10-03-2018, 06:58 PM
Драгољуб Живојиновић енглези против Срба одувек.
24-03-2018, 11:17 PM
DRUGA STRANA Zavera bez teorije
Ratko DMITROVIĆ | 24. jul 2015. 21:30 | Komentara: 82
Ako postoji istorijski kontinuitet u antisrpskoj politici, onda ga nalazimo kod Engleza. Evo dokaza
Engleski ambasador u Srbiji, Denis Kif, dao je pre neki dan intervju Radiju Slobodna Evropa. Komentarišući lavinu kritika srpske javnosti na račun britanske politike prema Srbiji i Srbima, Kif je sve to podveo pod "sumanutu antibritansku teoriju zavere". Rečju: srpske budalaštine. Da vidimo šta kaže istorija.
Prvo veliko englesko uplitanje u srpsko pitanje zabeleženo je 1878. godine. Nakon što je Bizmark odbacio engleski predlog da Albanci na Berlinskom kongresu, makar na marginama, iznesu ideju stvaranja sopstvene države (Bizmark je kazao da su Albanci "tursko pitanje") na Kosovu je održana Prva prizrenska liga, na kojoj je premijer Britanije, Bendžamin Dizraeli, imao svog predstavnika, konzula Harija Kupera. Od tada do danas, London nije propustio nijednu priliku da u procesu "rešavanja albanskog pitanja" dela protiv Srbije. Nijednu.
Na samom početku Prvog svetskog rata, Srbija je tražila od Engleske kredit u visini 800.000 funti za obnovu naoružanja, te nabavku lekova i sanitetskog materijala. Dobićete, rekli su Englezi, ali pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji, u korist Bugarske. Beograd je odbio ucenu i ostao bez kredita.
Pred otvaranje Solunskog fronta, London je činio velike diplomatske napore da ceo Banat pripadne Rumuniji a značajan deo srpskih teritorija, severno od Makedonije, da uđe u sastav Bugarske.
O bombardovanju Srbije, od strane saveznika, predvođenih Britanijom, zna se gotovo sve. Samo Niš su "srpski saveznici" krajem 1943. i tokom 1944. godine iz vazduha razarali 15 puta, a Beograd 11. Nemcima nisu naneli gotovo nikakvu štetu, Srba su ubili na hiljade.
Dokumenti objavljeni u međuvremenu kazuju da je Engleska imala ključnu, presudnu ulogu u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine. Bil Klinton se tri meseca opirao ideji Londona da najveća vojna sila u istoriji sveta napadne Srbiju, odolevajući Toniju Bleru koji ga je s tom idejom zvao nekada i po tri puta dnevno. Na kraju je popustio pod pritiskom strašne medijske kampanje u engleskim i američkim medijima. Engleska je među prvima priznala nezavisnost Kosova, a francuski pukovnik Žak Ogar, vođa specijalne jedinice francuske vojske na Kosovu, objavio je knjigu "Evropa je umrla u Prištini", u kojoj iznosi primere zajedničke borbe OVK i engleskih specijalaca protiv srpske armije i civila.
O britanskoj rezoluciji o Srebrenici znate sve.
Eto, to su samo neki od osnovnih predložaka za "sumanutu antibritansku teoriju zavere". Kifov problem (ako ga ima) jeste u tome što je ovde reč teorija suvišna. Sumanuto, da ne spominjem.
Ratko DMITROVIĆ | 24. jul 2015. 21:30 | Komentara: 82
Ako postoji istorijski kontinuitet u antisrpskoj politici, onda ga nalazimo kod Engleza. Evo dokaza
Engleski ambasador u Srbiji, Denis Kif, dao je pre neki dan intervju Radiju Slobodna Evropa. Komentarišući lavinu kritika srpske javnosti na račun britanske politike prema Srbiji i Srbima, Kif je sve to podveo pod "sumanutu antibritansku teoriju zavere". Rečju: srpske budalaštine. Da vidimo šta kaže istorija.
Prvo veliko englesko uplitanje u srpsko pitanje zabeleženo je 1878. godine. Nakon što je Bizmark odbacio engleski predlog da Albanci na Berlinskom kongresu, makar na marginama, iznesu ideju stvaranja sopstvene države (Bizmark je kazao da su Albanci "tursko pitanje") na Kosovu je održana Prva prizrenska liga, na kojoj je premijer Britanije, Bendžamin Dizraeli, imao svog predstavnika, konzula Harija Kupera. Od tada do danas, London nije propustio nijednu priliku da u procesu "rešavanja albanskog pitanja" dela protiv Srbije. Nijednu.
Na samom početku Prvog svetskog rata, Srbija je tražila od Engleske kredit u visini 800.000 funti za obnovu naoružanja, te nabavku lekova i sanitetskog materijala. Dobićete, rekli su Englezi, ali pod uslovom da se odreknete svoje teritorije u istočnoj Makedoniji, u korist Bugarske. Beograd je odbio ucenu i ostao bez kredita.
Pred otvaranje Solunskog fronta, London je činio velike diplomatske napore da ceo Banat pripadne Rumuniji a značajan deo srpskih teritorija, severno od Makedonije, da uđe u sastav Bugarske.
O bombardovanju Srbije, od strane saveznika, predvođenih Britanijom, zna se gotovo sve. Samo Niš su "srpski saveznici" krajem 1943. i tokom 1944. godine iz vazduha razarali 15 puta, a Beograd 11. Nemcima nisu naneli gotovo nikakvu štetu, Srba su ubili na hiljade.
Dokumenti objavljeni u međuvremenu kazuju da je Engleska imala ključnu, presudnu ulogu u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine. Bil Klinton se tri meseca opirao ideji Londona da najveća vojna sila u istoriji sveta napadne Srbiju, odolevajući Toniju Bleru koji ga je s tom idejom zvao nekada i po tri puta dnevno. Na kraju je popustio pod pritiskom strašne medijske kampanje u engleskim i američkim medijima. Engleska je među prvima priznala nezavisnost Kosova, a francuski pukovnik Žak Ogar, vođa specijalne jedinice francuske vojske na Kosovu, objavio je knjigu "Evropa je umrla u Prištini", u kojoj iznosi primere zajedničke borbe OVK i engleskih specijalaca protiv srpske armije i civila.
O britanskoj rezoluciji o Srebrenici znate sve.
Eto, to su samo neki od osnovnih predložaka za "sumanutu antibritansku teoriju zavere". Kifov problem (ako ga ima) jeste u tome što je ovde reč teorija suvišna. Sumanuto, da ne spominjem.
04-06-2018, 11:30 PM
Универзитет у Оксфорду угостио Тачија: Велика Британија је била и остала стратешки партнер Косова
http://vidovdan.org/politika/univerzitet...er-kosova/:читај:
http://vidovdan.org/politika/univerzitet...er-kosova/:читај:
10-07-2018, 01:26 AM
...Зашто се заправо Британија бави напретком Западног Балкана на путу ка ЕУ из које је изашла управо како Унија не би кочила њен просперитет? На то питање Спутњика, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона Синиша Љепојевић сликовито одговара: „Да судови држе воду“.
„Балкан, односно ове земље које нису чланице ЕУ сада су једини простор где Британци могу да показују мишиће јер од следећег марта више нису у ЕУ. Потребно им је присуство у овом делу Европе, јер они после изласка из ЕУ имају само НАТО и Западни Балкан“, истиче Љепојевић.
Према његовој оцени реч је, такорећи, о својеврсном „паблик рилејшену“, о дневнополитичком блефу, попут оног о слању 40 војних специјалаца, обавештајаца, због наводне бриге Британије за судбину БиХ, каже саговорник Спутњика.
Апсолутно је исти случај и са самитом о Западном Балкану који је, према оцени Љепојевића, на нивоу дипломатске симболике, да би се показало да је Британија и даље у игри, наводно бринући о том нестабилном региону.
Одличан познавалац прилика у Британији, који је управо одатле стигао, указује да је тај самит, без праве теме, са општим местима од економије и безбедности, до политике, површно организован. Путем интернета су, каже, контактирали учеснике и позивали их да дају свој допринос предлажући идеје. С обзиром на то што је могло да се сазна протеклих дана, самит ће, сматра он, углавном бити посвећен споразуму Македоније и Грчке као примеру сарадње међу држава Западног Балкана.
Љепојевић указује и на још један разлог због којег се Британија прихватила домаћинства овог самита који се организује у оквиру такозваног Берлинског процеса, иако Британија формално више није ни његов део. Желе да упуте поруку да су ту иако напуштају ЕУ.
Ипак, познавалац британских прилика указује да је реч о одржавању привида о присуству.
Он тако види и најаву слања 40 специјалаца у Босну и Херцеговину, запитавши како 40 војника, који седе са слушалицама на ушима, могу да спрече било чији утицај, а камоли Русије. Подсећа и да су у завршници Светског фудбалског првенства у Русији сада опет пласирали причу о двоје отрованих Енглеза наводно истим новичоком као у случају Скрипаљ. Та прича је, како каже, већ пропала, јер је толико наивна и неталентовано сложена да у њу више нико ни у Британији не верује....
https://rs.sputniknews.com/analize/20180...alkan-eu-/
„Балкан, односно ове земље које нису чланице ЕУ сада су једини простор где Британци могу да показују мишиће јер од следећег марта више нису у ЕУ. Потребно им је присуство у овом делу Европе, јер они после изласка из ЕУ имају само НАТО и Западни Балкан“, истиче Љепојевић.
Према његовој оцени реч је, такорећи, о својеврсном „паблик рилејшену“, о дневнополитичком блефу, попут оног о слању 40 војних специјалаца, обавештајаца, због наводне бриге Британије за судбину БиХ, каже саговорник Спутњика.
Апсолутно је исти случај и са самитом о Западном Балкану који је, према оцени Љепојевића, на нивоу дипломатске симболике, да би се показало да је Британија и даље у игри, наводно бринући о том нестабилном региону.
Одличан познавалац прилика у Британији, који је управо одатле стигао, указује да је тај самит, без праве теме, са општим местима од економије и безбедности, до политике, површно организован. Путем интернета су, каже, контактирали учеснике и позивали их да дају свој допринос предлажући идеје. С обзиром на то што је могло да се сазна протеклих дана, самит ће, сматра он, углавном бити посвећен споразуму Македоније и Грчке као примеру сарадње међу држава Западног Балкана.
Љепојевић указује и на још један разлог због којег се Британија прихватила домаћинства овог самита који се организује у оквиру такозваног Берлинског процеса, иако Британија формално више није ни његов део. Желе да упуте поруку да су ту иако напуштају ЕУ.
Ипак, познавалац британских прилика указује да је реч о одржавању привида о присуству.
Он тако види и најаву слања 40 специјалаца у Босну и Херцеговину, запитавши како 40 војника, који седе са слушалицама на ушима, могу да спрече било чији утицај, а камоли Русије. Подсећа и да су у завршници Светског фудбалског првенства у Русији сада опет пласирали причу о двоје отрованих Енглеза наводно истим новичоком као у случају Скрипаљ. Та прича је, како каже, већ пропала, јер је толико наивна и неталентовано сложена да у њу више нико ни у Британији не верује....
https://rs.sputniknews.com/analize/20180...alkan-eu-/
11-07-2018, 01:07 PM
Управо је Британија инсистирала на стварању југословенске, а не српске државе, желећи да мијешањем католичког и православног становништва створи санитарни кордон не само према бољшевизму, већ и православном словенству, каже историчар Александар Стаматовић поводом обележавања 140. годишњице успостављања дипломатских односа Црне Горе и Британије.
Годишњица је обележена пријемом у Владином дому на Цетињу чији је домаћин била амбасада Уједињеног Краљевства у Црној Гори. Обраћајући се званицама, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић је истакао „трајност и дубину црногорско-британских веза и пријатељство два народа“, а посебно је апострофирао како су „британска јавност и политичари с посебном пажњом пратили судбину Црне Горе током Првог свјетског рата“.
„У Парламенту Велике Британије и широј јавности водила се права борба за признавање права Црне Горе да самостално одлучује о својој судбини 1918. године, као и да добије одговарајући положај у новој јужнословенској држави“, казао је Ђукановић.
Такође, додато је да се пријатељство са Великом Британијом продубило и током Другог свјетског рата и Титове Југославије, а предсједник Црне Горе је нагласио да је „у најновијој црногорској историји Уједињено Краљевство имало и има своје посебно мјесто и улогу“.
„Ми не заборављамо да је Лондон међу првима прије двадесетак година подржао демократски заокрет и европски курс Црне Горе. У том времену посебно значајну улогу имали су Британски ноу-хау и Британски савјет. Али и Влада Велике Британије са својом одлучном свестраном подршком… Вријеме је показало да борба наших енглеских поштовалаца и пријатеља за Црну Гору двадесетих година прошлог вијека није била узалудна. Уједињено Краљевство снажно је подржало Црну Гору у процесу ступања у НАТО, гдје смо опет савезници“, поручио је Ђукановић.
Наравно, у земљи у којој је један од владара Црне Горе из 19. стољећа Петар II Петровић Његош, правилно схватајући геополитичку конфигурацију тога времена, знао да каже како Енглези намјерно „држе мртву турску руку под гркљаном српског народа“, и у којој је и те како живо историјско сјећање на трагични 20. вијек када су управо Британци у неколико наврата одлучујуће одиграли против црногорских интереса, попут случаја враћања тек заузетог Скадра 1913, или пак савезничког бомбардовања Подгорице и Никшића 1944, односно НАТО агресије 1999. године, биће потребно одређено вријеме да просјечан Црногорац почне да перципира Британију као једног од највећих савезника.
Када су у питању црногорско-британски односи, историчар др Александар Стаматовић оцјењује да се они могу сагледавати на више нивоа, при чему се британска политика према Црној Гори увијек управљала у односу на Русију.
Прва и глобална сфера тих односа, објашњава Стаматовић, садржана је у оквиру такозваног Источног питања, које се протезало од краја 18. вијека до почетка Првог свјетског рата и које је у суштини означавало глобални сукоб Запада са Русијом. Суштина тог питања била је, како додаје, недозвољавање Русији да изађе на топла мора, најприје преко мореуза Босфора и Дарданела, а касније и у било којој тачки на Средоземљу која би била на располагању Русији.
„Источно питање данас има нове појавне облике. Оно је заправо само мутирало и најрепрезентативнији примјери Источног питања сада су везани управо за Црну Гору и Сирију. При томе, Британци су увијек Србе, а под Србима не треба само сматрати Србе из Србије, сматрали претходницом и полигоном Русије за остваривање руских интереса. По тој концепцији, Русија је такође била заинтересована и за такозване ’јадранске Србе‘ који су се наслањали на Јадранско море, а самим тим и Средоземље. Дакле, после глобалних британско-руских односа, ово питање спушта се на још један, нижи ниво британско-српских, а онда још ужи ниво британско-црногорских односа“, објашњава Стаматовић за Спутњик.
Знајући да сем Босфора Русија једино преко српско-јадранског поморског терена може добити излаз на Средоземље, Британија је да би неутралисала тежње Русије, према ријечима нашег саговорника, „већ од краја 18. вијека практично конзервирала Османску државу и није дозвољавала њену пропаст скоро до почетка 20. вијека“, што је значајно продужило окупацију Балкана од стране Турске.
Овај историчар такође наглашава и да је Британија у више наврата током 19. вијека поспјешивала сепаратне територијалне аспирације Црне Горе у односу на Турску, али само у оној мјери у којој су они били у колизији са руским интересима.
„Чим тога није било она је на Црну Гору гледала као на руску базу коју у сваком тренутку треба неутралисати за шта постоји низ примјера… Ја ћу само поменути да је Турска, на инсистирање Британије и њено обећање да ће спријечити интервенцију Русије, напала Црну Гору 1862. године под командом Омер паше Латаса. Својим дјеловањем Британија је жељела да спријечи ескалацију руског утицаја у Црној Гори.“
„Британија се противила и устанку Срба у Херцеговини 1875. године и пенетрацији Црне Горе у Херцеговину управо јер се бојала да ће Русија опет преко Црне Горе појачати своје интересе на том простору. Британија је недуго потом поспјешивала у Берлину Аустроугарску и Њемачку на стварање ’велике Црне Горе‘, дакле, једна потпуно другачија ситуација за свега неколико година, али се она мора тумачити као подршка идеји неке ’велике Црне Горе‘ искључиво као антитезе руском пројекту ’велике Бугарске‘“, сматра Стаматовић.
Колико је британска политика, према нашем саговорнику, истовремено била двозначна, најбоље се види на примјеру да је управо из страха да ће Русија у перспективи од Црне Горе направити своју базу на Средоземљу, Британија на истом Берлинском конгресу на којем се наводно залагала за „велику Црну Гору“, истовремено такође вршила притисак на Аустроугарску да ограничи поморски суверенитет Црне Горе како се на црногорском приморју не би могле правити никакве војне базе, нити у њега упловљавати ратна флота. А како додаје, такође је познато и да је Лондон још једном утицао на Аустроугарску 1913. године да се изврши притисак на Црну Гору како не би добила Скадар, схватајући поново скадарско питање као дио руског концепта изласка на Средоземље.
Са друге стране, чињеницу коју данас потенцирају црногорске власти како су неки британски политичари у периоду од 1919. до 1922. године заговарали рестаурацију црногорске државе, Стаматовић искључиво види као нешто што се тенденциозно извлачи из контекста и тумачи према тренутним потребама црногорског владајућег естаблишмента.
„То су били дисонантни тонови који нису представљали званичну британску политику, штавише, поред Француске, управо је Британија инсистирала на стварању југословенске, а не српске државе, желећи да мијешањем католичког и православног становништва, како су то њени државници говорили, створи један санитарни кордон и то не само према бољшевизму, већ и према православном словенству, јер је чак и таква бољшевичка Русија за Британце и Запад представљала реликт оне царске православне Русије“, каже Стаматовић.
У том смислу је и Други свјетски рат, према његовим ријечима, отворио низ питања односа Британије према српском народу, „почевши прво од инсталирања пуча 27. марта 1941. године, који је извршила група британских агената ’интелиџент сервиса‘, на челу са генералом Симовићем.“
„Британцима је било једино важно да за кратко вријеме отворе нови фронт којим би растеретили себе, тако да се 27. март може сматрати једним од најтрагичнијих датума у српској историји. Черчил и Британци су такође одговорни за инсталирање Броза и комунизма у Југославији, а све у намјери да се у перспективи створи раскол у комунистичком блоку, па у том контексту треба посматрати и британско бомбардовање превасходно српских градова“, каже наш саговорник.
Коначно, и садашња британска политика према Црној Гори, како закључује овај историчар, заснива се на онемогућавању било каквог руског утицаја. Британија ће, увјерен је Стаматовић, свуда помагати Ђукановића док тај режим буде беспоговорно слиједио антируску политику, тако да нема ту никаквог сентимента према Ђукановићу лично.
„Оног момента када Ђукановић буде показао било какве знаке колебања у том правцу, Британци ће наћи замјену за њега“, закључује историчар.
спутник
Годишњица је обележена пријемом у Владином дому на Цетињу чији је домаћин била амбасада Уједињеног Краљевства у Црној Гори. Обраћајући се званицама, предсједник Црне Горе Мило Ђукановић је истакао „трајност и дубину црногорско-британских веза и пријатељство два народа“, а посебно је апострофирао како су „британска јавност и политичари с посебном пажњом пратили судбину Црне Горе током Првог свјетског рата“.
„У Парламенту Велике Британије и широј јавности водила се права борба за признавање права Црне Горе да самостално одлучује о својој судбини 1918. године, као и да добије одговарајући положај у новој јужнословенској држави“, казао је Ђукановић.
Такође, додато је да се пријатељство са Великом Британијом продубило и током Другог свјетског рата и Титове Југославије, а предсједник Црне Горе је нагласио да је „у најновијој црногорској историји Уједињено Краљевство имало и има своје посебно мјесто и улогу“.
„Ми не заборављамо да је Лондон међу првима прије двадесетак година подржао демократски заокрет и европски курс Црне Горе. У том времену посебно значајну улогу имали су Британски ноу-хау и Британски савјет. Али и Влада Велике Британије са својом одлучном свестраном подршком… Вријеме је показало да борба наших енглеских поштовалаца и пријатеља за Црну Гору двадесетих година прошлог вијека није била узалудна. Уједињено Краљевство снажно је подржало Црну Гору у процесу ступања у НАТО, гдје смо опет савезници“, поручио је Ђукановић.
Наравно, у земљи у којој је један од владара Црне Горе из 19. стољећа Петар II Петровић Његош, правилно схватајући геополитичку конфигурацију тога времена, знао да каже како Енглези намјерно „држе мртву турску руку под гркљаном српског народа“, и у којој је и те како живо историјско сјећање на трагични 20. вијек када су управо Британци у неколико наврата одлучујуће одиграли против црногорских интереса, попут случаја враћања тек заузетог Скадра 1913, или пак савезничког бомбардовања Подгорице и Никшића 1944, односно НАТО агресије 1999. године, биће потребно одређено вријеме да просјечан Црногорац почне да перципира Британију као једног од највећих савезника.
Када су у питању црногорско-британски односи, историчар др Александар Стаматовић оцјењује да се они могу сагледавати на више нивоа, при чему се британска политика према Црној Гори увијек управљала у односу на Русију.
Прва и глобална сфера тих односа, објашњава Стаматовић, садржана је у оквиру такозваног Источног питања, које се протезало од краја 18. вијека до почетка Првог свјетског рата и које је у суштини означавало глобални сукоб Запада са Русијом. Суштина тог питања била је, како додаје, недозвољавање Русији да изађе на топла мора, најприје преко мореуза Босфора и Дарданела, а касније и у било којој тачки на Средоземљу која би била на располагању Русији.
„Источно питање данас има нове појавне облике. Оно је заправо само мутирало и најрепрезентативнији примјери Источног питања сада су везани управо за Црну Гору и Сирију. При томе, Британци су увијек Србе, а под Србима не треба само сматрати Србе из Србије, сматрали претходницом и полигоном Русије за остваривање руских интереса. По тој концепцији, Русија је такође била заинтересована и за такозване ’јадранске Србе‘ који су се наслањали на Јадранско море, а самим тим и Средоземље. Дакле, после глобалних британско-руских односа, ово питање спушта се на још један, нижи ниво британско-српских, а онда још ужи ниво британско-црногорских односа“, објашњава Стаматовић за Спутњик.
Знајући да сем Босфора Русија једино преко српско-јадранског поморског терена може добити излаз на Средоземље, Британија је да би неутралисала тежње Русије, према ријечима нашег саговорника, „већ од краја 18. вијека практично конзервирала Османску државу и није дозвољавала њену пропаст скоро до почетка 20. вијека“, што је значајно продужило окупацију Балкана од стране Турске.
Овај историчар такође наглашава и да је Британија у више наврата током 19. вијека поспјешивала сепаратне територијалне аспирације Црне Горе у односу на Турску, али само у оној мјери у којој су они били у колизији са руским интересима.
„Чим тога није било она је на Црну Гору гледала као на руску базу коју у сваком тренутку треба неутралисати за шта постоји низ примјера… Ја ћу само поменути да је Турска, на инсистирање Британије и њено обећање да ће спријечити интервенцију Русије, напала Црну Гору 1862. године под командом Омер паше Латаса. Својим дјеловањем Британија је жељела да спријечи ескалацију руског утицаја у Црној Гори.“
„Британија се противила и устанку Срба у Херцеговини 1875. године и пенетрацији Црне Горе у Херцеговину управо јер се бојала да ће Русија опет преко Црне Горе појачати своје интересе на том простору. Британија је недуго потом поспјешивала у Берлину Аустроугарску и Њемачку на стварање ’велике Црне Горе‘, дакле, једна потпуно другачија ситуација за свега неколико година, али се она мора тумачити као подршка идеји неке ’велике Црне Горе‘ искључиво као антитезе руском пројекту ’велике Бугарске‘“, сматра Стаматовић.
Колико је британска политика, према нашем саговорнику, истовремено била двозначна, најбоље се види на примјеру да је управо из страха да ће Русија у перспективи од Црне Горе направити своју базу на Средоземљу, Британија на истом Берлинском конгресу на којем се наводно залагала за „велику Црну Гору“, истовремено такође вршила притисак на Аустроугарску да ограничи поморски суверенитет Црне Горе како се на црногорском приморју не би могле правити никакве војне базе, нити у њега упловљавати ратна флота. А како додаје, такође је познато и да је Лондон још једном утицао на Аустроугарску 1913. године да се изврши притисак на Црну Гору како не би добила Скадар, схватајући поново скадарско питање као дио руског концепта изласка на Средоземље.
Са друге стране, чињеницу коју данас потенцирају црногорске власти како су неки британски политичари у периоду од 1919. до 1922. године заговарали рестаурацију црногорске државе, Стаматовић искључиво види као нешто што се тенденциозно извлачи из контекста и тумачи према тренутним потребама црногорског владајућег естаблишмента.
„То су били дисонантни тонови који нису представљали званичну британску политику, штавише, поред Француске, управо је Британија инсистирала на стварању југословенске, а не српске државе, желећи да мијешањем католичког и православног становништва, како су то њени државници говорили, створи један санитарни кордон и то не само према бољшевизму, већ и према православном словенству, јер је чак и таква бољшевичка Русија за Британце и Запад представљала реликт оне царске православне Русије“, каже Стаматовић.
У том смислу је и Други свјетски рат, према његовим ријечима, отворио низ питања односа Британије према српском народу, „почевши прво од инсталирања пуча 27. марта 1941. године, који је извршила група британских агената ’интелиџент сервиса‘, на челу са генералом Симовићем.“
„Британцима је било једино важно да за кратко вријеме отворе нови фронт којим би растеретили себе, тако да се 27. март може сматрати једним од најтрагичнијих датума у српској историји. Черчил и Британци су такође одговорни за инсталирање Броза и комунизма у Југославији, а све у намјери да се у перспективи створи раскол у комунистичком блоку, па у том контексту треба посматрати и британско бомбардовање превасходно српских градова“, каже наш саговорник.
Коначно, и садашња британска политика према Црној Гори, како закључује овај историчар, заснива се на онемогућавању било каквог руског утицаја. Британија ће, увјерен је Стаматовић, свуда помагати Ђукановића док тај режим буде беспоговорно слиједио антируску политику, тако да нема ту никаквог сентимента према Ђукановићу лично.
„Оног момента када Ђукановић буде показао било какве знаке колебања у том правцу, Британци ће наћи замјену за њега“, закључује историчар.
спутник
31-07-2018, 02:05 PM
Британију не интересује српски став: Не допушта расправу о Космету у УН
Од
ИН4С -
31/07/2018 2
Велика Британија, која од 1. августа преузима предсједавање у Савјету безбједности Уједињених нација, намјерава да спријечи да се током августа одржи редовна сједница о ситуацији на Косову и Метохији, пишу „Новости“.
То би било први пут да се на Ист Риверу о овој теми не дискутује у тромјесечном интервалу, наводи лист.
Према сазнањима „Новости“, тренутно се води расправа о програму рада СБ УН за наредни мјесец и Лондон није кандидовао тему за КиМ, а и неће, јер сматрају да је стање у нашој јужној покрајини добро и да за то нема потребе.
Шеф српске дипломатије Ивица Дачић каже да је то очекивано и да је очигледно да Велику Британију „не интересује српски став“.
„То је за нас јасна порука“, истакао је Дачић за „Новости“.
Србија је послала упозорење да ће овај чин третирати као антисрпски акт.
Извори листа тврде да се томе жестоко противе Кина и Русија, а исход ове дипломатске битке требало би да буде познат до краја ове недјеље.
Како наводе „Новости“, ако у августу не буде било расправе о Косову, могло би се лако догодити да расправа изостане и у септембру, јер тог месеца предсједава Америка.
Од
ИН4С -
31/07/2018 2
Велика Британија, која од 1. августа преузима предсједавање у Савјету безбједности Уједињених нација, намјерава да спријечи да се током августа одржи редовна сједница о ситуацији на Косову и Метохији, пишу „Новости“.
То би било први пут да се на Ист Риверу о овој теми не дискутује у тромјесечном интервалу, наводи лист.
Према сазнањима „Новости“, тренутно се води расправа о програму рада СБ УН за наредни мјесец и Лондон није кандидовао тему за КиМ, а и неће, јер сматрају да је стање у нашој јужној покрајини добро и да за то нема потребе.
Шеф српске дипломатије Ивица Дачић каже да је то очекивано и да је очигледно да Велику Британију „не интересује српски став“.
„То је за нас јасна порука“, истакао је Дачић за „Новости“.
Србија је послала упозорење да ће овај чин третирати као антисрпски акт.
Извори листа тврде да се томе жестоко противе Кина и Русија, а исход ове дипломатске битке требало би да буде познат до краја ове недјеље.
Како наводе „Новости“, ако у августу не буде било расправе о Косову, могло би се лако догодити да расправа изостане и у септембру, јер тог месеца предсједава Америка.
04-08-2018, 08:56 PM
Па то само потрвђује колико има БУДАЛА међу Србима.
Ја само пита како један бивши припадник СБС, ко је негде помагао албанска оцепљење КиМ, може да буде главни преставник БиХ, без било којег Српски бојкот.
Ја само пита како један бивши припадник СБС, ко је негде помагао албанска оцепљење КиМ, може да буде главни преставник БиХ, без било којег Српски бојкот.
08-09-2018, 01:51 PM
(04-08-2018, 08:56 PM)Прст_у_ока_латиници Пише: Па то само потрвђује колико има БУДАЛА међу Србима.
Ја само пита како један бивши припадник СБС, ко је негде помагао албанска оцепљење КиМ, може да буде главни преставник БиХ, без било којег Српски бојкот.
Бојкот ? То је било тешко време за РС. Натерани су да укину своју Војску, судове, Обавештајну службу...Били су остављени сами себи.
11-11-2018, 11:09 PM
Из докумената до којих је дошао познати историчар јасно се види да је чак и у Првом светском рату Енглеска све чинила да Србија нестане.
Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.
Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.
Од завршетка Првог светског рата, па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.
– Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије, које су потхрањиване готово један век, биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.
Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?
– Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата.
Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.
Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?
– Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.
Како се Француска држала?
– Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије, Французи су Србији пружили савезничку руку.
Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.
– Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум да, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога, своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије, потпуно неспособне за ратовање на Балкану.
До данашњих дана у нашој исторографији до краја није објашњено држање Енглеске?
– Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.
Како су онда Енглези постали и наши савезници?
– Из интереса. Прво због Француске и Белгије, према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор потребан савезницима.
Шта су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију?
– На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.
Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?
– Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.
Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?
– Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су хладно одговорили – „онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.
Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но против тих илузија највише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.
– Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.
Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?
– Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.
Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?
– По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И, таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.
И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?
– Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно, и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.
* * *
УОЧИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
У студији написаној 1913. године директор листа “Европски економиста” Едмон Тери (Edmond Théry) наговештавао је Русији сјајну будућност образлажући да, “ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. године, средином века Русија ће доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и економском плану”. Радови историчара Ентони Сетона (Anthony Sutton) су утврдили да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка.
Енглески географ Џон Хелфорд Макиндер дошао је до истих закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији. У знаменитом предавању, одржаном 1904. године, под насловом “Географска осовина историје” наслућује да ће држава која окупира просторно језгро евро-азијског континента, дакле Русија, када буде у прилици да развије своју привреду и мрежу “трансконтиненталне железнице” која спаја Европу и Азију, потиснути поморске силе на маргину светске трговине, што представља смртну претњу по западну цивилизацију. Прерасподела светске моћи била је зачет процес у том часу с обзиром да је “трансконтинентална железница почела да ремети однос снага у корист континенталне силе”.
Руска револуција, финансирана од стране англосаксонске плутократије и немачке војске, “вољом провиђења” је зауставила Русију у пуном успону ка статусу светске економске и војне велесиле. Искоришћавајући подесне услове крајне пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Похлепа за руским природним богатствима и уклањање руског ривала из трке за светску превласт су представљали битне узроке целог подухвата.
Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком “владом”, окупирала Украјину и прибалтичке земље. Француској је требао да припадне Крим са Одесом. Финансијска и војна помоћ савезника “белима” је била ограниченог карактера, како би се постигла равнотежа снага и запречио бољшевицима продор ка Транскавказији и Сибиру.
На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање “независности” новооснованих псеудодржавица на тлу Русије. Вилсонов необелодањени програм – откривен у приватној архиви пуковника Хауза (House), сиве еминенције америчког председника и опуномоћеног представника Њујоршких банкарских кућа – гласио је под тачком 5. да је “Русија велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа”. Алузија на “чисти лист хартије” могла би се односити на Енглеску карту објављену 1888 године, на којој је простор руске империје обележен натписом “руска пустиња”. Даље се предлаже “признање де факто постојећих влада и указивање помоћи њима и кроз њих” као и захтев за повлачење са самопроглашених територија свих страних војски.
СКУП „ПОТЛАЧЕНИХ НАЦИЈА“
Новоустановљено начело “права на самоопредељење потлачених народа” је образовано у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма са непритајеном намером да се користи као оруђе за разградњу светских такмаца и њихових регионалних мостобрана. На Версајској мировној конференцији пуковник Хауз и Лојд Џорџ (Loyd George) су у име својих влада пробали да наговоре остале учеснике да се позову на де фацто створене владе на тлу царистичке Русије, чему се супротставила Француска у име својих личних интереса. Те неспоразуме су премостили министри вањских послова сила Антанте, такозваних “савезница” Русије, сагласивши се 10. јануара 1920. да признају “де фацто” Грузију и Азербејџан.
Тих година је уведена у арсенал америчке спољње политике стратегија остваривања државних интереса посредством “невладиних” организација. Примјерице, фондација Карнеги за међународни мир, коју је основао 1910. магнат Андру Карнеги, организовала је 15. септембра 1918. у Њујорку велики скуп “потлачених нација” на ком су учествовали посланици мањинских народа са простора руске државе и Аустро-Угарске. Дотичне је “представљао” Хрват Хинко Хинковић у име Југословенског одбора.
Све подмукле операције са крајњом намером да се образује “руска пустиња” нису уродиле плодом, пошто су комунистичке вође, силом прилика, напустиле своја нихилистичка начела и усвојиле државотворни концепт интеграције руских земаља. Не помиривши се са чином “сакупљања” растурених делова руске империје под комунистичким окриљем, британска политика је настојала да федералише и да стави под своју управу све сепаратистичке покрете никле на просторима Совјетског савеза. Уско је сарађивала на том пољу са Абвером (обавештајном службом немачке војске) као и са француским и пољским колегама.
ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
У међуратном периоду британска обавештајна служба је успоставила оперативну контролу над „Прометејском лигом”, организацијом основаном 1923. под импулсом украјинских националиста уз подршку пољске владе. Прометејска лига је служила као кровна структура плејади сепаратистичких покрета са подручја Совјетског Савеза. У њеном оквиру су сарађивали белоруски и украјински унијати, Татари, Чечени итд. Узгредно вреди поменути присуство у њеним редовима Саид Бека, праунука имама Шамила, славног вође чеченског устанка против Руса у 19. веку. Прогам Лиге је постављао својим чланицама за задатак “ослобађање” свих неруских “потлачених” народа бивше империје. За даљи ток нашег излагања, потребно је нагласити да је вођа Паневропског покрета, гроф Куденхов-Калерги, успоставио блиске контакте са “прометејцима”.
Прометејска лига је делила сродне геополитичке циљеве са организацијом званом Интермариум, која је тежила да оснује федерацију средњеевропских држава на целом простору између Балтичког, Јадранског и Црног мора и прижељкивала распад Русије на безобличну прашину “слободних држава у својим етничким границама”. Тај амбициозни програм јој је гарантовао потпору истих оних спонзора који су држали на свом платном списку Прометејску лигу. Антикомунистичка фасада активности тих двеју организација служила је да прикрије дубље русофобске побуде. Свој рад су обављале у сталном дослуху са Ватиканом, посредством шефа Абвера адмирала Вилхелма Канариса и британских веза при Светој Столици.
У тим годинама су Британци разрадили стратегију манипулације “исламског чиниоца” против Русије. Новинар Ентони Бевинс (Anthony Bevins) је обелоданио у листу „Индипендент“ (The Independent) 26. фебруара 1990. садржај декласификованог дипломатског документа из 1939 године у ком се сугерише коришћење мањинске “полуге”, посебно исламског фактора, ради дестабилизације Транскавказије и Централне Азије. “Случајем околности” инструментализација исламског тројанског коња је ушла у праксу нацистичке а касније и америчке стратегије растројства источне и југоисточне Европе.
Западни савезници су само месец и по дана после Немачке агресије на СССР предали јавности формулацију општих циљева англо-америчке коалиције познату под именом “Атлантска повеља”, у којој изражавају решеност да допринесу “васпостављању суверених права и самоуправе оних народа који су били лишени тога скривеним путем”. Изабрани речник је довољно био неодређен како би се могао односити на Русију колико и на Немачку, а пошто је хрватско-комунистичка пропаганда ширила међу савезницима пропагандне флоскуле о велико-српској хегемонији, Југославија је такође могла постати предмет горе наведених ратних циљева.
„СРПСКА ХЕГЕМОНИЈА“
Српски успеси у изградњи модерне, напредне и суверене државе, тумачени као преџнаци будуће хегемоније српског чиниоца на Балкану, изазивали су бојазан британске званичне политике, која је гледала на Србију као на “мостобран” Русије у том региону и претњу енглеским интересима у Средоземном региону. Оптерећена фобичним стереотипима о “продору панславизма”, Енглеска дипломатија је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану. Британска дипломатија, несклона да призна ма какву легитимност српским ослободилачким тежњама, склопила је у 19. веку незванично савезништво са Турском и Аустријом. У дотичном расположењу према српском питању је наступила на Берлинском Конгресу 1878 године.
Енглески посланик Маркиз Солзбери (Salisbury) оправдао је енглеску подршку Аустро-Угарским претензијама на Босну и Херцеговину под изговором да би се у супротном “створила велика словенска држава која би се пружила преко балканског полуострва и чија би војна снага претила народима других племена…”. Из истих побуда је подржала програм Призренске лиге, видећи у паналбанском национализму бедем против словенства и српског јадранског тропизма.
Друга антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали “отац енглеске балканистике” Р. Ситон-Ватсон (Robert William Seton-Watson) и публициста Викам Стид (Henry Wickham Steed). Та два “експерта” су предлагала уочи Првог светског рата унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужнословенске јединице под хегемонијом Загреба са улогом антируске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану. Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа (Northcliffe) 1917, Ситон-Ватсон и Стид су критиковали “крфске” обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или “српску империју”. За та два страсна поборника “југословенске идеје” српска алтернатива моделу “хрватске Југославјије до Дрине” је значила “тријумф оријенталне идеје над западном”.
Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним антисрпким предрасудама и намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре. Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. При чему су хтели поделити српски етнички простор на аутономну Македонију и Црну Гору.
Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије с обзиром да су сви припадали Групама округлог стола. На овом месту нашег излагања потребно је отворити парантезу. Идејни творац и оснивач Групе Округлог стола (Round table) био је енглески милионер Сесил Родс (Cecil Rhodes), чији се животни идеал састојао у “унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју”.
Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги. Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим “идеалом”, замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већином припадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (RIIA) у Енглеској и Савет за спољне односе (CFR) у Сједињеним Државама. Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици.
ЈАДРАН И ДУНАВ ДАТИ КАТОЛИЦИМА
Радило се у ствари о “јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике”. Англо-саксонска месијанска идеја, садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа.
У међуратном периоду утицајне личности, припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове водиле су непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат Лорд Ротермер (Rothermere), брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. Дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили.
Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Владко Мачек предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном балону са намером да се напипа пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марка Аронса и Џона Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије.
Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева католике са прохрватским симпатијама (према Мек Лину), пансрпски “Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат “Хомогене Србије”, састављен у јуну месецу 1941. године, где се јасно наговештава да “Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.
БРИТАНСКИ БРОЗ
Контрамере су муњевито предузете како би се онемогућило оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредили заједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије.
Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије. Сер Евлин Вудворд (Њоодњард) је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије. Пема запажању Наталије Нарочничке, “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије ‘Начертанија’ Илије Гарашанина из 1844. (…) представља страшило за западну Европу.”
Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима?
Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Eden): “Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет”. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису (Foreign Office) при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је “изградња Тита била чисто енглеска авантура”?
Територијални подкомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942. године на иницијативу председника Рузвелта и државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942. предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основаној према моделу пројекта за “студије о рату и миру” Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова.
Територијални огранак на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман (Bowman) морао је радити под велом тајне “с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни” и бавио се изучавањем сценарија прекрајања поратне Европе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници “влада у егзилу” са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки.
Језгро Саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор (Myron Taylor), један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим Државни секретар Кордел Хал (Cordell Hull) и Норман Дејвис (Davis), Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са Куденхов-Калергијем и Отом Хабзбуршким, је послао 1943. године кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине. У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор бранила је послератну опцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене мителевропске федерације.
ЕВРОПСКО ДО ДРИНЕ
Син Винстона Черчила Рандолф је уверавао своје Хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити европско…” Генерални секретар хрватске Сељачке странке др Крњевић толико је био уверен у транзитни карактер југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава у границама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију. Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац је забележио да, “пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да су британски планови што се тиче Југославије мање више исти”, али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије “све док се одржи Титов режим”.
Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком “интермаријуму” за погоднија времена. Оснивање 1944. у Лондону Централноевропског федералног клуба, чије су послератне вође биле Миха Крек и Владко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.
ЗАКЉУЧАК И ОПОМЕНА
Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама.
Тек објављено капитално дело академика др Драгољуба Живојиновића „Невољни ратници, велике силе и Солунски фронт” озбиљно је уздрмала читаву и не само нашу савремену историографију. Документацијом шокантне садржине ова књига непроцењиве вредности у парампарчад разнела је досадашње тезе о нашим савезницима и пријатељима. Открила српске илузије и заблуде и упрла прстом у Енглеску, земљу која је од самог напада Аустроуграске 1914. године, у Првом светском рату, свесрдно радила на уништењу Срба и српске државе.
Занимљиво је да је овакву архивску грађу академик Живојиновић почео да открива управо у лондонском архиву пре тридесет три године, и то сасвим случајно, бавећи се Ватиканом и Србима. Такође, треба истаћи и чињеницу, академик Живојиновић је први открио у Лондону ту грађу и први је саопштио свету.
Од завршетка Првог светског рата, па све до појаве ове књиге, српски народ живео је у заблуди називајући и Енглезе својим савезницима и чак пријатељима.
– Нема дилеме, Срби су творци свих тих заблуда везаних за савезништва и пријатељства. Срби су творци и других заблуда са којима ће се тек срести. А ове илузије, које су потхрањиване готово један век, биле су у служби очувања пријатељства са Французима као јединим пријатељима у Првом светском рату. А у страну гурана једина истина да нам је Русија била једини пријатељ све до њеног слома.
Први сте открили ту грађу, први је саопштили свету, како то објашњавате?
– Претпостављам, ту нетакнуту, нефризирану, нечишћену грађу, коју до мене нико није користио, избегавали су историчари или због тога што је неповољно говорила о онима који су је оставили или што је веома ружно приказивала лоше односе међу савезницима током Првог светског рата.
Друго, та недирнута грађа, недвосмислено је разбила наше илузије о савезницима и искреним пријатељима. До сада нисмо знали праву истину да нисмо имали правих пријатеља до једне силе током читаве те трагедије. Ти документи открили су сурову истину да чак и наша историографија није знала шта се све радило иза наших леђа. На крају открила је да су Срби изнели главни терет Првог светског рата.
Рекли сте, имали смо само једног пријатеља, о којој земљи је реч?
– Говорим о Русији, земљи на коју се нисмо ослањали. Напротив, били смо бастион, барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. А већ од јулске кризе 1914. могло се видети ко нам је прави пријатељ или савезник. Русија је тих дана одмах заузела јасан став. Децидно је рекла и савезницима и нашим непријатељима да неће дозволити да Србија буде поражена и покорена и да ће Србији пружити сваку врсту помоћи.
Како се Француска држала?
– Француска је имала нешто другачији став. Нашла се на удару Немаца и због тога била је везана за Русију, али имала је и својих интереса на Балкану, а на Блиском истоку имала велики уложени капитал. Но, највише због Русије, Французи су Србији пружили савезничку руку.
Једног тренутка енглеске подметачине, разбијачке намере и работе дозлогрдиле су и француским генералима који су почели отворено да протестују.
– Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум да, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, Француска ће се повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта. После тога, своје елитне јединице повукли су из Грчке, а увели ешалоне довучене из Индије, потпуно неспособне за ратовање на Балкану.
До данашњих дана у нашој исторографији до краја није објашњено држање Енглеске?
– Енглези су све друго били само не пријатељи Србије. Дакле, никада пријатељи. Напротив, Србе органски не воле, ни њихово јавно мњење ни њихов естаблишмент. О нама су те 1914. писали најгоре, говорили најружније. Није било ни дневног листа, готово ни политичара ни генерала иоле наклоњеног Србима. Тако су писали и према нама се односили још од 1903. године. У нашој најтрагичнијој ситуацији водили су хајку против Србије, отворено су је и у најтрагичнијим тренуцима уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Да је светска кланица управо настала због нас.
Како су онда Енглези постали и наши савезници?
– Из интереса. Прво због Француске и Белгије, према којој су имали уговорну обавезу још из 1830. године. Друго, бриљантним победама српске војске на Церу и Колубари Србија није покорена, а војнички је опстала. Значи, постали смо фактор потребан савезницима.
Шта су Енглези све чинили да поткопају и ослабе Србију?
– На Солунском фронту налазила се и једна руска бригада коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглезима је та бригада страшно сметала, непријатељски се према њој односила. Њени генерали сматрали су је претњом њиховим интересима. Нису се смирили све док нису издејствовали њено уклањање са Солунског фронта. Ту руску бригаду послали су чак на исток Грчке како не би имала било какав контакт са српском војском.
Да ли се после тих битака енглески став према Србији променио?
– Управо тада енглеско непријатељство према Србима ступило је на сцену у најокрутнијем облику. Британци су кренули са најподлијим уценама. У најтежем тренутку тражили смо од њих финансијску помоћ од 800 хиљада фунти у виду кредита за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала. Одговорили су уценом – добићете зајам под условом да се одрекнете своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету.
Како је Влада Србије реаговала на ту болну уцену?
– Децидно је одбијен тај ултиматум. Енглези су хладно одговорили – „онда вам не дамо кредит”. И нису дали. Што је најгоре, Енглези се нису зауставили на тој уцени. Током читаве мучне 1915. године појачавали су притисак на Србију. Своје ултиматуме заснивали су на нашој немоћи и бескрупулозно користили српску зависност од савезника. Свакаквих притисака је било.
Да су Срби били жртве и сопствених заблуда примера је безброј. Но против тих илузија највише су се борили војсковође попут војводе Живојина Мишића.
– Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић били су заговорници уједињења јужних Словена. Томе се отворено супротстављао војвода Живојин Мишић. Говорио је да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да до слободе они морају доћи сами. Мишић је убрзо отеран у пензију.
Значи и такву Србију крвљем заливену су кажњавали?
– Не само да су хладно одбацивали све наше молбе за војном помоћи, већ су иза леђа радили на слабљењу наших положаја. Одустали су од солунског искрцавања. Одустали су од обезбеђења коридора Ниш-Солун, а потом дозволили Бугарима да прекину тај коридор, срушивши тако и последњу наду спаса за српску војску и српски народ. Казнили су тако подмукло Србију на најсуровији начин онемогућивши јој чак прилив лекова и хране. А када им је Никола Пашић у очају одговорио да ће српска војска положити оружје и капитулирати, у Енглеској је кренула нова лавина увреда на рачун Срба. После тога Пашић је коначно схватио да је Србија остала сама.
Открили сте још један детаљ дуго скриван од српске јавности?
– По доласку српске војске и избеглица на албанско море, тек је кренуло кажњавање. Грчки краљ Константин био је антисрбин кога су до последњег тренутка подржавали Енглези. И, таман када су Французи после много играрија пристали на пребацивање Срба на Крф, стигло је најшокантније изненађење. Грчка влада забранила је улазак српске војске на њену територију а самим тим и пребацивање нашег народа на Крф. Тек када је руски цар Николај оштро припретио да ће склопити сепаратни мир са Немцима, сломљен је енглески отпор, а Французи нису више Грке ни питали. Но, ни тада Енглези нису послали своје бродове. И то је била једна од њихових уцена. Први сам и ту истину обелоданио.
И на Крфу је било подваљивачких иницијатива?
– Кренуло се са још једном подвалом. Под плаштом реорганизације, тражено је од наше команде да се српска војска распореди у шест дивизија и да се оне пошаљу не на Солунски, већ на западни фронт свака за себе. Наравно, и та подвала и тај паклени план је одбачен, а Енглези су буквално побеснели. Њени генерали током читаве 1916. године слали су у Лондон најружније извештаје о српској војсци, називали је најпогрднијим именима. Енглески генерали непрестано су радили против Србије и на Солунском фронту. Минирали су свако кретање у офанзиву, сваки покушај напада на непријатеља. Стално су уцењивали и претили да ће повући своје трупе. Током читаве 1917. године непрестано су радили иза леђа Србији. Радили на очувању Аустријске монархије, подржавали Италијане око Далмације и Истре, подстрекавали Румуне да узму Банат, Бугаре да узму српске територије северно од Македоније. А када је Русија изашла из рата, изгледало је да Србији нема спаса. Но, тада је дошло до француског заокрета. На челу њене војске долазе одлични познаваоци балканских прилика Клемансо, Гиом и Депере и исход је био познат.
* * *
УОЧИ РУСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ
У студији написаној 1913. године директор листа “Европски економиста” Едмон Тери (Edmond Théry) наговештавао је Русији сјајну будућност образлажући да, “ако ствари наставе ићи током којим су ишле од 1900. до 1912. године, средином века Русија ће доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и економском плану”. Радови историчара Ентони Сетона (Anthony Sutton) су утврдили да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка.
Енглески географ Џон Хелфорд Макиндер дошао је до истих закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији. У знаменитом предавању, одржаном 1904. године, под насловом “Географска осовина историје” наслућује да ће држава која окупира просторно језгро евро-азијског континента, дакле Русија, када буде у прилици да развије своју привреду и мрежу “трансконтиненталне железнице” која спаја Европу и Азију, потиснути поморске силе на маргину светске трговине, што представља смртну претњу по западну цивилизацију. Прерасподела светске моћи била је зачет процес у том часу с обзиром да је “трансконтинентална железница почела да ремети однос снага у корист континенталне силе”.
Руска револуција, финансирана од стране англосаксонске плутократије и немачке војске, “вољом провиђења” је зауставила Русију у пуном успону ка статусу светске економске и војне велесиле. Искоришћавајући подесне услове крајне пометње, проузроковане бољшевичким превратом, западне силе су предузеле територијалну разградњу Русије. Похлепа за руским природним богатствима и уклањање руског ривала из трке за светску превласт су представљали битне узроке целог подухвата.
Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком “владом”, окупирала Украјину и прибалтичке земље. Француској је требао да припадне Крим са Одесом. Финансијска и војна помоћ савезника “белима” је била ограниченог карактера, како би се постигла равнотежа снага и запречио бољшевицима продор ка Транскавказији и Сибиру.
На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање “независности” новооснованих псеудодржавица на тлу Русије. Вилсонов необелодањени програм – откривен у приватној архиви пуковника Хауза (House), сиве еминенције америчког председника и опуномоћеног представника Њујоршких банкарских кућа – гласио је под тачком 5. да је “Русија велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа”. Алузија на “чисти лист хартије” могла би се односити на Енглеску карту објављену 1888 године, на којој је простор руске империје обележен натписом “руска пустиња”. Даље се предлаже “признање де факто постојећих влада и указивање помоћи њима и кроз њих” као и захтев за повлачење са самопроглашених територија свих страних војски.
СКУП „ПОТЛАЧЕНИХ НАЦИЈА“
Новоустановљено начело “права на самоопредељење потлачених народа” је образовано у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма са непритајеном намером да се користи као оруђе за разградњу светских такмаца и њихових регионалних мостобрана. На Версајској мировној конференцији пуковник Хауз и Лојд Џорџ (Loyd George) су у име својих влада пробали да наговоре остале учеснике да се позову на де фацто створене владе на тлу царистичке Русије, чему се супротставила Француска у име својих личних интереса. Те неспоразуме су премостили министри вањских послова сила Антанте, такозваних “савезница” Русије, сагласивши се 10. јануара 1920. да признају “де фацто” Грузију и Азербејџан.
Тих година је уведена у арсенал америчке спољње политике стратегија остваривања државних интереса посредством “невладиних” организација. Примјерице, фондација Карнеги за међународни мир, коју је основао 1910. магнат Андру Карнеги, организовала је 15. септембра 1918. у Њујорку велики скуп “потлачених нација” на ком су учествовали посланици мањинских народа са простора руске државе и Аустро-Угарске. Дотичне је “представљао” Хрват Хинко Хинковић у име Југословенског одбора.
Све подмукле операције са крајњом намером да се образује “руска пустиња” нису уродиле плодом, пошто су комунистичке вође, силом прилика, напустиле своја нихилистичка начела и усвојиле државотворни концепт интеграције руских земаља. Не помиривши се са чином “сакупљања” растурених делова руске империје под комунистичким окриљем, британска политика је настојала да федералише и да стави под своју управу све сепаратистичке покрете никле на просторима Совјетског савеза. Уско је сарађивала на том пољу са Абвером (обавештајном службом немачке војске) као и са француским и пољским колегама.
ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
У међуратном периоду британска обавештајна служба је успоставила оперативну контролу над „Прометејском лигом”, организацијом основаном 1923. под импулсом украјинских националиста уз подршку пољске владе. Прометејска лига је служила као кровна структура плејади сепаратистичких покрета са подручја Совјетског Савеза. У њеном оквиру су сарађивали белоруски и украјински унијати, Татари, Чечени итд. Узгредно вреди поменути присуство у њеним редовима Саид Бека, праунука имама Шамила, славног вође чеченског устанка против Руса у 19. веку. Прогам Лиге је постављао својим чланицама за задатак “ослобађање” свих неруских “потлачених” народа бивше империје. За даљи ток нашег излагања, потребно је нагласити да је вођа Паневропског покрета, гроф Куденхов-Калерги, успоставио блиске контакте са “прометејцима”.
Прометејска лига је делила сродне геополитичке циљеве са организацијом званом Интермариум, која је тежила да оснује федерацију средњеевропских држава на целом простору између Балтичког, Јадранског и Црног мора и прижељкивала распад Русије на безобличну прашину “слободних држава у својим етничким границама”. Тај амбициозни програм јој је гарантовао потпору истих оних спонзора који су држали на свом платном списку Прометејску лигу. Антикомунистичка фасада активности тих двеју организација служила је да прикрије дубље русофобске побуде. Свој рад су обављале у сталном дослуху са Ватиканом, посредством шефа Абвера адмирала Вилхелма Канариса и британских веза при Светој Столици.
У тим годинама су Британци разрадили стратегију манипулације “исламског чиниоца” против Русије. Новинар Ентони Бевинс (Anthony Bevins) је обелоданио у листу „Индипендент“ (The Independent) 26. фебруара 1990. садржај декласификованог дипломатског документа из 1939 године у ком се сугерише коришћење мањинске “полуге”, посебно исламског фактора, ради дестабилизације Транскавказије и Централне Азије. “Случајем околности” инструментализација исламског тројанског коња је ушла у праксу нацистичке а касније и америчке стратегије растројства источне и југоисточне Европе.
Западни савезници су само месец и по дана после Немачке агресије на СССР предали јавности формулацију општих циљева англо-америчке коалиције познату под именом “Атлантска повеља”, у којој изражавају решеност да допринесу “васпостављању суверених права и самоуправе оних народа који су били лишени тога скривеним путем”. Изабрани речник је довољно био неодређен како би се могао односити на Русију колико и на Немачку, а пошто је хрватско-комунистичка пропаганда ширила међу савезницима пропагандне флоскуле о велико-српској хегемонији, Југославија је такође могла постати предмет горе наведених ратних циљева.
„СРПСКА ХЕГЕМОНИЈА“
Српски успеси у изградњи модерне, напредне и суверене државе, тумачени као преџнаци будуће хегемоније српског чиниоца на Балкану, изазивали су бојазан британске званичне политике, која је гледала на Србију као на “мостобран” Русије у том региону и претњу енглеским интересима у Средоземном региону. Оптерећена фобичним стереотипима о “продору панславизма”, Енглеска дипломатија је спроводила политику обуздавања српске природне геополитичке експанзије на Балкану. Британска дипломатија, несклона да призна ма какву легитимност српским ослободилачким тежњама, склопила је у 19. веку незванично савезништво са Турском и Аустријом. У дотичном расположењу према српском питању је наступила на Берлинском Конгресу 1878 године.
Енглески посланик Маркиз Солзбери (Salisbury) оправдао је енглеску подршку Аустро-Угарским претензијама на Босну и Херцеговину под изговором да би се у супротном “створила велика словенска држава која би се пружила преко балканског полуострва и чија би војна снага претила народима других племена…”. Из истих побуда је подржала програм Призренске лиге, видећи у паналбанском национализму бедем против словенства и српског јадранског тропизма.
Друга антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали “отац енглеске балканистике” Р. Ситон-Ватсон (Robert William Seton-Watson) и публициста Викам Стид (Henry Wickham Steed). Та два “експерта” су предлагала уочи Првог светског рата унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужнословенске јединице под хегемонијом Загреба са улогом антируске католичке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану. Са челних положаја у Одељењу за непријатељску пропаганду, основаног на иницијативи лорда Норфклифа (Northcliffe) 1917, Ситон-Ватсон и Стид су критиковали “крфске” обрисе будуће Југославије, назирући у њима замену за велику Србију или “српску империју”. За та два страсна поборника “југословенске идеје” српска алтернатива моделу “хрватске Југославјије до Дрине” је значила “тријумф оријенталне идеје над западном”.
Енглези су приступили мировној конференцији са скривеним антисрпким предрасудама и намером да поправе ситуацију у своју корист кроз преговоре. Заузимали су став да Југославија мора бити децентрализована и федерална и упозоравали су да ће федерација састављена од самих Срба, Хрвата и Словенаца ићи на руку српској хегемонији. При чему су хтели поделити српски етнички простор на аутономну Македонију и Црну Гору.
Личне везе између Стида, Ситон-Ватсона, енглеских и америчких делегата су биле од крупног значаја за даљи ток англо-саксонске политике наспрам Србије с обзиром да су сви припадали Групама округлог стола. На овом месту нашег излагања потребно је отворити парантезу. Идејни творац и оснивач Групе Округлог стола (Round table) био је енглески милионер Сесил Родс (Cecil Rhodes), чији се животни идеал састојао у “унапређењу британске империје и постављању целог нецивилизованог света под њену управу, уједињење англо-саксонске расе у једну империју”.
Групе округлог стола су окупљале империјалне елите одане тој идеји. Амерички огранак су основале велике прекоокеанске династије, везане породичним или пословним везама за британску олигархију, међу којима су се истицале породице Морган, Рокфелер или Карнеги. Како би оријентисали ток светске политике у складу са својим “идеалом”, замислили су да оснују парадржавне организације за дугорочно планирање спољне политике. Енглески и амерички делегати на Версајској конференцији за мир, који су већином припадали Округлом столу, су се договорили да оснују Краљевски институт за међународне послове (RIIA) у Енглеској и Савет за спољне односе (CFR) у Сједињеним Државама. Монополом над спољном политиком својих држава та друштва би постепено створила услове за англо-америчко садејство у међународној политици.
ЈАДРАН И ДУНАВ ДАТИ КАТОЛИЦИМА
Радило се у ствари о “јединственој англо-америчкој организацији за проучавање и дугорочно планирање спољне политике”. Англо-саксонска месијанска идеја, садржана у идеологији те владајуће метаструктуре Запада, утемељена на вери у супериорност англо-саксонске расе и на социјал-дарвинистичком светоназору, оспоравала је словенским народима субјективну улогу у светској политици и ниподаштавала је њихова цивилизацијска достигнућа.
У међуратном периоду утицајне личности, припадајући друштву Округлог Стола и Краљевском институту за међународне послове водиле су непрекидну кампању разобличавања “великосрпске хегемоније” и тражиле територијално и конституционално преустројство Југославије. Примерице, новински магнат Лорд Ротермер (Rothermere), брат лорда Норфклифа, чувен по својим симпатијама према фашистичким режимима, захтевао је преко својих гласила проширење Мађарске државне територије на рачун Србије и оснивање аутономне Хрватске увећане за целу Далмацију са Боком которском. Дубље намере ових захтева није тешко прозрети: тражило се од Срба ни мање ни више него да предају јадранску обалу и Дунав католичким чиниоцима како би се створио антируски морски мостобран и запречио пут изласка на море православној регионалној сили.
Рачунајући на подршку енглеских пријатеља Хрватске, вођа Сељачке странке Владко Мачек предложио је 1932 године да Хрватска, Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ потпишу федерални уговор. Очито је да се радило о пробном балону са намером да се напипа пулс српске политике и провери њен степен попустљивости по територијалном и националном питању. После убиства краља Александра у Марсељу и наглог заокрета у француској страној политици, Велика Британија је почела да се званично опредељује у корист федералног прекомпоновања Југославије и оснивања федералних јединица Босне и Херцеговине, Војводине. Тајним каналима је подржавала хрватски сецесионизам. Радови Марка Аронса и Џона Лофтуса су утврдили да је њена обавештајна служба држала на платном списку више челних људи усташког покрета. На Црну Гору и Македонију британска политика је гледала као на посебне земље, ван оквира Србије.
Ти предратни ставови су несумњиво утицали на британску политику према Југословенској влади у избеглиштву и четничком покрету. Може се замислити какав је утисак оставио на челнике Форин офиса, у већини случајева католике са прохрватским симпатијама (према Мек Лину), пансрпски “Равногорски национални програм” или Мољевићев пројекат “Хомогене Србије”, састављен у јуну месецу 1941. године, где се јасно наговештава да “Срби морају имати хегемонију на Балкану а, да имају хегемонију на Балкану, морају претходно имати хегемонију у Југославији”.
БРИТАНСКИ БРОЗ
Контрамере су муњевито предузете како би се онемогућило оснивање такве православне тврђаве на Балкану. Већ у лето 1941. Черчил је позвао председника Рузвелта да усвоји заједничку “англо-америчку изјаву о обнављању Југославије на принципима аутономије и јединства југословенских народа”. Дакле, само месец дана након појаве Мољевићевог плана Британци су одредили заједничку “платформу” са Америком о федерализацији Југославије.
Британци су обезбедили свом играчу Титу, војну и политичку легитимност са намером да спрече Србе да обликују послератни поредак повољан својим националним интересима. Оспоранање српског права на самоопредељење је била поента те стратегије. Сер Евлин Вудворд (Њоодњард) је приметио да када би његова влада подржала Михајловића, усвојила би линију наклоњену пансрпским замислима о будућности Југославије. Пема запажању Наталије Нарочничке, “било каква манифестација српских ујединитељских националних тежњи послије ‘Начертанија’ Илије Гарашанина из 1844. (…) представља страшило за западну Европу.”
Насупрот безброј критика изречених на рачун “великосрпских” тежњи, британска званична политика никада није ставила никакав приговор на авнојевске одлуке о послератном територијалном устројству ни на договор Тита и Шубашића о будућој подели Србије на више покрајина и република. Да ли је уопште могло бити другачије, с обзиром да је Брозово ново федерално устројство потпуно одговарало енглеским интересима?
Превагу су опет однели геополитички критеријуми кад је дошао час да се званично ускрати подршка четничком покрету. Бригадир Фицрој Меклин (MacLean), шеф британске Мисије при Титовом штабу, је закључио у меморандуму послатом Ентонију Идену (Eden): “Што се тиче генерала Михајловића, он је великосрбин и реакционар. У тим условима Велика Британија нема више интереса да подржава његов покрет”. Државотворни програм Равногорског покрета је сметао Форин офису (Foreign Office) при плановима о оснивању прашине државица на тлу Југославије, које би могле касније да се уклопе у шире федерације. Може ли се још сумњати у твдњу великог енглеског историчара А. Ј. П. Тејлора да је “изградња Тита била чисто енглеска авантура”?
Територијални подкомитет Саветодавног одбора за послератну спољну политику, основан 1942. године на иницијативу председника Рузвелта и државног секретара Кордел Хала, донео је у октобру 1942. предлог о стварању источноевропске федерације и подунавске федерације са улогом тампон зоне између Русије и Немачке, под англо-америчким окриљем. Радило се о ад хоц структури, основаној према моделу пројекта за “студије о рату и миру” Савета за спољне односе и састављеној од истих чланова.
Територијални огранак на чијем се челу налазио географ Изаја Боуман (Bowman) морао је радити под велом тајне “с обзиром да су територијални проблеми народа и земаља били експлозивни” и бавио се изучавањем сценарија прекрајања поратне Европе, посебно њеног источног дела и Балкана. На отвореним седницама позвани су били да учествују представници “влада у егзилу” са простора Совјетског савеза и Југославије, као и надвојвода Ото Хабсбуршки.
Језгро Саветодавног одбора су чинили Мајрон Тејлор (Myron Taylor), један од врховних чланова Савета и лични представник председника Рузвелта при Ватикану, затим Државни секретар Кордел Хал (Cordell Hull) и Норман Дејвис (Davis), Рузвелтов опуномоћени амбасадор и председник Савета за спољне односе. Рузвелт, који је био у сталном контакту са Куденхов-Калергијем и Отом Хабзбуршким, је послао 1943. године кардинала Шпелмана да преговара са Светом столицом о перспективама организовања подунавске федерације, у чији би састав ушле Словенија и Хрватска до Дрине. У Америци, струја на чијем се челу се налазио Мајрон Тејлор бранила је послератну опцију повратка хабзбуршке лозе на престо обновљене мителевропске федерације.
ЕВРОПСКО ДО ДРИНЕ
Син Винстона Черчила Рандолф је уверавао своје Хрватске пријатеље на Топуском конгресу да ће федерална Југославија бити кратког века и да ће се после њеног распада територије до Дрине укључити у подунавску федерацију католичких држава наглашавајући да “све што се протеже до Дрине мора бити европско…” Генерални секретар хрватске Сељачке странке др Крњевић толико је био уверен у транзитни карактер југословенске федерације да је на прослави педесете годишњице оснивања странке (1954) изнео план о подели земље на шест независних држава у границама административних република које би се касније интегрисале у подунавску федерацију. Аутор извештаја о скупу, амерички обавештајац је забележио да, “пошто др Крњевић одржава одличне односе са Енглеском, може се претпоставити да су британски планови што се тиче Југославије мање више исти”, али да ће то остати пусти снови пошто се западни политичари противе разградњи Југославије “све док се одржи Титов режим”.
Напредак Црвене армије до срца Европе је натерао западне савезнике да одложе планове о католичком “интермаријуму” за погоднија времена. Оснивање 1944. у Лондону Централноевропског федералног клуба, чије су послератне вође биле Миха Крек и Владко Мачек, доказује, ако је потребно, да се Енглези нису помирили са судбином и да су настављали да кују планове о католичком фашистичком блоку на Истоку Европе.
ЗАКЉУЧАК И ОПОМЕНА
Овај кратак преглед деструктивних стратегија англо-саксонског и западноевропског света спрам руског и српског национално-државног простора је састављен са скромном намером да докаже постојање “хроничне” спреге између терористичко-сепаратистичких и центрифугалних појава на тим просторима и западних геополитичких интереса. Потребно је једном заувек разумети да западна политика није импровизованог и реактивног карактера, него је заснована на стратешкој планификацији усклађеној са дугорочним интересима и глобалистичким тежњама. С обзиром да ће Србија увек бити “много велика” за западне “партнере”, српски државни апарат би требало да се угледа на руски и да се побрине о предузимању делотворних контрамера за неутралисање даљих западних иницијатива усмерених ка новим “етничким” и “регионалним” деобама.
04-12-2018, 12:25 AM
Енглески "експерт" да предлаже да Србија призна "Kosovo" али да покуша да извуче неки део своје теторије. 
https://rs.sputniknews.com/politika/2018...moti-les-/
https://rs.sputniknews.com/politika/2018...moti-les-/
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)