[Николај]

AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9. Извештај 718 пешадијске дивизије ( 26. октобар , 1942) AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 127-9- посвећује много детаља источној Босни , где су „Усташе у области
источно од Рогатице изазвали локалне Србе ,и " Православно становништво" , недавним убиствима . Као последица тога , дошло је до озбиљних сукоба између усташа на једној страни, и побуњеника и комуниста на другој. Ту је још један занимљив детаљ у вези са поглављем у немачком извештају - Сарадња партизана усташама :" комунистичка банда ' предвођена Мујом Хаџићем прогањана од стране четника затражио је заштиту од усташа . Немачки извори потврдили да су Усташе делимично сарађивале са Хаџићевом јединицом снабдевајући га оружјем и муницијом за борбу против четника.

Нисам знао за ово. Ово сам користио из Зборника, а очигледно је да су комунисти избацивали овакве податке из Зборника.

Постављено је већ, и баш је документ из Зборника:

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopi...&start=600

[мунгос]

Мени ође неке ствари нијесу никако јасне. Откад су четници регуларна војска? То је исто ко да економиста зове себе доктором медицине.
Четници су били герила, значи идеолошки и политички рад је једанко важан, ако не и важнији, него борбена дејства.
Герилац нема иза себе државу, јер што би онда коју вражју матер био у шуми? Или сам ја са овијем у праву, или би ми било боље да сам умјесто пет година у рату, провео пет година окопавајући кукуризе...

Ткз. југословенска влада није била никакво и ниодкога изабрано тијело. Легитимно тек толико јер није било никога другога, самопроглашено и самопостављно. У тој ткз. влади Хрвати су водили главну ријеч од првога до задњег дана. "Срби" у влади су им се улизивали и понижавали се и увијек пристајали на готово све што су од њих Хрвати тражили.
Они никад нијесу подржавали четнике нити су радили ишта у корист српских националних интереса. Било је појединаца који су то радили али то није била званична нити незванична политика владе.

---

И не само то. Овај ауторов пасус је - морам се тако изразити - чиста глупост. Управо је традиционализам и одбрана отаџбине која баштини вредности тог традиционализма идеологоја par excellence. Да ли је британска, америчка или било која некомунистичка војска имала комесаре? А пропагандног рада, подизања морала, свакако je било у четничким јединицама, као у свакој регуларној војсци.

Четници никад, пази никад, нијесу били регуларна војска (1903-1945). Нијесу то били ни у балканским ратовима а ни у првом свј. рату, иако су тад били под регуларном војском. Обука, начин извођења операција, избор људства и командног кадра, ништа ту није било "као у свакој другој војсци".

Ипак, било је разлике између ове двојице, мада не суштинске. Интересантно, Британци су подржали радикалнијег - Мољевића. Као превасходно војници, професионални војници, а никакви идеолози, комесари, итд... Дража и врховни штаб су се држали званичног става Владе у изгнанству. А тај став јесте био пројугословенски интониран. Другачије није ни могло бити, с обзиром на британско подржавање Хрвата и њихове пропаганде о великосрпству српског дела Владе. Уосталом, четници јесу били југословенска војска шта год ми о југословенству данас, или они још онда мислили (ја лично о томе мислим све најгоре). То је, једноставно, била званична политика Владе па последично и њене војске.

И Енглези и Американци су тражили од Срба да избаце Хрвате из владе. Срби нијесу ни хтјели чути за то. Ако се добро сјећам, о томе је свједочио Фотић. Рузвелт је још 1941. год. предложио да Хрвати буду избачени из владе. А иста ствар је и са Енглезима. Исто један чиновник владе, Србин, нењ сјећам му се имена, рекао је да су Енглези тражили да Хрвати буду избачени из владе. Чак је Черчилов официр за везу са владом, са великим чуђењем, питао: "Какав сте ви то народ који тако олако прелази преко стотина хиљада своји сународника побијени од Хрвата?" Можда нијесам упамтио од ријечи до ријечи, али смисао је исти. Ако успијем наћи поставићу то ође. Мислим да су ми те ствари на старом комјутеру.
И све то је довело до тога да Срби у очима Американаца и Енглеза испадну неозбиљни и неспособни (што су Хрвати сваком приликом пред Американцима и Енглезима истицали - а што је уистину и било тако). Нијесу Американци и Енглези "волили Хрвате као Хрвате" него су Хрвати вјешто искористили ситуацију и наметнули се преко српске глупости и шепртљанства.

На крају, и Влада (српски део) и војска сматрали су реформисану Југославију са великом српском јединицом у оквиру ње (последица геноцида), јединим исправним решењем како српског, тако и других националних питања. У размишљању о послератном устројству земље постојала је чак веома снажна иницијатива да се у Југославију укључи и Бугарска.

Апсолутно нема једног јединог доказа да је нешто такво иђе озбиљно разматрано или заступано. Таман су они са хрватским министрима у влади о томе разговарали.

[Luka]

Мени ође неке ствари нијесу никако јасне. Откад су четници регуларна војска? То је исто ко да економиста зове себе доктором медицине.
Четници су били герила, значи идеолошки и политички рад је једанко важан, ако не и важнији, него борбена дејства.
Герилац нема иза себе државу, јер што би онда коју вражју матер био у шуми? Или сам ја са овијем у праву, или би ми било боље да сам умјесто пет година у рату, провео пет година окопавајући кукуризе...

Ткз. југословенска влада није била никакво и ниодкога изабрано тијело. Легитимно тек толико јер није било никога другога, самопроглашено и самопостављно. У тој ткз. влади Хрвати су водили главну ријеч од првога до задњег дана. "Срби" у влади су им се улизивали и понижавали се и увијек пристајали на готово све што су од њих Хрвати тражили.
Они никад нијесу подржавали четнике нити су радили ишта у корист српских националних интереса. Било је појединаца који су то радили али то није била званична нити незванична политика владе.

---

И не само то. Овај ауторов пасус је - морам се тако изразити - чиста глупост. Управо је традиционализам и одбрана отаџбине која баштини вредности тог традиционализма идеологоја par excellence. Да ли је британска, америчка или било која некомунистичка војска имала комесаре? А пропагандног рада, подизања морала, свакако je било у четничким јединицама, као у свакој регуларној војсци.

Четници никад, пази никад, нијесу били регуларна војска (1903-1945). Нијесу то били ни у балканским ратовима а ни у првом свј. рату, иако су тад били под регуларном војском. Обука, начин извођења операција, избор људства и командног кадра, ништа ту није било "као у свакој другој војсци".

Ипак, било је разлике између ове двојице, мада не суштинске. Интересантно, Британци су подржали радикалнијег - Мољевића. Као превасходно војници, професионални војници, а никакви идеолози, комесари, итд... Дража и врховни штаб су се држали званичног става Владе у изгнанству. А тај став јесте био пројугословенски интониран. Другачије није ни могло бити, с обзиром на британско подржавање Хрвата и њихове пропаганде о великосрпству српског дела Владе. Уосталом, четници јесу били југословенска војска шта год ми о југословенству данас, или они још онда мислили (ја лично о томе мислим све најгоре). То је, једноставно, била званична политика Владе па последично и њене војске.

И Енглези и Американци су тражили од Срба да избаце Хрвате из владе. Срби нијесу ни хтјели чути за то. Ако се добро сјећам, о томе је свједочио Фотић. Рузвелт је још 1941. год. предложио да Хрвати буду избачени из владе. А иста ствар је и са Енглезима. Исто један чиновник владе, Србин, нењ сјећам му се имена, рекао је да су Енглези тражили да Хрвати буду избачени из владе. Чак је Черчилов официр за везу са владом, са великим чуђењем, питао: "Какав сте ви то народ који тако олако прелази преко стотина хиљада своји сународника побијени од Хрвата?" Можда нијесам упамтио од ријечи до ријечи, али смисао је исти. Ако успијем наћи поставићу то ође. Мислим да су ми те ствари на старом комјутеру.
И све то је довело до тога да Срби у очима Американаца и Енглеза испадну неозбиљни и неспособни (што су Хрвати сваком приликом пред Американцима и Енглезима истицали - а што је уистину и било тако). Нијесу Американци и Енглези "волили Хрвате као Хрвате" него су Хрвати вјешто искористили ситуацију и наметнули се преко српске глупости и шепртљанства.

На крају, и Влада (српски део) и војска сматрали су реформисану Југославију са великом српском јединицом у оквиру ње (последица геноцида), јединим исправним решењем како српског, тако и других националних питања. У размишљању о послератном устројству земље постојала је чак веома снажна иницијатива да се у Југославију укључи и Бугарска.

Апсолутно нема једног јединог доказа да је нешто такво иђе озбиљно разматрано или заступано. Таман су они са хрватским министрима у влади о томе разговарали.

Прво Југословенска војска у отаџбини јесте регуларна војска а јесте и герила,регуларна војска у герилској борби.
Југословенска влада је поднела оставку 25. марта а затим је на чело владе дошао Симовић који је и у егзилу наставио да води владу,тако да по мени влада има потпуни легитимитет.
За ово избацивање Хрвата из владе нигде нисам чуо.Фотић је рекао да га је Рузвелт питао како они мисле да наставе живот у заједничкој држави са Хрватима,нигде се не спомиње избацивање из владе.
Видим да са много непријатељства гледаш према Југославији али покушај да се нађеш у тој ситуацији-краљ Петар који је одрастао без оца има један једини његов аманет-да чува Југославију,ту идеју Југославије смо ми први покренули и то би се онда сматрало као наш пораз а нешто сумњам да би ови(запад) баш тако лако прихватили велику Србију.
Унутрашње границе Југославије би се сигурно промениле у нашу и словеначку корист.

[мунгос]

Прво "југословенска војска у отаџбини" је само име. То је фантомска војска без војске, чију војску су чинили четници и готово све Срби. Југословенска краљевска војска, која се распала и срамно предала тј. југословенски официри, подофицири и војници су били код Хитлера на принудном "гостовању" пет година, били су код Павелића као највећа цјелина те војске у ДСР на Балкану. Остатак (најмањи) је био код Драже и Тита. Регуларна војска нема потребе да иде у шуму. Јер у шуми су хајдуци а не канцеларијски пацови и парадне писте.

Југословенска влада је поднела оставку 25. марта а затим је на чело владе дошао Симовић који је и у егзилу наставио да води владу,тако да по мени влада има потпуни легитимитет.

А пошто је Симовић пришао Тити, онда и Тито има тај легитимитет? Ако је тачно све то што ти велиш, онда су Дража и четници издали краља и владу, јер су одбили да изврше наређење свога врховног команданта и врховне команде. Не море и једно и друго. Море само једно или друго.

За ово избацивање Хрвата из владе нигде нисам чуо.Фотић је рекао да га је Рузвелт питао како они мисле да наставе живот у заједничкој држави са Хрватима,нигде се не спомиње избацивање из владе.

Константин Фотић, The War We Lost, Њу Јорк, 1948, стр. 85.

Before I left the President, he asked me, addressing me as a Serb and not as the representative of Yugoslavia, 'Don't you think that it will be much better for you Serbs if you again become a homogeneous state by divorcing yourselves from your western provinces? You will again be strong and won’t waste your efforts in those endless domestic problems and discussions.’ I was taken aback by the President’s open and frank question, which had come so unexpectedly after nearly an hour of friendly conversation. Of course I was aware of all the difficulties of our internal problems and of the almost impossible task of finding a solution satisfactory to both the Croats and the Serbs. Nevertheless, I did not expect the President of the United States to raise this question at a moment when Yugoslavia needed the concentration of all forces to resist the coming onslaught of the Axis. Unfortunately, subsequent events proved that the President’s remarks were far from being unjustified.

An identical statement was made by President Roosevelt at about the same time in a press conference when “he expressed his often repeated opinion that the Croats and Serbs had nothing in common, and that it is ridiculous to try to force two such antagonistic peoples to live together under one government.” (Robert E. Sherwood, Roosevelt and Hopkins, (New York: Harper, 1948), p.711.)

Видим да са много непријатељства гледаш према Југославији али покушај да се нађеш у тој ситуацији-краљ Петар који је одрастао без оца има један једини његов аманет-да чува Југославију,ту идеју Југославије смо ми први покренули и то би се онда сматрало као наш пораз а нешто сумњам да би ови(запад) баш тако лако прихватили велику Србију.

Никакав аманет "Чувајте ми Југославију" није постојао. То су оповргли многи, као нпр. Петар Живковић. То је ЛАЖ и ШУПЉА ПАРОЛА, измишљена од југо-интегралиста.
Већ сам ти навео горе ово од Фотића, да су то уствари још 1941. године, тражили и Американци и Енглези. За све постоји МЈЕСТО и ВРИЈЕМЕ.

Да су Срби наметнули СРПСКУ ОПЦИЈУ од првога дана, како они у свијету тако и на терену, и Американци и Енглези па чак и Совјети, би то морали прихватити, јер не би имали избора - јер би то била једина опција коју би имали.

Осим ако Павелић не би понудио савезништво и пријатељство? Или можда Ханџар дивизија и балисти? Енлгези су тражили обрачун са комунистима. Сад што некоме то није био приоритет ту нијесу криви Енглези.

Унутрашње границе Југославије би се сигурно промениле у нашу и словеначку корист.

Да, примијениле би се исто онако како су се Субашић и Тито договорили. Имаш о томе више у стотини књига написани о томе времену у емиграцији. Нпр. Југославија уочи и за време другог светског рата, Ђоко Слијепчевић.

[Громовник]

Регуларна војска нема потребе да иде у шуму. Јер у шуми су хајдуци а не канцеларијски пацови и парадне писте.

"Приликом повлачења српске војске 1915. године, председник владе Никола Пашић одбио је предлог војводе Живојина Мишића да се у окупираној земљи оставе герилски одреди. Пашић је подсмешљиво говорио о термину "герила", сматрајући да је то ништа друго до лепо смишљено име за разбојништво. Према његовом схватању, војска је војска само док се налази под непосредном командом, иначе постаје недисциплинована и доноси више штете но користи."
--Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 5. том

[Милослав Самарџић]

Мунгосе, једно је војска, а друго начин ратовања.
Југословенска војска је ратовала герилски јер герили прибегава слабији - али је ратовала и фронтално, нпр. у офанзиви против Осовине према Сарајеву и Приморју септембра и октобра 1943.

Југословенска влада је увек подржавала Југословенску војску (четнике). Све док је постојала. Од јуна 1942. она у емиграцији више не постоји, већ постоји тзв. Привремена југословенска влада на челу са Шубашићем. Од тада Југословенска влада постоји у земљи, премијер је др Стеван Мољевић, а министар војске и даље Дража.

Краљев проглас од 12. септембра 1944. био је неуставан и дакле неважећи.

Постоји разлика између онога што политичари причају незванично и званично. Можда је нпр. Рузвелт овде испипавао пулс Фотићу и ЈВ.
Званично, никада ни Британци ни Американци нису рекли ништа слично - напротив. Британцу су увек били прохрватски расположени, 1941. нису дали чак ни да се објављују вести о геноциду. Њихова главна критика Драже састојала се баш у томе да нема довољно Хрвата уз себе - за разлику од Тита. Што је у оној ситуацији значило као кад би неко критиковао Британце што немају довољно Немаца уз себе.

[Luka]

За ово избацивање Хрвата из владе нигде нисам чуо.Фотић је рекао да га је Рузвелт питао како они мисле да наставе живот у заједничкој држави са Хрватима,нигде се не спомиње избацивање из владе.

Константин Фотић, The War We Lost, Њу Јорк, 1948, стр. 85.

Before I left the President, he asked me, addressing me as a Serb and not as the representative of Yugoslavia, 'Don't you think that it will be much better for you Serbs if you again become a homogeneous state by divorcing yourselves from your western provinces? You will again be strong and won’t waste your efforts in those endless domestic problems and discussions.’ I was taken aback by the President’s open and frank question, which had come so unexpectedly after nearly an hour of friendly conversation. Of course I was aware of all the difficulties of our internal problems and of the almost impossible task of finding a solution satisfactory to both the Croats and the Serbs. Nevertheless, I did not expect the President of the United States to raise this question at a moment when Yugoslavia needed the concentration of all forces to resist the coming onslaught of the Axis. Unfortunately, subsequent events proved that the President’s remarks were far from being unjustified.

An identical statement was made by President Roosevelt at about the same time in a press conference when “he expressed his often repeated opinion that the Croats and Serbs had nothing in common, and that it is ridiculous to try to force two such antagonistic peoples to live together under one government.” (Robert E. Sherwood, Roosevelt and Hopkins, (New York: Harper, 1948), p.711.)

Мени се чини да се овде нигде не спомиње избацивање Хрвата из владе.

[мунгос]

Регуларна војска нема потребе да иде у шуму. Јер у шуми су хајдуци а не канцеларијски пацови и парадне писте.

"Приликом повлачења српске војске 1915. године, председник владе Никола Пашић одбио је предлог војводе Живојина Мишића да се у окупираној земљи оставе герилски одреди. Пашић је подсмешљиво говорио о термину "герила", сматрајући да је то ништа друго до лепо смишљено име за разбојништво. Према његовом схватању, војска је војска само док се налази под непосредном командом, иначе постаје недисциплинована и доноси више штете но користи."
--Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 5. том

Зар то није оно што сам ја рекао? Шта је хајдук него разбојник (да наведем да сам их имао и у фамилији)?
Ниједна герила у Европи у ДСР није била регуларна војска. Није то чак ни била герила у Совјетији, која је била ПРАВА ПРАВЦАТА ВОЈСКА. Њемци су је звали ДРУГИ ИСТОЧНИ ФРОНТ.

---

Мунгосе, једно је војска, а друго начин ратовања.
Југословенска војска је ратовала герилски јер герили прибегава слабији - али је ратовала и фронтално, нпр. у офанзиви против Осовине према Сарајеву и Приморју септембра и октобра 1943.

Ма схватам ја шта ти говориш, само се не слажем са тијем. Тачно је да регуларна војска море ратовати као герила, али је она и даље регуларна војска. Као што и герилска војска море ратовати фронтално, па је и даље герила.

Ајде да је ткз. Краљевска војска, у априлу 1941. године, након пораза, ошла у шуму, умјесто уредно (готово све утркујући се) у Хитлерово заробљеништво и под команду Павелића, онда би могли о томе причати. Али то није тако било.
А ко је у шуми? Народ, тј. герила. Превише је натегнуто, позивати се на онај жалосни остатак те војске који је чинио Дража и 30 људи.

Можда је то понајбоље објаснио Слободан Драшковић, који је исто био у њемачком заробљеништву.
На питање неких официра "Да ли смо ми српски или југословенски официри и српска или угословенска војска", он је одговорио: "Да смо српски официри и српска војска били би у шуми".

Југословенска влада је увек подржавала Југословенску војску (четнике). Све док је постојала. Од јуна 1942. она у емиграцији више не постоји, већ постоји тзв. Привремена југословенска влада на челу са Шубашићем. Од тада Југословенска влада постоји у земљи, премијер је др Стеван Мољевић, а министар војске и даље Дража.

Да, а све су то приврени политички трикови. Дража је био министар док је то политички одговарало а онда кад више није, лако су га се ријешили.
Осим пар људи, који су искрено подржавали четнике и Дражу (Форић, Ђоновић и још пар другије), већина није никад искрено подржавала четнике и Дражу, на које су гледали као искључиво српску војску која се бори за српске циљеве (Опет, ође би се позвао на Живка Топаловића и Ђоку Слијепчевића). То је била принудна и невољна "подршка" а надасве неискрена.
Није ваљда са су Субашић, Крњевић, Јукић итд. подржавали Дражу и четнике?

Краљев проглас од 12. септембра 1944. био је неуставан и дакле неважећи.

Да ли је уставан био пуч? Да ли је уставно било бјежање из земље, цијелог политичког и војног вођства?

Постоји разлика између онога што политичари причају незванично и званично. Можда је нпр. Рузвелт овде испипавао пулс Фотићу и ЈВ.
Званично, никада ни Британци ни Американци нису рекли ништа слично - напротив. Британцу су увек били прохрватски расположени, 1941. нису дали чак ни да се објављују вести о геноциду. Њихова главна критика Драже састојала се баш у томе да нема довољно Хрвата уз себе - за разлику од Тита. Што је у оној ситуацији значило као кад би неко критиковао Британце што немају довољно Немаца уз себе.

Не знам да море ишта званичније од тога да тако нешто изјави нико други до амерички предсједник.
Посебно кад још сагледамо ситуацију у Америци, српско-хрватски сукоб и још гори и штетнији српско-српски сукоб у вези геноцида над Србима, четника и Драже.
Мислим да сви мање више знају за Дучићево дјеловање у Америци. Е па, дио владе у Америци је од амерички власти тражио његово хапшење и затварање Американског Србобрана. Исти нељудски напади су били и на владику Дионисија.
Е то нијесу радили само Хрвати, него још више Срби-југословени, истурени хрватски фронт.

Чак су Дучић, Американски Србобран и владика Дионисије оптуживани да раде за Њемце и да шире националну мржњу и тиме руше (братство и јединство и југославију) савезничке напоре проитив Сила осовине.

---

Мени се чини да се овде нигде не спомиње избацивање Хрвата из владе.

Једно је шта ти се чини а друго оно што стварно пише.

Before I left the President, he asked me, addressing me as a Serb and not as the representative of Yugoslavia, 'Don't you think that it will be much better for you Serbs if you again become a homogeneous state by divorcing yourselves from your western provinces? You will again be strong and won’t waste your efforts in those endless domestic problems and discussions.’ I was taken aback by the President’s open and frank question, which had come so unexpectedly after nearly an hour of friendly conversation. Of course I was aware of all the difficulties of our internal problems and of the almost impossible task of finding a solution satisfactory to both the Croats and the Serbs. Nevertheless, I did not expect the President of the United States to raise this question at a moment when Yugoslavia needed the concentration of all forces to resist the coming onslaught of the Axis. Unfortunately, subsequent events proved that the President’s remarks were far from being unjustified.

An identical statement was made by President Roosevelt at about the same time in a press conference when “he expressed his often repeated opinion that the Croats and Serbs had nothing in common, and that it is ridiculous to try to force two such antagonistic peoples to live together under one government.” (Robert E. Sherwood, Roosevelt and Hopkins, (New York: Harper, 1948), p.711.)

Дакле, ово подебљано. Divorcing yourself не значи ништа друго него потпуно обдацивање Хрвата. А Фотић није био неко лице без важности него политички представник владе. Даље, Фотић сам наводи да је био свјестан да је (готово - преблаг израз) немогуће наћи ријешење између Срба и Хрвата. И завршава са тијем да је Рузвелт (не неко лице са улице, скитница, него нико мањи до педсједник Америке) био у праву. Кад то каже предсједник Америке, онда званичније и јасније од тога не море бити.
У књизи Рат који смо изгубили.

Други дио. Хрвати и Срби немају ништа заједничко, то је дакле став предсједника Америке. Under one government, под једном владом, у једној влади, како год оћеш то је исто.

[Chicot]

НДХ у немачкој зони.. од 1943 до краја рата


Десетодневни извештај 718. дивизије од 6 фебруара , 1943 (AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 1324-7) тврди да су четници били још у " фази чекања " , углавном зато што је Дража Михаиловић
још увек не може да се стави све четничке јединице под његову директну контролу . Поред тога, антикомунистички четнички став је постао мање изражен у време писања овог текста , очигледно због недавних извештаја о заједничким четничко - партизанским операцијама мањих локалних јединица . Ове иницијативе изгледа да су долазиле са четничке стране , јер се наводи да руководство партизана одлучно одбија сваку сарадњу са четницима и одбацују Михаиловића као
издајника .
У извештају се додаје да, иако до сада није било муслимана у четничким редовима , немачка обав. Служба је недавно известила о активној четничкој пропаганди , усмереној на привлачење муслимана у своје редове. Муслиманска војно - четничка организација је имала најмање једну оперативну јединицу почетком јануара 1943 .

Ток национално - верског рата може се пратити у четничким ратним документима. 3. јануара , 1943, Михаиловић издао наређење командантима Милешевског и Дринског четничког корпуса , да униште муслиманску милицију у рејону Чајнича у источној Босни . Како је тврдио" муслиманска усташка криминална банда " у том подручју било је у ствари муслиманска МВАЦ јединица спонзорисана од Италијана AVII, Ca, k. 2, Reg. No. 2/1-1.
У документу се указује да грађански рат између четника и партизани још увек није у потпуности ескалирао у региону:
[Било би сјајно] ако би Радио Лондон и Радио Москва посветили неколико речи четницима и партизанима који су се заједно борили у Босни и Херцеговини, пре свега за Србе (јер огромна већина су Срби из обе гериле), за југословенство (српска мисија окупљања Јужних Словена
заједно) и за словенство уопште.Овај предлог је вероватно требало да буде упућен југословенској влади , што би потенцијално могло утицати на Радио Лондон и Радио Москву Коначно, то је занимљив увид у четничко „србоцентрично“ разумевање југословенства - "српска мисија „- мишљење које Михаиловић дели са многима у четничким редовима.

У десетодневном извештају 718. Дивизије од 26.јануара 1943 (AVII, NAV-T-315, r. 2271, s. 1309-14) се каже да је антисрбизам једефиниција која карактерише цео усташки покрет , а толерантнији елементи унутар режима НДХ -а су присилно уклоњени , чинећи све реформе немогућим омогућавајући да се етно - верски сукоб наставио .
Локални команданти Вермахта препоручили су реформе у НДХ , али без уклањања усташког режима - нешто што је Хитлер упорно одбијао - мало тога је могло да се промени.
Аутор препоручује политички распрострањену , административну и економску реформу у НДХ , а једини начин да се то постигне је да" Вермахт преузме комплетну извршну грана власти , односно целу државну управу .
Извештај команданта позадинских трупа снага југоистока од 4.марта(AVII, NAV-T-77, r. 788, s. 5517500-1)објашњава мере предузете од стране Вермахта , јер " нема полицијских снага у НДХ ,а усташе представљају обичну банду криминалаца. Ускоро су те мере постале реалност : немачке окупационе снаге у НДХ су проширене 21. априла 1943 додавањем немачке жандармерије и
полицијске власти . Створено је пет полицијских области, подељених на осамнаест округа , заједно са стотину и десет команди жандармерије и четири стотине и педесет жандармеријских станица.




У извештају команданта у Србији генерала Бадера од 25. априла 1943 (AVII, NAV-T-501, r. 249, s. 334-8)се каже да четнички батаљони под назимом 'национална милиција " (највероватније МВАЦ) су легализовани од стране Италијана . Ови људи су били присталице Драже Михаиловића иако ,храњени , наоружавани ни и чак и плаћани од Италијана ради борбе против комуниста. По мишљењу писца , ове јединице су биле изузетно непоуздане:Према сопственом унутрашњем расположењу [ су ] непријатељи " окупатора " , и они само чекају тренутак да одпочну борбу против својих садашњих команданата [Италијана] , као и против Немаца. Велики број илегалних четничких одреда, званично непризнатих, Италијани такође толеришу. Другом делу извештаја , " борбена готовост " ,писац анализира партизане , и каже" захваљујући најстрожом дисциплином, заведеном од политичких комесара , јединице су биле чврсто у рукама њихових вођа . Комунисти су се борили до последњег човека , јер су врло добро знали да ће бити убијени ако буду аробљени. Аутор извештаја потом каже да су се четничке јединице показале инфериорним у односу на партизане из следећих разлога : Прво , команданти , укључујући Михаиловића на самом врху, стално прецењују борбену вредност својих трупа и квалитет нижег командног кадра , због чега четници покушавају да изврше војне операције које су изнад њихових могућности . Друго ,примећен јенедостатак дисциплине ,укључујући и кукавичко понашање међу нижим командним особљем . Треће, " четничке јединице су углавном самозаштитне снаге , одупирући се борбама изван њихове области , и у бројним случајевима их напуштајући да би се вратили у својматични регион . Парадоксално,четничка основна сврха и територијалност беше и снага и слабост покрета.
Писац коментарише да у италијанској зони одговорности осим у градовима, остала територија бивше Југославије била је под контролом партизана и четника .

Занимљиво, извештаји показују да, упркос све распламсавању грађанског рата, пребацивање људи из партизанских у четничке редове, још увек је било могуће. Четници су били спремни да приме српске партизанске дезертере (AVII, NAV-T-315, r. 2264, s. 435-9). Али, како ратни документи такође потврђују, четнички споразуми са осовином или са НДХ били су веома крхки показало се да могу брзо да се распадну под притиском. Укратко, четници су били опортунисти и непредвидљиви (AVII, Ca, k. 233, Reg. No. 49/).

Месечни извештај 114. немачке дивизије од 31. маја 1943 (NAV-T-315, r. 1294, s. 493-500) констатује развој јаког про - британског расположења официрског кора међу домобранима ( па чак међу усташама).Главно средство пробританске пропаганде је вероватно католички клер . У извештају се додаје да је у подручјима где четници управљају, "од хрватске администрације остало је само име“


У извештају пуковника Арсића за команданта Романијског четничког корпуса од 25 јула, 1943 (AVII, Ca, k. 178, Reg. No. 4/3) стоји да је било сто двадесет српских села у региону, који би могао дати око петнаест хиљада војника . По његовом мишљењу, већина Срба је била про четничка.Арсић тврди да је било две хиљаде четника у овој области 1941-1942 , али због четничке неслоге и комунистичких акција, овај број је пао на пет стотина војника у датом тренутку.Арсић извештаја да су Муслимани били добро организовани у јединице сеоске милиције,бројни отприлике око девет хиљада људи . Ова милиција, такозвана Хаџиефендићева Легија ,је званично Домобранска добровољачка формација .
Јединице су биле прилично компактне " јер су били у страху од српске освете. Многи
припадници муслиманске милиције су претходно били у усташким формацијама , али су масовно пришли СС трупама када су формиране, нароито муслиманској СС Ханџар дивизији . Други су побегли комунистима " надајући се да ће на тај начин моћи да избегну заслужену. Четнички документи често наглашавају прелазак Хрвата и Муслимана у партизане да би на тај начин поништили своју усташку прошлост,ибегли освету и , у последњим фазама рата , нашли на победничкој страни. Крај отворених сукоба , међутим , значио је озбиљне проблеме за четнике . Дисциплина и борбени дух људи почео је да се расипа , а многи су се одали криминалу и пљачки . Арсић алудира на " босански сепаратизам“који се односи на стварање посебне четничке команде за Босну. Он критикује четничке команданте у Централној и Западној Босни,због сарадње са НДХ под изовором заштите од комуниста.

Специјалнанаредба број 2 Врховне команде Вермахта", заједно са Хитлеровом директивом бр 48, за припајање италијанске окупацине зоне немачкој након очекиване капитулације Италије, операција под именом „Аксе“ је издата 3. Августа 1943 (Dokumente des Oberkommandos der Wehrmacht стр223). Једна значајна промена је била територијална експанзија НДХ према деловима југословенске Далмације која је била предата Италији 1941. Дакле, крајем лета 1943, немачко присуство у окупираној Југославији - као и у Албанији и Грчкој – повећавало се управо оном брзином којом је Црвена Армија напредовала на Источном фронту.

"Квартални извештај Команде 15.брдског корпуса команданту за Југоисток од 1октобра 1943( AVII, NAV-T-314, r. 1455, s. 110-117) у коме се каже да цео регион,са изузетком градова, треба да се сматра 'бандитском територијом ".Документ напомиње да контрола великих површина није могућа, већ да се треба концентрисати на приморје како би се обезбедила обала након капитулације Италије (од очекиваног савезничког искрцавања). Као последица тога, дошло је до опште промене у ставу локалног становништва, од раније пријатељског до сусдржаног па чак непријатељског односа према окупационим трупама. Интересантно је напоменути да аутор извештаја помиње Србе и муслимане у религиозним терминима (православци и муслимани), али не и Хрвате (као римокатолике).

Фелдмаршал Вајс, командант југоистока у процени од 1. новембра, 1943 (AVII, NAV-T-313, r. 189, s. 7449011-24) примећује да су обе герилске групе сада активно укључене у отвореним непријатељствима против немачких снага. Штавише, герилци су напустили одлике герилског рата, и сада добро наоружани непријатељ је ангажован у фронталним нападима.Кључни елемент овде је подршка локалног становништва, који омогућава непрекидно снабдевање људи и материјала. Михаиловић је покушавао да убрза процес стварања "српске националне армије путем мобилизације,али закључује рекавши да је снага националиста у опадању док комунистички покрет јача - "Дакле, најопаснији непријатељ је садаТито.

Извештај Абвера од 20 Јануара 1944 (AVII, NAV-T-77, r. 882, s. 5630627-30) указује да су православци били једини учесници у устанку у самом почетку, тврди да је њихово одстрањивање из војске НДХ-а очигледнобила грешка. Занимљиво је да, "упркос томе, хрватске оружане снаге осећају борбу против партизана, као борбу против браће“.

"Извештај Команде групе армија" Ф'' од 16. новембра 1944 (AVII, NAV-T-311, r. 194, s. 989-91)
је углавном посвећен војној и политичкој ситуацији у НДХ. У одељку под називом "спољни непријатељ“, аутор констатује да непосредна опасност од Црвене армије из Србија (која је већ стигла до границе НДХ) није у потпуности схваћена или је чак потцењена у Загребу. Руководство НДХ, чинило се да верује да ће Совјетско напредовање бити заустављено дипломатским притиском Англо-Американаца и Римокатоличке цркве, који су заједно желели да виде "једну националну и римокатоличку Хрватску '.
Извештај делује скоро покајнички: "Сада је бесмислено да се испитују грешке у прошлости ... једина важна ствар је да се уради оно што је најкорисније. То је: широка подршка усташама. Они су, у ствари, последњи преостали балкански савезник.

[Милослав Самарџић]

Немци су били опседнути том идејом уједињења партизана и четника, о којој ни једни ни други нису ни помишљали, нити је тога било почетком 1943, као што пише у том извештају.
Није постојао пуковник Арсић у четницима. Ако је псеудоним, није ми у сећању.
Требало је прецизирати да се онај Бадеров извештај односи на црногорске четнике, а да је у исто време Литерс писао другачије о четницима и партизанима, анализирајући херцеговачке четнике.
Вајксов извештај има дубљу позадину.
А иначе има овде корисних података.

[Николај]

Аутор прво цитира Бадеров извештај од 25. априла 1943. године, где се каже да код комуниста влада "најстрожа дисциплина", захваљујући политичким комесарима, због чега су јединице "чврсто у рукама њихових вођа", а онда наводи друге извештаје где се помињу преласци партизана у четничке редове, и како стоје ствари уопште није ни приметио ове контрадикције.

[Chicot]

Искрен да будем, у моменту писања нисам ни ја
Ијао, сад читам ово, има много грешака - радио сам зомбиран,у ситне сате, потпуно без концентрације. Извињавам се..

Аутор овде наглашава да грађански рат још није попримио такав интензитет да је било могуће преливање из једних редова у друге (с обзиром на скоро идентичан нац. састав у то време), с тим да јасно напомиње да су преласци партизана у четнике били и чешћи и масовнији, а такве случајеве јасно и наводи, па сам тако и пренео.

У сваком случају, добро си приметио ово...

Требало је прецизирати да се онај Бадеров извештај односи на црногорске четнике, а да је у исто време Литерс писао другачије о четницима и партизанима, анализирајући херцеговачке четнике.
Вајксов извештај има дубљу позадину.

Ја намерно нисам ништа коментарисао, оставио сам онако како је код њега. Да, чудно је за Вајкса... Тај његов извештај је обиман колико се сећам, а у његовој књизи је сведен на 2-3 реченице. Чудно је зато што је супротно његовој пракси, да извештаје, нарочито немачке,опширно цитира.

[Милослав Самарџић]

Можда му је тај извештај био необичан, ако није знао да је ту Вајкс писао под утицајем Нојбахера.

[мунгос]

Аутор прво цитира Бадеров извештај од 25. априла 1943. године, где се каже да код комуниста влада "најстрожа дисциплина", захваљујући политичким комесарима, због чега су јединице "чврсто у рукама њихових вођа", а онда наводи друге извештаје где се помињу преласци партизана у четничке редове, и како стоје ствари уопште није ни приметио ове контрадикције.

Нема ту никакве "контадикције". Кад се утјеривање дисциплине граничи са терором, онда долази до дезертерстава. Слично као и Легији странаца, одувијек је било дезертера, али не због мањка дисциплине него због вишка, бруталног кажњавања итд. А било је још и стотину други разлога због чега су партизани прелазили у четнике...

Нема никакве "контрадикције".