Цитат:Ескадрила учествује у борбеним дејствима у Словенији (1991.), Хрватској и БиХ (1991-92.). Јула 1991. године пребазирана је у Бања Луку, где од 30. августа 1991. године улази у састав 117. авијацијске бригаде (117. абр). У лето исте године припојена јој је 237. лбае са авионима Ј-21/НЈ-21 Јастреб и делови 351. извиђачке авијацијске ескадриле (351. иае) са авионима ИЈ-21 Јастреб.Остатак Текста о периоду у ЈНА и посље рата има на вези: https://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=&...2543,d.bGg
Део људства и сва техника која се затекла на аеродрому Маховљани од маја 1992. године ушли су у састав В и ПВО ВРС, а ескадрила је понела назив Рисови са Врбаса.
КРОЗ ПАКАО РАТА
Бањалучки аеродром познат је још и као аеродром Маховљани (према насељеном месту на чијој територији се налази) или Александровац (према истоименој месној заједници) и налази се на територији општине Лакташи 23 километра од Бања Луке. Изградња аеродрома отпочиње 1976. године. У складу са развојним плановима, изграђени капацитети чинили су аеродром секундарне важности, ограниченог на домаћи саобраћај на територији СФРЈ. Писта је била асвалтирана дужине 2500 метара. Званично аеродром је понео назив Маховљани, како би се избегла употреба назива Александровац и тиме прекинуо континуитет са летелиштем из Априлског рата 1941. године. Међутим, током рата деведесетих година двадесетог века у појединим војним извештајима примењују се оба назива.
У првим борбеним задацима 28. јуна два авиона типа Орао дејствовали су по барикади на комуникацији код места Штриховци.
Због новонастале ситуације, 29. јуна 1991. године, у вечерњим часовима, 252. лбае (Курјаци са ушћа) из Батајнице пребазирана је на аеродром Маховљани код Бања Луке. Људство из састава 399. ваздухопловне базе (399. вб) из Тузле посело је аеродром и организовало живот на њему заједно са 252. лбае. То је било прво ратно поседање овог аеродрома после Другог светског рата.
На 82. абр се у тим тренуцима није могло рачунати, јер се поред напуштања свог матичног аеродрома, као јединица почела распадати по националном кључу. Због тога ће 252. лбае преузети задатке ватрене подршке јединицама ЈНА у Словенији.
Са аеродрома Церкље размештена је 82. абр, те ће у складу са насталом ситуацијом у бригади остати само припадници ЈНА српске националности и они припадници других националности који су били лојални СФРЈ. Поновио се сценарио са почетка Другог светског рата. Убрзо су због тога, а у складу са наредбом расформирани команда 82. абр, 237. лбае и 351. иае.
На аеродром у Маховљанима 11. августа 1991. године пристигла је 238. лбае, преузимајући аеродром од 252. лбае која је до тада базирала на њему. Први авиони Орао на аеродром слетели су у 13 часова и 05 минута. Дан касније свечаном смотром и народним збором прослављено је поседање аеродрома са тек реорганизованом 238. лбае, у коју су уврштени и авиони расформиране 237. лбае. Проблем логистичке подршке решен је премештањем људи и материјалних средстава 474. ваздухопловне базе (474. вб) из Церкља на Маховљане.
Убрзо затим, авиони 238. лбае полетеће у нови оружани сукоб, овај пут на територији Хрватске. Током лета авиони из ескадриле летели су на визуелним извиђањима дуж комуникација у Славонији.
Све време трајања оружаног конфликта са аеродрома Маховљани на борбене задатке полетали су авиони из састава 238. лбае, тежишно на подручју Западне Славоније, ради подршке 5. корпусу (бањалучком) ЈНА. Као ојачање 238. лбае, од 17. септембра 1991. године додељена су два Ј-22 са два пилота из 241. лбае. Они су коришћени у посебно сложеним задацима, као што су гађања са ракетама АГМ-65Б. Додељени авиони имали су ев. бр. 25172 и 25173 и остаће у саставу 238. лбае.
Током низа успешних борбених дејстава забележено је само једно могуће обарање и три лакша оштећења авиона. Још три авиона су изгубљена у неборбеним летовима.
На задатак обуке наставника летења из друге кабине, 29. августа 1991. године у 12 часова и 35 минута са аеродрома Маховљани полетео је авион НЈ-22 ев. бр 25502 из састава 238. лбае. Због техничког квара стајног трапа, авион није могао да изврши слетање. Пилоти су били приморани да се катапултирају, док је авион пао у близини села Романовци. Приземљили су се без повреда у близини места пада авиона.
На борбени задатак у околини Новске 17. септембра 1991. године, са аеродрома Маховљани из састава 238. лбае на авиону Ј-22 ев. бр. 25123 полетеће пилот мајор Зоран Томић. Мајор Томић био је на појединачном лету и по извршењу задатка није се вратио у базу. Претпоставља се да је оборен непријатељском ватром и да је при обарању погинуо.
На задатак визуелног извиђања рејона Дарувар-Кончаница-Турчевић поље, са аеродрома Маховљани 9. децембра 1991. године полеће Ј-22 ев. бр. 25111. Убрзо по полетању авион је ушао у леви нагиб и скренуо улево. Пилот је покушао да одблокира палицу, али без резултата. Због тога је пилот био приморан да искочи из авиона.
Пилот 238. лбае поручник Јожеф Јенеи погинуће 27. марта 1992. године у авиону Ј-22 ев. бр. 25153. Наиме, у току залазног заокрета на висини од 50 метара нагло је изгубио висину, занемарио висину препрека и левим крилом ударио у врхове храстове шуме. Покушао је да извуче авион из нагиба, али прекасно, и после 450 метара ударио је у земљу са доњаком левог крила. Авион је експлодирао и делови су се растурили на великој површини.
До прекида дејстава 3. јануара 1992. године, пилоти 238. лбае су сумарно на авионима Орао и Јастреб извели 666 борбених авио-полетања, од тога 442 са ватреним дејствима. Око 80% летова изведено је по позиву за потребе подршке јединицама КоВ, а остатак по плану, углавном по објектима дејства у дубини територије под контролом непријатеља.
Убрзо по окончању почетног сукоба на територији Хрватске, појавило се ново жариште – територија БиХ.
БАЊАЛУЧКИ РИСОВИ
Са циљем да овладају правцем Босански Брод-Добој, регуларна Војска Хрватске (ХВ) почетком марта врши агресију на БиХ, и 26. марта 1992. године врши ратни злочин над цивилима у селу Сијековци. У истом тренутку кад је извршен масакар у Сијековцу, на касарну ЈНА у Дервенти отпочет је напад регуларних хрватских снага. Командант 5. корпуса ЈНА генерал Момир Талић, био је приморан да део снага из Окучана, упути као помоћ опкољеној јединици ЈНА у Дервенти. Том приликом дејствовала је и авијација ЈНА по хрватским снагама. Већ 27. марта 1992. године 204. пук са својом 252. лбае је дејствовао по хрватским снагама у рејонима Сијековац и Дервента. Доласком „Рисова“ на аеродром Маховљани, па све до марта 1992. године дужност командира 238. лбае обављао је пуковник Радослав Мориц (у то време имао је чин потпуковника). Крајем марта 1992. године пуковник Мориц је предао дужност командира 238. лбае, и вратио се у Команду ваздухопловства у Земуну, одакле је неколико месеци пре тога послат да преузме команду над „Рисовима“. Пуковник Мориц погинуће на неборбеном лету априла исте године. Наиме, он је приликом прелета са Батајнице за Бања Луку у Јастребу оборен од стране непријатеља у рејону Сијековца. Дуго није била разјашњена судбина овог пилота, све док у једној од масовних гробница на овом подручју нису пронађени његови посмртни остаци.
Авиони 98. абр пролећа 1992. године пружали су подршку у борбама против хрватских снага у Посавини и муслиманских снага у источној Босни. Због одлуке Београда да се извуку делови ЈНА из БиХ, авиони Орао и Јастреб су до 15. маја извели само 80 борбених летова – 32 ватрена дејства и 48 летова на заштити снага на комуникацијама.
Сви потенцијали ЈНА требало је да се нађу источно од Дрине, у границама тек створене СРЈ. Преостале јединице РВ и ПВО на простору Бањалучке крајине потчињени су привременој команди 5. оперативне групе (ОГ), остатку некадашњег 5. корпуса РВ и ПВО (5. ВаК), са командним местом у Бихаћу. Дејствовало се ретко, али у пуном ходу припремано је пресељење јединица на исток у року до 19. маја 1992. године, у складу са политичком одлуком да се до тада сви са држављанством Србије или Црне Горе повуку у СРЈ. У последњим данима постојања остатака бивше ЈНА из Команде РВ и ПВО стриктно су забранили борбене летове авиона 238. лбае – од 14. маја 1992. године били су дозвољени само летови за потребе летачке обуке. Борбене летове је могла да одобри само Команда 5. ОГ. Два дана касније Команда РВ и ПВО на себе је преузела командовање 238. лбае, али само привремено до повлачења федералне ЈНА у границе СРЈ.16
Наређење о повлачењу 238. лбае није извршено. По добијању наређења да се повуку на територију СРЈ већина припадника ескадриле родом из Републике Српске се демобилисала из ЈНА и прикључила ВРС. За то време на ваздухопловима су мењане ознаке, префарбавани су симболи бивше ЈНА и стављане ознаке нове војске – српска тробојка. У датим околностима 238. лбае постаје препознатљива по ратном називу – Рисови са Врбаса.
Јединице бивше ЈНА су се 19. маја 1992. године повукле из БиХ на територију новостворене заједнице – Савезне Републике Југославије.
В и ПВО ВРС
Настанак Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске (В и ПВО ВРС), датира још из периода првих оружаних сукоба на простору бивше СФРЈ (краткотрајни оружани сукоб у Словенији јуна 1991. године). Наиме, пошто је аеродром Маховљани код Бања Луке поседнут од снага РВ и ПВО ЈНА, прва јединица која је измештена са простора Словеније била је 474. ваздухопловна база из Церкља. Самим тим она постаје база Б типа на аеродрому Маховљани. У међувремену до 12. августа 1991. године, пребазирана је 82. авијацијска бригада са 237. и 238. лбае. Од 30. августа 1991. године, ступила је на снагу наредба о пребазирању базе и расформирању 82. авијацијске бригаде (нар. ССНО. 2384-1, 30. август 1991.).
На аеродрому Маховљани, преостала је ојачана 238. лбае наоружана са авионима Ј-21 Јастреб и Ј-22 Орао. Хангаре са аеродрома Церкље демонтирали су и поново монтирали радници Ваздухопловног завода Космос (ВЗ Космос).9
Први предлог ронделе В и ПВО ВРС био је у основи српска тробојка по редоследу боја споља према унутра. Ова рондела налазила се на авионима ВРС
У новонасталим политичким околностима било је јасно да ће српски народ западно од Дрине морати сам да се побрине за своју одбрану. Новостворена Савезна Република Југославија (СРЈ) проглашена је 27. априла 1992. године. У Београду је донесена одлука, да се са подручја СР БиХ до 19. маја 1992. године, све јединице ЈНА повуку на територију СРЈ. Првобитним планом, предвиђена је била дислокација свих јединица ЈНА са територије БиХ. Међутим, у српској политичкој елити било је и људи који су били свесни реалности. Потпуна евакуација није била могућа: ни технички, ни физички, али ни морално. Уз то, од 12. маја 1992. године стварањем Војске Републике Српске (ВРС) створена је критична маса људи која није дозвољавала потпуну евакуацију јединица РВ и ПВО на српској етничкој територији. У Београду су схватили проблем, и одлучено је да јединице са аеродрома Маховљани преузме новонастала ВРС.
Након што је донесена одлука да Република Српска и Република Српска Крајина, нису више у саставу савезне државе, српским западним земљама дозвољено је да саме организују своју одбрану.
Врши се ужурбано реструктуирање снага у смислу командовања, опреме, логистике и састава људства. Новонасталој ВРС на аеродрому Маховљани остаје девет авиона Јастреб, 13 авиона Орао, 27 хеликоптера Газела, као и 14 хеликоптера Ми-8Т, ракетни системи Куб, Двина и Волхов и више радара. Од јединица бившег РВ и ПВО ЈНА, новонастала ВРС преузима ојачану 238. лбае, 111. хеликоптерски пук (у чијем саставу су се налазиле ојачана 711. противоклопна хеликоптерска ескадрила, као и 780. транспортна хеликоптерска ескадрила), као и целу 474. ваздухопловну базу, 155. ракетни пук и 51. батаљон ВОЈИН. Остају и два врло важна ваздухопловна завода – Космос у Бања Луци и Орао у Рајловцу. Ове снаге формираће В и ПВО ВРС, које ће после почетне консолидације крајем маја 1992. године наставити рат.
Занимљив је и податак да једини Г-4 Супер Галеб који је остао на аеродрому Маховљани, уопште није требао да остане ту. Авион је закачио далековод у прелету из Батајнице за Маховљане. Оштећени авион остаје на Маховљанима. Авион је касније оспособљен променом задњег дела трупа, укључен у састав ескадриле и имао је низ борбених дејства. У току борбених дејстава бива погођен у реп и још једном му се мења задњи део трупа. Авион који је променио три репа у својој историји и данас је једини примерак Г-4 на територији Републике Српске.
Осим тога овај Г-4 Хрватска војска води као обореног у својим листама ПВО победа. Самим тим овај авион је класични доказ ратне пропаганде.
В и ПВО ВРС званично је основано 27. маја 1992. године у Залужанима у касарни „Крајишких бригада“, где је смештена команда В и ПВО. Тог дана ваздухопловство је извело 16 борбених летова против снага непријатеља у Посавини.
За првог команданта В и ПВО постављен је пилот генерал Живомир Нинковић, а за његовог начелника штаба пуковник Божо Новак (касније генерал). За команданта 92. мешовите авијацијске бригаде (92. мабр) постављен је пилот потпуковник Слободан Кустурић (у ЈНА је био пилот ловац и летео је на МиГ-21Бис) . До тад је већ била устројена комплетна формација В и ПВО ВРС. Међутим, формација није могла одмах да ступи на снагу, јер је претходила најважнија операција за спас српског народа – операција Коридор.
РИСОВИ НА КОРИДОРУ
Већ 27. маја 1992. године новостворено ваздухопловство извешће своје прве борбене летове. На првом борбеном задатку у саставу ВРС један авион дејствовао је по положајима противника у Пудином Хану код Кључа. Наиме, тог дана борбени авиони који су полетели са аеродрома Маховљани извели су укупно 16 борбених летова, при чему су деловали и против снага ХВ у Посавини. Тај дан је узет као дан В и ПВО ВРС.
Тих дана, текле су и припреме за најзначајнију операцију српске војске током рата, припреме за операцију Коридор. Кад је отпочела операција Коридор, борбени авиони и хеликоптери су узели своје учешће. Авиони су дејствовали испред предњих редова ВРС, који је пробијао пут према Србији. Том приликом, авиони су полетали и по неколико пута дневно на борбене задатке.12
На предњем крају српског продора налазио се пилот потпуковник Слободан Кустурић. Он је наиме, кад год би пробој „мало застао“, прецизним навођењем јуришних авиона где је „тврдо“ омогућавао да се планирани ток операције настави без већих губитака у редовима ВРС. Захваљујући њему обављена је операција заузимања Костреша, као и остали задаци који су били неопходни да се операција Коридор приведе крају.
Осим конвенционалних невођених средстава у неким приликама (код Куле, Плехана и Дервенте) коришћене су ракете АГМ-65Б за уништавање утврђених положаја хрватских снага.
Приликом извођења најзначајније српске операције у протеклом рату, било је и губитака у редовима В и ПВО.
Тако је приликом борби за Посавину 11. јуна 1992. године код Јоховца оборен двосед НЈ-21 Јастреб. Погинули су пилот капетан Драго Гајић и ваздухопловно-технички официр капетан Бранко Ербез. Током извршавања борбеног задатка 28. јуна 1992. године, изнад Оџака код Модриче авион Ј-22 Орао ев. бр. 25105 оборен је од стране ПВО 108. бригаде ЗНГ из Славонског Брода. Пилот Богослав Лукић је успео да се катапултира, али је непријатељ, по њему отворио ватру док се још спуштао падобраном, те пилот гине у ваздуху на конопцима падобрана.
На повратку са борбеног задатка 3. августа 1992. године Ј-22 ев. бр. 25172 имао је удес на аеродрому Маховљани. Авион је у прилазу имао снажан ветар и ПСС је додирнуо великом брзином – вишом од 300 км/х. Пилот је активирао кочиони падобран, који се откинуо због велике брзине. Авион је излетео са ПСС и сломио стајни трап пре заустављања. Због велике штете авион је расходован.
Карактеристични задаци током 1992. године били су ватрена подршка по позиву, директно за рачун јединица КоВ. Борбени задаци извршавани су најчешће појединачно или у парама по разним деловима територије, где се ценило да би од користи била ватрена подршка. Обично су Ј-22 летели на задатке на већим удаљеностима од матичног аеродрома да би се искористио већи тактички радијус у односу на Јастреба. Већина објеката дејства била је на 150-200 км од аеродрома, али у неколико прилика пилоти на Ј-22 летели су до Вишеграда на југоистоку, до објеката дејства у ширем рејону Мостара и Жепе, уз прелетање великог дела територије под контролом противника .
Дејством авиона Орао лета 1992. године покушала се прекинути производња наоружања и муниције у фабрикама у централној Босни. Авио-бомбама од 250 кг и ракетама АГМ-65Б дејствовало се 16. августа по фабрици „Братство“ из Новог Травника. Новине са противничке стране известиле су о томе да се из фабрике видио стуб дима са удаљености од 50 километара. У тим дејствима лансиране су две ракете меверик, једна је промашила или отказала, а друга, лансирана са око 15 км удаљености од објекта дејства, погодила је циљ. Затим се 26. септембра дејствовало на фабрику у Витезу, 29. септембра на железару у Зеници, 2. октобра на фабрику „Славко Родић“ у Бугојну, 3. октобра поново на железару у Зеници.
У једном од борбених задатака учињен је покушај да се зауставе стални ноћни летови за дотур наоружања и елемената за производњу муниције из Хрватске до Бихаћа за потребе 5. корпуса АБиХ. У једном таквом покушају дејствовало се продорним бомбама Матра дарендал (Matra Durandal) на аеродром Ћоралићи (ПСС 1200 x 30 м), лоциран шест километара од Цазина. Две бомбе погодиле су циљ, али ефекти су били ограничени, јер се дејствовало на травнату ПСС пробојним бомбама намењеним за уништавање тврде подлоге.
Током операције Коридор, веома активна је била и извиђачка радио-техничка чета 1. крајишког корпуса ВРС (1. КК ВРС). Чета је била стационирана на РП Козара. Њени припадници су прислушкивали радио саобраћај непријатеља. Тако су једном приликом јула 1992. године „прислушкивали“, разговор два припадника ХВ. Том приликом, један од учесника разговора тражио је од овог другог, да се тенковској чети ХВ којом је он командовао омогући прелаз преко реке Саве у рејон Славонског Брода, самим тим да се тенковској чети омогући извлачење из борбе.
Будући да је српска јединица прислушкивала овај разговор, командир извиђачке радио-техничке чете знао је и геореферентну позицију, тенковске чете ХВ. Пошто се радило о хитној информацији, она је прослеђена претпостављеној команди отвореном везом. Убрзо затим, са аеродрома Маховљани полеће шест авиона Орао у правцу рејона Брод. По долетању у назначени рејон, српски авиони су напали тенковску чету ХВ, при чему су положаји чете више пута директно погођени, те чета никада није прешла назад у Хрватску. У овом нападу авиони су користили касетне бомбе БЛ-755 са противоклопним бомбицама.
Током завршних борби за Босански Брод, јуришни авиони Орао употребили су и вођене ракете ваздух-земља АГМ-65Б меверик. Овим ракетама је уништен мост који је повезивао Босански са Славонским Бродом, а који је претходно био оштећен. Уласком јединица ВРС у Босански Брод (данас Брод) 6. октобра 1992. године, завршена је операција Коридор. Ефекат по морал противника био је такав, да је противничка страна тврдила да су мост уништили авиони МиГ-21 РВ и ПВО ВЈ који су долетели из Батајнице. Међутим, на њихову жалост то није била истина, мост су уништили авиони и пилоти из састава 238. лбае В и ПВО ВРС.
Током јула 1992. године за наоружавање борбених авиона постале су дефицитарне класичне авио-бомбе 50, 100 и 250 килограма. Криза се решила дотуром бомби са аеродрома Удбина из РСК и модификацијама на расходованим америчким бомбама РАБ-100лб и РАБ-500лб. Оне су затечене у складиштима, али нису коришћене све док је имало нових бомби. Кад су резерве утрошене, у фабрици „Јелшинград“ у Бања Луци на старе бомбе уграђени су нови стабилизатори и упаљачи АУН-М-67, уместо МА-1, који нису могли да обезбеде сигурну примену бомби. Такође, због недостатка бомби са Ј-22 су коришћене и противподморничке авио-бомбе ПЛАБ-250-120, масе 123 кг, које су изворно биле предвиђене за хеликоптере Камов Ка-25ПЛ и Камов Ка-28 и Мил Ми-14ПЛ.15
Све летачке активности В и ПВО, и борбене и за потребе обуке, заустављене су Резолуцијом Савета безбедности УН број 781 од 9. октобра 1992. године о потпуној забрани летова изнад БиХ
Тадашњи лидер Републике Српске др Радован Караџић и лорд Овен договорили су се 13. октобра да се борбени авиони пребаце у СРЈ, где је требало да буду под надзором посматрача УН. У ВРС, а пре свега у В и ПВО нису прихватили политички договор. Командант вида генерал Живомир Нинковић обратио се медијима са тврдим ставом да нема говора о томе да авиони оду из РС. Криза се окончала 28. октобра договором да авиони остану у саставу ВРС, али под стриктним режимом контроле посматрача УН . Ово је био први случај сукоба између политичког врха РС и ВРС, међутим, како ће се испоставити не и последњи. Последњи летови изведени су 10. октобра, дан после Резолуције. До тада, авиони 238. лбае извели су 1242 борбена полетања. Током забране летова авиони типа Орао су смештени у армиранобетонска склоништа. Мотори су редовно покретани и авиони су одржавани да би се поново користили када се за то укаже прилика.
РЕОРГАНИЗАЦИЈА И ДЕТАШМАН УДБИНА
Тек после почетне офанзиве у В и ПВО ВРС стигли су да се баве реорганизацијом којом су јединице доведене у организацију прилагођену потребама. Наредбом ГШ ВРС од 28. јула 1992. године формирана је 92. мешовита авијацијска бригада (92. мабр), у којој су борбени авиони подељени између две ескадриле – у 27. лбае нашли су се авиони Ј-22 Орао, а у 28. лбае авиони Ј-21 Јастреб. Ознаке ескадрила настале су скраћивањем трознаменкастих ознака из предратне 82. абр, које су остале без средишње бројке три. Орлови су уврштени у ескадрилу чији број има извор у називу ескадриле Јастребова расформиране 1991. године, а Јастребови су добили број наслеђен од орловске ескадриле. Ескадриле борбене авијације су базирале на аеродрому Маховљани.
Све авијацијске и хеликоптерске ескадриле биле су под директном командом 92. мабр. За првог команданта бригаде одређен је пилот потпуковник Слободан Кустурић.
Од авиона В и ПВО ВРС је располагало са једанаест једноседих јуришних авиона типа Ј-22 Орао, два двоседа авиона типа НЈ-22 Орао, седам лаких јуришних авиона једноседа Ј-21 Јастреб, два двоседа НЈ-21 Јастреб, једним двоседом Г-4 Супер Галеб. Орлови су имали следеће евиденцијске бројеве (ев. бр.): 25105, 25106, 25114, 25115, 25119, 25122, 25124, 25169, 25172, 25173, 25201, 25503 и 25504. Само два Орла (25172 и 25173) имала су интегрисане вођене ракете АГМ-65Б, а за наоружавање преосталих коришћена су класична невођена средства.
Убрзо по завршетку реорганизације у ходу су решавани кадровски проблеми, пре свега, недостатак пилота. Техничког кадра било је више него довољно, јер се знатан број Срба са простора РС и РСК пре рата налазио у јединицама РВ и ПВО на дужностима у ваздухопловно техничкој служби. Концентрација техничара обезбедила је висок ниво искоришћења авиона типа Орао, који су на задатке летели онолико колико су пилоти могли издржати. Дешавало се да за дан један пилот изведе и по пет-шест борбених летова и да се уз то бави и преобуком пилота који су дошли да лете на Орлу. Недостатак пилота на авионима Јастреб решаван је тако што су пилоти који су завршили ШРО смер пилот и током школовања летели на авионима Г-2 Галеб, једноставно на Маховљанима пролазили убрзани курс на јуришницима НЈ-21 Јастреб.
У време забране летова авиони су редовно одржавани и покретани су мотори, а чувани су у армиранобетонским склоништима (АБС).
У пролеће 1993. године ГШ Српске Војске Крајине (СВК) одлучио је да поново активира 105. ваздухопловну бригаду (105. вбр), која би организацијски била у саставу СВК. Бригада је била распоређена на аеродрому Удбина. За команданта бригаде постављен је Ратко Допуђа.
image hosting 30 mbна слици командант ПЈМ РСК са Пилотима, на слици је и Пилот Вељко Леко који је својим летовима спасио преко 600 рањеника
Прво су из музеја авијације у Сурчину изузета два школска млазна авиона Г-2 Галеб, и копненим путем довезена на аеродром Удбина.
img host Утва 66 РВ СВК.
Ту су авиони оспособљени за летење. Један Галеб је добио ознаку кобре и натпис „Крајишник“. Поред авиона Галеб на Удбину је пристигло и неколико авиона Јастреб. Будући да СВК, све до доласка ових авиона уопште није имала борбене авионе, доласком авиона Галеб и Јастреб у врху СВК су почели да размишљају о стварању борбене авијације у саставу СВК. Међутим, због недостатка кадра то неће бити остварено. Тачна организација бригаде није позната и тешко је 105. вбр одвојити од В и ПВО ВРС, пре свега због сличне ронделе коју је користила бригада.
Незванично 105. вбр је имала у свом саставу 249. лбае познату као „Кобре“ и 56. мешовита хеликоптерска ескадрила (56. мхе). Од ваздухоплова бригада је располагала са 16 авиона Јастреб (већина авиона је касније пребачена у састав ВРС), два млазна авиона за обуку Г-2 Галеб, четири хеликоптера Газела Хера, четири противоклопна хеликоптера Газела Гама, два хеликоптера Ми-8Т, један авион Ан-2 и одређен број авиона Утва-66, Утва-75, Ј-20 Крагуј и Злин-526.
forum image hosting Злин 526.
Аеродром Удбина после увођења забране летова изнад БиХ, постао је деташман авијације ВРС. Чињеница да је ГШ СВК одлучио да поново активира 105. вбр почетком 1993. године, поклапа се са увођењем забране летова УН изнад БиХ. Очигледно је да та одлука није случајна, и у основи представља дозволу В и ПВО ВРС да користи аеродром Удбина за своје потребе, будући да су аеродром Маховљани и хелидром Залужани у то време били под надзором посматрача ОУН.
Руководство РСК покушало је да обезбеди и властите Орлове. У једном захтеву од 21. јула 1994. године, послатом Кабинету председника РСК, наводи се да Јастреб, једини борбени авион СВК, има врло мале шансе за преживљавање у дубини хрватске територије, пре свега због мале брзине и ниских маневарских могућности. Зато се предлаже да се СВК наоружа са 12 авиона МиГ-21Бис или са шест авиона Орао и шест авиона Супер Галеб Г-4. Тај план никада није остварен и на Удбини су само привремено били стационирани Орлови из 92. мабр.
ОПЕРАЦИЈА ЗАБРАЊЕНИ ЛЕТ
Први командант 92. мабр потпуковник Слободан Кустурић погинуће са још петорицом својих колега 2. августа 1993. године, у удесу хеликоптера ХТ-40 код Брчког. Хеликоптер је погођен ракетом Стрела-2М лансираном са положаја АБиХ, где након поготка хеликоптер губи управљивост и пада.
Будући да је током 1992. и почетком 1993. године ваздухопловство ВРС показало своју вредност, НАТО планери одлучују да искористе балкански сукоб и да се умешају на страну српског непријатеља. Почев од априла 1993. године, авијација земаља НАТО спроводиће операцију Забрањени лет (Operation Deny Flight) изнад БиХ.18
У новонасталој ситуацији део авиона и хеликоптера ВРС од пролећа 1993. године прелеће на аеродром Удбина у РСК. ВРС је све до пада Крајине користила аеродром Удбина за своје борбене задатке, будући да територија РСК није подлегала зони забране летова.
У лето 1993. године, са аеродрома Маховљани прелеће део авиона ВРС на аеродром Удбина. Септембра 1993. године ХВ покреће операцију против СВК у Медачком џепу. Том приликом један авион Ј-21 дејствовао је по снагама ХВ. По авиону је дејствовала ПВО ХВ, али се авион извукао без оштећења.
Почетком 1994. године са аеродрома Маховљани прелећу два авиона Орао и један Супер Галеб. Акција прелета на аеродром Удбина је успешно изведена, те НАТО није успео да региструје лет нити да реагује.
ДЕЈСТВА РИСОВА ДО ПАДА КРАЈИНЕ
У раним јутарњим часовима 28. фебруара 1994. године, са аеродрома Удбина полећу два авиона Орао и шест авиона Јастреб. Орлови су напали складиште муниције у Бугојну, док су авиони Јастреб напали фабрику наоружања у Новом Травнику. По повратку авионе Јастреб су пресрели амерички ловци Ф-16Ц. Првобитно, пилоти у авионима Јастреб нису знали да су откривени. То су схватили тек кад је авион којим је летео пилот Звездан Пешић експлодирао у ваздуху, након што је погођен ракетом ваздух-ваздух. Амерички пилоти су српске авионе напали без упозорења. Том приликом погинули су поред пилота Пешића и пилоти Ранко Вукмировић и Горан Зарић. Пилот Урош Студен се катапултирао изнад Јајца. Пилот Златко Микеревић искочио је недалеко од Кључа. Пилот Златан Црналић је свој авион (ев. бр. 24275), иако тешко оштећен успео да спусти на аеродром Удбина. Директно у ваздуху су оборена четири Јастреба, док је пети пао услед недостатка горива. Авион који је успео да се врати на аеродром после је враћен у службу.
Што се тиче авиона Орао, који су учествовали у нападу на складиште муниције у Бугојну, о њима постоје доста „контрадикторни“ подаци. Наводно су се по извршењу задатка извукли долином Неретве, на море и преко Сплита у бришућем лету успели домоћи Удбине. Међутим, постоји и друга верзија приче, према којој се један од пилота у Орлу упутио према Маховљанима. Међутим, у близини Бања Луке српског пилота су пресрела два ловца Ф-16Ц, те се он одлучио на смео подухват. Наиме, окренуо је авион према центру Бања Луке, и у бришућем лету изнад кровова Господске улице избегавајући детекцију успео да спусти авион на аеродром. Наводно, амерички пилоти су били задивљени летачким умећем пилота у Орлу, те су обавестили командни центар, да им је српски пилот побегао. Касније је авион прелетео на Удбину.
Јединице 5. корпуса АБиХ 24. октобра 1994. године покренуле су офанзиву из рејона Бихаћа у смеру југоистока: заузеле су територију РС у дубини од 30 до 35 километара на два правца – долином реке Уне и путем према Босанском Петровцу. Здружене снаге ВРС и СВК покренуле су противофанзиву „Штит-94“. Борбени авиони са аеродрома Удбине укључени су у дејства у време када су се јединице КоВ приближиле на десетак километара од Бихаћа.
Један Орао са две ракете АГМ-65Б 9. новембра погодио је погон фабрике „Крајинаметал“ смештене северно од града, у којој је израђивана муниција за муслиманске снаге. Авион је ракете испалио са територије РСК, тако да није повредио зону забране лета.
Два Орла су 18. новембра у 10 часова и 50 минута полетела са аеродрома и у 10 часова и 58 минута дејствовали су са три ракете на Бихаћ. Авиони су слетели у 11 часова. Посматрачи УН стационирани у Бихаћу видели су два авиона у прелету на висини од око 60 метара, после чега су се чуле две јаке детонације. Један авион се вратио и дејствовао ракетом ваздух-земља по касарни у јужном предграђу. Северноатлантска алијанса је после дејства Орлова послала авионе да надлећу подручје Бихаћа.
Два Орла 19. новембра полетела су у дејство на фабрику наоружања у Цазину. Пилот капетан Боро Новић у ниском лету, на Ј-22 ев. бр. 25201, наоружаним са бомбама Мк-82, закачио је димњак фабрике и ударио у стамбену зграду.
Остаци авиона очигледно су били довољан доказ Савету безбедности УН, да 20. новембра једногласно усвоји Резолуцију 958 и одобри коришћење ваздушних снага НАТО на подручјима Хрватске под контролом УН.
НАТО је 21. новембра извео ограничени ваздушни напад на аеродром Удбина у којем је учествовало 39 авиона алијансе из четири ваздухопловне базе у Италији. Авиони алијансе погодили су ПСС, рулне стазе и положаје ПВО. Српски авиони нису били угрожени и налазили су се у АБС-овима.
Политички сигнал био је врло јасно подржан силом и зато су прекинути борбени летови на подручју Бихаћа. Орлови су после поправке ПСС наставили да лете, али само за потребе обуке пилота.
ПАД КРАЈИНЕ
Авиони са Удбине дејствовали су у неколико наврата по положајима ХВ на планини Динара.
Током пробног лета 18. јуна 1995. године, авион НЈ-22 Орао ев. бр. 25503 пада услед грешке пилота, на самом аеродрому Удбина. Пилоти мајор Алекса Вуковић и мајор Радивоје Јањатовић том приликом су погинули. После тога, још два авиона Орао прелећу са аеродрома Маховљани на аеродром Удбина.
После заузимања Гламоча и Грахова од стране ХВ крајем јула 1995. године, авиони са Удбине поново су дејствовали по снагама ХВ у рејону планине Динара. Тад је по положајима ХВ дејствовао и авион Г-4 Супер Галеб.
У данима пред „Олују“ авиони Ј-22 су редовно полетали на борбене задатке – 1. августа један Ј-22 у 18 часова и 24 минута дејствовао је по јужном делу Грахова, у које су неколико дана раније ушле јединице ХВ.
Два Ј-22, 3. августа, у раним јутарњим часовима нису дошла до рејона борбених дејстава због лоших метеоролошких услова. Касније, током истог дана, од 12 часова и 10 минута до 12 часова и 30 минута у ваздуху су била три Орла – један Ј-22 дејствовао је по живој сили у селу Дубраве у Гламочком пољу, а у исто време два Орла дејствовала су по колони на путу Прибеља-Дубраве. Том приликом уништено је више возила ХВ.
У раним јутарњим часовима (у 04 часа) 4. августа 1995. године, амерички борбени авиони уништавају два радара СВК, само пар сати пре почетка хрватског напада на РСК. Овај чин је још више деморалисао СВК и народ у РСК. Америчка авијација је ометала комуникацију између српских снага, тако да је командни сектор СВК био у потпуности одсечен.
Све што је било исправно од борбене технике са аеродрома Удбина, а углавном је све и било исправно пребачено је или прелетело на аеродром Маховљани. ВРС је на аеродрому Удбина оставила неколико неисправних авиона (Јастреб, Галеб и авионе који се нису исплатили извлачити типа Ан-2, Утва-66, Ј-20 Крагуј и Злин-526).23
Орао наоружан са четири касетне бомбе БЛ-755 у одласку на борбени задатак, завршне борбе јесен 1995. године (фото Драго Вејновић)
У међувремену авиони који су прелетели на аеродром Маховљани придружили су се 92. мабр. На матични аеродром вратили су се сви авиони из деташмана 92. мабр. Током бурних догађаја око судбине Крајине, авиони Ј-22 су у више наврата дејствовали по положајима ХВ, тежишно у Лици и Банији, на заштити и извлачењу СВК и народа.
Два авиона Ј-22 дејствовала су 6. августа на петрохемијска постројења у Кутини у дубини хрватске територије. До објекта дејства дошли су на малој висини пред сумрак, око 19 часова и 30 минута. Хрватски МиГ-21Бис покушао је да пресретне авионе Орао из зоне патролирања Иванић Град-Кутина. Пилот је визуелно открио једног Орла, али авион се након дејства извукао преласком на лет на малој висини и уласком у заклон сумаглице.
У целини, током сукоба СВК и ВРС са ХВ, 1995. године хрватске снаге су пребројале око 30 ватрених дејстава авиона. Авиони су долазили до објеката дејства појединачно, са два или три авиона, на малој висини, и дејствовали су тежишно по предњем делу борбеног поретка ХВ, понекад у дубини до километар. У зони деловања ПВО нису се задржавали дуже од пет до 15 секунди и летели су превише ниско да би били захваћени ИЦ главама за самонавођење хрватских противавионаца. Хрвати су гађали авионе са 15 ракета Стрела-2М и са две Игле, али без ефекта. ХВ је за ловачка дејства током „Олује“ морала да одреди два пара ловаца МиГ-21Бис, који су били у дежурству на аеродромима Плесо и Дивуље.24
У неколико наврата хрватски ловци МиГ-21бис полетали су ради пресретања на основу информација електронског извиђања и ваздушног осматрања и јављања, али нису пронашли српске авионе, јер су летели превише ниско.
„Пријатељском ватром“ 10. августа оборен је Орао, ев. бр. 25124. После поготка Стрелом-2М код села Мало Врточе у близини Дрвара, пилот је искочио из авиона. После дужег боравка на ВМА, пилот се вратио у јединицу и наставио са службом.
ОПЕРАЦИЈА НАМЕРНА СНАГА
НАТО команданти су стрпљиво чекали своју прву шансу да истовремено нападну целу српску ПВО и најзад су је добили 30. августа 1995. године, у оквиру операције Намерна снага (Deliberate force). За разлику од претходних операција Алијансе, ово је био први прави општи групни удар организован са јасним циљем да се неутралише систем српске ПВО у источној Босни.
Операција је трајала од 30. августа до 21. септембра (иако су НАТО напади суспендовани 14. септембра), током које је НАТО авијација извела преко 3400 борбених летова, од чега је 750 на задацима напада на земаљске циљеве и уништила 60 војних објеката ВРС. У потпуности је уништена инфраструктура, логистика и систем командовања ВРС од стране ваздушних снага НАТО. Самим тим, НАТО је обезбедио стратешку предност удруженим хрватско-муслиманским снагама над ВРС.
Да би се уверили колико су били ефикасни, вођама НАТО је било довољно да само погледају надмоћ у којој су, после двонедељних разарања српских комуникација и инфраструктуре, могле да уживају снаге МХ савеза.
Цитат:Да би се уверили колико су били ефикасни, вођама НАТО је било довољно да само погледају надмоћ у којој су, после двонедељних разарања српских комуникација и инфраструктуре, могле да уживају снаге МХ савеза.
Борбени летови Алијансе прекинути су због преговора америчког изасланика Ричарда Холбрука и генерала Ратка Младића, и истовремено уз прећутно одобрење НАТО, обновљене су борбене активности 92. мабр.
ОДБРАНА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
После пада РСК војно-политичка ситуација у Републици Српској (РС) постала је знатно тежа. Стотине хиљада избеглица тражило је кров над главом, јединице СВК су се извлачиле у нереду, а војни обвезници из РСК бацали су наоружање и војну опрему одлазећи, највећим делом, заједно са породицама у Србију. Линија фронта одбране ВРС тако се увећала за неколико стотина километара, а за коју ВРС није имала људства.
Пошто је НАТО авијација уништила све значајније комуникацијске објекте ВРС (Столице на Мајевици, Троврх код Горажда, објекти на Козари), источни, централни и западни региони РС остали су, како без међусобне везе, тако и без везе с остатком света. Гласине о издаји, продаји територије тајним договорима и заверама су се отргле контроли.
Будући да је систем командовања, веза и логистике био озбиљно нарушен, а негде и у прекиду, ВРС је почела да пати и од неких старешинских пропуста, са којима се једноставно није било могуће носити. После пада РСК, генерали ВРС су начинили неколико крупних грешака. Уместо да се што је брже могуће, делови јединица ВРС на западном делу релоцирају на најосетљивије секторе, они су се бавили Сарајевом и беспотребно држали велике јединице у Подрињу.
У таквим условима МХ снаге су оствариле неколико битних победа. Ситуација је била тешка, одбрана снага КоВ ВРС се ломила под нападима ХВ и АБиХ. Циљ ХВ била је Бања Лука.
Да би се омогућила консолидација одбране копнених снага ВРС, у помоћ својим јединицама полетели су и Рисови са Врбаса.
Авиони су деловали против снага АБиХ и ХВ, које су користиле насталу ситуацију. Пилоти су често полетали самостално на задатак, називајући то „ловом“. Често би са аеродрома Маховљани полетао само један авион типа Орао, који би био натоварен убојним средствима. Пилот би потом кренуо у „лов“ на јединице ХВ и АБиХ, које су често биле у маршевском поретку. По откривању непријатеља, авион би напао циљ углавном користећи касетне бомбе БЛ-755.26
Авијација ВРС је одиграла важну улогу током сламања хрватске офанзивне операције Уна-95. Наиме, тад је ХВ покушала да форсирањем река Уне и Саве заузме Нови Град, Козарску Дубицу, Градишку и Српску Костајницу и тако избије пред сам Приједор и одсече Бања Луку од остатка Републике Српске. Док су се још водиле борбе на мостобрану, са аеродрома Маховљани према зони борбених дејстава полећу два авиона ВРС Ј-21 Јастреб. Том приликом један од авиона Ј-21 Јастреб биће оборен код Новог Града. Пилот се спасао катапултирањем. Спустио се до положаја бораца ВРС, потом је хитно пребачен до Бања Луке. Убрзо затим одлучено је да се употреби авијација на том правцу одбране.
Велики проблем одбрани ВРС чинила је артиљеријска ватра ХВ. Хрватска артиљерија гађала је и колону избеглица на магистралном путу Нови Град-Приједор код села Сводна. У том тренутку, из правца аеродрома Маховљани налећу борбени авиони типа Орао, Јастреб и Супер Галеб В и ПВО ВРС и ућуткују хрватску артиљерију. Потом се авиони окрећу и настављају да дејствују по хрватским снагама, које су биле затечене како појавом српских авиона, тако и добро организованом српском одбраном нападнутог подручја. Авиони Орао и Супер Галеб користили су касетне и класичне авио-бомбе, док су авиони Јастреб непријатеља гађали невођеним ракетним зрнима.
Српском победом на рекама Уни и Сави, створени су услови за покретање контраофанзиве ВРС.
Борбени авиони ВРС имали су неколико дејстава са изузетним ефектима и западно од Приједора и у рејону Санице код Кључа.
За разлику од приступа из 1992. године, кад се у подршци тежишно користио лакши борбени терет, пре свега невођена ракетна зрна, у завршним борбама 1995. године летело се са максималним теретом, укључујући четири носача СН-3-100, са дванаест авио-бомби ФАБ-100 или четири касетне бомбе БЛ-755.
Борбени авиони и хеликоптери В и ПВО били су ангажовани у подршци трупама ВРС на земљи. Том приликом је пилот једног од авиона типа Орао, приметивши непријатељску маршевску колону дејствовао по истој касетним бомбама БЛ-755. Испоставиће се да је то био јуришни батаљон Хамзе из састава 505. брдске бригаде, 5. корпуса АБиХ. Батаљон је претрпео тешке губитке у људству.
Борбени летови изведени у завршници рата били су необичан пример „асиметричног“ односа величине ангажованих снага и ефеката – са неколико десетина летова заустављена је стратешка офанзива противника у условима слома одбране ВРС. Јуришни авиони створили су равнотежу у завршници рата, омогућили консолидацију одбране ВРС и самим тим омогућили контраофанзиву ВРС којом је сачувана Република Српска и омогућен почетак преговора о миру.
Последњи борбени лет обавио је новембра 1995. године пилот Орла поручник Владимир Грујић.
Ваздухопловство ВРС је из рата изашло са 12 изгубљених авиона (четири Ј-22, један НЈ-22, шест Ј-21 и један НЈ-21) и седам изгубљених хеликоптера (пет Газела и два Ми-8Т). Ваздухопловство је имало 13 погинулих пилота (десет пилота авиона и три пилота хеликоптера). Уз то треба навести да је 35 припадника В и ПВО погинуло током испомоћи српској пешадији у завршним борбама, а 26 припадника је погинуло на ракетним и радарским положајима током борби са НАТО авијацијом .
После завршетка борби и потписивањем мировног споразума В и ПВО ВРС се окренуло мирнодопском развоју.
Цитат:Загреб, 21. октобра – Јучерашње изненадно хапшење седморице бивших припадника Седме гардијске бригаде Хрватске војске, зване „Пуме”, из Вараждина, осумњичених за стрељање петорице српских војника у БиХ, данас доноси ново изненађење: загребачки „Јутарњи лист” из својих извора тврди да су међу заплењеном документацијом у кући ухапшеног донедавног активног бригадира ХВ Емила Црнчеца пронађени и артиљеријски дневници из напада на Книн које већ дуже време безуспешно од хрватских власти тражи хашки суд. Ти такозвани „топнички дневници” су доказно средство на суђењу тројици хрватских генерала за ратне злочине (прекомерно гранатирање) почињене током војне акције „Олуја“ и одмах после ње у августу 1995. године над српским становништвом.
Хрватска полиција је већ дуже време водила истрагу у вези са стрељањем петорице српских бораца које је вараждинска бригада „Пуме” под командом Ивана Корадеа, 9. септембра 1995. године, заробила у селу Млиништа код Гламоча у току војне операције „Маестрал“ вођене на основу споразума Изетбеговића и Туђмана. Сви заробљени с потпуковником војске РС Радославом Лакићем на челу убрзо су стрељани близу Корадеовог штаба, о чему је детаљно сведочио још крајем те године заробљени припадник „Пума” Јосип Брачун, на основу чега је, као и других докумената, српска страна пре три године поднела тужилаштву БиХ и хашком суду кривичну пријаву против Ивана Корадеа и још 15 хрватских официра. Уз тај ратни злочин кривичном пријавом је обухваћен и ратни злочин који је иста хрватска бригада починила у Мркоњић Граду, где је откривена масовна гробница са 181 убијеним Србином.
У свему томе јуче ухапшени бригадир Емил Црнчец имао је истакнуту улогу, јер је био један од најближих сарадника Корадеа, који је прошле године убијен у свом родном крају у Загорју у окршају с полицијом после убиства пет особа на том подручју. Црнчец је у свим биткама током протеклог рата био Корадеов начелник штаба бригаде, а уз њега је остао и када је тада већ генерал Кораде због свог необузданог понашања имао све већих проблема с хрватским властима. Са њим је био и када је његов претпостављени у вараждинској крчми пребио и понижавао припадника војне тајне службе СИС Јосипа Марчелана (до рата био заставник у ЈНА, а затим шеф централе СИС-а за Вараждин). И поред тога избегао је кажњавање, а „склоњен“ је тако што је упућен на војно школовање у САД.
Црнчец је у ХВ брзо напредовао, пре две године га је Месић одликовао за војне заслуге, а прошле године је добио безбедносни сертификат НАТО-а. До пре десетак дана био је на функцији заменика начелника Управе за оперативне послове и обуку Главног штаба ХВ, а онда је изненада отишао у пензију. Како откривају медији, препоручено му је са вишег места да тако поступи да га хапшење за ратни злочин не би затекло на високој активној војној функцији, што би била велика срамота за Хрватску војску.
Наиме, како се такође открива, када је завршила истрагу о стрељању петорице заробљених српских војника, полиција је обавестила премијерку Јадранку Косор да ће морати ухапсити бригадира Црнчеца, а о томе је затим обавештен и министар одбране Бранко Вукелић (данас је доживео тешки срчани удар и хитно оперисан у загребачкој болници), после чега је Црнчецу саветовано да се повуче у пензију.
Осумњичени су, као припадници ХВ у операцији „Маестрал 2” 10. септембра 1995. у селима Млиништа и Халапићи, код Гламоча, убили Радослава Лакића, Перу Видовића, Петра Јотановића, Драгослава Мутића, Борислава Вукића и једно за сада неидентификовано мушко лице, припаднике Војске Републике Српске.
Акцију „Маестрал 2” спровеле су јединице Хрватске војске које су се тамо налазиле на темељу Споразума Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића од 22. јула 1995.
Након што су заробљеници 10. септембра 1995. године по наређењу командира јединице раздвојени у две групе, прва је група стрељана испред команде јединице у месту Халапићи, док је друга група одвезена у место Млиниште и тамо стрељана.
Тела ратних заробљеника Видовића, Јотановића, Мутића и Вукића ексхумирана су 16. јула 1996. године из масовне гробнице Камен код Гламоча, док је тело Лакића размењено на граничном прелазу Стара Градишка 4. августа 1997. године.
Цитат:Након довршене криминалистичке обраде на загребачки Жупанијски суд доведена су седморица бивших припадника Седме гардијске бригаде, познатији као “Пуме”. У пратњи полиције стигли су Емил Црнчец, Тихомир Шаровић, Антун Новачић, Роберт Прецехтјел, Ненад Јуринец, Горан Гаћа и Роберт Берак. Сви они приведени су уз казнену пријаву због казненог дјела ратног злочина против ратних заробљеника. Пред истражним суцем Зденком Посавцем већина се бранила шутњом. Само један од оптуженика, који је претходно свој исказ дао у полицији уз присуство одвјетника, код њега је и остао.
Седморица су након саслушања у притвору провела 48 сати, након чега су пуштена на слободу. Занимљиво је да је код Црнчеца полиција у претресу куће пронашла чак три кутије пуне војне документације, која се наводно односи на операције “Бљесак”, “Олуја” и “Маестрал”. Велико је питање што су ти документи радили код овог донедавно високо позиционираног часника Хрватске војске. Црнчец се бранио исказом да је споменуту документацију прибавио како би написао књигу. Неки медији су објавили да се ради о документацији у којој се налазе и фамозни топнички дневници.
Тијело искориштено за замјену
Припадници “Пума” осумњичени су да су 9. и 10. рујна 1995. код Гламоча у Босни и Херцеговини, по налогу свог тадашњег заповједника Ивана Корадеа, након заробљавања ликвидирали петорицу припадника војске Републике Српске: Радослава Лакића, Перу Видовића, Петра Јотановића, Драгослава Мутића, Борислава Вукића и једног још неидентифицираног мушкарца. Да ли намјерно или ненамјерно, тисак је одлучио прешутјети чињеницу да је Лакић заправо потпуковник, који је био командант бригаде из Првог крајишког корпуса војске Републике Српске, а претходно је био на дужности команданта корпусне Војне полиције.
Почетком рујна 1995. године јединице Хрватске војске, након завршене операције “Олуја”, ангажиране су у борбама против војске Републике Српске из подручја Гламоча и Грахова према Шипову, Мркоњић Граду и Дрвару. “Пуме” су биле ангажиране у нападима на српске снаге које су биле у дефанзиви. У циљу да извиди каква је ситуација на планинском пријевоју Млиништа, Лакић се у џипу с возачем и пратиоцима упутио цестом према линији фронте и упао у засједу, када је и заробљен.
Извјесни Јосип Брачун, припадник “Пума”, касније и сам заробљен од стране српских снага, испричао је како су Лакић и пратња заробљени живи, али да су након одлуке претпостављених из команде “Пума” били ликвидирани. Српски извори тврде да је том приликом Брачун на фотографији препознао потпуковника Лакића.
Сви убијени заробљеници били су сахрањени у масовној гробници Камен код Гламоча, дакле доста далеко од самог мјеста заробљавања, што указује на добру организацију.
– Приликом ексхумација из масовне гробнице Камен, у којој је 1996. године пронађено 108 тијела, констатовано је да једно тијело недостаје. Наиме, када се екипа за ексхумацију приближила тијелу број 43, напрасно је, без разлога, ексхумација прекинута. Касније је установљено да је то било Лакићево тијело. Дакле, приликом ексхумације се знало које је тијело било Лакићево. Касније је тијело одвежено на непознату локацију и размијењено за пилота ХВ-а Рудолфа Перешина 1997. године. Дакле, неко из врха ХВ-а и ХВО-а искористио је Лакићеве посмртне остатке да би добио тијело високорангираног припадника ХВ-а, који је у авиону оборен у акцији “Бљесак” – каже Јанко Велимировић из Центра за истраживање ратних злочина у Бањалуци.
И Кораде би био оптужен
Одлука да се ликвидирају заробљени српски војници и официр, данас је јасно, била је одлука хрватскога генерала Ивана Корадеа, неприкосновеног заповједника “Пума”. Његов најближи сурадник и донедавно замјеник начелника Управе за оперативне послове и обуку Главног стожера, био је бригадир Емил Црнчец. Да Корадеа на крају нису убили хрватски специјалци у Загорју, данас би обојица били оптужени за ратни злочин.
Црнчец се такођер с Корадеом, који је тада одбијао своје смјењивање, 1997. године из протеста затворио у вараждинску војарну, након чега је одслужио мјесец дана казне у војном затвору Лора. Са својим шефом судјеловао је и у казненој експедицији у вараждинском ресторану “Бијели коњ” када су претукли и мучили умировљеног дјелатника СИС-а Јосипа Марчелана. Када је вијест о неминовном хапшењу бригадира Црнчеца дошла до уреда премијерке Јадранке Косор, убрзано је умировљен.
За многе часнике ХВ-а то је било велико изненађење, јер је његова војна каријера након рата ишла узлазном путањом. Школован је у САД-у, био је у пратњи начелника Главног стожера приликом службеног посјета оружаним снагама СР Њемачке. Предсједник Стјепан Месић одликовао га је Редом бана Јелачића, а касније на приједлог министра Бранка Вукелића похвалио за натпросјечне резултате у извршавању постављених задаћа. За Хрватску, која је данас пуноправна чланица НАТО савеза, овакво хапшење високог часника значи велику срамоту и имат ће далекосежне посљедице.
Пуковник Радослав Лакић био је један од ријетких официра, ако не и једини часник који је у ратовима на простору бивше Југославије убијен као ратни заробљеник.
Вишнар: Нема оправдања за непоштивање Женевске конвенције
– Подаци с којима располажем и којима се служи истрага указују на то да се такав чин убијања ратних заробљеника доиста догодио и да се може приписати воду ХВ-а под изравним заповједништвом генерала Корадеа. Ради се о раздобљу када су се босански Срби сабрали и Хрвати су имали јако пуно губитака, поготово “Пуме”. О овом злочину почело се шушкати тек након ексхумације, али тада никоме није падало на памет стати на пут умировљеном хулигану. Спојили су се сви елементи ратне судбине. Заробљеници су били малтретирани да би одали додатне информације, јер су Хрвати имали јако пуно губитака, а на то се надовезао и сам карактер Корадеа. Сви актери оптужени за злочин били су у његовом најужем кругу. Подсјетимо, Хрватска је данас чланица НАТО савеза и такве ствари се не могу покривати прашином, а притисак Европе је такав да, чини ми се, ни откривање злочина над цивилима око Мркоњић Града неће дуго чекати – каже за “Новости” војни аналитичар Фран Вишнар и додаје како нема оправдања за непоштивање Женевске конвенције.
– Ако се ради о официрима, дочасницима или резервистима, након заробљавања дужни су рећи своје име и презиме, чин и јединицу у којој служе, а за све остало нису дужни давати информације. Њих не треба малтретирати да кажу више. Они очигледно нису били довољно кооперативни за давање оперативних података, али ни у једном случају не постоји оправданост да се над њима извршава смртна казна, и то без обавјештавања више наредбодавне инстанце – каже Вишнар.
Цитат:Бањалука – Злочине које су у ,,Олуји” починили припадници Четврте сплитске и Седме вараждинске бригаде Хрватске војске аминовала је „Сплитска декларација” коју су 22. јула 1995. године потписали Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман са сарадницима. Реч је о удруженом злочиначком подухвату једино живих потписника декларације Крешимира Зубака и Хариса Силајџића, каже за наш лист Јанко Велимировић, в. д. директора Центра за истраживање ратних злочина из Бањалуке.
Пуковник Радослав Лакић, Перо Видовић, Драгослав Мутић, Борислав Вукић и Петар Јотановић прво су, крајем августа 1995. године, заробљени недалеко од Млиништа на средокраћи пута од Мркоњић Града према Гламочу, да би истог дана били убијени. Извори блиски безбедносној служби Војске Републике Српске тврдили су тада да је „пуковника Лакића убио возач Гојка Шушка, а осталу четворицу припадници јединице која је била под директном командом Винка Кораде, команданта вараждинских „Пума”, односно његовог заменика Емила Црнчеца.
– После смрти Ивана Кораде за злочин над пет заробљених припадника Војске Републике Српске најодговорнији је недавно пензионисани бригадир Емил Црнчец који је, само пре неколико месеци био и кандидат за хрватског представника у штабу НАТО-а – појашњава Велимировић и додаје да је „крунски сведок у овом процесу Јосип Брачун, војник Седме бригаде којег су у „Олуји” заробили припадници Војске Републике Српске.
Његова изјава дата након заробљавања, прослеђена је надлежнима у Министарству унутрашњих послова Републике Српске које је, касније, тај предмет проследило Државном одвјетништву Хрватске које је, тек пре неколико дана, ступило у акцију.
Током акције „Јужни потез”, у којој је окупирано осам западнокрајишких општина, само на правцима напада Четврте и Седме бригаде Хрватске војске, убијено је око двеста педесет углавном заробљених српских бораца и цивила.
У селу Потоци, тридесетак километара далеко од Дрвара, „Пуме” су умориле Раду, Даницу, Ану и Јована Марчету, Стеву Дамјановића и Блажу Ђаковића. Несрећни сељани, сви старији од шездесет година, који су окупаторе дочекали на кућном прагу верујући да их неће побити, касније су спаљени у својим кућама.
У суседном Видовом селу хрватски војници уморили су старицу Боју Кнежевић, њеног супруга Гојка и сина Веселка, као и на десетине њихових комшија који нису хтели да беже.
Хрвати су се ових дана ангажовали око злочина које је починила Седма бригада иако су знатно већи и стравичнији они које је починила Четврта сплитска бригада – попут убиства више од 180 углавном српских цивила пронађених у масовној гробници у Мркоњић Граду у марту 1996. године. Уз злочине почињене у „Олуји” у западнокрајишким општинама помињу се и многа данас позната имена попут Љубе Ћосића Ројса који је са хрватским јединицама ушао у Грахово и друга места која је окупирала Хрватска војска, рекао је на крају Јанко Велимировић.
Славиша Сабљић
-----------------------------------------------------------
Хапшење због убиства пет српских војника у БиХ
Загреб – Због сумње да су убили петорицу српских војника заробљених у Млиништима у Босни и Херцеговини током акције „Маестрал” у септембру 1995. ухапшена су седморица бивших припадника 7. гардијске бригаде „Пума” из Вараждина, пренели су хрватски медији позивајући се на неименоване изворе, јавља Бета.
Портпаролка Тужилаштва Мартина Михордин рекла је агенцији Хина да не може изнети никакве детаље, осим да ће за случај бити надлежно загребачко Жупанијско државно тужилаштво.
koji su Slovenci dobro organizovanim medijskim spektaklom 
pretvorili u dramatičnu pobjedu. Onda je prerastao u pravi rat u Hrvatskoj , zatim u kasapnicu u Bosni, da bi se u ostatku Jugoslavije pretorio u bezumni vrtlog koji je u sebe usisao najveće države svijeta ( str.6)."
(06-11-2017, 05:58 PM)Mekenzi Пише: Srbija je 1990 godine trebala da prva proglasi nezavisnost od Jugoslavije, da rasturi JNA, i da je odmah prihvati realnost a to su NATO, Amerika i tadašnja EZZ.Takođe Srbima bi garantovala prava u okviru Hrvatske i Bosne.
Takodje tad je trebalo dozvoliti NATO da napravi svoje baze na teritoriji Srbije i da imaju na raspolaganje sve resurse.
Da smo to uradili spasili bi desetine hiljada zivota a Srbi bi ostali u Krajini a Kosovo bi bilo u sastavu Srbije.
Ovako sve što nismo potpisali prvog dana, potpisali smo uz teške gubitke, vojne poraze, sankcije godinama kasnije.
Svakog piginulg vojnika JNA i civila mi je žao i svakog ko je izbegao i napustio ognjište.
A mrtvom Miloševiću želim da gori u paklu govedo jedno, što je srpsku decu i nejač slao u klanice da bi na kraju potpisivao kapitulacije kada je bio potučen vojno do nogu u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni.
Srbiji nikad više da se ne desi Milošević.
(06-11-2017, 09:19 PM)Mekenzi Пише: Bolje da smo ih otpisali 1990 godine nego sto smo predali Krajinu ustašama koji su nas u dve vojne akcije potukli i istrebili za manje od 24h isto važi i za Kosovo samo tamo smo se 77 dana branili. NATO nas je sravnio sa zemljom. 2000 srpskih vojnika oči policajaca je poginulo, na klanici Košare za dva meseca poginulo je preko 150 golobradih mladića.
Slati jadnu decu u vojsku da bi ginuli a on na Dedinju se sladio kavijarom karao onu baba julu, a sin mu nosio gajbe da zaradi prvi milion, gde nikada nije imao muda da ode na prvu liniju fronta ili da obidje vojnike na KOSOVU,a kamoli u Krajini koju nikada nije priznao i od početka je za krajinu TRAŽIO REŠENJE U SASTAVU HRVATSKE KAO I RS U SASTAVU BOSNE.
Da je prihvaćen Z4, Rambuje kao što je prihvaćen posle vojne kapitulacije JNA od strane hrvatske vojske Dejton, i kao što se danas gura zao na Kosovu Srbi bi bili spašeni u Kninu i dole.
Međutim Milošević je voleo da se kocka sa sudbinom srpskog naroda. Glumio je velikog igrača koji je vukao katastrofalne amaterske neznaličke poteze na ratnoj šahovskoj tabli raspale i nepostojeće države. Igrajući igru sa svetskim, prefrigranim medjunarodnim likovima u takvoj borbi ko kad bi FK Sopot igrao protiv Real Madrida nije imao šanse ne za gol šansu nego nije prešao ni na pola terena.
Sloba je imao narod uza sebe. U to vreme kad je bilo vrelo, trebalo je paziti na svaki život svakog Srbina, i biti hladne glave i biti saveznik najjačih svetskih sila koje su redom priznavale države Jugoslavije.
Sloba je pokušao da spašava Jugoslaviju, verujući u tu ideologiju.Jugoslavija je bila mrtva onog trenutka kada su Slovenci napustili sednicu, tad je bio kraj, kasnije svi referendumi su pokazali da više niko ne želi da Beogradom da ima bilo šta.
Kada su se dogodile demokratske promene uvedeno višestranački sistem i kada je kod ostalih naroda proradio nacionalizam pogotovo kod Hrvata tada je diplomatija i savez sa zapadnim silama trebalo da odigra svoje.
Umesto toga mi smo upali u klanicu i vrtlog. Ne znajući šta činiti. Srbe koji su se pobunili u Hrvatskoj i Bosni nikada nismo priznali a slali smo vojsku i sve ostalo.
Na medjunarodnoj sceni bili smo kao od kuge bolesni, svi su bežali od nas, izolovani, pod sankcijama, restrikcijama u bedi i siromaštvu, čekajući za hleb i jogurt i redovi ispred ambasada, ni smo znali šta da radimo, a Sloba se ponašao kao da vodi ogromnu državu bahato, surovo što je dovodilo zapadne sile u položaj neprijateljstva prema Srbiji.
Sve to Miloševićevog ne snalaženje, izbacivanje i izolovanje iz svih medjunarodnih institucija imala je za ulogu vojnu reakciju zapada, kada su udarile ustaše Milošević se predao, sve, pobegao ostavljajući narod na milost i nemilost ustašama i Šiptarima, povlačeći konstantno svoju poraženu vojsku od Slovenije do Kosova povukao se u svoj bunker odatle smo ga isterali i predali sudu pravde, nažalost trebalo mu je presuditi kao Čaušesku bračnom paru. Desetine hiljada života je otišlo Gospodu a preko milion proterano. Zamisli koliko je on duša srpskih nosio.
Posle pada Srbijai dolaskom demokratskih snaga, Srbija je postala poslednja demokratka zemlja u Evropi sa 10 godina zakašnjenja, vratila se na međunarodnu scenu, vratila se u UN, u savet Evrope,u sve druge međunarodne organizacije, danas je Srbija koliko toliko normalna zemlja, u kojoj dolazi i car Putin, i Kinez i Amerikanci.
Čak je imala predsednika u UN.
Srbija treba da zadrži put mira i stabilnosti ulaskom u EU i eventualno NATO.Srbiji nikad više ne treba Jugoslavija, Milošević, JNA ako želimo mir i demokratiju i građansko normalno društvo. Srbin više nikada ne treba da gine ko 90-ih.
Mir, mir, brate mir.
Pametnom dosta!
