Никоме се извадити не да:
Оде сабља од руке до руке,
Дођ’ у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља извадила.
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал’ на сабљи три слова ришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустаф-агу:
„Ој Бога ти, Турско момче младо!
„Откуд тебе ова бритка сабља?
„Или си је за благо купио?
„Или си је у боју добио?
„Или ти је од баба остала?
„Или ти је љуба донијела,
„Донијела љуба од мираза?”
Вели њему Туре Мустаф-ага:
„Ој Бога ми, каурине Марко!
„Кад ме питаш, право ћу ти казат’:”
Све му каза, каконо је било.
Вели њему Краљевићу Марко:
„За што, Туре, да од Бога нађеш!
„Нијеси му ране извидао?
„Данас бих ти дао агалуке
„Код нашега цара честитога.”
Вели њему Туре Мустаф-ага:
„Бе не лудуј, каурине Марко!
„Да ти можеш добит’ агалуке,
„Најприје би себе извадио;
„Већ дај амо сабљу оковану.”
Ману сабљом од Прилипа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше цару казивати,
Цар по Марка оправио слуге;
Како који Марку долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко вино;
Кад се Марку веће досадило,
Он пригну ћурак наопако,
А узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора,
Колико се ражљутио Марко,
У чизмама сједе на среџаду,
Па погледа цара попријеко,
Крваве му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку топузину,
Цар с’ одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до дувара;
Цар се маши у џепове руком
Те извади стотину дуката,
Па их даје Краљевићу Марку:
„Иди, Марко, напиј ми се вина;
„Што су ми те тако ражљутили?”
„Не питај ме, царе поочиме!
„Познао сам сабљу баба мога;
„Да сам Бог д’о у твојим рукама,
„И ти би ме ’вако ражјутио.”
Па он уста и оде чадору.
13-07-2017, 07:20 PM
Mi znamo sudbu ( Stevanu Sremcu )
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi —
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko —
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
Aleksa Šantić
Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
No strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi —
Bog je slobodu dao za čovjeka.
Snaga je naša planinska rijeka,
Nju neće nigda ustaviti niko!
Narod je ovi umirati sviko —
U svojoj smrti da nađe lijeka.
Mi put svoj znamo, put bogočovjeka,
I silni, kao planinska rijeka,
Svi ćemo poći preko oštra kama!
Sve tako dalje, tamo do Golgote,
I kad nam muške uzmete živote,
Grobovi naši boriće se s vama!
Aleksa Šantić
13-07-2017, 09:24 PM
78. Кад је царе књиге оправио,
79. Алај барјак на двор оставио.
80. И под барјак силну скупи војску,
81. Пође с њима на битку Косовску.
82. Док му приђе царица Милица,
83. Уплакана и жалосна лица:
84. „Ти Лазаре, на Косово крећеш,
85. Зар никога оставити нећеш?
86. Царе Лазо, од мушкијех глава
87. Један витез царство не спасава!
88. Но те молим, господара свога,
89. Остави ми брата бар једнога“.
90. Али цару то не бјеше мило,
91. Тјешити је мора како било.
92. Рече Лазар Богдановој кћери:
93. „Ти једнога брата одабери,
94. Југовића кога ти је воља,
95. Да не иде пут Косова Поља“.
96. Кад Милица брата одмолила,
97. До земље се кнезу поклонила,
98. Па похита браћу да претече,
99. Стиже Бошка, овако му рече:
100. „Оли Бошко, миле очи моје,
101. Ти за љубав драге сестре твоје
102. У Крушевцу са мном останути?
103. Немојте ме саму оставити!
104. У цара сам тебе одмолила
105. И дозволу кнежеву добила.
106. Барјак подај коме ти је драго,
107. Ела Бошко, ела моје благо“.
108. Да би Бошко сестру умирио,
109. Он је братске руке раширио,
110. Љуби сестру у господско лице:
111. „Немој сестро, госпођо Милице,
112. Враћати ме из љутога боја,
113. Поштеди ме, мила сестро моја.
114. Сестро моја, сама протумачи,
115. То би славу моју да помрачи.
116. Двије жене на пут кад се сваде
117. И оне би да ми очи ваде;
118. Да не смијем на Косово ићи
119. Ђе и моја браћа Југовићи.
120. Но, Милице, мила сестро наша,
121. Не 'ватај ми за узду Кулаша!”
122. То Југ виђе Бошка како вуче?
123. Па дората на узду повуче,
124. На Милицу као муња пуче:
125. „Кћери моја ти се натраг враћи,
126. Немој твојој досађиват' браћи“,
127. Но Милица на оца погледа -
128. Браћа неће, а отац им не да;
129. Па се с пута полако помаче,
130. Сузе лије, уздише и плаче.
79. Алај барјак на двор оставио.
80. И под барјак силну скупи војску,
81. Пође с њима на битку Косовску.
82. Док му приђе царица Милица,
83. Уплакана и жалосна лица:
84. „Ти Лазаре, на Косово крећеш,
85. Зар никога оставити нећеш?
86. Царе Лазо, од мушкијех глава
87. Један витез царство не спасава!
88. Но те молим, господара свога,
89. Остави ми брата бар једнога“.
90. Али цару то не бјеше мило,
91. Тјешити је мора како било.
92. Рече Лазар Богдановој кћери:
93. „Ти једнога брата одабери,
94. Југовића кога ти је воља,
95. Да не иде пут Косова Поља“.
96. Кад Милица брата одмолила,
97. До земље се кнезу поклонила,
98. Па похита браћу да претече,
99. Стиже Бошка, овако му рече:
100. „Оли Бошко, миле очи моје,
101. Ти за љубав драге сестре твоје
102. У Крушевцу са мном останути?
103. Немојте ме саму оставити!
104. У цара сам тебе одмолила
105. И дозволу кнежеву добила.
106. Барјак подај коме ти је драго,
107. Ела Бошко, ела моје благо“.
108. Да би Бошко сестру умирио,
109. Он је братске руке раширио,
110. Љуби сестру у господско лице:
111. „Немој сестро, госпођо Милице,
112. Враћати ме из љутога боја,
113. Поштеди ме, мила сестро моја.
114. Сестро моја, сама протумачи,
115. То би славу моју да помрачи.
116. Двије жене на пут кад се сваде
117. И оне би да ми очи ваде;
118. Да не смијем на Косово ићи
119. Ђе и моја браћа Југовићи.
120. Но, Милице, мила сестро наша,
121. Не 'ватај ми за узду Кулаша!”
122. То Југ виђе Бошка како вуче?
123. Па дората на узду повуче,
124. На Милицу као муња пуче:
125. „Кћери моја ти се натраг враћи,
126. Немој твојој досађиват' браћи“,
127. Но Милица на оца погледа -
128. Браћа неће, а отац им не да;
129. Па се с пута полако помаче,
130. Сузе лије, уздише и плаче.
13-07-2017, 10:31 PM
''На убогом путу'' - одломак
Овој земљи господ среће дао није,
Притискô је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.
О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.
Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико: све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?
Тешко нама!... Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И Бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.
Шантић, 1905.
Овој земљи господ среће дао није,
Притискô је јадом и чемером дугим;
Док се сунце рађа народима другим,
Нас студена зима раздире и бије.
О, зар није доста невоље и туге,
И сурова пута што реже и боде?!
Вај, узаман море наше крви оде...
Моја јадна земљо, ми смо и сад слуге.
Гдје су наше муке?... Гдје су наше жртве?
Зар не чује нико: све јаче и јаче
Крв наших отаца како љуто плаче
И како се тресу оне кости мртве?
Тешко нама!... Ено, туђин се весели
И сва блага наша отима и хара...
И Бог му помаже и њиме се стара,
А наш црни сељак црна хљеба жели.
Шантић, 1905.
13-07-2017, 11:13 PM
ЉУБАВ
Реч чаробна души треба
Преча од хлеба
дубља од неба
С крилатога трона
Јача од искона
Од звезда сплет
Да обујми свет
И посади цвет
Та реч златна земљи треба.
Зоран Видојевић "Небо и брод"
Реч чаробна души треба
Преча од хлеба
дубља од неба
С крилатога трона
Јача од искона
Од звезда сплет
Да обујми свет
И посади цвет
Та реч златна земљи треба.
Зоран Видојевић "Небо и брод"
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
16-07-2017, 01:23 PM
Čovek govori Bogu
Znam da si skriven u morima sjanja.
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.
Jedino ti si što je proturečno —
Kad si u srcu da nisi u svesti…
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!
Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak — je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?
Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.
Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe —
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.
Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.
Jovan Dučić
Znam da si skriven u morima sjanja.
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.
Jedino ti si što je proturečno —
Kad si u srcu da nisi u svesti…
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!
Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak — je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?
Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.
Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe —
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.
Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.
Jovan Dučić
26-07-2017, 03:36 PM
Молитва Светог Саве
Кад је свима доста рада
и ка већ све живо спава,
у пећини клечећ сам,
још се моли Свети Сава.
Кад је свима доста дана
и кад свако пође спати,
још се Свети Сава моли,
у ноћ око дван`ест сати.
Он проведе тако ноћ,
моли се за Србство цело,
па сву ноћ са Богом прича
и увек се моли смело.
Ђорђе Вујанић (12!)
Кад је свима доста рада
и ка већ све живо спава,
у пећини клечећ сам,
још се моли Свети Сава.
Кад је свима доста дана
и кад свако пође спати,
још се Свети Сава моли,
у ноћ око дван`ест сати.
Он проведе тако ноћ,
моли се за Србство цело,
па сву ноћ са Богом прича
и увек се моли смело.
Ђорђе Вујанић (12!)
18-10-2017, 01:04 PM
РОДОЉУБ
Ја сам путник мса Вардара,
Где је Српство без слободе;
Ал` сам чуо тужан жубор
И Миљацке бистре воде.
Видео сам реке обе,
Мој Србине, сужњи робе !
Не хоре се песме тамо
Са лаганих тамбурица,
Суморне су песме њине
И суморна њина лица,
Ал` им језик слатко звони.
Којим зборе милиони.
Они штују обичаје.
Али прошлост више свега,
А уз гусле прослављају
Обилића, Скендербега
И Косово Поље равно,
Где нам паде царство славно.
Надају се чекају
На минулу славу стару,
да завришти српски коњиц
На Миљацкој и Вардару -
Надају се, српски сине:
Не превари нада њине.
извор: Војислав Ј. Илић "Дечје песме" (стр.52) ( Блиц ! 2015 )
Ја сам путник мса Вардара,
Где је Српство без слободе;
Ал` сам чуо тужан жубор
И Миљацке бистре воде.
Видео сам реке обе,
Мој Србине, сужњи робе !
Не хоре се песме тамо
Са лаганих тамбурица,
Суморне су песме њине
И суморна њина лица,
Ал` им језик слатко звони.
Којим зборе милиони.
Они штују обичаје.
Али прошлост више свега,
А уз гусле прослављају
Обилића, Скендербега
И Косово Поље равно,
Где нам паде царство славно.
Надају се чекају
На минулу славу стару,
да завришти српски коњиц
На Миљацкој и Вардару -
Надају се, српски сине:
Не превари нада њине.
извор: Војислав Ј. Илић "Дечје песме" (стр.52) ( Блиц ! 2015 )
21-10-2017, 12:25 PM
КРВАВА БАЈКА
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.
Десанка Максимовић
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.
Десанка Максимовић
28-10-2017, 09:54 PM
.
С Р Б И Ј А
1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
2.
Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.
3.
Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!
4.
Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!
5.
Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.
6.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.
Петар Пајић
С Р Б И Ј А
1.
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.
2.
Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.
3.
Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!
4.
Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!
5.
Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.
6.
Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.
Петар Пајић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
29-12-2017, 03:21 PM
Милан Ракић: СИМОНИДА - Фреска у Грачаници
Ископаше ти очи, лепа слико !
Вечери једне, на каменој плочи,
знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи !
Али дирнути руком није смео
ни отмено ти лице, нити уста,
ни златну круну, ни краевски вео
под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на кламеном стубу,
у искићену мозаик-оделу
док мирну сносиш судбу твоју грубу,
гледам те тужну, свечану, и белу;
И кад звезде угашене, које
човеку ипак шаљу светлост своју,
и човек види сјај, облик, и боју
далеких звезда што већ не постоје,
тако на мене са мрачнога зида,
на почађалој и старинској плочи,
сијају сада тужна Симонида,
твоје већ давно ископане очи...
Ископаше ти очи, лепа слико !
Вечери једне, на каменој плочи,
знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи !
Али дирнути руком није смео
ни отмено ти лице, нити уста,
ни златну круну, ни краевски вео
под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на кламеном стубу,
у искићену мозаик-оделу
док мирну сносиш судбу твоју грубу,
гледам те тужну, свечану, и белу;
И кад звезде угашене, које
човеку ипак шаљу светлост своју,
и човек види сјај, облик, и боју
далеких звезда што већ не постоје,
тако на мене са мрачнога зида,
на почађалој и старинској плочи,
сијају сада тужна Симонида,
твоје већ давно ископане очи...
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)