28-06-2014, 10:35 PM
[align=center]![[Слика: lazar.jpg]](http://www.churchholytrinity.com/includes/images/lazar.jpg)
Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога, изложених у народној песми:
Земаљско је за малена царство,
А Небеско увек и довека.
Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига.
Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер "он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом". Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун, а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара. Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске.
Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну".
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. "Када се Мурат, вели патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно - не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак. - Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни, које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми, господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо, Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе, знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили, нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (рајска) насеља".
Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".
По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом, мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио слободу "по сваку цену", тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов, молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе. Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости, него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства.
Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу, задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица. Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило III: "Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових. Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих... И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе". Толико о томе патријарх Данило. А о тој свеопштој и свенародној тузи и болу за светим кнезом, пише и споменути Константин Философ: "А тада не беше места у целој земљи тој где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши, не само због побијене деце своје, него и због богоизбраног господина Лазара, јер ни њега ни њих више нема на земљи".
Свето тело Светог новомученика и великомученика Лазара би свечано пренето у његову задужбину Раваницу код Ћуприје (1391. године) и положено у цркви Св. Вазнесења Спасовог. Ту оно почиваше и чудотворства чињаше све до године 1690, када, при општој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и раванички монаси напустише свој манастир испред турске освете, и са телом светог Кнеза пређоше најпре у Сент-Андреју повише Будима, а затим (1697. г.) одатле у Фрушку Гору у Срему, где обновише манастир Врдник и назваше га новом Раваницом. У овој новој Раваници тело светог великомученика цара Лазара почивало је све до II Светског рата, када га је (14. априла 1942. г.) испред усташког пустошења фрушкогорских манастира пренео у Саборну цркву у Београд прота Радослав Грујић, где оно и данас почива на утеху, помоћ и духовно руководство православног народа Лазаревог и свих православних хришћана, а на славу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
Благоверна пак супруга Лазарева Милица с муком управљаше тешко пораженом српском земљом, јер њен син Стефан беше дете од тек напуњених дванаест година. У стварима овога света, "у којима је се тешко снаћи", и у разбијеном и поробљеном царству, она је мушки храбро и мудро руководила народним и државним пословима. Њој у Крушевац стиже Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом - да кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала. Са својом рођаком и садругом у болу и монашком подвигу, монахињом Ефимијом, Милица је мудро водила свој народ, док није 1393. године предала власт своме сину Стефану, а сама се повукла у свој новоподигнути манастир Љубостињу и замонашила се са именом Евгенија. А благоверни и христољубиви деспот Стефан мудро управљаше земљом оца свога Лазара, у свему се угледајући на њега. Колико он уважаваше свога светог оца и њему свако своје добро приписиваше, види се најбоље из ових његових речи, написаних у повељи манастиру Хиландару 1405. године:
"Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у старању све на корист мени чинио, у многа злољута и неподношљива искушења, штавише и смртна допуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, и од свих избави ме Господ, а и још ме избавља. А у овоме што имађаше бити и што имах пострадати, да се рече, у тамним овим облацима ја ка сунчаним најсветлијим зрацима, врлином кажем оца мога и господина светог ми Кнеза, једва и с муком упирах очи, ја и они који су у власти мојој. И ако што и ревновасмо бити налик њему, то с муком и изван благости и таштине, јер Бог љуби тихог даваоца, као што рече божански Апостол (2 Кор. 9, 7). А сада скровишта велика благости Божје отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с Апостолом: Ово је време благопријатно, ово је данас дан спасења (2 Кор. 6, 2). И обновише се острва и ново небо и нова земља мени, по Исаији (Ис. 65, 17). И ја сам благодаран Богу, и бих и још ћу бити, благодаћу Светога Духа која ми потпомаже. Јер самодржац и владар очевом наслеђу и ширинама српске земље од Бога поверен венчах се, и очевим врлинама ревнујући устројих се..."
Владајући тако земљом свога оца Стефан дође једном (године 1403. или 4.) на славно и тужно поље Косово. И у спомен на свога оца и погибију Срба Мученика он изради и постави ту велики камени стуб од мрамора, на коме бише написане следеће дирљиве и поучне речи: "Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, и видиш да је сво пуно костију мртвих, а са њима и камену природу, мене (тј. камен) у облику и са знаком Крста кад видиш поред њих како усправно стојим, да не прођеш, да не превидиш, као нешто узалудно и ништавно, но те молим, приђи и приближи се мени, о љубљени, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због кога узрока и како и зашто стојим ја овде; јер истину ти говорим, не мање од живога у коме је душа, да хоћу да вас у суштини известим о свему ономе што се збило.
Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина, пламени ум, туђинима заштитник, хранитељ гладних и сиромашних заштита, невољним милосрђе и утешитељ. Све љубећи колико Христос хоће, дошао је овамо по својој вољи сам он, и са свим својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Били су то мужеви добри, мужеви храбри, људи заиста у речи и делу, који су се блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшени. Било је много коња изабраних и са златним седлима, сви дивни и красни јахачи њихови. Као неки добри пастир и заштитник веома племенитих и славних, он мудро приводи јагањце разумне да у Христу добро скончају и венац страдања добију, и учесници вишње славе буду. И тако сложно много и безбројно мноштво заједно са добрим и великим господином, с храбром душом и вером најтврђом, као на ложницу красну и на многомирисно јело, на непријатеља се устремише, и сушту змију згазише, и умртвише звера дивљега, и великога противника, и неситога ада прождрљивца, то јест Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, а с њима и не мало других. О чудеса Божјих судбо! ухваћен би племенити страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука убице тога, сина Амуратова (Бајазита).
И све ово што је речено сврши се године 6897. (тј. 1389.), индикта 12, месеца јуна 15. дан, у дан уторак, а час је био или шести или седми, не знам - Бог зна".
Овакве и сличне похвале честитоме кнезу, Светом Великомученику Лазару, написа не само син његов деспот Стефан, него и многи други тадашњи и каснији Срби, клирици и световњаци. Јер сав народ сматраше цара Лазара за светитеља и великомученика Христовог. Дивну похвалу написа светом кнезу и захвална монахиња Ефимија, извезавши исту златним и сребреним концима на свиленом покривачу Великомучениковог кивота. Та Похвала гласи овако:
"Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани. Ако пак ово не постигнеш, одлучио си онда да оставиш трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога. И тако две жеље постигао јеси: и змију си убио и примио си од Бога венац мучеништва. И сада не заборави возљубљена твоја чеда која си пресељењем својим оставио сирота. Јер када си отишао у вечна насеља небеска многе туге и боли обузеше возљубљена ти чеда, и она у многим жалостима живот проводе, јер њима владају Исмаилћани, и сви потребују твоју помоћ. Зато се молимо, моли се општем Господару за возљубљена чеда твоја и за све оне који им с љубављу и вером служе. Јер су многим жалостима спутана возљубљена ти чеда, јер они који једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику, и твоја добра бацише у заборав, о! Мучениче. Но ако и јеси прешао из овога живота, ти знаш туге и боле чеда твојих, и као Мученик имаш слободу пред Господом, преклони колена пред Владиком Који те је увенчао, моли да возљубљена ти чеда богоугодно проведу многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера пребива неповређена у твоме отачаству, моли се да Бог Победник даде победу возљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над видљивим и невидљивим непријатељима. Јер ако помоћ примимо од Бога, одаћемо ти похвалу и благодарење. Сабери збор твојих сабеседника, светих Мученика, и са овима се помоли Богу Који те је прославио: јави Георгију, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми са собом Меркурија и Прокопија, и не остави Четрдесет Севастијских Мученика, у чијем месту мучеништва војују сада возљубљена ти чеда кнезови Стефан и Вук моли да им се даде од Бога помоћ. Дођи, дакле, нама у помоћ, ма где да си. Погледај на ове моје мале приносе и урачунај их у многе; јер ти не принесох достојне похвале, но по сили малога ми разума, зато и очекујем мале награде. Но ти, о! мили мој господине и свети Мучениче, ниси био тако малоподатљив у пропадљивим и пролазним стварима, колико си сада далеко више у непролазним и великим које си примио од Бога. Јер си телесно мене странкињу обилно исхрањивао у туђини. А сада те обострано молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси теби ово, Светитељу".
Косовски плач кнез Лазареве супруге и сина, монахиње Ефимије и осталих Срба и Српкиња, па чак и Грка и осталих православних, није остајао без наде и утехе. Јер се силом и благодаћу Божјом тај плач одмах претварао у похвале и у богослужбене химне и славопоје светом Великомученику и његовом Подвигоположнику Христу Богочовеку, Победитељу смрти и Васкрситељу живота. Тако су за патријархом српским Данилом III три равничка монаха написали Похвале и Службу светоме Мученику и кнезу Лазару, у којима се заувек слави у Цркви Божјој његов богугодни подвиг мученичког страдања за Христа и за свој христоименити народ. А православни народ српски, целокупни подвиг и дело Светог цара и Мученика Лазара и осталих: Косовских Мученика, изразио је у овим кратким и надахнутим речима: "Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно", Којему слава у све векове. Амин.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=DJG
Светосавски свенародни идеал и програм: "Све за Христа - Христа ни за шта", нико није у такој потпуности остварио као свети Великомученик Цар Лазар. Он је то свенародно остварио определивши се за Царство Небеско и приневши себе на Косовску жртву, и са собом сав народ Српски. И то учинио са чисто еванђелских разлога, изложених у народној песми:
Земаљско је за малена царство,
А Небеско увек и довека.
Ево укратко изложеног његовог житија и мученичког подвига.
Цар Лазар се у неколико махова борио против ове турске најезде. Јер "он није трпео да више чека и да пренебрегне своје удове, и уз то још Христове удове, да се секу и кидају, него одлучи или да уклони стид њихов од свију, или сам да умре и да то још посведочи мучеништвом". Јер Турци су стално напредовали, и огњем и мачем, неправдом и насиљем крчили су себи пут све даље и даље на запад. Они се нису задовољавали чак ни плаћањем данка и пореза од стране хришћана, него су тежили да све хришћанске народе себи потпуно покоре и поробе. Тако су за неколико година освојили велике и тврде градове Сер, Софију и Солун, а 1386. године освојише и српски град Ниш. На челу велике турске војске беше султан Мурат I (1362-1389. г.); његов први сукоб са војском Лазаревом би код места Плочника на Топлици 1387. године (сада село Плочник код Прокупља), где Мурат утече испред кнез Лазара. Следеће године Муратова војска продре и у Босну, али је тамо сусрете храбри војвода краља Твртка, Влатко Вуковић, и јуначки победи код града Билећа. Све ово међутим не заустави Турке, него само подстакну Амурата да се још више и бројније припреми за одсудну битку са кнез Лазаром и његовом храбром војском. И султан се стаде силно оружати и велику војску прикупљати. Али као предзнаци скоре несреће српске беху се опет појавили унутрашњи раздори, свађе и издајства, и властољубље старешина српских. Не беше једнодушности и оданости кнезу, те зато он мораше са молбама и преклињањима да позива Србе у бој на Косово. Кнез је, наиме, одржао државни сабор у Крушевцу, са својим војводама и велможама, и одатле је упутио општу поруку свеколиком Српству: "Ко не дош'о на бој на Косово, од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бјела"... Но и поред кнежевог позива многи се великаши не одазваше, а западни хришћани своју помоћ не упутише. Лазар је на двору одржао своју кнежевску вечеру, на којој је мирољубиво позвао све присутне војводе и великаше на мир и слогу против некрста. Затим се српска војска поче окупљати око града Крушевца и, на челу са честитим кнезом и високим војводама, кретала се на југ у правцу Косова. Своју војску је припремио и Лазарев зет Вук Бранковић, господар Косова и Приштине, јер Муратова војска управо беше кренула северно од Скопља најпре на његове крајеве на Косову Пољу. Кнезу у помоћ крете и војвода босанског краља Твртка Влатко Вуковић, а са њим и бан Иваниш Хорват из Хрватске.
Дан пре битке кнез је војску своју окупио око беле Самодреже цркве, где би отслужена служба Божја и сва војска редом причешћена. Јер је свети великомученик Христов предосећао да њему и њима предстоји испити чашу страдања Христових, "за крст часни и слободу златну".
За то време војска султана Мурата, са синовима му Јакобом и Бајазитом и војсковођама Евреносом, Сариџем и Балабаном, и многим трупама турских емира из Мале Азије и Персије, беше се већ слегла на Косово Поље, између града Приштине и река Лаба и Ситнице. На дан боја на Видовдан, у уторак 15. јуна 1389. године, на Светог пророка Божјег Амоса, свечарску славу кнеза Лазара, честити кнез Лазар још једном се помоли Богу и изговори охрабрујућу беседу својој војсци пре самог боја, што све лепо описа потоњи патријарх српски Данило III. "Када се Мурат, вели патријарх Данило, устреми као велики лав са великом силом, он сакупи безбројно и неизрециво мноштво војске многе себи у помоћ и приближи се земљама српским. А благочестиви и свехвални кнез Лазар, увидевши свирепи наилазак овог гордог и охолог, најпре Бога из дубине срца у помоћ себи призва, говорећи: Боже, законопреступници устадоше на ме, и судиште крепких заиска душу моју. Мржњом неправедном омрзнуше на нас, и оружје извукоше и напрегоше лукове своје, да нас устрељају, закољу и усмрте. А Ти нас, Господе, не остави, већ нам помози; и да уђе оружје њихово у срца њихова, и лукови њихови да се сломе. Нека разумеју да си Ти Бог, једини творитељ преславних чудеса (ср. Пс. 85, 14. 10; 24, 19). Затим посла по благороднике своје, велможе и војводе и војнике, велике и мале. Призвавши их себи, рече им о наиласку безбројних иноплеменика. Када се сви утишаше, он им тихим и спокојним гласом свима скупа говораше: Ви, о другови и браћо моја, велможе и благородни, војници, војводе, велики и мали, сами сте знали и видели колика нам је добра Бог у животу овом даровао, и ничега красног и слатког овога света, славе и богатства и свега што је људима потребно - не лиши нас; него, штавише, Он нам и умножи. Зато ако нам што невољно и болно буде, да не будемо недобротворни и неблагодарни Њему за ово. Ако нам мач, или рана, или хиљаде смрти догоди се нама, поднесимо то слатко за Христа и за благочестиву веру нашег отачаства. Бољи нам је подвиг смрти, неголи стидан и ропски живот; боље нам је у боју од мача смрт поднети, неголи плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, постарајмо се дакле да ускоро подвиг страдалачки примимо, да бисмо поживели вечно на небесима; именујмо себе војницима Христовим, страдалцима за веру, како бисмо се уписали у књигу живота. Не поштедимо тела наша у борењу, да од Подвигоположника светле венце примимо. Страдања рађају славу, а трудови посредују за починак. - Тим и другим речима кнез наоружа војнике и на подвиг многи страдалце припреми. А свехвални, мужаствени и благородни, које роди и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедре Ливанове, милом и љубљеном своме господару овако одговараху: Ми, господине наш, откако заједничком природом од оца и мајке рођени бисмо, Бога и тебе познасмо. Бог нас подиже, а ти васпита, као чеда одхрани и као синове дарова, као браћу заволе и као другове узпоштова. Сви ми заједничари и пријемници бисмо славе, богатства и свих красота света, весеља и радости и војинства. Љубав и част, све обилно од тебе примисмо, да радо за тебе, за веру и за отачаство умремо. Нећемо поштедети себе, знајући да после овога имамо отићи и са прахом смешати се. Умримо да свагда живи будемо, принесимо Богу себе жртву живу, не као негда привременим и преварним гошћењем за насладу нашу, већ у подвигу крви своје. Не поштедимо живот наш, да живописан углед после овога другима будемо; не бојмо се страха надошлог на нас, ни устремљења нечастивих противника насрнулих на нас. Ако на страх и губитак будемо мислили, нећемо се добра удостојити; ако бисмо о неком таштом делу мислили, ништа од часних подвига остварили не би. Ми се имамо борити са Исмаилћанима као са нашим непријатељима, макар нам мач главу, копље ребра и смрт живот узели. Ми, о садругови и саборци, узмимо тегобу негдашњих војника који су сада код Христа, да бисмо се с Христом прославили. Ми смо једна природа људска подвргнута истим страстима, и један гроб да нам буде, и једно поље нека прихвати тела наша са костима, еда би нас прихватила светла едемска (рајска) насеља".
Када затим отпоче крвави бој између крста и некрста, између хришћана и мухамеданаца, тада један од Лазаревих војвода, по имену Милош Обилић, успе да се пробије до самог шатора султана Мурата и да овога распори ножем и убије. Ово учини војвода Милош и због тога што су га многи завидљивци опадали код кнеза да ће он бити српски издајник. Муратово убиство спрва унесе велику пометњу у турску војску, и тада је Лазарева војска нагло напредовала. Сам кнез се јуначки борио и, како за њега каже Троношки летописац, "имађаше на себи шеснаест рана када је усео на трећег коња, пошто два под њим већ беху убијена". Но промисао Божји беше кнезу и Србима назначио други исход из ове борбе. Јер после првог српског налета и погибије султана Мурата, његов син Бајазит прикри смрт турскога цара и силним налетом и лукавим замкама ухвати и погуби честитога кнеза и многе његове војводе. О томе овако пише Константин Философ, кога смо већ напред споменули: "Када кнез устаде и крете на Исмаилћане, сукоб би на пољу Косову. И у први мах одолеваху Лазареви људи и побеђиваху. Али већ не беше време за избављење. Стога син турскога цара (Бајазит) ојача опет у тој самој битци и победи, јер је Бог тако допустио да се овај велики Лазар и они који су са њим увенчају венцем мучеништва. И шта би после овога? Лазар достиже блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да буду погубљени пре њега, да не виде смрт његову. Ова битка би године 1389, месеца јуна 15. дан, када Лазар прими мученичку смрт".
По свеопштем народном и древном предању, Светом кнезу Лазару се пред ову битку јавио Анђео Господњи и питао га којем се жели приволети царству, да ли царству земаљском или Царству Небеском? Помоливши се најпре у себи небочежњиви кнез је одговорио Анђелу Божјем: Ако ћу се приволети царству земаљскоме, оно је за малена, тренутно и пролазно; а Небеско Царство је увек и до века. И тако се богољубиви владар српски свецело определио за Царство Христа Цара на небесима и са свим својим христоименитим народом смирено покорио свесавршеној вољи Божјој, која је врховни закон неба и земље. Зато је и сада, пред џелатом Бајазитом, мирно и спокојно стајао, очекујући да прими мученичку смрт за веру Христову и за отачаство народа свога хришћанскога. Он није тражио слободу "по сваку цену", тј. слободу од Бога и без Бога, него слободу у Богу и са Богом, и зато је мирно приклонио главу под мач нехришћанинов, молећи се у себи Богу овако: Створитељу мој, Који судиш знане и незнане грехе наше, Теби вапијем и Теби се молим: опрости ми све што сам пропустио учинити по светој вољи Твојој, и спаси овај народ мој, или боље рећи не мој него Твој народ, Господе. Затим предаде душу своју у руке Подвигоположника Христа. Раставши се од тела земљаног и царства земаљског ради Христа, он спасе душу своју и душу народа својега, задоби бесмртно Царство Небеско и Богу приведе мноштво Мученика. А и свето тело његово Господ не предаде распадљивости, него га прослави нетрулежношћу и многим даровима чудотворства.
Наиме, када Бајазит виде са каквим достојанством прими смрт овај хришћански кнез, он после битке допусти монасима који искаху тело Лазарево те га они узеше и честно погребоше у цркви Светог Вазнесења у Приштини. После пак годину дана Лазареви синови Стефан и Вук, по савету свјатјејшег патријарха и заједно са клиром и народом, открише мошти светог Великомученика и нађоше тело његово нетљено и читаво, које испушташе многи и благоухани мирис (као што то сведочи Пећски летопис из тога доба). Јер Господ даде нетљеност светом телу његовом као несумњиви доказ мучеништва његовог за Христа и богоугодног живота и светости његове. Узевши свето тело, сви скупа кретоше у литији ка задужбини његовој манастиру Раваници. Успут свратише у манастир Нову Павлицу, задужбину Лазаревих сестрића браће Мусића, који такође изгибоше на Косову. На том путу литију срете чесна удовица Лазарева, кнегиња Милица. Ту свечану али и тужну литију овако описује српски патријарх Данило III: "Благочестива и достојна хвале кнегиња Милица, са прељубазна два сина њена и са свима благородницима, изишавши у сретање и близу бивши моштију новомученика Лазара, на њих је пала и загрлила их. Изван себе је била, као да је постала полумртва. А затим, тргнувши се као од сна, вапајима великим уздисаше: Авај мени, што ми се деси! Изненада ми љуто оружје прође кроз душу моју. Слично Јеремији и мени ово дође. Послушај ме како уздишем, како тужим, а нема никога да ме утеши. Девојке моје и младићи моји одведени су у ропство. Обешчади ме мач као смрт у дому. И сви непријатељи моји чуше за зло моје и зарадоваше се. Тако примих изненада. Ово ли ја чеках: пасти и лишити се супружанства и милог ми и љубазног господина кнеза, са светлим и изабраним и мужаственим и храбрим оружницима. Плачите са мном: поља и долине, што бисте заједничари тела и крви ових. Ридајте са мном и тужите ви мајке прељубазне деце, жене добропобедних мужева, рођаци љубазних својих... И сви остали ово слушаху, и вапајима и гласовима и уздасима све место оно испуњаваху. А мноштво људи благородних и народа стече се, и сви саставише плач и ридање неутешно. Од болова и уздаха срца као лавови да ноктима утробе раздираху. Синови оца зваху, и потчињени господара свога. Сви скупа заједно страдаху и трпљаху болове, страдајући као да су ван себе". Толико о томе патријарх Данило. А о тој свеопштој и свенародној тузи и болу за светим кнезом, пише и споменути Константин Философ: "А тада не беше места у целој земљи тој где се није чуо тужни глас ридања, и вапај који се не може ни са чим упоредити; толики беше да се свим овим ваздух испуни, тако да је у свим овим пределима Рахила плакала и није хтела да се утеши, не само због побијене деце своје, него и због богоизбраног господина Лазара, јер ни њега ни њих више нема на земљи".
Свето тело Светог новомученика и великомученика Лазара би свечано пренето у његову задужбину Раваницу код Ћуприје (1391. године) и положено у цркви Св. Вазнесења Спасовог. Ту оно почиваше и чудотворства чињаше све до године 1690, када, при општој сеоби Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, и раванички монаси напустише свој манастир испред турске освете, и са телом светог Кнеза пређоше најпре у Сент-Андреју повише Будима, а затим (1697. г.) одатле у Фрушку Гору у Срему, где обновише манастир Врдник и назваше га новом Раваницом. У овој новој Раваници тело светог великомученика цара Лазара почивало је све до II Светског рата, када га је (14. априла 1942. г.) испред усташког пустошења фрушкогорских манастира пренео у Саборну цркву у Београд прота Радослав Грујић, где оно и данас почива на утеху, помоћ и духовно руководство православног народа Лазаревог и свих православних хришћана, а на славу Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа.
Благоверна пак супруга Лазарева Милица с муком управљаше тешко пораженом српском земљом, јер њен син Стефан беше дете од тек напуњених дванаест година. У стварима овога света, "у којима је се тешко снаћи", и у разбијеном и поробљеном царству, она је мушки храбро и мудро руководила народним и државним пословима. Њој у Крушевац стиже Бајазитово посланство са понудом за мир, али под једним условом - да кнегиња пошаље Бајазиту своју кћер најмлађу Оливеру. Да Србију заштити од даљег страдања кнегиња на то мораде пристати, мада се томе противио и српски патријарх Спиридон. Но она сматраше да кћи њена може послужити као нека нова Јестира на добро свога народа, само под условом да веру своју хришћанску никада не промени, у чему ју је Оливера и послушала. Са својом рођаком и садругом у болу и монашком подвигу, монахињом Ефимијом, Милица је мудро водила свој народ, док није 1393. године предала власт своме сину Стефану, а сама се повукла у свој новоподигнути манастир Љубостињу и замонашила се са именом Евгенија. А благоверни и христољубиви деспот Стефан мудро управљаше земљом оца свога Лазара, у свему се угледајући на њега. Колико он уважаваше свога светог оца и њему свако своје добро приписиваше, види се најбоље из ових његових речи, написаних у повељи манастиру Хиландару 1405. године:
"Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у старању све на корист мени чинио, у многа злољута и неподношљива искушења, штавише и смртна допуштен бих, којима су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, и од свих избави ме Господ, а и још ме избавља. А у овоме што имађаше бити и што имах пострадати, да се рече, у тамним овим облацима ја ка сунчаним најсветлијим зрацима, врлином кажем оца мога и господина светог ми Кнеза, једва и с муком упирах очи, ја и они који су у власти мојој. И ако што и ревновасмо бити налик њему, то с муком и изван благости и таштине, јер Бог љуби тихог даваоца, као што рече божански Апостол (2 Кор. 9, 7). А сада скровишта велика благости Божје отворише нам се, и смирисмо се и починусмо, и облаци тамни разиђоше се, и засија нам сунце, и да речемо с Апостолом: Ово је време благопријатно, ово је данас дан спасења (2 Кор. 6, 2). И обновише се острва и ново небо и нова земља мени, по Исаији (Ис. 65, 17). И ја сам благодаран Богу, и бих и још ћу бити, благодаћу Светога Духа која ми потпомаже. Јер самодржац и владар очевом наслеђу и ширинама српске земље од Бога поверен венчах се, и очевим врлинама ревнујући устројих се..."
Владајући тако земљом свога оца Стефан дође једном (године 1403. или 4.) на славно и тужно поље Косово. И у спомен на свога оца и погибију Срба Мученика он изради и постави ту велики камени стуб од мрамора, на коме бише написане следеће дирљиве и поучне речи: "Човече који ступиш на српску земљу, био придошлица или си овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, и видиш да је сво пуно костију мртвих, а са њима и камену природу, мене (тј. камен) у облику и са знаком Крста кад видиш поред њих како усправно стојим, да не прођеш, да не превидиш, као нешто узалудно и ништавно, но те молим, приђи и приближи се мени, о љубљени, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због кога узрока и како и зашто стојим ја овде; јер истину ти говорим, не мање од живога у коме је душа, да хоћу да вас у суштини известим о свему ономе што се збило.
Овде је негда био велики самодржац, чудо земаљско и цар српски, који се звао Лазар, кнез велики, побожности непоколебљиви стуб, пучина богопознања и мудрости дубина, пламени ум, туђинима заштитник, хранитељ гладних и сиромашних заштита, невољним милосрђе и утешитељ. Све љубећи колико Христос хоће, дошао је овамо по својој вољи сам он, и са свим својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Били су то мужеви добри, мужеви храбри, људи заиста у речи и делу, који су се блистали као звезде светле, као земља окићена цветовима, у оделу златом и камењем драгим украшени. Било је много коња изабраних и са златним седлима, сви дивни и красни јахачи њихови. Као неки добри пастир и заштитник веома племенитих и славних, он мудро приводи јагањце разумне да у Христу добро скончају и венац страдања добију, и учесници вишње славе буду. И тако сложно много и безбројно мноштво заједно са добрим и великим господином, с храбром душом и вером најтврђом, као на ложницу красну и на многомирисно јело, на непријатеља се устремише, и сушту змију згазише, и умртвише звера дивљега, и великога противника, и неситога ада прождрљивца, то јест Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково, а с њима и не мало других. О чудеса Божјих судбо! ухваћен би племенити страдалац рукама безаконим агарјанским, и крај страдању добро прими, и мученик Христов постаде велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука убице тога, сина Амуратова (Бајазита).
И све ово што је речено сврши се године 6897. (тј. 1389.), индикта 12, месеца јуна 15. дан, у дан уторак, а час је био или шести или седми, не знам - Бог зна".
Овакве и сличне похвале честитоме кнезу, Светом Великомученику Лазару, написа не само син његов деспот Стефан, него и многи други тадашњи и каснији Срби, клирици и световњаци. Јер сав народ сматраше цара Лазара за светитеља и великомученика Христовог. Дивну похвалу написа светом кнезу и захвална монахиња Ефимија, извезавши исту златним и сребреним концима на свиленом покривачу Великомучениковог кивота. Та Похвала гласи овако:
"Међу лепотама овога света васпитао си се од младости своје, о! нови Мучениче, кнеже Лазаре, и крепка рука Господња показа те крепким и славним међу свом земаљском господом. Господовао си земљом отачаства свога, и у свим добрима узвеселио си поверене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изишао си на змију (тј. турског цар Мурата) и на непријатеља божанских Цркава, расудивши да твоје срце не може трпети да гледа где хришћанима отачаства твога владају Исмаилћани. Ако пак ово не постигнеш, одлучио си онда да оставиш трошну висину земаљског господства и обагрити се крвљу својом и сјединити се са војницима Цара Небескога. И тако две жеље постигао јеси: и змију си убио и примио си од Бога венац мучеништва. И сада не заборави возљубљена твоја чеда која си пресељењем својим оставио сирота. Јер када си отишао у вечна насеља небеска многе туге и боли обузеше возљубљена ти чеда, и она у многим жалостима живот проводе, јер њима владају Исмаилћани, и сви потребују твоју помоћ. Зато се молимо, моли се општем Господару за возљубљена чеда твоја и за све оне који им с љубављу и вером служе. Јер су многим жалостима спутана возљубљена ти чеда, јер они који једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику, и твоја добра бацише у заборав, о! Мучениче. Но ако и јеси прешао из овога живота, ти знаш туге и боле чеда твојих, и као Мученик имаш слободу пред Господом, преклони колена пред Владиком Који те је увенчао, моли да возљубљена ти чеда богоугодно проведу многолетни живот у добру, моли се да православна хришћанска вера пребива неповређена у твоме отачаству, моли се да Бог Победник даде победу возљубљеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, над видљивим и невидљивим непријатељима. Јер ако помоћ примимо од Бога, одаћемо ти похвалу и благодарење. Сабери збор твојих сабеседника, светих Мученика, и са овима се помоли Богу Који те је прославио: јави Георгију, покрени Димитрија, убеди Теодоре, узми са собом Меркурија и Прокопија, и не остави Четрдесет Севастијских Мученика, у чијем месту мучеништва војују сада возљубљена ти чеда кнезови Стефан и Вук моли да им се даде од Бога помоћ. Дођи, дакле, нама у помоћ, ма где да си. Погледај на ове моје мале приносе и урачунај их у многе; јер ти не принесох достојне похвале, но по сили малога ми разума, зато и очекујем мале награде. Но ти, о! мили мој господине и свети Мучениче, ниси био тако малоподатљив у пропадљивим и пролазним стварима, колико си сада далеко више у непролазним и великим које си примио од Бога. Јер си телесно мене странкињу обилно исхрањивао у туђини. А сада те обострано молим: да ме исхраниш, и да утишаш љуту буру душе и тела мога. Јефимија усрдно приноси теби ово, Светитељу".
Косовски плач кнез Лазареве супруге и сина, монахиње Ефимије и осталих Срба и Српкиња, па чак и Грка и осталих православних, није остајао без наде и утехе. Јер се силом и благодаћу Божјом тај плач одмах претварао у похвале и у богослужбене химне и славопоје светом Великомученику и његовом Подвигоположнику Христу Богочовеку, Победитељу смрти и Васкрситељу живота. Тако су за патријархом српским Данилом III три равничка монаха написали Похвале и Службу светоме Мученику и кнезу Лазару, у којима се заувек слави у Цркви Божјој његов богугодни подвиг мученичког страдања за Христа и за свој христоименити народ. А православни народ српски, целокупни подвиг и дело Светог цара и Мученика Лазара и осталих: Косовских Мученика, изразио је у овим кратким и надахнутим речима: "Све је свето и честито било, и миломе Богу приступачно", Којему слава у све векове. Амин.
++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=DJG
