Ево сада укратко о првој фази национално-религијског сукоба, којом се сматра период до избијања грађанског рата на територији НДХ - посвећен немачкој окупационој зони:
У немачким зонама НДХ, етно-верски сукоб ескалирао је брзо- почетком лета 1941.Завршни коментар извештаја АБВЕР-а (од 8. августа 1941, AVII, NAV-T-501, r. 267, s. 880-1) у вези устанка устанка у окупираној Југославији наводи:
да је одговорност на дестабилизацији на криминогеним усташама у Босни и Херцеговини који пљачкају, протерују , изазивају покоље подједнако устаника и нејачи и да влада опште уверење
да ће изгубити своје животе и имовину од бандитских елемената или као случајни објекат немачке одмазде , што проморава мирне , равнодушне и политичке лојалне делове српског становништва да у очајању и немоћи ступају у редове побуњеника.
Укратко , као што и овај извештај јасно наглашава,Немци су били потпуно свесни узрока поремећаја .
Записник са саветодавне конференције између немачких генерала у Загребу представника војног команданта Србије , одржаног 12. августа 1941 (AVII, NAV-T-312, r. 454, s. 8039134-8), у вези начина смиривања устанка , пружа додатне доказе о карактеру етно - верског сукоба и немачког одговора њега . Према том документу , Фирер је издао директиву да Хрвати морају сами решити њихове унутрашње проблеме. У суштини смиривање национално –религијског сукоба није био посао немачких оружаних снага , и оне би требало да делују само тамо где угрожена безбедност , залихе , комуникационе линије и углед јединица Вермахта.
Добар увид у карактер национално – верског рата даје нам и извештај Артура Хефнера ( од
27. Августа 1941 -( AVII, NAV-T-501, r. 265, s. 000286-7). Хефнер је " извештај у вези са политичком ситуацијом у хрватској држави " нагласио да етно - верски сукоб онемогућава је пацификацију региона што је немачком интересу . За Хефнера , било је јасно да је хрватска влада нема довољно трупа да угуши побуну у Босни и Херцеговини , било му је подједнако очигледно да " српско становништво , које је побегло ушуму због бројних усташких злочина " треба да се позове да се врати у своја села ( која суопљачкана и спаљена од Усташа ) и предају оружје , уз гаранције о безбедности заузврат .
Сваки покушај да сеСрби умире обећањима пао је у воду, јерСрби одбијају да верују усташкој влади " чији чланови месецима отворено позивају на потпуно искорењивање Срба ,а који су живели у тим регионима вековима .Усташки режим у самом почетку направио је неопростиву грешку тако превиђајући чињеницу да се хрватска држава у постојећим границама састоји од више националности , а да у њој Хрвати представљају једва педесет одсто становништва , док Срби чине тридесет одсто становништва . Ова чињеница не може промењенити ни покушај,који је без икаквог основа , да се муслимани, који представљају дванаест посто становништва прогласе Хрватима . Веровање да се хрватска национална држава може створити силом је грешка. Резултати нереалне политике усташког режима су катастрофални . Они сами тврде да већ постоје две стотине хиљада српских жртава последивљчког понашања Усташа .
Међутим , већ је доказано да су Усташе убили велики део мушког православног становништва у градовима у Босни и Херцеговини у којојсу православци некада био у већини . Сада побуњени Срби раде исто и са Хрватима и Муслиманима , уништавајући села на исти начин на који су усташе уништавали српска.
Ова примедба обухвата суштину етно-верског рата, узрок српског устанка ( насиља на национално верској основи, а не сама окупација) и осветољубива 'око за око' тактика од стране српских побуњеника. Хефнер је додао да је покушајима хрватске владе да објасни усташка зверства као "уништавање комунистичке руље "не треба веровати, јер српски сељаци нису били ништа више склони да подрже комунизам од хрватских. Хефнер закључује да су комунисти и други Немцима
непријатељски елементи искористили очај локалног становништва за регрутовање, додајући да "без усташког злочина ни једна пропаганда не би натерала српске сељаке да се боре на смрт за комунистичке циљеве. Напади Срба на немачке снаге у Србији су сигурно последица пропаганде која тврди да Рајх одобрава грозотеусташког режима над Србима ... с друге стране, иста пропаганда је учинила да многи Хрвати буду склони се придруже усташама из опортунистичких разлога, верујући да немачка држава гарантује опстанак усташке милиције.
Аутор, са друге стране, наводи извештај команданта четничке јединице " Бошко Југовић " , мајора Бошка Тодоровића,од 2.септембра 1941 (AVII, Ca, k. 170, reg. No. 7/1 . Он наводи да је непријатељ „ потпуно пасиван , са изузетком усташа , а да су Муслимани били спремни да предају оружје у замену за коректан однос према њима“. Тодоровић даље каже : " За српство је веома важно да се источна босна очисти од усташа војним акцијама а да се уједно дипломатским средствима издејствује да се она припоји Србији ". Аутор сматра да је ова изјава наивна,јер сматра да је Недићева могућност да дипломатским средствима оствари било какво проширење Србије нереално.Ипак , и да је то успео ,тим подвигом би, наводно, повећао своју популарност и утицај а умањио Михаиловићев једним потезом оловке.
Аутор замера Тодоровићу (четничком начину размишљања) и следеће: Док општа популација треба да буде информисана да још није дошло време за офанзивну акцију у Србији, у Босни је крањи час за ту борбу и да је дошло време да се бори да се постигне 'делимична слобода Босне (од хрватских власти) и њено укључивање у полу слободну Србију. Четници су били очигледно флексибилнији него бескомпромисни комунистички партизани. За њих, делимична слобода значи од усташа слободна Босна (с обзиром да
Немци нису могли бити поражени у то време), а Недићева полу-слободна'Србија је имала бити посматратрана као средство и база, а не креатура непријатеља (као што је НДХ, моја прим). За четнике, за разлику од партизана, било је много могући правци деловања и комбинација управо из те полазне тачке (Србије).
Wisshaupt-ов извештај (AVII, Na, Reg. No. 18/1, k. 70) за период Јун 41 – Август 42 прати
понашање Италијана у источној Босни , посебно њихов однос са хрватским оружаним снагама . Указујући на пример Вишеграду , граду у Источној Босни је у немачкој окупационој зони, наводи да сухрватске оружане снаге тражиле помоћ италијанске војске у борби против побуњеника јер немачке снаге нису биле доступне. Италијани су по одобрењу немачког команданта ушли у њихову зону, деблокирали Вишеград али су затим хрватским снагама наложили да изађу из њега. Примећује да је борбени морал домобрана био низак , укључујући и одбијање да се боре у рату " за чије избијања и ширење одговорност лежи на дивљању мрских Усташа“.
Wisshaupt сматра да главна препрека за решавањечетничког проблема јеприсуство Италијана , па цитира фон Хорстенауа , који је известио да су се у италијанској зони 3 ( након 9. октобра ,
1941 ) , у градовима као што су Бихаћ и Мостар , могли видети и италијански команданти и четнички лидери у пријатељским разговорима , док шетају по градским трговима . Такође позивајући се на Хорстенауа каже да се италијански непријатељски став према усташком режиму показује на различите начине и да је такав став "наишао на одобравање од стране локалног хрватског становништва" , чиме се парализују усташе .
Четници су , са своје стране , показали захвалност Италијанима омогућавајући им да путују
кроз подручја под контролом четника без узнемиравања . У извештају који цитира
Висаупт ( 21. новембар 1941 ) Хорстенау је рекао да није било извештаја о Четничко - италијанској борби дуго времена уназад. Јасно,италијански компромис са четницима је био извор фрустрација за Немце , а посебно је иритирало усташко руководство . Хорстенау се жалио да су Италијани имали девет дивизија у НДХ , али да нису имали намере да користе своје снаге против четника . Његов закључак је био да је став италијанских трупа " потпуно просрпска " .
Извештај обавештајног одељења снага Југоистока (?) од 2 новембра 1941 (AVII, NAV-T-312, r . 454, s. 8039155-73).објашњава да су Усташе" фанатични непријатељи Срба " . " Након Павелићевог доласка на власт "покрет је стекао лошу репутацију због неконтролисаног убијања , пре свега Срба . Примећује се да је тензија је увек постојала између Римокатоличких Хрвата и Православних Срба. Као последица :
Млада хрватска држава издала јр на највећу брзину законе по узору на Нирнбершки законе,против Јевреја и Срба . Ово је довело до најтежег прогона Срба , и претворило се у верски рат против Православне Цркве . Хиљаде Срба је протерано преко границе и сва њихова имовина је опљачкана . Занимљиво, Италијанима је признато да су политиком коју су водили у својим окупационим зонама и довођењем дивизија у другу и трећу зону, успели да пацификују регион у великој мери.
Извештај Оперативног одељења овлашћене команданта у Србији о војној и политичкој ситуацији у Србији и НДХ " од 5. децембра 1941, (AVII, NAV-T-501, r. 246, s. 628-30) пружа додатни увид у немачко виђење четничког покрета у региону у то време. Према том извештају тешка ситуација у НДХ потиче из чињенице да је било 'једва педесет посто Хрвата " у целој држави и више од два милиона Срба. У тренутку писања, хрватска држава није била у стању да (у ствари није ни покушано да) успостави толерантан однос према националним мањинама. По мишљењу писца, за обезбеђивање важне саобраћајнице(Београд - Загреб) и линије комуникација било је потребно само пет немачких батаљона (уз помоћ локалних хрватских снага). Ова стратешка процена је важна за разумевање зашто су се усташка зверства наставила - и српска оружана побуна која је уследила – уз потпуну пасивност Немаца. Немачке окупационе власти су се ограничиле на очување стратешких интереса у овој области; Пруга Загреб-Београд била је лоцирана у Славонији северно од реке Саве (северно од Босне и Херцеговине, где се 1941 одиграла већина злочина и где је био епицентар устанка), а немачка војска није била заинтересована за коришћење својих трупа и
средстава за умиривање регионалног етно-верског насиља. С обзиром да нацистички режим вођен
хуманитарним обзирима, злочини и рат је могао неконтролисано да се настави док главне немачке стратешке тачке (или војници) нису били у опасности.
У децембру 1941 извештаја Врховне команде Вермахта AVII, NAV-T-312, r. 465, s. 8053707-11.,
пуковник Rössler, командант оружаних снага на југоистоку, коментарисао је ситуацију у источној Босни. У свом извештају он је истакао да командант задужен да угуши побуну мора да има овлашћење да издаје наређења немачким, италијанским и хрватским војницима ангажованим у борби против побуњеника. Он је препоручио потпуну демилитаризацију региона, односно разоружање свих појединаца и организација - укључујући све усташе- , који нису припадници оружаних снага или редовних полицијских јединица.
Заједничка тема у немачким ратним документима јетензија између " београдских " и"загребачких " Немаца . Ова тензија је отежала усвајању јединствене политике у вези решавања проблема око национално - верског рата у НДХ . Велики број немачких команданата предложио је почетком 1942 као најбољи правац деловања у источној Босни - промену локалних граница тако да се простор између Дрине и Босне прикључи Недићевој Србији , а четнике из региона ( на челу са мајором Јездимиром Дангићем ) искористи да смире регион и ослободе га од партизана . Иако овакав предлог никада не би био одобрен од стране Берлина , пружа бројне драгоцене увиде у немачко виђење четника у региону.
Против оваквих предлога био је Каше који је у својој подршци усташком режиму имао сагласност од Берлина до краја рата. Тим поводом он је изјавио (AVII, NAV-T-501, r. 250, s. 585-93) : Додавањем Источне Босне Србији биће предато више Хрвата и муслимана него православних. У том случају ти Муслимани, које су побуњеници су већ убили или протерали на хиљаде, сви би
доживели ту исту судбину. У Хрватској, као и у целом исламском свету,последице (политичке, по Немачку)би биле катастрофалне. Од пре неколико дана поглавник је одлучио да стави тачку на покушаје да се сви православни покалтоличе. Он не може да дозволи, међутим, постојање српске православне цркве. Међутим , он ће створити Хрватску православну цркву да би се поново отвориле цркве за православне ... у новом Сабору неколико православних имаће своје представнике.
Ово се односи на покушај усташког режима да стварање хрватске православне цркве омогући
одузимањем имовине Српске православне цркве и коришћењем несрпских православних свештеника (као што су руски емигранти )
Ова алтернативна решења требало је да замене српску православну цркву у том подручју . Хрватска православна црква је замишљена као привремено решење " српског проблема" у НДХ ,чиме би се започела интеграција локалних Срба у хрватско национално тело прогласивши Србе као православне Хрвата . Сама црква би на крају требало да призна папски ауторитет , и на крају би њени верници постали римокатолици .
Ова пизода показује значај верске компоненте у национално-религијском сукобу у НДХ .
Генерал фон Хорстенау то такође поменуо у свом извештају (AVII, NAV-T-501, r. 268, s. 476-91)
Додајући да ће за успостављање ове организација ће бити потребно време , због недостатка свештеника " од којих је већина била убијена ,као и цркава,које су већином у пушевинама. Хорстенау даље каже да је током православног Божића забрана за улаз у православне цркве још увек била важећа , и да су локални католички свештеници су били активни помагачи усташама.
Хорстенау потврђује омиљену четничку теорију о су хрватском " ножу у леђа " за време Априлског рата , када он каже да су "пучем хрватски војници у оквиру Југословенске краљевске војске у априлу прошле године значајно допринели до неочекивано брзој пропасти Југославије , односно Велике Србије . Занимљиво је да је Хорстенау изједначио Југославију са Великом Србијом . С тим у вези , његово гледиште је у супротнисти са четничким , који је сматрао да је епизода предратне Југославије завршила у сталном српском повлачењу .
Аутор затим детаљно описује немачке преговоре са Дангићем, (АВИИ , НАВ - Т - 501 , Р . 256 , с . 1087-97), који је према писцу овог извештаја изјавио и следеће: његови четници нису укључени " у устанак против немачких власти " . Уместо тога , Дангић је желео " да се уништие комунисти у источној Босни , да заштити животе и имовину својих земљака , и да оконча клање жена и деце од стране Хрвата " . У извештају се додаје да су након повлачења немачких трупа , " Хрвати почели да раде ово поново .
Дангић је рекао својим немачким домаћине да би он био спреман сам са својим људима на да уништи комунисте у источној Босни и да очува мир, и да обезбеди услове да избеглице могу да се врате својим кућама. Када је реч у војним и безбедносним питањима , Дангић је истакао да је основни предуслов његове сарадња потпуна преузимање власти од стране немаца. Дангић је такође затражио да се из источног дела региона према Дрини и Србији границе повуку хрватске трупе, док би редовни хрватски војници (Домобрани - али не иусташка милиција ) били толерисани западном делу према реци Босни.
Дангић је на крају Немцима рекао : " усташке формације било које врсте, немогуће је замислити у источној Босни више , јер би њихово присуство изазвало борбу до уништења . На крају, Дангић је још једном препоручио уклањање свих хрватских трупа из градова:
Бијељина , Зворник , Власеница , Соколац, Рогатица , Кладањ , Сребреница и Вишеград.
Вјекослав Вранчић , у име владе НДХ ,изјавио је да ниједан потез у правцу који је предложио је Дангић једноставно не долази у обзир .
Он је такође указао, слажући се са Дангићем, да било каква сарадња са Дангићем је немогућа за НДХ , а било какво умањење НДХ - за источну Босну или било који други крај -могло би довести до распрострањеног уништавања хрватског становништва , што би довело до повећаног ангажовања Рајха на њиховој заштити .
Немачки учесници , са јединим изузетком Кашеа , покушали су да убеде Вранчића да је то један безначајан корак за суверену државу и да је то много боље за обе државе и хрватски престиж од једне успешне побуне која би се могла запљуснути највећем делу земље која би коштала и на стотине хиљада људских живота .
Аутор на крају овог поглавља закључује:
Очигледно је из преживелих ратних докумената да су немачки и италијанскивојни команданти у региону били су потпуно свесни да су усташка зверства против Срба су били главни разлог српског устанка у Независној Држави Хрватској. Такође је из осовинских и четничких документа да је четнички стратешки одговор био да се борбом против усташа заштите српски животи насеља и имовима, и да се избегне отворени сукоб са Немцима, јер би то могло само погоршати ствари за Србе. Свест немачких команданата да је политика усташа одговорна за српски устанак учинио је немачко-четничке преговоре о пацификацији у региону могућим (пацификација путем ослобађања источне босне усташа
), али су највиши нивои нацистичког вођства у Берлину били затворени за та решења, тако да су сви покушаји пропали а превирања су настављена.
Како се тачно изговара име Wisshaupt, има га на свакој другој страни, па стално морам да мењам тастатуру?
