Оцена Теме:
  • 12 Гласов(а) - 4.5 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Квиз- Српска историја

(23-12-2017, 09:06 PM)Бенито Пише:  У овом случају ниси у праву, Алекса је предложио тај назив због тога што су Српски соколи на Мајевици основани још 1908. године, а и Керовић и Лазаревић су још у раном детињству били чланови. Зато је изабрано то име.

Донекле оправдано, мора се признати.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

Уосталом, ово све Милослав много боље зна, а верујем да и познаје Живојина Керовића ( не знам да ли је још жив). Мислио сам да ће Милослав нешто од овога одговорити, али он је мудро чекао да се упецам, па да ме исправља. Међутим, ЈокЈокЈок
Одговори

Ово за одсецање главе је сигурно тачно. То сам прочитао из више различитих извора. Постављао сам раније на форуму изјаву једног Керовићевог четника. Он, такође, то помиње.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

Па, он је примарни извор јер је био присутан, а неким чудом је преживео. Живојин Керовић је читаву причу око војводине главе реконструисао; где су је носили , излагали и изругивали.
Могу овде да изнесем и бројеве жртава, ухапшених и малтретираних људи по Мајевици, али да не загушујемо квиз.
Перуне, постави питање.
Одговори

Како се звао курир војводе Керовића?

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Имао је , ваљда, више курира.
Одговори

Do pogibije vojvode Kerovića i trodnevnih žestokih borbi sa jedinicama Ozne došlo je nakon priznanja jednog zarobljenog četnika na kom je terenu vojvoda imao sklonište za zimovanje . Velike snage Ozne pod vođstvom Branka Stojanovića Krvavog opkolile su prostor Jaseničkih šuma iznad Srebrenika na zapadnim stranama Majevice . Sa vojvodom u zemunici se nalazilo ukupno 25 četnika i 18 januara 1946 g našli su se u potpunom okruženju usled pomenute izdaje . Zanimljivo je da su partizanske snage odabrale za obračun sa vojvodom Krstovdan , ali su se borbe protegle i na Bogojavljenje i završene su vovjvodinom pogibijom na Jovanj-dan 1946 godne .

Treba posebno istaći da su se opkoljeni četnici 18 januara noći uz nadčovječanske napore i herojstvo uspijeli probiti iz potpunog okruženja , ali su partizanske snage uvodile u borbu i gonjenje svježe odmorne jedinice . Borbe su se nastavile na prevojima Majevice , zatim u selu Lukavici , pa Brusnici , Pirkovcima i završile se na Vukosavcima blizu Tobuta , rodnog mjesta vojvode Kerovića .
Navodimo sjećanje Miloša Kojića (zvanog prase) preživjelog učesnika ovih događaja , a Bog nam je svjedok da je to sve istina: "U pola noćikada je Milorad Šakotić (zvani Mali Vrnto) zamijenio LJubu Prodanovića na straži zapucalo je , i svi smo poskakali . Tada jebio Krstovdan samo koji minut poslije pola noći . Prvi je izletio Dušan Miljenović (zvani Sadaljica) i odmah je bio pokošen , a odmah za njim i Panto Marković (zvani Šinterović). Treći je izašao Dejan Kerović (Tešić) i skočio pod jednu kadu od bukve koja se tu nalazila . Podvukao se pod tu kladu i tek sutradan kada je saznao o pogibijama predao se partizanskim vlastima u Jasenici . Drago Kerović je odmah ispod baze ranjen u nogu u list i tako ranjen se sklonio u snijeg i prekosutridan stigao do sestre Anuše u Preliće u Tobut.
Тада га је родбина због лечења одвезла у Лопаре, али капетан Озне Миша Стефановић ( Бугарче ) убио га је у планини, а тело му је након 15 дана пронашао отац и сахранио у гробље у Тобуту звано Светљика. Милан звани Калавра је погинуо где је Драго Керовић рањен .Лука Јурошевић је рањен у ногу у потоку и склонио се испод жила под окапину, а и он се сутрадан предао. Мало више од потока на једној узбрдици је погинуо Неђо Шакотић ( звани велики Врнто ) старији брат Милорадов, а даље од њега на једно пет метера је пао рањен Митар Керовић, млађи брат Војводин. Онда је наишао Бранко Крвави и из пиштоља је убио рањеног Митра. За то време док су се они задржали око Митра ми смо се домогли брда", прића нам Којић.
Којић затим наставља:" Кренули смо према Станари, па према Беговој води, али је ту била заседа па смо скренули према Лукавици. Перо Милатић се од нас одвоји ту у шуми и склони се у село Лукавицу, где га ухвате партизани и убију. Ми смо ту у шуми наложили ватру и мало се огрејали и тог 19.јануара на Богојављање кренемо у Брусницу. У кући Цвијетина Симикића ( Гудураша ) смо оставили жену Војводину Љепосаву, јер је била рањена у бут, али када је ухапшена није смела никоме рећи, тако да иследници то нису ни открили. Ми смо прешли преко Гњице у шуму према Тисовици у селу Пирковцима .У Тисовици у Савића колибама смо наложили ватру и мало се огрејали, а у свануће су нас напали, па смо опет под борбом кренули према Пирковцима. Ја сам носио Војводин русак и ташну па сам то сакрио у једну шупљу букву, али како је снег био дубок и партизани ишли одмах за нама, видели су траг према букви и нашли су то.
Партизани затим пристигну Гају Гајића ( Симића ) из Лопара и Душка Вујачића из Брчког , поручника старе Југословенске војске, и они се обојица убију, а нису се хтели предати. У Пирковцима смо скренули у кућу Раде Тодоровића где је остао у кући на тавану Цвијан Савић из Пирковаца., кнез Пирковачки пре рата. Међутим, Радина жена Аница проказа Цвијана партизанима, а они га позови на предају , али он не хтеде и убије се. Милорад Керовић и Славко Шакотић ( Јока ) крену у кућу удовице Маре која је пустила у кућу Војку Лукића из Тобута. Милорад се сакрије у уџеру, а Славко у кућу, али пошто су наишли партизани морали су да се предају. Тада се Милорад Шакотић ( Врнто ) предао ниже Марине куће.
Код куће Јакова Тешића, Љубо Продановић уђе у шупу и преврне на себе једну кацу док су прошл
80; партизани, а сутрадан се и он предао. Одатле смо стигли до куће Ђорђа Лукића из Пирковаца који нам, на Радивојево тражење изнесе ракије, тако да смо се мало окрепили, а онда се кроз шуму пребацимо до куће Срећка Керовића рођака Војводиног. Тада смо приметили да иде колона партизана из Лопара према нама, па смо одмах морали продужити према Тобуту. Али на брду изнад Вукосаваца примете нас неки цивили, па ми кренемо низ брдо према Рикановићима и Новаковићима. На том месту после уласка у безизлазну ситуацију Живан Костадиновић је убио прво свог брата Будимка, а затим и себе да не би пао жив крвницима у руке. Дику Савића из Пирковаца ухвате партизани и измасакрирају, док је Миливоје Савић, Цвијанов син убио сам себе, а Јован Марковић из Лопара погинуо у борби.
avatar

" Тако смо остали само ја и Војвода Радивоје" сведочи нам Војводин курир звани Прасе." Он је ишао напред а ја за њим. Ја му рекох да ранише и мене. Тада ме он жалосно погледа, узе пиштољ, тихо рече неколико речи, и опали себи метак у слепочницу и паде поред потока. У томе избише и гониоци и свезаше ме у неку жицу, али Војводи не смеју да приђу. Он лежи крај потока, а они пузе по снегу и приближавају му се, па онда мене рањеног и свезаног питају да ли је жив, нашто сам им рекао да није. Онда му приђе један официр кога зову Живко Танацковић , стаде ногом на прса и одсече Војводи главу. Онда пође да и мене обори и закоље, али му други не дадоше и отеше му нож. У том стигоше и моја два рођака који су били теренци, а били су негде на слави Св. Јована, па су излетели напоље када су чули пуцњаву и спасише ме.
Одатле ме потерају у Лопаре и када смо прелазили преко реке Гњице један се попне мени на леђа да га понесем. Ја онако рањен и мали носим га, а он савио ноге у коленима да их не окваси, а ја када сам био насред реке чучнем и спустим га у воду. " Шта то уради?" упита ме. "Да би ме убио" велим ја. " Е да сам то хтео убио би те горе", тако се то заврши. Онај Живко је и даље носио Војводину главу, ваљда је хтео у Лопарама де се похвали како је он јунак. Дотераше нас у Лопаре и затворише у неку бараку у којој нађох Милорада Керовића, Милорада Шакотића и Лазара Медића ( Бузића )што нас је издао. Ту се мене и Милорада Шакотића свезали за косе пошто су нам биле дуге, а онда су нас оборили и свезали за један стуб и почели да играју козарачко коло пред нама. Ту у кућу је дошао и Бранко Крвави и рекао им да ме престану тући, па се онда стишало. Кад је освануо 21.јануар дошли су Спасоје Шакотић, Васо Васић и још неки људи и питају ко је у Тобуту 1945.године убио Радослава Лукића и Будимка, Васиног сина. Васо и Спасоја кажу да нисмо ми већ неки други који нису живи. Око подне дође камион отворени без цираде, а снега на њему око 30.цм. Ми онако на снегу чучнемо- ја и Милорад Шакотић, јер смо били заједно свезани, док су заједно били Лазар и Славко, а одвојено Милорад Керовић, Војводина жена Љепосава, а са њима и Цвијан Симикић ( Гудураш ). Цвијан ту ништа није крив, али је пуно пропатио. Тада камион крене и довезе нас у Тузлу.
Када смо дошли у Тузлу истераше нас из камиона, поставише један сто и дигоше мене и Милорада Шакотића да онако свезани стојимо на столу да нас боље народ види. Вероватно су они били пре разгласили па се окупило много народа. Када су нас тако поставили на сто ударише неки колац, тако да је глава била између мене и Милорада, мало изнад наших глава. Онда дође један од официра и слика нас двојицу онако са Војводином главом",[i] завршава опис ових збивања Милош Којић Прасе, верни Војводин курир.

Do pogibije vojvode Kerovića i trodnevnih žestokih borbi sa jedinicama Ozne došlo je nakon priznanja jednog zarobljenog četnika na kom je terenu vojvoda imao sklonište za zimovanje . Velike snage Ozne pod vođstvom Branka Stojanovića Krvavog opkolile su prostor Jaseničkih šuma iznad Srebrenika na zapadnim stranama Majevice . Sa vojvodom u zemunici se nalazilo ukupno 25 četnika i 18 januara 1946 g našli su se u potpunom okruženju usled pomenute izdaje . Zanimljivo je da su partizanske snage odabrale za obračun sa vojvodom Krstovdan , ali su se borbe protegle i na Bogojavljenje i završene su vovjvodinom pogibijom na Jovanj-dan 1946 godne .

Treba posebno istaći da su se opkoljeni četnici 18 januara noći uz nadčovječanske napore i herojstvo uspijeli probiti iz potpunog okruženja , ali su partizanske snage uvodile u borbu i gonjenje svježe odmorne jedinice . Borbe su se nastavile na prevojima Majevice , zatim u selu Lukavici , pa Brusnici , Pirkovcima i završile se na Vukosavcima blizu Tobuta , rodnog mjesta vojvode Kerovića .
Navodimo sjećanje Miloša Kojića (zvanog prase) preživjelog učesnika ovih događaja , a Bog nam je svjedok da je to sve istina: "U pola noćikada je Milorad Šakotić (zvani Mali Vrnto) zamijenio LJubu Prodanovića na straži zapucalo je , i svi smo poskakali . Tada jebio Krstovdan samo koji minut poslije pola noći . Prvi je izletio Dušan Miljenović (zvani Sadaljica) i odmah je bio pokošen , a odmah za njim i Panto Marković (zvani Šinterović). Treći je izašao Dejan Kerović (Tešić) i skočio pod jednu kadu od bukve koja se tu nalazila . Podvukao se pod tu kladu i tek sutradan kada je saznao o pogibijama predao se partizanskim vlastima u Jasenici . Drago Kerović je odmah ispod baze ranjen u nogu u list i tako ranjen se sklonio u snijeg i prekosutridan stigao do sestre Anuše u Preliće u Tobut.
Тада га је родбина због лечења одвезла у Лопаре, али капетан Озне Миша Стефановић ( Бугарче ) убио га је у планини, а тело му је након 15 дана пронашао отац и сахранио у гробље у Тобуту звано Светљика. Милан звани Калавра је погинуо где је Драго Керовић рањен .Лука Јурошевић је рањен у ногу у потоку и склонио се испод жила под окапину, а и он се сутрадан предао. Мало више од потока на једној узбрдици је погинуо Неђо Шакотић ( звани велики Врнто ) старији брат Милорадов, а даље од њега на једно пет метера је пао рањен Митар Керовић, млађи брат Војводин. Онда је наишао Бранко Крвави и из пиштоља је убио рањеног Митра. За то време док су се они задржали око Митра ми смо се домогли брда", прића нам Којић.
Којић затим наставља:" Кренули смо према Станари, па према Беговој води, али је ту била заседа па смо скренули према Лукавици. Перо Милатић се од нас одвоји ту у шуми и склони се у село Лукавицу, где га ухвате партизани и убију. Ми смо ту у шуми наложили ватру и мало се огрејали и тог 19.јануара на Богојављање кренемо у Брусницу. У кући Цвијетина Симикића ( Гудураша ) смо оставили жену Војводину Љепосаву, јер је била рањена у бут, али када је ухапшена није смела никоме рећи, тако да иследници то нису ни открили. Ми смо прешли преко Гњице у шуму према Тисовици у селу Пирковцима .У Тисовици у Савића колибама смо наложили ватру и мало се огрејали, а у свануће су нас напали, па смо опет под борбом кренули према Пирковцима. Ја сам носио Војводин русак и ташну па сам то сакрио у једну шупљу букву, али како је снег био дубок и партизани ишли одмах за нама, видели су траг према букви и нашли су то.
Партизани затим пристигну Гају Гајића ( Симића ) из Лопара и Душка Вујачића из Брчког , поручника старе Југословенске војске, и они се обојица убију, а нису се хтели предати. У Пирковцима смо скренули у кућу Раде Тодоровића где је остао у кући на тавану Цвијан Савић из Пирковаца., кнез Пирковачки пре рата. Међутим, Радина жена Аница проказа Цвијана партизанима, а они га позови на предају , али он не хтеде и убије се. Милорад Керовић и Славко Шакотић ( Јока ) крену у кућу удовице Маре која је пустила у кућу Војку Лукића из Тобута. Милорад се сакрије у уџеру, а Славко у кућу, али пошто су наишли партизани морали су да се предају. Тада се Милорад Шакотић ( Врнто ) предао ниже Марине куће.
Код куће Јакова Тешића, Љубо Продановић уђе у шупу и преврне на себе једну кацу док су прошл
80; партизани, а сутрадан се и он предао. Одатле смо стигли до куће Ђорђа Лукића из Пирковаца који нам, на Радивојево тражење изнесе ракије, тако да смо се мало окрепили, а онда се кроз шуму пребацимо до куће Срећка Керовића рођака Војводиног. Тада смо приметили да иде колона партизана из Лопара према нама, па смо одмах морали продужити према Тобуту. Али на брду изнад Вукосаваца примете нас неки цивили, па ми кренемо низ брдо према Рикановићима и Новаковићима. На том месту после уласка у безизлазну ситуацију Живан Костадиновић је убио прво свог брата Будимка, а затим и себе да не би пао жив крвницима у руке. Дику Савића из Пирковаца ухвате партизани и измасакрирају, док је Миливоје Савић, Цвијанов син убио сам себе, а Јован Марковић из Лопара погинуо у борби.
avatar

" Тако смо остали само ја и Војвода Радивоје" сведочи нам Војводин курир звани Прасе." Он је ишао напред а ја за њим. Ја му рекох да ранише и мене. Тада ме он жалосно погледа, узе пиштољ, тихо рече неколико речи, и опали себи метак у слепочницу и паде поред потока. У томе избише и гониоци и свезаше ме у неку жицу, али Војводи не смеју да приђу. Он лежи крај потока, а они пузе по снегу и приближавају му се, па онда мене рањеног и свезаног питају да ли је жив, нашто сам им рекао да није. Онда му приђе један официр кога зову Живко Танацковић , стаде ногом на прса и одсече Војводи главу. Онда пође да и мене обори и закоље, али му други не дадоше и отеше му нож. У том стигоше и моја два рођака који су били теренци, а били су негде на слави Св. Јована, па су излетели напоље када су чули пуцњаву и спасише ме.
Одатле ме потерају у Лопаре и када смо прелазили преко реке Гњице један се попне мени на леђа да га понесем. Ја онако рањен и мали носим га, а он савио ноге у коленима да их не окваси, а ја када сам био насред реке чучнем и спустим га у воду. " Шта то уради?" упита ме. "Да би ме убио" велим ја. " Е да сам то хтео убио би те горе", тако се то заврши. Онај Живко је и даље носио Војводину главу, ваљда је хтео у Лопарама де се похвали како је он јунак. Дотераше нас у Лопаре и затворише у неку бараку у којој нађох Милорада Керовића, Милорада Шакотића и Лазара Медића ( Бузића )што нас је издао. Ту се мене и Милорада Шакотића свезали за косе пошто су нам биле дуге, а онда су нас оборили и свезали за један стуб и почели да играју козарачко коло пред нама. Ту у кућу је дошао и Бранко Крвави и рекао им да ме престану тући, па се онда стишало. Кад је освануо 21.јануар дошли су Спасоје Шакотић, Васо Васић и још неки људи и питају ко је у Тобуту 1945.године убио Радослава Лукића и Будимка, Васиног сина. Васо и Спасоја кажу да нисмо ми већ неки други који нису живи. Око подне дође камион отворени без цираде, а снега на њему око 30.цм. Ми онако на снегу чучнемо- ја и Милорад Шакотић, јер смо били заједно свезани, док су заједно били Лазар и Славко, а одвојено Милорад Керовић, Војводина жена Љепосава, а са њима и Цвијан Симикић ( Гудураш ). Цвијан ту ништа није крив, али је пуно пропатио. Тада камион крене и довезе нас у Тузлу.
Када смо дошли у Тузлу истераше нас из камиона, поставише један сто и дигоше мене и Милорада Шакотића да онако свезани стојимо на столу да нас боље народ види. Вероватно су они били пре разгласили па се окупило много народа. Када су нас тако поставили на сто ударише неки колац, тако да је глава била између мене и Милорада, мало изнад наших глава. Онда дође један од официра и слика нас двојицу онако са Војводином главом",[i] завршава опис ових збивања Милош Којић Прасе, верни Војводин курир.

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом.
Одговори

Драгослав Марковић-Марко са Мајевице је такође био његов курир. После тога је радио за Озну. Наставите ви.

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

(23-12-2017, 09:12 PM)Бенито Пише:  Уосталом, ово све Милослав много боље зна, а верујем да и познаје Живојина Керовића ( не знам да ли је још жив). Мислио сам да ће Милослав нешто од овога одговорити, али он је мудро чекао да се упецам, па да ме исправља. Међутим, ЈокЈокЈок
Нисам знао то.
Одговори

Немој сад да одеш , пар минута, док напишем број жртава на Мајевици по истраживањима Љубомира Керовића.

Дакле овако:
" На Мајевици је убијено 1750 четника, док је комуниста убијено око 600. ( Овде није раздвајао НОВј- иако је то огроман број) Убијено је и 501 дијете, а 4200 цивила. "
Из књиге:
Попис српских жртава на подручју Источне Семберије- Љубомира Керовића

Молим те прокоментариши ово, јер ово су заиста застрашујући бројеви.
Немам баш ту књигу, него човек наводи ове бројеве из те књиге. Ради се о часном човеку, тако да сигурно није преправљао. А ако неко има Керовићеву књигу, може да провери тачност.
Одговори

Ево једно лако, право за Поручника.

Операција Моргенлуфт, против четника у народу је била познатија као?

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

Зорњак?Јок
Извињавам се због ове врсте хумора, али било је јаче од мене.Ваистину!
Одговори

(24-12-2017, 11:41 AM)Бенито Пише:  Зорњак?Јок
Извињавам се због ове врсте хумора, али било је јаче од мене.Ваистину!

Да Милутин устане из гроба сад би те стрељао.

Није то. Кад се одвијала та операција? Који је тада био празник?

,,Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао."
Одговори

Петровдан?
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним