Milošević prevatio Amerikance a oni kaznili sve Srbe
May 12, 2017
Navršava se 25 godina od uvođenja Međunarodnih sankcija srpskom narodu. U svojoj ispovesti dr Borko Đorđević, specijalni američki izaslanik otkriva istinu kako je srpski vožd odbio ponudu SAD da sa 70 milijardi dolara izvede tranziciju i uveo narod u embargo i rat
Đorđević Borko i Džimi Karter u njegovoj kući u Dzordziji
Đorđević Borko i Džimi Karter u njegovoj kući u Dzordziji
– Marko Lopušina –
Pre tačno četvrt veka započeli su prvi razgovori Slobodana Miloševića i srpske vlasti sa predstavnicima SAD oko tranzicije socijalističke jugoslovenske svojine u kapitalističku američko-srpsku svojinu. U tom procesu, koji je trajao tokom marta i aprila 1992. godine aktivno je učestvovao i dr Borko Đorđević, hirurg i biznismen iz Kalifornije. U svojoj ispovesti dr Đorđević prvi put otkriva da je po nalogu zvaničnog Vašingtona korporacija KPMG još krajem 1991. godine ponudila Vladi Srbije u Beogradu ulaganja od 40 milijardi u najveće firme , a potom 30 milijardi dolara u privatizaciju srednjih srpskih preduzeća.
Ovo je eksluzivna ispovesti dr Borko Đorđević, rođenog u Pirotu, beogradskog doktora medicine, kalifornijskog hirurga i američkog funkcionera Republikanske stranke. Đorđević je kao specijalni američki izaslanik učestvovao u pokušaju brze tranzicije Srbije 1992. godine. Otkriva istinu kako je srpski vožd odbio ponudu SAD da sa 70 milijardi dolara izvede tranziciju i uveo ceo srpski narod u embargo i rat:
– Prvi put sam službeno bio kod Miloševića sa Kijarijem Šmitom, predsednikom Bečke kreditne banke, početkom 1991. kada je nameravala da otvori svoju filijalu. Bila je to šansa za brzi razvoj Srbije. U vreme izbora 1990. godine u Srbiju sam doveo dva senatora, zamenika gradonačelnika Njujorka i dvadesetak biznismena. Njih je noć pre izbora primio predsednik Slobodan Milošević. To me je uverilo da Sloba želi iskrenu saradnju sa Amerikancima.
Dopisivao sam se tokom 1991. godine sa direktorom Selimirom Savićem iz “Geneksa” oko saradnje sa kompanijom Federal Express Europlex iz Brisela i otvaranja ispostave u Beogradu. Pripremani su materijal i sastanak za kraj januara 1991. godine u Briselu oko ulaska firme Fed Ehpress u Jugoslaviju. U Srbiji sam zastupao i kompaniju Nynex.
U Srbiju i Beograd sam 1991. godine doveo, ovog puta desetak američkih kongresmena, senatora i vlasnika multinacionalnih kompanija da vide kakva je situacija i da uđu u proces privatizacije naše privrede. Kompanija “Filip Moris”, u čijoj upravi je sedela moja tašta, želela je da kupi Duvansku industriju Niš. Radilo se o investiciji od oko 200 miliona dolara. Slobodan Milošević nije to dozvolio.
Njegova žena Mirjana Marković je odbila ponudu italijanske kompanije “Septa” za privatizaciju mobilne telefonije u Srbiji. Kada su “Teksako” i “Šel” hteli da kupe “Jugopetrol”, Mira Marković to nije dozvolila.
Direktor Miodrag Jakšić nije hteo da se privatizuje PTT Srbije.
AMERIČKE PONUDE
U Srbiju sam potom krajem 1991. godine doveo kompaniju “Motorola” da uvede mobilnu telefoniju. Bilo je to pre nego što će to da uradi Bogoljub Karić u Beogradu. Miloševići su odbili “Motorolu”, mobilnu telefoniju, početkom devedesetih. Kompanija “Soni” je, na primer, na vrhuncu svoje moći, htela da kupi fabriku EI Niš:
– Ne može! Ne nudite dovoljno para!
Ovako je glasio odgovor Miloševićeve Jugoslavije, jer se on bojao da će ulaskom stranih kompanija izgubiti vlast na radničkom klasom, odnosno svojim glasačima. Lokalni partijski rukovodioci u Nišu su strahovali da će “Soni” da im uzme vlast i moć.
Slobodan Milošević je odbio poslovanje s pet najvećih američkih kompanija. Među njima su bili “Vestinghaus”, “Hanivel” i “Dženeral elektrik”. Ponašao se kao mafijaš reketaš, jer je tražio da američke kompanije njemu plaćaju u kešu za to što će raditi u SRJ i Srbiji.
I pored tih odbijanja Amerikanci su bili uporni i nastavljali dalje sa predlozima za tranziciju Srbije i Crne Gore. Stvorio sam mogućnost da se u srpski biznis uključi američka milionerka Rouz Mihata, žena bliska engleskom kraljevskom dvoru i veoma uticajna u poslovnim i političkim krugovima Amerike. Bio sam i saradnik trusta KPMG i njegovog predstavnika Peta Marvika za Srbiju.
Za Amerikance Srbija je početkom devedesetih bila najvažniji poslovni partner na Balkanu. Naime, prema analizi KPMG, slobodno ekonomsko tržište u Jugoslaviji, kojom je dominirala privreda Srbije, je bilo vrlo slabo razvijeno. U Srbiji su dominirala dva vlasništva, državno i društveno, dok je privatna svojina bila prisutna u manjem obimu. Od 1988. godine zahvaljujući premijeru Anti Markoviću doneseni su zakoni koji su omogućavali razvoj ekonomskog tržišta i proces privatizacije u SFRJ. Zato se KPMG opredelio da direktno učestvuje u ime Vlade SAD u reformi privrede i državnih preduzeća prvo u Srbiji.
Amerikanci su hteli da izvedu svojinsku tranziciju Jugoslavije, a ujedno da naprave odličan posao u Srbiji. Hteli su po punim cenama da plate i da privatizuju zdrave srpske državne firme i manja preduzeća. Glavni investitor privatizacije u Srbiji trebalo je da bude multinacionalna kompanija KPMG. To je američki trust koji drže masoni i Jevreji i preko kog vladaju Amerikom.
SARADNJA VLADE I KPMG
Na svu sreću, moji su nekadašnji partijski drugovi i članovi vladajuće Socijalističke partije Srbije poslušali i prihvatili saradnju sa američkim trustom KPMG oko reforme i privatizacije srpske privrede.
Posedujem pismo korporacije KPMG, koja je krajem 1991. godine ponudila Vladi Srbije ulaganja od 40 milijardi u najveća i potom 30 milijardi dolara u privatizaciju srednjih srpskih preduzeća. O toj investiciji Amerike u Srbiju od 70 milijardi dolara bili su direktno obavešteni partijski i državni funkcioneri Vlada Štambuk, Radoman Božović i Nebojša Maljković.
MOJ drug Mihajlo Miško Jeremić, direktor “Jugopetrola” i otac Vuka Jeremića, otkrio mi je da se Jugoslavija nalazi pred velikim iskušenjem. Trebalo je da se počne sa reformom državnog sistema i da se komunizam transformiše u kapitalizam na što bezbolniji način. Zajedno smo ponovo razmatrali ponudu kompanija “Teksako” i “Šel” da privatizuju državno preduzeće “Jugopetrol”. Stigla je ponuda i za privatizaciju “Energopetrola”, EI “Niš” i mnogih drugih velikih srpskih firmi.
Centralna direkcija KPMG je bila najmoćnija institucija u Vašingtonu posle Bele kuće. Ona je davala glavne procene i garancije za sve velike poslove u svetu. Trust KPMG je odlučivao u kom su poslu pare i profit sigurni, a u kom nisu. Kompanija KPMG je, na primer, izvršila procenu Fabrike duvana Niš kao jedne od najboljih na Balkanu i preporučila da se obavezno otkupi i privatizuje.
Zašto? Zato što je niška fabrika imala ogromne rezerve kvalitetnog vranjskog i makedonskog duvana i mogla je da proizvodi “marlboro lajt” sa žigom Amerike. Profit bi se pravio na jeftinoj radnoj snazi, niskoj proizvodnoj ceni u Nišu i velikoj prodajnoj ceni u SAD i svetu. Bio je to posao koji bi Srbiju izvukao iz blata.
Tokom 1992. godine dr Daniel Šein iz Beča posredovao je u otvaranju direktne poslovne saradnje između Pata Marvika, predstavnika koncerna KPMG iz SAD i ljudi iz Vlade Srbije na reformi srpske privrede i njene privatizacije. Vlada Srbije je prihvatila ovu inicijativu i razgovore sa predstavnicima KPMG, jedne od najvećih svetskih korporacija, koja je bila oličenje ekonomske i političke moći SAD.
Posedujem dokumentaciju o saradnji KPMG i Vlade Srbije na reformi i privatizaciji srpske privrede i društva u kojoj se jasno vidi kakav je plan tranzicije Amerika ponudila Srbiji.
PROGRAM PET PROJEKATA
KPMG i njen predstavnik Pat Marvik su 24. marta 1992. posle sastanaka koji su trajali od 17. do 19. marta u Beogradu i razgovora o Programu ekonomske reforme i privatizacije sa Vladom Srbije i potpredsednikom dr Nebojšom Maljkovićem, uradili poseban Program poslova za Vladu Srbije. Ovaj program je sadržao pet projekata:
– Upravljanje javnim dugom i makroekonomska politika,
– Pregovori sa međunarodnim razvojnim institucijama,
– Privatizacija, komercijalizacija i restrukturiranje velikih državnih preduzeća,
– reforma finansijskih institucija i pribavljanje investicija,
– Ustanovljavanje Izvozno razvojne banke.
Program je urađen 31. marta 1992. sa ciljem da promoviše održiv rast Republike Srbije i pomogne Vladi Srbije da stekne poverenje u međunarodnim finansijskim krugovima u svetu. Tim Pata Marvika je trebalo da pomogne Vladi Srbije u kreiranju održivog državnog budžeta, politike upravljanja javnim dugom i kreiranje efikasne državne administracije. Tim bi radio i na novom sporazumu sa MMF i Svetskom bankom o zajmovima za strukturno prilagođavanje privrede, stabilizaciju privrede, za podršku privatizaciji i implementaciju novih finansijskih mehanizama za promociju izvoza i uvoza Srbije.
Amerikanci su nudili Srbiji podršku Evropske zajednice i Svetske banke u ovom procesu. Predlagali su da se u Srbiji formira lokalni ogranak korporacije KMPG, čiji bi predstavnik Ljor Samuelson postao poslovni partner Vlade Srbije.
Program ekonomske reforme i privatizacije KPMG je predat Vladi Srbije 1. aprila 1992. godine. U njemu je detaljno opisan proces realizacije programa u Srbiji, koji bi vodili šestorica eksperata iz Vašingtona. Najinteresantniji deo o privatizaciji u ovom programu, trebalo je, kako je predloženo, da ostvari sledeće ciljeve:
– Podsticanje efikasnosti i kompetentnosti srednjih i velikih državnih i društvenih preduzeća putem restrukturiranja, transferom vlasništva i kontrolom privatnog sektora,
– Privlačenje stranih investicija zbog finansijskog kapitala, transfera tehnologije, upravljačkog kadra i novog tržišta,
– Mobilizacija javne podrške Vladi Srbije i njenog programa privatizacije kroz komunikacije sa interesnim grupama i medijima,
– Dogradnja analitičkog obrazovanja članova Vlade Srbije i privatnih savetnika za rad za KPMG na programu privatizacije, i
– Osnivanje malih nebirokratskih kancelarija za privatizaciju na terenu, koje bi vršile procenu preduzeća i njihovo svojinsko transformisanje.
Na predlog KPMG Vlada Srbije je trebalo da formira svoj tim kadrova, koji bi radio sa timom Pata Marvika, koji je kao savetnik srpske vlade imao pravo na prihod u iznosu od dva odsto od vrednosti obavljenih tranzicija i privatizacija. Za prvu godinu rada procenjeni troškovi ova dva tima iznosili su 2,4 miliona dolara. Sredstva za njihov rad bi obezbedili SAD, Evropska komisija, MMF, Svetska banka i evropske banke.
NAROD NE DA SAMOUPRAVLJANJE
Na našu veliku žalost, Slobodan Milošević i Vlada Srbije odbili su program ekonomskih reformi i privatizacije koji je ponudio trust KPMG, odnosno zvanični Vašington. Prvog maja 1992. godine SAD su, zbog tog odbijanja da se zemlja transformiše i modernizuje uz američku pomoć, kaznile Srbe i Srbiju uvođenjem međunarodnih sankcija. Tridesetog maja UN su potrvdile taj embargo. Ovim embargom Slobodan Milošević je svoj srpski narod i srpsku državu gurnuo u propast.
Tokom sankcija, jugoslovenska i srpska privreda, ali i njihova tržišta na Balkanu, u zemljama nesvrstanih i na istoku Evrope, potpuno su nestale. Amerikanci su i dalje potajno, i pored embarga, želeli da ožive srpsku ekonomiju svežim i direktnim investicijama, kroz privatizaciju i kroz izvoz iz Srbije.
Predlagao sam Buci Prohaski iz SPS-a da krenemo u kampanju, da narodu objasnimo potrebe da se izvrše političke promene, privatizacija i demokratizacija i da na taj način pridobijemo glasače za Miloševića.
– Da li si ti lud? Narod neće da se odrekne svoje samoupravljačke pozicije i svojine nad državnim preduzećima – rekao mi je Prohaska.
Bilo je to vreme kada su se SAD ozbiljno pripremale da izvedu uspešnu tranziciju u zemljama istočne Evrope. Želele su da to, ipak, bude i u Srbiji, koja je bila ekonomski najmoćnija i politički najotvorenija. Amerikanci su za tranziciju najvećih državnih preduzeća u SFRJ čuvali 70 milijardi dolara iz 1992. godine.
Zauzvrat, SAD bi skinule pretnje sankcijama Crnoj Gori i Srbiji. Takva ponuda je stajala na stolu svakog budućeg premijera Srbije.
– Šef je sve to zabranio i zaustavio! – rekao mi je Vlada Štambuk, poverljivi čovek Slobodana Miloševića.
– Koji šef? Slobodan Milošević ili Mira Marković? – pitao sam ovog mog prijatelja.
– Pa, Milošević – ubeđivao me Štambuk, iako sam ja mislio da je za sve bila kriva heroina dr Mirjana Marković.
Milošević je bio bankar, ali o pravom biznisu ništa nije znao. Pokazalo se samo da je dobar organizator crne berze i krijumčarenja. Duvansku industriju Niš nije hteo da proda Amerikancima po pravoj ceni, jer je u vreme sankcija finansirao državu od šverca cigareta.
KONTROLA NARODA I IMOVINE
Tada sam shvatio da su kontrola naroda i imovine Jugoslavije ključ vlasti Slobodana Miloševića. Zato Milošević nije prihvatao ekonomsku tranziciju i promenu vlasništva nad državnom imovinom, jer u tom slučaju ne bi mogao preko direktora i preduzeća da kontroliše narod i da ima vlast. U Srbiji nije bilo samostalnih poslovnih ljudi i firmi, kakvih je bilo, na primer, u Sloveniji, koji bi izveli tranziciju mimo Miloševića.
Miloševića svojinska reforma i tranzicija zemlje i promene u društvenom životu svog naroda nisu interesovale, jer se on borio samo za vlast i za svoj opstanak na vlasti. Srpski vožd očigledno ništa nije naučio od Tita. Josip Broz je demokratizovao Jugoslaviju, tako što je uzimao kredite i poslove od Amerikanaca. On je Amerikancima davao profit, a oni njemu znamenja i ugled u svetu. Slobodan Milošević to nije hteo, ali nije ni znao to da uradi.
Milošević je bio politički kameleon. Menjao je svoju politiku u zavisnosti od okolnosti u Srbiji i trenutne situacije na međunarodnoj sceni. To je radio jer je bio prinuđen da se bori za biračko telo. Gubio je kontrolu nad narodom i glasačima. Sistem partijskih organizacija SKJ i SPS, koje su vladale preko direktora preduzeća, raspao se, a novi nije napravljen. U to sam se lično uverio.
Sada mi je jasno da Milošević nije znao da je prava američka poruka o reformi i privatizaciji bila: dajte nam SRJ da njome upravljamo i da je uredimo kao modernu kapitalističku državu. Milošević je mislio da će ga SAD srušiti i oteti mu vlast ukoliko njenim ekspertima preda srpsku privredu i društveni i državni kapital. Mislio je istovremeno i da je neuništiv, jer je iza sebe imao pobunjeni, antiamerički raspoložen narod i policiju, a i JNA. Terao je svoje inaćenje sa Amerikancima do kraja i porazio i sebe, i državu, i narod. Moj zaključak danas je jednostavan: Slobodan Milošević nije znao da vodi politiku. Sloba se bavio samo svojom vlašću.
ODNEO SRPSKI KAPITAL U INOSTRANSTVO
Kada sam video da će sankcije da ugroze SRJ, ali i moj posao u Beogradu, pokušao sam da preko predsednika Džordža Buša starijeg opet pokrenem proces tranzicije u Srbiji. Živeo sam na dva kraja sveta i mogao sam kao kibicer u šahovskoj partiji da vidim i predvidim poteze i jedne i druge strane, i SAD i SRJ. Pokušavao sam da budem neutralan i da pomognem i Americi i Srbiji, ali mi, zbog očajno lošeg “igrača” Slobodana Miloševića u Beogradu, to nije uspevalo.
Ja u to vreme nisam shvatao da srpski lideri u Beogradu, i Milošević, i Panić, nisu želeli da srpskom narodu bude bolje, već samo njima lično. I u tome su uspevali. Srpski narod se nije previše bunio, jer nije imao drugi izbor i jer Srbi kao da vole da žive s nesrećama i patnjama.
Milošević se ponašao kao vatrogasac, a ne kao vladar. Gasio je političku vatru i ratne požare, a nije gradio sistem zaštite protiv propasti naroda i države.
Slobodan Milošević je Amerikancima obećao još 1992. godine da će da privatizuju čitavu Jugoslaviju i Srbiju, ali se uplašio da će gubljenjem kapitala izgubiti vlast, pa je odustao od tranzicije. Prevario je Amerikance.
Srbija je pretvorena u koloniju koja se komada i pljačka kroz, ovog puta, kriminalnu privatizaciju od ljudi koji su se obogatili na ratu i državnom krijumčarenju.
Čuveni bankar Borka Vučić me je pozvala 1995. godine da joj pomognem da odblokira četiri milijarde dolara jugoslovenskog profita koji je ležao u američkim bankama. Bio je to novac zarađen na izvozu oružja, automobila, hrane i filmova u SAD.
Pričala mi je u više navrata da Slobodan Milošević i Mirjana Marković kontrolišu 47 milijardi maraka državnih para. Procenila je da je rizično da taj novac leži u državnom trezoru i državnim bankama, pa je planirala da ga prebaci na Kipar, a odatle u Srpsko-rusku banku, koju bi otvorila u Moskvi.
Ima i danas javnih ličnosti, čak i onih koje su bile na visokim funkcijama, koje tvrde da je Borka Vučić ubijena 2009. godine jer je znala gde se nalazi skriveni novac koji je porodica Milošević iznela iz zemlje. Ubili su je Miloševićevi naslednici iz DOS. Ne znam da li je uspela u tome da otvori banku u Rusiji i tamo skloni srpske, državne pare, ali znam da se u Moskvu sklonila dr Mirjana Marković. I to nije bilo slučajno.
Milošević nije bio ni srpski ni američki čovek. On je bio komunista, čovek bez nacionalne svesti, bez vere i crkve. Interesovali su ga samo novac i politička moć. Odrekao se Srba u BiH i Srba u Hrvatskoj da bi lakše prigrabio imovinu Jugoslavije i učvrstio vlast u SRJ. Za to su Srbi kažnjeni bombama NATO, posle čega su Amerikanci osvojili gotova sva srpska preduzeća i Srbiju pretvorili u svoju koloniju – završava svoju ispovest dr Borko Đorđević, danas državljanin SAD i Srbije.
PONUDA OD 70 MILIJARDI
Korporacija KPMG je krajem 1991. godine ponudila Vladi u Beogradu ulaganja od 40 milijardi u najveće firme , a potom 30 milijardi dolara u privatizaciju srednjih srpskih preduzeća
I DANAS TRAJU
Zvanično, međutim, sankcije međunarodne zajednice protiv SR Jugoslavije, uvedene su rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 757 od 30. maja 1992. zbog rata u BiH. Embargo je obustavljen 22. novembra 1995, dan posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, ali se njegove finansijske sankcije i danas primenjuju.
Марко Лопушина
Milošević je odbrio podelu Kosmeta, pa se predomislio
May 26, 2017
Ispovest jednog od najvećih američkih stručnjaka za političke sisteme i ekonomiju dr Isaka Adizesa. Još 1991. godine srpski predsednik je razmišljao o podeli KiM. Naredio je premijeru da nacrta granice. O tome se konsultovao sa Amerikancima, ali ih je pravario i odustao od plana koji sam mu ja doneo – otkriva dr Isak Adizes.
– Marko Lopušina –
Ichak-Adizes na predavanju u Rusiji
Dr Isak Adizes, kako je izjavio specijalno za naš list, je samo par meseci pre američkih pregovora sa Miloševićem oko tranzicije vredne 70 milijardi dolara, razgovarao 1991. godine sa srpskim predsednikom o raspadu SFRJ i otcepljenu dela Kosova i Metohije od Srbije.
Profesor UCLA univerziteta, koji je doktorirao na samoupravnom socijalizmu Jugoslavije, dr Isak Adizes govori i piše srpski. Rođen je u Skoplju, živeo je kao dečak u Jugoslaviji i odselio se sa roditeljima u Izrael i posle da služi vojsku u Ameriku. Danas je politički savetnik mnogih država i vlada, autor 23 knjiga o menadžmentu. Pročitao je naš tekst unašem feljtonu dr Borka Đorđevića o tome kako je Slobodan Milošević prevario Amerkance, prihvatio, a potom odbacio njihov plan za tranziciju Srbije.
– Milošević je bio prevtljiv čovek. Pristao je nam moj i američki plan o referendumu na KiM i podeli pokrajine. Čak je naredio svom premijeru da nacrta granice između KiM i Srbije, a onda se predomislio. Ostavio nas je bez odgovora i doveo Srbiju u situaciju da potpuno izgubi Kosmet – kaže dr Isak Adizes.
Šta se zapravo događalo u Beogradu u leto 1991. godine, prilikom susreta dr Isaka Adizesa i Slobodana Miloševića, danas eksluzivno za naš list svedoči ugledni profesor iz Kalifornije.
– Jula meseca 1991. godine dobio sam telefonski poziv iz Srbije da me premijer Dragutin Zelenović traži. Malo me začudio taj poziv, jer od kad je došao Slobodan Milošević na čelo Srbije nisam bio u vezi sa vođama te države. Pre toga dopisivao sam se sa Edvardom Kardeljem oko moje knjige o samoupravljanju koju sam pisao sa ćerkom Tomasa Mana. U tom delu učestvovao je i uvaženi profesor Najdan Pašić, tadašnji predsednik Narodne skupštine Srbije i dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu – priča dr Adizes.
I nastavlja:
– Poznavao sam situaciju u Srbiji, jer sam istraživao samoupravljanje. Moj doktorat na Kolumbija univerzitetu u Njujorku bio je posvećen samoupravljanju u Jugoslaviji i Srbiji. Zato sam prihvatio poziv srpskog premijera i doputovao u Beograd da vidim šta žele od mene.
KOSMET JE GANGRENA
Zelenović mi je objasnio da je SFRJ u raspadu i da Srbiji trebaju veze i pomoć stranih država. I da oni očekuju, da im ja kao savetnik nekoliko premijera mogu nešto da pomognem. Prihvatio sma ovaj predlog, ali sam tražio da prvo napravimo dijagnozu cele situacije pre nego da planiramo dalje aktivnosti.
Nakon nekoliko sastanaka u kabinetu premijera Zelenovića zaključio sam da razlog propasti SFRJ nije ni Hrvatska, ni Slovenija, već Kosovo i Metohija. To sam im i rekao:
– Gospodo, Kosmet vodi celu Srbiju u finansijsku propast. Samo pomoć obrazovanju i zdravstvu na Kosmetu košta vaš budžer milijardu i po dolara. Dok je postojala federacija, dok je njeno predsedništvo bilo jako, većina tih para dolazila je iz Hrvatske I Slovenije. Posle Titove smrti federacija je politički oslabljena, Hrvati i Slovenci ne šalju svoj novac, i čitava trošak održavanja života u pokrajini KiM pao je na pleća oslabljene Srbije.
Pitao sam Srbe:
– Odkud vama milijarda i po dolara za Kosmet? Nemate pare ni za gazu u srpskim bolnicama ? Šta će vam Kosmet kad tamo žive ljudi koji neću da budu sa vama. Zašto gojite i pomažeti one koji vas neče ? Tu sam ih zgazio na živce. Ljudi iz premijerovog kabineta su se usprotivili i odgovorili mi: “Kosovo i Metohija je naše. I bit će naše. I o tome nema govora. Kvit!”.
Otvorili smo raspravu o tome. Rekao sam im da znam da KiM treba da bude srpsko. Ima mnogo razloga za to. Ali, realnost je upozoravala na nešto drugo?
– Tamo žive dva miliona Šiptara. I nemaju gde da idu !
Rekao sam im to iz mog jevrejskog iskustva. Sličan problem je Izrael imao sa Palestinom, a ja sam bio savetnik Izraelaca. Niko u Vladi Srbije te 1991. godine nije hteo o tom problemu d arazgovara dalje sa mnom. “ Kosovo je naš Jerusalim!” – odgovorili su mi.
– Mogu Israelci da si brane Jerusalim pošto Amerika daje pomoć Israelu od nekoliko milijardi dolara. Srbija nije u istoj situaciji. Umesto da ovde gradimo Srbiju, izgrađujemo one koje nas neće. Kosmet je gangrena Srbije, koja se širi. Na kraju Drugog svetskog rata na Kosmetu je bilo 40.000 Šiptara. Danas ih dole ima 2 miliona, a 40.000 u Beogradu. Za trideset godina Srbi će biti manjina u Srbiji i u Beogradu – upozorio sam srpsku vlast.
U to vreme sam gostovao na televiziji i dao intervju u kome sam predložio Srbiji da se oslobodi Kosova i Metohije. To nije nikad emitovano. Stavljeno mi je do znanja da je KiM svetica koja ne sme da se dira čak i ako uništava Srbiju.
Kada smo završili sa tom temom, premijer Zelenović i njegovi saradnici pitali su me “šta vi predlažete?”
– Predlažem da se sprovede anketa o SFRJ. Koja republika hoće da ostane u federaciji, nek ostane a koja neće, neka ode. Hrvati, Slovenci i Šiptari će želeti d aodu iz SFRJ, a mi treba sa BiH da stvorimo Veliku Srbiju. Bolje je da budemo mala i mirna država, nego da smo velika zemlja i stalno u svađi sa republikama – odgovorio sam.
– Dobro da idemo kod Slobodana Miloševića da mu objasnite vaš plan – predložio mi je Dragutin Zelenović.
Na sastanku sa Miloševićima smo bili samo nas trojica, Zelenović, Sloba i ja. Posle posluženja “vinjaka” i crne kafe objasnio sam Slobodanu Miloševiću da Kosmet nije asset Srbiji, nego a liability.
– Gospodine predsedniče, razumem da ste došli na vlast na Kosmetu, razmem da je KiM srpsko , ali ( imao sam tu hrabrost da mu kažem), kako se stiže na vlast nije isto kako ostati na vlasti. Šta ćete da radite sa dva miliona Šiptara. Oni ne žele da idu u Albaniju, Makedonija neće da ih primi. Oni su gladni i besni. Ako ih dirnete probudićete NATO.
– Mi smo profesore preživeli Turke i Nemce, pa možemo i NATO – uskočio mi je u reč Milošević.
– Prošlost se ne može promeniti. Samo sadašnjost obezbeđuje vašu budućnost – naglasio sma na kraju svog govora Slobodanu Miloševiću.
CRTAJTE GRANICE !
On me pažljivo saslušao i pitao:” Šta vi predlažete?”
– Referendum Šiptara i Srba oko KiM, koji bi vodio Džimi Karter, bivši predsednik SAD, koji organizuje mirovne akcije po svetu. Treba da se narod sam izjasni. Šiptari bi deo Kosmeta.
– A šta ćemo sa našim crkvama na Kosovu? – pitao me Milošević.
– Neće se čitavo Kosovo i Metohija odeliti. Postojeće srpski deo, a crkve SPC neka budu deo Srbije- predložio sam Slobodanu Miloševiću, koji je taj plan usvojio.
– Dobro. Vi Zelenoviću počnite da planirate gde bi trebala da bude ta granica Kosmeta i Srbije. A Vi profesore idite kod američkog ambasadora i vidite dali on pristaje na Vaš plan! – odgovorio mi je Milošević.
Nisam poznavao Vorena Cimermana, ambasadora SAD u Beogradu. Pozvao sam telefonom Keneta Adelmana, moj druga i amasadora SAD u UN da mi zakaže sastanak sa Cimermanom. Susreli smo se i razgovarali u sobi amabsade Amerike, gde je veza sa spoljnim svetom onemugućena tako da niko ne može da prisluškuje – svedoči dr Isak Adizes.
Kazao sam mu da sam ubedio Miloševića, ali da me poslao, jer ne govori sa Cimermanom, da vidim šta kaže američki ambasador o podeli Kosova i Metohije.
Ambasador Cimerman me je pogledao, uzdahnuo i kazao:
– Plan je dobar. Ja ne verujem Miloševiću ni za jednu reč. Nema šanse da će on to da sprovede. Ali ako želi, spremni smo da damo ruku – odgovorio mi je Voren Cimerman.
Odmah sam javio premijeru Dragutinu Zelenoviću i zamolio ga da ovu informaciju prosledi Miloševiću, a meni da javi njegov odgovor. Čekao sam novi poziv Slobodana Miloševića na razgovor nedelju dana. Ni abera od njega nije bilo. Nisam više mogao da čekam. Otišao sam u Južnu Afriku, gde su me pozvali da dođem jer su imali problem rascepa njihove države.
Nisam se više nikad čuo ni sa Miloševićem, ni sa Zelenovićem. Jedan moj srpski prijatelj mi je na moje pitanje što predsednik i premijer ćute rekao:
– Neće Milošević da preda Kosovo ni za majku!
Nisam više imao veze sa Vladom Srbije, ali sam jednom prilikom razgovarao sa Milanom Panićem, koji mi se požalio da “Milošević ni meni nije održao svoju reč”.
Izgleda da i premijeru Jugoslavije predsednik Srbije obećao neko mirno rešenje problema na Kosmetu, ali ga nije sproveo.
Moj drug (Buca Prohaska) iz Vlade Srbije koji mi je kazao da sam naivan svetodavac, kansije objasnio da Slobodan Milošević vlada kao Josipo Broz Tito.
– To je stari Titov sistem vladavine koji Milošević primenjuje. Svodi se na to da poliješ livadu vodom i gledaš koji će korov tu da izraste. A kad korov poraste ti mu odsečeš glavu. Milošević je kobajagi pristao na tvoj plan, polio je livadu, i video ko je za taj plani i onda im odsekao glave.
– Kada sam ja otišao iz Srbije, premijera Dragutina Zelenovića su otpustili. A mene potom iz Beograda nikad više niko nije zvao na bilo kakvo savetovanje – završava svoju ispovest dr Isak Adizes.
Nekolko godina docnije sastao sam se na večeri sa vodećim članom partije Mire Marković i ispričao mu šta je bilo sa Miloševićem i kako me je on izigrao.
– Ne, nisi dobro razumeo šta se dešavalo – reče mi on – Milošević je bio spreman na mirno rešenje Kosmeta.
Amerikanci to nisu htel.
– Šta – bio sam iznenađen.
– Čujte” – on meni objašnjava – Berlinski zid je propao. Sad nije rat kapitalizma protiv komunizma, već rat između Muslimana i hrišćana. Treba nam novi zid. Treba Amerikancima baze za svoje snage. U Saudi Arabiji ne mogu dalje da opstanu. Pogledajte mapu: Afganistan je jedna tačka tog zida. Irak druga. Gde bi bila iduća tačka? Kosmet i Bosna.
– Ja sam bio – pričao mi je čovek Mire Marković – u Francuskoj na pregovaranjima sa kosovskim političarima. Amerikanci nam nisu dali da direktno pregovaramo sa Albancima. To je bilo u njihov interes da odseku KiM i BiH i da imaju svoje snaga tamo. Dal vi znate da su izgradlili najveći vojni aerodrom na Kosmetu? Šta će Kosmetu ogroman vojni aerodrom? To je za NATO snage. Nismo mi odgurali Albance u Makedoniju. To su učinili NATO avioni svojim bombardivanjem.
Nisam mu verovao, pa sam pitao tadašnjeg ministra odbrane Makedonije o čemu se tu radi.
– Istina je – kazao mi je Makedonac – na Kosmet su Amerikanci izgradili veliki aerodrom. Istina je da je NATO “doveo” albanske iseljenike u Makedoniju. Da nije bilo bombardovanja Srbije, izbeglica na Kosmeta ne bi bilo!
Učinilo m ise da je Milošević, ipak, mislio na miroljubljivo rešenje rata sa NATO i kosmetskog pitanja.
Gde se to Sloba?
– Tuđi interesi su ga sputavali. Nema tog vođe srpskog naroda koji je spreman da bude taj koje će u knjigama istorije biti zapisan kao čovek koji je predao kolevku srpskog naroda.
Ne može da bude izdajnik srpskog naroda – odgovorili su mi Srbi.
U međuvremenu srpski narod je stradao i patio.
![[Слика: naser-oric-slobodan%20milosevic.jpg]](http://www.nspm.rs/images/stories/hronika10/naser-oric-slobodan%20milosevic.jpg)
