[Ултрадесничар]

Доктор који је са Исланда дошао да лечи Србе у рату


Живот је доктора са Исланда Јоханеса Аскеволда Јоханесена у време рата нанео у Србију. Његова помоћ нашем народу дирнула је све, а сада грађани Рековца желе да му захвале. Покренута је иницијатива да се, поред улице која већ носи његово име, по њему назове и здравствена установа у Рековцу.



Јоханесен је рођен на Исланду, од оца Норвежанина из Бергена и мајке Исланђанке. После студија медицине у Копенхагену одлази у Лондон. Тамо наилази на оглас у коме су се тражили лекари, који би са Црвеним крстом отишли у Србију у којој је отпочео рат 1914. године. У Србији му најбољи пријатељ са студија умире од тифуса, али он наставља да ради у српској војсци, и са њом се повлачи преко Албаније.

По избијању Другог светског рата, прикључује се партизанским јединицама и већину времена проводи као лекар у тадашњим главним болницама овог покрета. Упркос херојском држању током рата, био је познат по својој скромности.

– У исландским новинама из 1965. се појавио занимљив чланак о детаљу из његовог живота у Рековцу. У тексту се говори о томе како је у Рековцу живело доста ромске деце, а Немци су и ову популацију, коју су третирали као нижа бића или животиње, пребацивали у концентрационе логоре. Једног дана су Немци дошли до Рековца у намери да их покупе и одведу у логор. Један од њих је отрчао доктору Јоханесену да га моли за помоћ иако није знао како му овај може помоћи.

Доктор је размишљао неколико тренутака, не зато што је оклевао у одлуци, већ на који начин би он то могао спровести. Тада је зграбио своју докторску торбу и велико парче папира, пошавши према кући ових људи. Узео је велико парче папира и на њему великим словима написао „Жутица, не додируј!!!“. Тај папир је затим закуцао на улазна врата. Када је др Јоханесен отишао, Немци су стигли и опколили кућу како нико не би могао да побегне. Када су приметили упозорење на улазним вратима, окренули су се и што су брже могли напустили Рековац.

Он остаје у Рековцу где упознаје и своју будућу супругу Наду. Добијају ћерку Љубицу. Дошао је у село Ратковић поред Рековца и иако су му понуђена висока политичка места и лагоднији живот, он је изабрао да живи скромно са својом породицом, не наплаћујући сиромашним породицама здравствене услуге.

Јоханес Јоханесен је уживао посебну популарност међу локалним становништвом јер поред оваквих дела, сиромашнима није желео да наплаћује лечење. Умро је у Рековцу 28. фебруара 1958, а дуго је на гробу овог левачког Шиндлера народ остављао цвеће и говорио да „враћа дуг свом доктору“.

Извор: Левачке Новине, Магацин


https://levackenovine.com/levacki-sindler/

[Ултрадесничар]

"Срби су небески народ" ( Енрико Јосиф ).

ЕНРИКО ЈОСИФ О СРБИМА: У свету не постоји народ који је братољубивији са свима
Енрико Јосиф
22:20 24.06.2018.

„Поред јеврејског, народ који има страховиту одговорност, управо за близину Божјег имена нека ми се не говори о национализму или било шта томе слично хтели ми или не хтели, јесте српски народ, страдалачки народ. Он се мора присетити да не сме никада напустит и ту дивну одговорност коју има, и чини ми седа управо на чудесан начин, губљење Kосова у државотворном смислу, он добија чудесно ново осећање саборности и велике одговорности коју има.

Та два народа, говорим сад о Европи, два најстрадалнија европска народа, по мени су позвани да буду најближа један другоме, да укину све предрасуде које су се дешавале и дешаваће се до краја времена.

Више пута сам давао неке изјаве у новинама, у којима сам рекао да сам трајно заљубљен у српски народ, сматрам га својим братским народом, јер за мене нема народа који је трпељивији и братољубивији са свима, а то је чудесна особина, тога нема у свету. У свету све почива на природном, националном, светом себичњаштву. Kод Срба тога нема: они страдају стога, и нису националисти, зато што тога немају, према томе тешко је да им се то може приписати.

Они су доживели Kосово и нису националисти. Срби су себе толико жртвовали да су у овом тренутку изгубили себе, иако ја мислим да тиме васкрсавају. То је невероватно чудесан не само смисао, већ најплеменитија врста есхатолошке камиказе коју носе Срби. Они су сад отприпикеу стању да не смеју о себи чак ни да мисле добро, него се само осећају добро ако мисле најгоре. Ја то кажем о мојим пријатељима који су Срби и који најгоре о себи мисле: тај смисао за самокритику сличан је и код Јевреја. Пророци су најужаснија самокритика Израела.

Али, како се то Kосово претаче у духовном смислу, све се полако почиње пречишћавати. Наравно, има и претераности, то је природно. Али, битнаствар је ту…

Дакле, посматрајте какву улогу има српски народ у светској повесници. И Гаврило Принцип, а то није само Гаврило Принцип, већ цео Први светски рат. Сад у ,,Дуги“ читамо да немачки новинар Виктор Мајер, напада чак улепшавање Теразија, као шовинистички национализам, и додаје: „Увек су Срби прекратили нашу хегемонију у Европи, и у првом рату. и у овом другом, Двадесет и седмим мартом. Изгубили смо два драгоцена месеца“.

Сви немачки повесничари редом – а Немац је тачан и негреши кад је повесница у питању – сви до једног научно доказују, а то сам увек тврдио, мада нисам Немац и нисам повесничар: немојмо заборавити онај тренутак који је библијска прича.

Немац долази пред Москву. Улази већ у предграђа с највећом нагомиланом силом, откако завојевачи постоје. Наполеон беше смешан у поређењу с Немцима, најездарима с незнам колико тенкова, авиона, топова, као у библијској причи, не као, већ у библијској причи.

Наједном – разлика у топпоти од шездесет степени! Било је + 30, а спустипа се на -30! Ниједна справа не креће, техника више не вреди, некреће! Ођедаред та ужасна машина која би Москву за десет, за двадесет дана сравнила са земљом, као варшавски гето, том досад највећом моторизацијом света, више не може дасе покрене.То је библијска прича.

И то руски маршали признају као тренутак од преломног значаја, чак признају да је догађај од Двадесет седмог марта придонио правој ствари. Мислим да није било Двадесет седмог марта, још би партизаније било у Русији. Јер, падом Москве, Хитлер се већ беше спремио да нестрада од зиме, као Напопеон. А једна једина пруга је водила до У рала; њу би Немац запосео као ништа, црпао материјал и ко зна колико би се још носио са савезницима.„

Тако погледајте, две необичне значајне ствари у Првом и Другом светском рату, ужасно значајне ствари запетљала је нека мала Србија, и Немац не може смислити Србина, зато га и мрзи.„Одузео нам је с правом нашу премоћ у Европи, јер смо били најнапреднији“. То се уопште не може порећи. И у атомисти ци беху најнапреднији, и у философији, и у музици, дакле, и у науци и у култури, и с пуним правом могу рећи да су освојили Европу, не само да би загосподарили, већ би све побили…

За мене, у есхатолошком смислу, народ који је дао страховите жртве, увек свесно, нимало несвесно, за свеопште идеје јесте српски народ. Неко с правом каже да је то лудо самоуништење, али, додајем да апостол Павле дивно рече: „Ми смо лудаци у Господу“. Србин је опет лудак у универзалијама, ја сам за те лудаке и припадам племену које је исто луд у општењу са Богом и против Бога. Свеједно, само да никад није „без“ јер ако си против, ниси без. Најгоре је бити без, потпуно непристрастан.

И, данас знам и верујем да се први пут спајају небеска и земаљска Србија. Јер, несрећа је кад се изгуби та равнотежа, Србија је сада први пут на дугом, трновитом, крвавом али правом путу сједињења та два нераздвојива гледишта.

Kад год је Србија била једнострана, покушавају да подржава прагматику Западне Европе, она је падала и пропадала. А кад год је била сулудо непрагматична, заносом захваћена, на страни слободоумља због којег је увек страдала и због којег људи највише сматрају да вреди страдати, онда Србија беше оно што јесте.

Србија је у Васкрсу и ништа је неће зауставити. Па таман да Срби то и не знају, да тога нису свесни!

Верујте, у нашем времену доживети своје судбинско, повесничко, надповесничко, саборно самоосвећење у новом нашем великом тренутку, мада то многи још увек нису спознали. То самоосвешћење прави је Васкрс овога народа, распећа кроз векове и успења кроз овај Тренутак.

Имате чувену причу о праведницима, због којих целокупно Постање постоји, а они незнају да су праведници. Због тога Србија треба да зна да, својим спојем земаљског и небеског, има презначајну улогу, мада то ја, као бележар пророчанства, есхатолошки имам права да, по могућству откријем. Али Србија то не треба да зна, јер ако буде свесна, визију неће испунити…

Идемо сад много даље. За некога је то празна реч, али за мене је најдубља истина: Творац кикад не заборавља претке који с Њим беху. Морате знати, а вероватно знате да је један од најхришћанскијих народа у Европи био српски народ и српски владари.ТоТворац никад не заборавља. Он опрашта, али никад не заборавља. Немањићка династија ужасно је страдалничка династија, и у крвожедности и у богожедности.То једно са другим иде, то је мени било као распеће, све заједно иде. Немањићи беху, сједне стране, веома моћни земни владари, ако хоћете крволочни, а после тога иду па се искупљују. Такав је чоеек. Ми данас нисмо у стању да се иску пимо. Не знамо шта је величанстеени чин епског искупљења. До јуче си грешник, а од сутра си светац. И Бог то прима.

Али, неки веле: владари – Стеван Немања и Душан беху грешии, па и народ. Тимо се осмишљује питање „зашто“.То су радили сви владари, па су неки народи на земљи доживели велике успехе. Питање не мора да је само у томе.

Дубље је оно из приче о Јову; нисам крив а страдавам. И, ако још страдање нема смисла, онда је то беспуће. Али, осетимо ли да има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, он да се ођедаред у нама нешто деси, не-о достојанство нас опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ.

Сматрам да у овом тренутку повесничког живљења, српски и јеврејски народ имају големо значајну одговорност. А то је ширином и братољубљем наткриле сва могућа трвења и мржње да пречишћено опет васкрсну у оном због чега је српски народ српски народ. А он је управо стога, јер беше један од најхришћанскијих народа. Владика Николај Велимировић сјајно каже на једном месту:„Срби су једини народ који хришћанство није примио преко впадара, него су га најпре примили мпади а стари су остали пагани – па су, полако. преко младих примили хришћанство“.То је необично значајно запажање.

Мислим да су то два народа најбратскија у Богу, независно да ли су сад, тренутно, неки безбожници, а неки не, то је друга ствар. Али главно језгро је ту и осећа се да се то полако, управо с трагедијом која се дешава на Kосову, драгоцјено претвара у нешто много дубље: Лазар се одлучио за царство небеско. То није метафорична фраза. Ово Kосоео је опет небеско Kосово. То је почетак Новог Јерусалима.

Ја сам, чак у неким ужареним расправама, говорио да гпедано с есхатолошке стране, један од првих будућих поданика Новог Јерусалима јесте српски народ. Он се ослободио националног себичњаштва толико, да је оно што му је најдрагоценије, у име неких уверења, малтене предао. али то је Једна од највећих жртава. Та жртва води у Нови Јерусалим“.

https://srbin.info/2018/06/24/enriko-jos...-sa-svima/

[Ултрадесничар]

Свети цар Русије Николај Други Романов

Споменик цару Николају II је поклон Руског војно-историјског друштва (Российское военно-историческое общество), дар Руске Федерације Србији. Налази се у Девојачком парку у Београду у Улици краља Милана, где је била амбасада Царевине Русије.
Споменик је подигнут 100 година касније !!! (ТАНЈУГ).

Сутрадан по добијању ултиматума од стране Аустро-Угарске, регент Александар Карађорђевић је писао Руском Цару Николају II: “У овим мучним тренуцима Ја износим осећаје Свога Народа који преклиње Ваше Величанство да се заинтересује за судбину Краљевине Србије”. Уочи објаве рата од стране Аустро-Угарске, Николај II још увек гаји наду у могућност мирног регулисања проблема, али на крају писма истиче: “Ако пак не успемо, упркос наше најискреније жеље, нека Ваше Величанство буде уверено да ни у томе случају Русија неће напустити Србију”. И витешки руски Цар је одржао реч, иако га је то коштало и круне, и државе и сопственог живота и живота својих најближих. И витешки српски Краљ никада није заборавио шта је Русија учинила за Србију и учинио је све да се десетине хиљада руских избеглица у Србији осећају као у својој Отаџбини, не желећи до краја живота да призна безбожни комунистички режим у Москви одговоран за убиство последњег Православног Цара. А они незнавени Срби који уместо главе на раменима носе Сорошев ТВ екран па питају – а када су то нама Руси помогли? – нека прочитају следеће речи светог српског владике Николаја: „Дуг, којим је Русија задужила српски народ 1914. године, тако је велики, да га векови и покољења не могу одужити. То је дуг љубави, која повезаних очију иде у смрт за спасење свога ближњега.”

(извор Ранко Гојковић за Фонд стратешке културе )

Оригинални Манифест Цара Николаја о ступању Русије у рат 1914. налази се у царском музеју у Јекатеринбургу, на месту страдања Царске породице.

Чланови редакције СРБског ФБРепортера имали су ту Божју милост и част да својим очима виде документ који доказује да је Русија ушла први светски рат како би заштитила братски србски народ.

Објављујемо превод Царског Манифеста у жељи да о томе сазна што већи број Срба како не бисмо својим поступцима погазили огромну жртву Цара Николаја и целог руског народа и пошли у загрљај својим тадашњим и садашњим непријатељима.


[img][/img]

Највиши манифест

Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ,
Император и Самодржац Сверуски,
Цар Пољски, Велики Кнез Фински
и друго, и друго, и друго.

Објављујемо свим верним Нашим поданицима:

Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано.
Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Србске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.
Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.
Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.
Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.
У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.
Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.
Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.
На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“.

20.07.1914.

http://vidovdan.org/info/manifest-cara-n...ski-narod/