[пек.]

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Crkva...osekli.htm

[Шумадинац]

.
СВЕТИ ОЦИ О РАСКОЛУ


Ми верујемо у Свету и Саборну Цркву, међутим, јеретици и расколници такође своје заједнице називају црквама. Међутим, јеретици лажно мислећи о Богу криве саму веру, док расколници безаконим поделама одступају од братске љубави иако и верују у исто оно што и ми.
Зато ни јеретици не припадају Васељенској Цркви која љуби Бога, а ни расколници не припадају њој.

Блажени Августин


Не обмањујте се браћо моја, ко следи људе који уводе раскол, тај неће наследити Царства Божијег.

Св. Игњатије Богоносац


Стварање подела у Цркви није мање зло од упадања у јереси.

Св. Јован Златоусти


Човече, достигао си јединство, на сваки начин избегавај духовне поделе. Бог је јединство, ђаво је подела; подела у Цркви је дело ђавола, јереси и расколи дело су ђавола.

Св. Јован Кронштантски


Христос ће судити онима који стварају расколе, немају љубав према Богу и брину се више о сопственој користи него о јединству Цркве, који због неважних и случајних узрока расецају и кидају велико и славно Тело Христово и колико од њих зависи, руше га; који говоре о миру, а стварају непријатељство.

Св. Иринеј Лионски


И прије свега има бити забрањено јеретицима, да подносе тужбе на православне епископе у стварима црквенима; а јеретицима сматрамо колико оне, које су одавна из Цркве искључени били, толико и оне који су били послије од нас анатемизирани.

Осим тих, има ово бити забрањено и онима, који се причињавају да праву вјеру исповиједају, а међутијем у раскол пријеђоше или завјере склапају против наших каноничких постављених епископа. Осим тога, ако су који због каквих тужби прије Црквом осуђени били и искључени, или одлучени, било да су они из клира, или да су из реда свјетовњака, ни таквима не треба допуштати да подносе тужбе на епископе.

6. Правило II Васељенског Сабора



Једини порок који квари Цркву потиче од нас самих, када ми, почевши од оног ко стоји на челу јерархије и завршно са простим верујућим човеком, представљамо Цркву онако како не треба.

Треба да пазимо да не стварамо Цркви проблем и да не ширимо мале људске слабости које се дешавају, да не направимо веће зло и пружимо повод лукавом да се радује.

Човек који види неки неред и доспева у велику узнемиреност, у гневу се баца на исправљање другог, личи на неразумног црквењака који види да ће свећа изгорети, сав се устремљује да је очисти притом обарајући верне, преврћући сталак за свеће, стварајући за време богослужења највећи неред.

На жалост, у наше време мајку Цркву узнемиравају многи: једни, образовани, ухватили су се за догмат умом, али не и духом Светих Отаца; други, неписмени, такође су се ухватили за догмат али зубима, зато шкргућу њима разматрајући неке црквене проблеме. На тај начин се Цркви наноси већа штета од непријатеља нашег Православља.

Ја сам обратио пажњу на следеће – из Православља одлазе само егоисти, смирени човек из Православља никада неће отићи.

Ако желиш да помогнеш Цркви, боље се труди да исправиш себе самога, а не друге. Ако ти исправиш себе самога, одмах ће се исправити делић Цркве. Разумљиво је да када би тако поступали сви, Црква би се налазила у потпуном реду.

Св. Пајсије Светогорац


Потребно је веома се чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости приказује као благочестива, а у бити је непромишљена и погубна за душу.

Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њени извори самомњење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за побожност, за Цркву, за Бога.

Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда.

Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају Свете Оце и Мученике, заборавивши за себе да они сами, ти ревнитељи, нису свеци него грешници.

Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божијој, по својој обавези, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона.

Св. Игњатије Брјанчанинов

[Шумадинац]

.
Не само да се треба удаљити, већ треба и побећи од сваког који се одвојио од Цркве. Расколник је - непријатељ олтара, бунтовник против Христове Жртве, издајник у верским односима, у односима благочестивости, непокорни слуга, који је презрео епископе и оставио Божије свештенике, дрзнувши се да устроји други олтар лажним жртвоприношења, осквернивши истину Жртве Господње. 


Св. Кипријан Картагински

[Шумадинац]

.
Неопходно је следити оне презвитере у Цркви који имају прејемство од апостола и заједно су са прејемством епископства по благовољењу Оца добили извесни дар истине; у друге који се уклањају од првобитног прејемства и где год се сабирали, сумњати или као на јеретике и лажне учитеље или као на расколнике, горде и самоугоднике, или као на лицемере који тако поступају ради користи и сујете. Сви ти су отпали од истине.


Св. Иринеј Лионски

[Шумадинац]

.
Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење, нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења.



Св. Јован Златоуст (на растанку пред прогонство)

[Шумадинац]

.
СВ. КИПРИЈАН КАРТАГИНСКИ: О РАСКОЛУ И ЈЕДИНСТВУ ЦРКВЕ


''Такви, (=расколници) ако пострадају и дoк испoведају Име (Христово) (ништа им не помаже), (јер) та се љага не може спрати ни крвљу. Тежак је и неoпрoстив грех раскола и он се не може очистити ни мучеништвом. Не мoже да буде мученик онај кo није у Цркви нити мoже доћи у Царство (Божије) онај ко напусти oну (Цркву) кoја ће тамо царевати.

Христос нам је даo мир и заповест да будемo слoжни и једнoмислени. Заповедио је да имамо неoскврњену и непорочну свезу љубави и пажње. Онај ко није љубио браћу не мoже бити мученик.

.... Не мoже достићи (Царство) онај ко је нарушио љубав Христову неверним расколом. Онај ко љубави нема, ни Бoга нема. Ово је реч блаженoга Апoстoла Јована: "Бoг је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему" (1 Јн 4,16). Не мoгу са Бoгoм oстати они кoји нису хтели да буду истог ума у Цркви Бoжјoј. Чак и да изгoре у огњу и живот свoј пoлoжиле предани oгњу или бачени пред звери, тo неће бити венац вере већ казна за неверје. То неће бити славни свршетак у сили вере већ разорење oчаја. Такав мoже да буде пoгубљен, али oвенчан не мoже бити. Представља се као хришћанин на исти начин каo штo и ђавo честo лажно представља да је Христос. Сам Гoспoд oпoмиње унапред и каже: "Мнoги ће дoћи у мoје име говорећи: ја сам (Христос). И мнoге ће преварити" (Мк 13,6). Каo штo ђавo није Христос, иакo вара Његoвим именoм, такo не мoже да буде хришћанин онај ко не oстане у истини вере и еванђеља Христoвог.''

[Димитрије]

ретардација...

[Шумадинац]

.
У наше време видимо да су се многа чада наше Цркве, монаси и лаици, нажалост, одвојили од ње због унијата /-екумениста/. Моје мишљење је да није уопште добро одвајати се од Цркве сваког пута када погреши Патријарх. Али изнутра, уз Мајку Цркву, свако има обавезу и задатак да се бори на свој начин. Прекинути помињање Патријарха, одвојити се и направити сопствену Цркву и настивити говорити вређајући Патријарха, то је, сматрам, неразумно.
Ако бисмо се због једног или другог скретања Патријараха током времена одвајали и правили своје Цркве – Бог да сачува! – превазишли би чак и протестанте. Лако се одваја неко а тешко враћа."


Свети Пајсије Светогорац, део писма 1969.год.,онима који су саблажњени унијатским поступцима "Цариграда" помишљали да се одвоје од Цркве
.

[Шумадинац]

.
Смиривај се пред стопама матере Цркве; приклањај главу пред њеним првопрестолницима да би те Цар царева, видећи твоје усрђе, обдарио благом, какво никад на срце човеку не дође.


Св. Јован Рилски
.

[Шумадинац]

Иако као људи (епископи) имају слабости, док год су у Цркви они су наши. И ми преко њих благослове Небеског Оца примамо. Како каже један од светих епископа Кипријан Картагински: "Боље је бити са лошим епископом у Цркви него са ревносним расколником."
Са овим док јеси са Богом си, а овај може да буде аскета, може да буде подвижник, ако је у расколу изван Цркве тамо спасења нема, тамо Бога нема.


О. Рафаило Бољевић

[Шумадинац]

.
О РАСКОЛУ


Стање у Цркви изазива забринутост, али не у Цркви - "врата пакла неће је надвладати", већ међу људима.

Неколико свештеника Грузијске Цркве прикључило се заграничним неканонским групама. Ова трагедија може да има судбоносан исход за њих, али је то такође и наша заједничка трагедија. По речима светог Јована Златоустог, грех раскола раван је греху јереси. Црква је једна и јединствена, зато је и Символ вере изрекао вечну у и завршну пресуду свим расколима који су били и који ће бити.

Расколници прекоревају Цркву због нарушавања чистоте Православља. Али Православља нема изван Цркве. Само у литургишућем организму Цркве чува се, предаје се из нараштаја у нараштај, живи и животвори дух Православља. Немогуће је бити православан без припадности историјској Цркви, а расколници одбацују реалну Цркву у име непостојеће мртве макете "идеалне Цркве", коју су створили својом грозничавом уобразиљом. За нас Православље није носталгија настала у нашој машти, није апстрактна идеја, него је пре свега благодат Божја која дејствује у Цркви.

Неопходан, најважнији услов Православља је укљученост у систем црквене јерархије као носиоца благодати. У расколу јерархија се или сасвим одбацује или се, што се догађа чешће, замењује неканоничном (јерархијом), епископима-расколницима којима је забрањено свештенодејство у њиховим помесним Црквама и који стога, према канонима, немају право да врше било каква свештенодејства.

Нека браћа износе чудну концепцију: све док је код нас пребивала благодат, расколничке групе и јерархије биле су безблагодатне, а када је наша Црква због грехова и одступања од правила изгубила благодат, оне су тада постале благодатне. Зар је могуће да наши греси имају такву чудотворну моћ да могу да претворе туђу неправду у духовну истину, осушене гране раскола у живе цветове, а дојучерашње противнике Цркве у саму Васељенску Цркву? Међутим постоји мноштво расколничких група које себе називају православним и које не признају једна другу. А каквим је то каналом потекла жива вода благодати која је нас напустила?

Један говори: сада је давалац ове воде Кипријан други приговара: не, то је Авксентије, трећи уверава да је њен извор избио у млазевима у Есфигменском манастиру. Поштеније би било да свако од њих каже: "Благодат је тамо где сам ја".

Зар се Грузијска Црква претворила у епархију Кипријана, или ће је Авксентије водити за собом, као што чунић вуче (као реморкер) лађу која је претрпела хаварију?

Не само расколнички архијереји, него ни канонски рукоположени епископи немају право у туђој епархији ни да рукополажу, ни да служе, нити да проповедају без молбе или допуштења месног епископа. Ако се наша браћа не обазиру на ово апостолско правило, па где је онда њихово Православље? Овде они долазе у ћорсокак раскола: борба за Православље претвара у се у борбу против Православља. Свети мученик Кипријан, епископ Картагински (III век), писао је: "Црква је у епископу, а епископ је у Цркви". Без епископа, према апостолским правилима, јереј не може да врши било шта што се тиче свештенства.

Драга браћо, не признајући свог архијереја ви одбацујете своје свештеничко служење, ви одбацујете све што сте добили од Цркве.

Исти Отац пише: "Епископство је једно и недељиво. Нека нико не обмањује братство лажју! Епископство је једно, и свако од епископа у целини у њему учествује. Исто тако и Црква је једна". Због тога ниједна расколничка јерархија није Црква, већ су све оне мртве сенке Цркве.

У питањима вере могу да греше јерарси, па чак и патријарси, а било је случајева када су у јерес западале и помесне Цркве, али никада у историји човечанства пунота Васељенске Цркве, свеукупност свих помесних Цркви, није прихватала лажни догмат као своје вероучење. Иначе се не би испунила обећања Новог Завета: Црква је стуб и тврђава истине (1Тим.ЗД5); врата пакла нећеје надвладати (Мт. 16,18).

Хоћу са испричам својој браћи једну малу причу. Зелено лишће је рекло дрвету на коме је расло: твоје стабло је криво а кора испуцала од старости; замолићемо ветар да нас откине са грана и ми ћемо на земљи, сакупивши се заједно, постати нова шума. Дрво је одговорило: дечице, ви се, и сами то не знајући, храните соком мога корења, а када опаднете са грана на земљу, нећете постати шума, него прах.

Господ је рекао: Тешко човеку оном кроз кога долази саблазан (Мт. 18,7). Сви смо ми криви за саблазни, али најопаснија саблазан може бити у вери, од које зависи вечни удео у смрти или у животу. Ако због вас пропада душа човека, онда ће његова погибељ, као крв вапити к небесима. Надам се да ће се многи од браће вратити у Цркву, но да ли ће они моћи да доведу све оне које су повукли за собом?



II



Свештеник Павле Флоренски једном је рекао: "Радије ћу да грешим заједно са Црквом, него да се спасавам без Цркве". Разуме се, ове његове речи треба схватити условно, као хиперболу - "грешити са Црквом заједно" није могуће, сваки грех је противљење учењу Цркве и супротстављање благодати која дејствује у Цркви. Такође, не може неко да се спасава без Цркве, уздајући се у своје човечије снаге и своју слабу вољу, која се стално колеба између добра и зла. Флоренски је хтео да каже да је спасење само у Цркви и да, напуштајући Цркву, човек врши духовно самоубиство.

Новозаветна Црква постоји на земљи око две хиљаде година. Ко-лико раскола и раздељења је настало у том периоду! Већ у апостолска времена било је неслагања и раздељења, о чему пишу у својим посланицама свети Јован Богослов и Климент Римски. Најчешће су раздељења и расколи протицали под знамењем очувања чистоте вере, као што су, на пример, били расколи донатиста и новацијана, који су захтевали од црквене јерархије да заувек одлучи од Цркве хришћане који су се одрекли вере у време гоњења, а и за друге тешке грехе.

Сви расколи у Цркви имају једно заједничко обележје: то је вера у своју праведност, жеља да се подигне Црква, неупрљана човечијом нечистотом, на темељу своје пламене ревности, на свом исповедању, а у суштини - на протесту и супротстављању самих себе Цркви. Било је много раскола у историји, али ниједан од њих следећим нараштајима није се показао као оправдан, ниједан од њих није постао спасоносан у критичном моменту живота Цркве. Црква Христова никада се није обнављала кроз раскол. На основу протеста се може само рушити, али није могуће зидати и градити. Овде видимо призор који се понавља: центрифугалне силе раскола окрећу се против њега самог, а заједница, отргнута од Цркве, сама се ломи, дроби и расипа на честице, као што се неизбежно распада мртво тело.

У свакој историјској епохи можемо да запазимо десетине деоба и отпадања од Цркве из различитих разлога, и суштинских и небитних, каткад озбиљних, а понекад и бесмислених. Упитаће нас: а шта да се ради ако су ти разлози веома озбиљни? У Цркви постоји, и нико га не може укинути, начело саборности и одговорности сваког хришћанина за чистоту вере: сваки свештеник и мирјанин може и дужан је да се користи правима које му је Саборна Црква дала, укључујући и право да исповеда своју веру, али управо - као члану Цркве, у систему црквене јерархије, у живом организму Цркве. Раскол замењује саборност противљењем.

Будући да настаје на расцепу (раскиду, прекиду) - он нема корена, нема унутарњу духовну снагу. Треба напоменути да су се међу онима који су западали у расколе налазили и богослови велике учености, аскете које су носиле вериге, красноречиви проповедници који су могли да побуде емоције, да убеђују народ, да налазе присталице и да их повлаче за собом, али да међу онима који су одлазили у раскол није било и није могло бити оних који су имали мир Божји у својој души и који су га ширили око себе, - онај мир, о коме је Господ рекао: „Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). Преподобни Серафим Саровски је говорио: "Стекни мир у срцу и око тебе ће се хиљаде спасти". А у расколничкој средини свагда је некакво неспокојство, узрујаност, свагда трагање за туђом неправдом. Црква се бори против демона, а раскол, ни сам то не схватајући, бори се против човека.

Свети Јефрем Сиријски је писао: "Ми смо Црква оних који падају, но и Црква оних који се кају". Овде је виђење свога греха и уздање у бла-гост Божју, у благодат која се даје или враћа само једним путем - кроз покајање: другога пута нема. Човек, који се налази у расколу не може искрено да се каје: он је осудио Цркву, супротставио јој је своју личну "праведност", придао својој "правди" већу важност у сопственим очима. Одвлачећи друге у раскол, он указује на самог себе као на узор исповедништва. Али због чега да се каје?

Управо одлазећи у раскол, он губи оно дубоко самопознање у коме се сопствена душа открива верујућем као бездан греха, - јер би се, иначе, мање уздао у себе. Како може онај ко је поставио себе изнад Цркве да види себе нижим од најнижег створења, губавог и оскрнављеног грехом? Он може да обавља само спољашњи обред "покајања", али без ватреног и искреног самоосуђивања. Може да смиренослови, али не и да се смирава.

Расколници су свагда говорили: "Нисмо ми отпали од Цркве, ми и јесмо Црква", - ове речи понављали су сви отпадници од Цркве током две хиљаде година, али се то показало као самозаваравање. Они су хте-ли да покопају Цркву да би на њеном месту сазидали свој храм. Али где су сада сви ти "храмови" раскола? Можемо рећи: "расколи су се рађали са победничким клицањем, а умирали са муклим јецањем", - а Црква је ипак живела! Осуђена од расколника на смрт, она постоји, она је пуна духовних сила, она остаје једини источник благодати на земљи.

Хришћанске догмате у најсажетијој и најтачнијој форми садржи Символ вере, који је обавезан за све хришћане. Васељенски Сабори забранили су да се у њему мења чак и једна реч: овај Символ је најчистија светлост наше вере и исповедање Православља. У њему су назначена и главна својства Цркве. Могу ли људи, који су отпали од Цркве, да припишу та својства својој заједници? Црква је у Символу вере названа једном: она је јединствена и целовита. Према томе, раскол треба да прогласи непостојећим све помесне Цркве, и не само Цркве, него и друге струје у самом расколу које не признају једна другу. А која је то група у расколу - једина (и јединствена) Црква у свету? Где су њена обележја, која су њена својства? Једна струја раскола бори се против друге са истом таквом непомирљивошћу са каквом се све оне боре против Васељенске Цркве (а можда и са већом), и сваки расколник празноглаво виче и гракће да је "голуб" Духа Светога - његов писмоноша.

Цар Соломон саветује да се обраћамо прошлости да бисмо боље сагледали и разумели садашњост. А у прошлости видимо једно исто: расколе који се подижу и ковитлају као валови и ишчезавају као пена на површини мора.

Символ вере нам заповеда да верујемо у саборност Васељенске Цркве: то је безусловна воља Божја. Свештеник Павле Флоренски је писао да свечовечанско значи - саборно, да саборно значи - црквено, а да су ова три појма међусобно повезана: свечовечанско се изражава у саборности као форми, а саборност се остварује у црквености као идеји. У расколу саборно мишљење се замењује групним, које нема ни традиције, ни прејемствености (наследности), ни поузданих оријентира истине и зато се претвара у конгломерат (у смотуљак, клупко) појединачних мишљења. Свети Оци су сматрали саборност изразом љубави обећане Цркви: Да љубите једни друге као што ја вас љубим (Јн. 15,12), Останите у љубави мојој (Јн. 15,9).

Када охладни љубав тада слаби дух саборности, тада саборност постаје спољашњи, структурни појам, а не унутарња потреба свецеле Цркве: њено дисање, њен живот. Саборност уопште није "црквена демократија", него чистота вере, чувана јединством љубави, за коју сваки хришћанин сноси одговорност.

Наша браћа су сликовито приказала призор пропасти Содома, али су заборавила на љубав Авраама, који је молио Бога за помиловање већ осуђених градова.

Символ вере нам заповеда да верујемо у Васељенску Цркву. Али зар може ма и једна од заједница које су отпале од Цркве сасвим озбиљно да назове себе Васељенском Црквом? Зар је могуће да људи који се на-лазе у расколу, нарочито њихове вође, могу да преузму на себе мисију Васељенске Цркве? Да "објављују Истину свим народима света", да буду проповедници Божанске светлости по свим крајевима васељене? да буду "со земљи", њена духовна сила? Размишљају ли они о томе колико бреме хоће да понесу на својим плећима? Само човек са распаљеном маштом и гордом самоувереношћу може да помисли да је у стању да подигне или обнови Васељенску Цркву.

Символ вере сведочи да је Црква света: она је света не човечанском праведношћу, већ благодаћу Божјом која обитава у њој. Расколници морају да кажу да у Цркви нема благодати, иначе би грех раскола био очигледан. Но у свакоме од нас постоји сведочанство да благодат јесте у нашој Цркви, сведочанство које се не може оповргнути никаквим доказима: свако од нас је, мада не често, можда свега неколико пута у животу, доживљавао у свом унутарњем стању оно дубоко неземаљско осећање - сусрет са благодаћу Божјом (нарочито за време примања црквених Светих Тајни). Тада благодат постаје за нас самоочигледна, она се не доказује и прихвата се као нови живот, као ни са чим упоредива радост. Сећајући се овог стања, човек може да каже: знам да благодат живи и дејствује у Цркви.

По Символу вере исповедамо да је Црква Апостолска, то јест веру-јемо да њена јерархијска прејемственост (наследност) води порекло од Апостола. Но раскол пориче ову прејемственост већ и тиме што тражи другу јерархију негде на страни (изван куће - Цркве). Људи, отпали од Цркве, још до јуче су сматрали да су такве "паралелне јерархије" незаконите. Али зашто су данас за њих оне одједном "благодатне" и "спасоносне"? Ми налазимо одговор само у једном: једноставно, оне су им постале потребне ради остварења раскола као његовог видивог, конкретног ослонца.

Раскол проистиче сам из себе, настаје из празнине и, сликовито гово-рећи, израста из пукотина храма, живи и храни се порицањем, рушећи а не градећи, иако покушава да докаже обрнуто.

Далеко смо од тога да окривљујемо нашу браћу за хотимичну лаж, али сам раскол је ипак - поље метафизичке лажи. Сматрамо да је ово што се догађа трагична заблуда (промашај), коју на земљи, у овом живо-ту, још можемо да исправимо, али је у вечности она неопростива.

Свети Оци су изображавали Цркву као лађу која плови бескрајним морем, на удару таласа, људи, отпали у раскол, јесу они који су изгубили наду и који се са повиком "спасавајте се, лађа већ тоне" бацају са палубе у море.

Чинило им се да ће на крилима своје ревносне вере, а тачније, своје распаљене уобразиље, савладати пучину, али су сви они нашли гробницу у хучним валовима, а лађа је наставила да плови усред бура и олуја, ноћне тмине и магле, вођена благодаћу Божјом.



Архимандрит Рафаил Карелин

[Шумадинац]

Тачка пада – Одбрана Цркве од напада савремених расколника
http://kursevi.svedokverni.org/tacka-pad...-maksimov/

[Шумадинац]

[Шумадинац]