[Шумадинац]

.
Црквени раскол је један од најстрашнијих грехова који човек и људи на земљи могу учинити, јер ако се човек за живота не покаје за њега, раскол може постати страшнији чак и од самоубиства. Раскол је у суштини једна од најдубљих духовних рана на Мистичном Саборном Богочовечанском Телу Христовом = Цркви, који се од првих времена хришћанства, па све до данашњега дана, често пута појављивао, и с времена на време наново појављује. Црквени раскол, сам по себи, јесте једна велика духовна трагедија за сваког који се расколу приволи, јесте бол и туга и за саму Цркву, јер човека верника, уколико се не покаје, у неком коначном смислу, одваја од Саборног Богочовечанског Тела Христовог = Цркве, одваја од Бога и Богу верних људи, најчешће и од најближих сродника, те га на један лукави и прикривени начин вуче и низводи у духовну погибао, вечну пропаст и бескрајну смрт. Зато су неки Црквени оци грех раскола, судећи по његовим злим последицама, изједначавали и са страшним грехом јереси.



Црквени раскол, (на грчком σχίσμα – схисма - шизма) представља нарушавање мира и јединства са Црквом због разлога који немају неке директне везе са исквареношћу истинског учења о догматима и Светим Тајнама, већ са неким обредним, календарским, дисциплинским или јурисдикцијским питањима. Оснивачи и следбеници неког расколничког покрета називају се једном речју - расколници.


Мада се расколи појављују још од друге половине другога века (Монтанисти), у данашњем смислу реч раскол се среће први пут код св. Иполита Римског а поводом његовог сукоба и неслагања са Папом Калистом (217-222).


Основни узрок разних раскола у Древној Цркви биле су последице недовољне оцрквљености појединаца или група, посебно у периоду гоњења, у временима цара Декија (расколи Новата и Фелицисима у Картагени, Новатиајна у Риму) и цара Диоклецијана (расколи Ираклија у Риму, Донатиста у Афричкој Цркви и Павлинов Антиохијски раскол). Озбиљна разногласја изазвало је и питање о Крштењу јеретика, као и питања о поретку примања у Цркву павших хришћана - који су се у време гоњења на неки начин јавно одрекли Христа.


Позивајући се на учење једног од светих Кападокијаца, Владика Атанасије (Јефтић) пише: “Следујући великом оцу Цркве Христове, св. Василију Великоме, древни оци су расколницима називали оне хришћане који су се одвојили од Цркве из разлога неких излечивих (поправљивих) црквених питања. Јеретицима су древни оци Цркве називали оне који су се због искривљености њихових догмата сасвим одвојили и отуђили од саме православне вере па самим тим и Православне Цркве. Парасинагогама су се пак називале скупине (зборишта, сабрања, окупљања) које бивају од непокорних презвитера или Епископа, или од Црквено необразованог и неваспитаног народа, бунтовничког и револуционарног духа. На пример: Ако је неко изобличен у неком греху и одлучен од Црквене службе, па се није потчинио канонима, него је себи присвојио предстојништво тј. старешинство и свештену службу, те заједно са њим још неки одступе, оставивши Саборну Православну Цркву - то је онда парасинагога.»


Упоређујући пак раскол са јересју, св. Јован Златоусти закључује да "раскол јесте не мање зло од јереси" а Св. Кипријан Картагенски учи: "Памтите, да оснивачи и руководиоци раскола, нарушавајући јединство Цркве, противдејствују Христу, и не само да Га други пут разапињу, већ раздиру Тело Христово, а то је тако тежак грех, да ни крв мученичка не може да га заглади". Епископ Оптат Милевитски (IV век) сматрао је раскол једним од највећих зала - већим од човекоубиства и идолопоклонства.



Владика Атанасије (Јефтић) такође дивно и прецизно указује да је Свети Јован Златоусти, потврђујући речи св. Кипријана Картагинског, писао: “Ништа тако не разгневљује Бога као раздељивање Цркве. Ако и учинимо хиљаде добара, а сами смо ми они који комадају пуноћу Црквену, онда нећемо бити мање осуђени од оних који расецају тело (Христово). Јер оно (пробадање тела Христовог на Крсту - Јн. 19, 31-34), беше на корист васељене, иако није било с том намером, а ово (комадање тела Цркве расколима) ничега нема кориснога, него је велика штета. Ово не говоримо само предводницима (раскола), него и онима који им следују (=присталицама раскола). Један свети човек рекао је нешто што изгледа смело, али је ипак то рекао. Он рече: Ни крв мучеништва не може избрисати тај грех (раскола)!“


У своје време (II век), свети свештеномученик Иринеј Лионски је подучавао верне: "Христос ће судити онима који производе расколе, - не имајући љубави према Богу и бринући се више о сопственој (пролазној) користи, него ли о јединству Цркве, расецајући и разривајући велико и славно Тело Христово због маловажних и случајних узрока, рушећи га, све говорећи о миру, а производећи рат". (Пета књига против јереси, 4.7).


По речима знаменитог канонисте Јована Зонаре (XII век), расколницима се називају они хришћани који по питањима хришћанске вере и догмата здраво расуђују али се по неким (недогматским) узроцима одвајају од Цркве и образују своја отцепљена расколничка зборишта.


Сагласно добром зналцу Црквеног права, Епископу Далматинском Никодиму (Милашу), раскол образују они који "другачије мисле о неким Црквеним предметима и питањима, који међутим, лако могу бити примирени", ако се покају. По мишљењу св. Игњатија Брјанчанинова, расколом је дужно да се назове "нарушавање пуног јединства са Светом Црквом, но, са тачним чувањем истинитог учења о догматима и Тајнама".


Наш велики савремени теолог и патролог, Епископ Атанасије (Јефтић) овако пак дефинише раскол: “Расколи и секте у историји Цркве биле су појаве које су повремено покушавале да разбију јединство Цркве, и да појединце или веће групе одвоје, одвоје од Њеног спасоносног Богочовечанског Тела, тј. од живе, око Христа и у Христу, духовне заједнице деце Божије. Основно зло раскола и секти било је увек: неосећање и неживљење, и зато нарушавање јединства Цркве као Богочовечанске заједнице наше са Христом и у Христу са Светом Тројицом и међусобно, благодаћу Духа Светога.”


Руски доктор богословља и философ Александар Теодосјејев врло добро закључује када каже: "Расколници, проливајући крокодилске сузе по поводу "нарушавања" канона Цркве, на самом делу су уствари одавно под ноге бацили и згазили све каноне, зато што су изворни канони основани на вери у јединство Цркве; они (тј. канони) су ван Цркве непостојећи и бесмислени - као што не могу постојати државни закони без постојања саме државе. Нераскајани грех раскола је још страшнији од греха самоубиства, јер самоубица погубљује само себе а расколник и себе и друге, и стога је вечна судбина расколника тежа од судбине самоубица."


Интересантно је да је знаменити руски свештеник Павле (Флоренски) говорио следеће: "Ја ћу пре предност дати томе да грешим у заједници са Црквом, него ли да се спасавам без Цркве". Овим је отац Павле (Флоренски) уствари хтео рећи да је само у Цркви спасење, и да човек који напушта Цркву уствари врши духовно самоубиство.


Говорећи о погубности и лукавости раскола, Свети Кипријан Картагенски је истицао: "Потребно је чувати се не само јавне и очевидне обмане, него и такве која је прикривена истанчаним лукавством и препреденошћу, као вражије измишљотине и нове преваре: самим именом хришћанина, завести неопрезне. Он је измислио јереси и расколе да би срушио веру, искварио истину, разорио јединство. Онога кога ослепљеношћу не може задржати на старом путу, тога приводи у заблуду и саблажњава новим. Помућује људе из саме Цркве и наново распростире над њима нови мрак, тако да они, не придржавајући се Јеванђеља и не чувајући закон, ипак себе називају хришћанима, и блудећи по тами мисле да ходе у светлости. (Књига “О јединству Цркве”).


Свети Кипријан Картагенски такође каже: "Може ли мислити онај ко се не придржава јединства Цркве, да он чува веру? Може ли се надати онај који се противи и поступа насупрот Цркве, да се он налази у Цркви, када блажени апостол Павле расуђујући о том предмету и указујући на тајну јединства, говори: "једно тело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања свога; један Господ, једна вера, једно Крштење.” (Еф. 4, 4 – 6).


Свештеномученик Климент, Епископ Римски, писао је Коринтским расколницима: "Ваше раздељење је многе развратило, многе бацило у униније, многе - у сумњу и све нас - у тугу, а смушеност ваша још увек се продужава", док свети свештеномученик Иларион (Тројицки) сведочи: "Црква је једна и само Она поседује сву пуноћу благодатних дарова Светога Духа. Ма ко, и ма каквим би начином неко отступио од Цркве - у раскол, у јерес, у самочино збориште, он губи причастност Благодати Божије; ми знамо, и убеђени смо у то, да отпадање у раскол, или јерес, или сектанство - јесте потпуна погибао и духовна смрт."


Светитељ Филарет Московски је у XIX веку говорио и писао: "Православље и раскол су тако супростављени једно другоме, да су покровитељство и заштита Православља природно дужни ометати раскол; снисхођење пак ка расколу природно је дужно собом ометати Православље."


По речима великог руског и свеправославног богослова двадесетог века, протојереја Георгија Флоровског “Црква је јединство. И сво постојање Њено је у том јединству и сједињености, са Христом и у Христу. Јер смо се сви ми једним Духом крстили у једно тело (1 Кор. 12;13). А праобраз тог јединства је Тројична Јединосуштност. Мера тог јединства је саборност, када се непроницљивост личних сазнања умекшава и чак скида у савршеном јединомислију и једнодушности, и код мноштва верујућих бива једно срце и једна душа (Дел. Апост. 4;32). Раскол, напротив, јесте осамљивање, издвајање, губљење и одрицање саборности. Дух раскола је директна супротност саборности.”


Међутим, разговору са браћом и сестрама који се налазе у расколу, саветовао је отац Георгије Флоровски, ми требамо приступати у Духу љубави и сапатње, јер по речима св. Григорија Богослова: “ми не тежимо победи, већ повратку браће, због чијег се одвајања кидамо”.


У Руској Православној Цркви појавио се у другој половини XVII века тзв. раскол руских Старообредника, који је у великој мери преодољен оснивањем парохија тзв. Јединоверника у XIX веку. Овај раскол су у XVII веку јавио због противљења мањинских делова руског свештенства, монаштва и верног народа, реформама Московског Патријарха Никона; реформама које су уследиле због одређених обредних неуједначености Руске са осталим Православним Помесним Црквама тог времена (питање начина осењивања крсним знамењем -двопрстно или тропрстно, смера Литије око храма, двоструког или троструког читања - Алилуија и слично). Такође, у Руској Цркви се током XX века појавио тзв. Обновљенски раскол, али је брзо превазиђен и зацељен. У Руској Православној Цркви, после демократских промена и распада СССР-а, у Украјини се појавио тзв. Украјински раскол, који ни до данас није преодољен.


У Грчкој Цркви се од средине тридесетих година XX века појавио тзв. раскол Старокалендараца, који су неразумно и без икаквих озбиљних разлога прекинули Црквено општење са новокалендарским Епископима, свештеницима и верницима у Грчкој. Како то обично бива када се неко одвоји од Једног спасоносног Саборног Тела Христове Цркве Православне, две основне расколничке грчке старокалендарске фракције, Матејевци и Флоринци, у последњих 80 година су се још више разделили на десетине мањих или већих расколничких група и парасинагога, које се међусобно непрестано свађају, учестало анатемишу и стално сукобљавају, делећи се на све више и више самозваних - Истинитих Православних Цркава.


У Српској Православној Цркви, после Другог светског рата појавио се 1963. године тзв. Амерички раскол који је у највећој мери преодољен 1991. године залагањем и светим молитвама блаженоупокојеног и светог Патријарха Српског Г. Павла и целог епископата СПЦ. Такође у време комунизма, тачније 1967. године, по налогу ондашњих комунистичких власти, а по слабости и сујети малобројног дела јерархије у Југословенској Социјалистичкој Републици Македонији, никао је и тзв. Македонски раскол, који ни до данас није превазиђен. У последњих двадесетак година, на телу СПЦ појавила су се још два раскола и то: Деведесетих година предходног века, тзв. Акакијев старокалендарски раскол, који броји само неколико стотина ревнитеља не по разуму, и раскол бившег епископа Артемија који броји неколико хиљада духовно ојађених и преварених људи. Овај раскол, или тачније парасинагога, по њему носи назив Артемијев раскол или Артемијева парасинагога, мада се тачније ипак може назвати - Маркова парасинагога, јер је у међувремену због многобројних канонских прекршаја и упорности у непокајању, бивши владика Артемије рашчињен, враћен у ред мирјана са именом Марко, а на крају и избачен из Православне Цркве Христове. Оба ова душепогубна и трагична раскола су и данас присутни, мада је Артемијев раскол далеко бројнији од Акакијевог, па самим тим и трагичнији за српски народ и све присталице раскола који су се неразумно и непромишљено одвојили од јединоспасоносног Црквеног јединства.


Прави и истински путоказ, свој у раскол залуталој браћи и сестрама, чини нам се да је дао владика Атанасије (Јефтић) написавши: “Зато је, по речима и делима, тј. по живом Предању свагда присутних Светих Апостола и Светих Отаца у живој Цркви Живога Христа, потребно стећи дар Духа Светога, као што га има Црква Божија, за "разликовање духова" (1Кор. 12.10), те расколницима не треба олако веровати, јер, по речи Божијој, "не треба веровати свакоме духу, него испитивати духове јесу ли од Бога; јер су многи лажни пророци изашли у свет" (1Јн. 4, 1), и зато треба "благодаћу утврђивати срца" и "подвигом извежбавати осећања за разликовање добра и зла", и тако - лично молитвено и литургијски саборно - "сећати се својих Учитеља (=Апостола и Отаца), који нам проповедаше Реч Божију, и гледати на свршетак њиховог светог живота, те подражавати веру њихову" (=Православну), у којој је "Исус Христос Исти: јуче, данас, и довека" (Јевр. 5. 14; 13; 7-9), те тако, "укорењени и утемељени у љубави са свима Светима" - "знати како живети и понашати се у Дому Божијем, који је Цркава Бога Живога, Стуб и Тврђава Истине", у којој је "исповедана (=доживљавана) Велика Тајна побожности: Бог се јави у Телу", јави се као Христос Богочовек у Цркви и као Црква (Еф. 3, 18; 1Тим. 3, 15-16).






Игуман Петар (Драгојловић),

Манастир св. Архангела Гаврила - Пиносава,

19/6 септембар, 2017. г.

[Шумадинац]

.
ЦРКВЕ СВОЈЕ НЕ ОСТАВЉАЈТЕ




Један свештеник којег познајем престао је да помиње патријарха. Не знам колико је далеко отишао у противљењу, али се бојим да ће се поновити уобичајени „ревнитељски“ пут ка расколу. Скоро увек се одвија на сличан начин. Прво човек не види главни разлог својих поступака и мисли. Дозвољава себи самовољу и осуду бавећи се детаљном критичком анализом речи и поступака надређених лица. Пада му на памет занимљива мисао: да сукоб претвори у идејни. Заиста, боље је да се сукоб представи као борба принципа, заштита истине и борба против екуменизма и уније, него као банално гунђање против руководства. Њега, оца N, красиће улога бранитеља најважнијег и најдрагоценијег, док ће јерарси – предмет његове критике – бити не само несавршени људи који могу да погреше, већ лицемери и издајице који су посегнули на светињу. Због тога човек облачи тогу ревнитеља чистоте Православља, а патетична театралност му прелази у навику.


Литургијско помињање патријарха и епархијског епископа је залог канонског јединства, оно је као светионик који омогућава благовремено успостављање везе, распознавање „свог“ и „туђег“. Међутим, помињање на богослужењу „великог оца и господина нашег Свјатејшег Кирила, патријарха Московског и целе Русије, и господина преосвећеног епископа С-ског...“ задаје бол самољубљу приморавајући човека да се осећа понижено у односу на оне чији злочиначки скривени мотиви сваки пут искрсавају пред његовим мисаоним погледом.


Авај, жалосна стварност раскида канонске и литургијске везе с хијерархијом мучи Помесне Цркве. Не само Руску, већ и Јеладску, Српску, Румунску и Бугарску. Данас велики број клирика на разним местима „лупа вратима“ најављујући своју намеру да се одвоји. Привидна једноставност деловања подстиче нове душе ка оваквом духовном самоубиству.



„ОНАЈ КОЈИ НЕ ПОМИЊЕ“: ФАЗЕ РАСКИДА


Одвајање од „архијереја зараженог јересју“ је само почетак. О кад би „онај који не помиње“ био покретан опрезом, свештеним страхом, свешћу о крхкости вере и бојазни да случајно може пасти! Он би се тада потрудио да изађе из односа који збуњују савест, а који се тичу овог архијереја чије правоверје у њему изазива сумњу. Зилота занима друга ствар. Не постоје унутрашњи циљеви уздржања и самодисциплине. У његовим устима је разобличавање, у његовим рукама је застава истине, он је „истински хришћанин“, учитељ вере попут Максима Исповедника и Фотија, и његова дужност је да савлада издајице и непријатеље вере. Он сваки корак приказује и објављује врло гласно.


Први ћорсокак: шта да ради с онима који помињу патријарха? Испоставља се да се мноштво пријатеља и браће по вери налази на другој обали. „Треба некако под хитно да натерам друге да размишљају као ја, да ми се придруже, а најбоље је да ми постану послушни, иначе ће се чинити да је моје дело безначајно, да не кажем да ће изгледати као идиотска глупост,“ – размишља он. У покушајима да прогура идеју одступништва од хијерархије ревнитељ измишља, боји нијансама судбоносног избора цитате из говора јерарха и поједине епизоде црквене дипломатије. Управо ту долази до истинског канонског одступања и раскола који по речима Златоустог није бољи од јереси и за који је кривица толико велика да се често не омива чак ни мученичком крвљу. Канони човеку дозвољавају да чува савест и да не општи с онима који лажно уче. Али није дозвољено доносити сопствени суд, а још је мање дозвољено оптужити некога за јерес на сав глас пре доношења саборне одлуке.


Дилеме савести и нијансе мало занимају „истинског хришћанина“. Он кривцу упућује готове пресуде као што су: „лажни патријарх“, „лажни епископи“, „разбојничка хијерархија“, „продавци Христа“, „јуде“ и остало. Није му тешко да на основу личне једногласне одлуке свргне хијерархију, да престане да признаје духовна звања, да сматра да су његови опоненти лишени чина и благодати да обављају тајне, да им се обраћа по презимену... Срамна умишљеност!



ПРИМИТИВНА АПОЛОГИЈА РАСКОЛНИКА


Своје стање расколник оцењује као јасно и стабилно. Довољно је да једном изговори чаробну формулу: „Ни за шта не сматрам забрану епископа-јеретика,“ и „готова ствар, у кућици сам, на сигурном“ – и наступа стање потпуног мира. „Онај који не помиње“ постаје нерањив и сам себи довољан, нису му потребни ни неко да му посведочи канонски статус, ни субординација. Заиста је то споменик људској самоуверености и губитку здравог разума!


Пре или касније ће се „онај који не помиње“ суочити с чињеницом да није раскинуо само с црквеном хијерархијом, већ и с њеном пуноћом, која је и даље верна канонском поретку. Избор није велик: или све оне који припадају светским Помесним Црквама треба прогласити за одступнике, или се треба сложити да се циљеви спасења душе остварују без дисидентске хистерије, кршења руку и бацања громова и муња.


У овом тренутку „истинско хришћанство“ пада у суманутост. Анатеме и грдње скоро да постају једино његово надахнуће. Између полова – „Ортодоксија или смрт“ – оно бира други, односно смрт: неминовно духовно распадање под смртоносним дејством отрова злорекости.


Редови зилота се деле. Известан део њих озбиљно сматра себе за једине чуваре истинског Православља на читавој земаљској кугли: „умерени“ ступају у спор с овим самозадовољним бесмислицама. „Непомирљиви“ се не предају, тврдоглаво се држе свог. Није тешко схватити њихову бојазан: а шта ако се испостави да њихова јурисдикција као „једина и искључиво истинита“ никоме није потребна?


На бази разматрања односа према светским Помесним Црквама долази до многобројних подела. Расколници се са жаром одају ономе што најбоље знају и умеју – настављају да се деле! Донедавни саборци се не подносе, бичују једни друге забранама, свргавају из чина, изопштавају и проглашавају да благодат не делује... Заиста би било смешно да није толико тужно.



БОЛЕСНИ И ИСКРИВЉЕНИ СВЕТ РАСКОЛА


Ригоризам је суштинска основа покрета „оних који не помињу“. Ригориста не жели да види суштину ствари које се прихватио, већ бира спољашњи привид и служи му. На савете савести овакав човек не одговара делима савести, већ удвострученом или утрострученом тврдоглавошћу. Није важно да ли поступак за последицу има добро или зло. Он се цепидлачки придржава програма који је изабрао и игнорише све околности или негативне последице својих радњи.


То да психологија „оних који не помињу“ представља духовно оштећење и слом истовремено доказује неколико својстава. Дробљење је најкарактеристичније од њих. Исто као што су се расколници – припадници старог обреда некада поделили на десетине несложних праваца, савремени свет „истински православних цркава“ састоји се од десетина јурисдикција које, по правилу, нису ништа друго до секте или умишљени праведници. У Грчкој има двадестак међусобно завађених расколничких група; у Русији их има десетак.


Истовремено, већину расколничких група захвата процес унутрашњег врења. Сваки од оних „који не помињу“ представља засебну јединицу и води бригу о сопственој неприкосновености. Ето вам тајног извора надахнућа о којем се не говори: у питањима веронауке он жели да сам себи буде глава и да каноне тумачи по сопственом нахођењу. Вође расколника признају: „Бојим се да забраним свом клирику да служи чак и на десет дана, пошто ће отићи код других.“ Неки су заиста стигли да прођу кроз неколико јурисдикција. Чим се човеку нешто не свиђа – рађа се жеља за новом „истинскије православном“ заједницом. Честе су самовољне хиротоније с кршењем правила. Човека боли кад види како почевши једном од испитивања туђих грешака „они који не помињу“ долазе до страховитог кршења канонске дисциплине.


Тешко је схватити чега у свему томе има највише: конзвервативизма и бриге за строго поштовање предања или савременог дисидентства и слободе говора? Зилотство пада у чамотињу и неспособност да успостави сабран и аскетски молитвени живот. „Расцрквљење“ се не огледа само у посветовњачењу; оно прати сваки степен духовног развоја. Прелазак на позиције исполитизираног „протестног покрета“ и пропагандистички рат с хијерархијом у потпуности одговарају слици унутрашњег застоја и хлађења у вери.



ЗЛАТОУСТОВ САВЕТ ОНИМА КОЈИ ИМАЈУ НЕДОУМИЦЕ


„Цркви прете две опасности, - пише познати грчки аутор архимандрит Епифаније (Теодоропулос), - с једне стране, екуменизам који покреће ђаво, а с друге – фанатизам погубан по душу који на крају крајева доводи до страшног богохуљења и јереси и помрачује истину. Чувајмо се ових зала и нека би нас она минула. Немојмо скретати ни удесно, ни улево, већ корачајмо царским путем.“


Малобројни примери у којима су архијереји и клир престајали да помињу свештеноначалије увек су били изазвани ванредним и крајњим околностима. На пример, у ситуацији сурових совјетских прогона 1920-1930-их година и нејасног питања наслеђивања дужности чувара патријарашког трона известан део Руске Цркве под руководством митрополита Кирила (Смирнова) одбио је да се потчињава митрополиту Сергију (Страгородском). Атонски манастири су након што је патријарх Атинагора 1965. године самовољно „скинуо“ анатему бачену на католике, престали да помињу његово име на литургији. Ипак, Атон данас признаје канонску јурисдикцију патријарха Вартоломеја (Архонтониса) који понекад води ризичну екуменистичку политику. Већина светогорског братства предност у односу на реторику ултиматума даје тону братског саветовања свог првојерарха.


Није тајна да екуменизам и опортунизам представљају проблем Руске Православне Цркве. Падају нам на памет нејасне формулације у вези с црквено-дипломатским и црквено-политичким питањима, изјаве либерално настројених свештеника и појединих званичника. Наравно, не треба се слагати с оваквим изјавама и треба им опонирати. Међутим, подједнаку забринутост изазивају наметљива расколничка агитација и демарш „оних који не помињу“. Необично је лакомислено и опасно одважити се на раскид с Црквом у условима кад оних који дозвољавају себи модернистичке изјаве које се разилазе с духом предања чине мањину, а саборни глас Помесне Цркве изражава здраво учење.


Пример решавања дилеме тешког моралног избора у црквеној историји даје светитељ Јован Златоусти. „Цркве своје не остављајте, будите у општењу (са свештеноначалијем) да не бисте изазвали раскол у Цркви, а (сумњива документа која противрече учењу и канонима – А. Р.) не потписујте,“ – говорио је својим ученицима уочи незаконитог изгнања из Константинопоља. То је опште правило за православне хришћане за то како да ревнују за веру не одлазећи у раскол. Добар избор хришћанина састоји се у томе да се истовремено заштити од лажног учења и од саблазни самовоље.



Андреј Рогозјански
Са руског Марина Тодић

Православие.ру

[Прст_у_ока_латиници]

Звучи као инквизиција.
Ко је овде арбитар доброг и зла?
Проучавање теологије не чини вас бољим хришћанином, нити бољим људским бићем. То је углавном природни позив.
Видео сам више добрих дела од обичних људи, него од људи који само проповедају добра дела.
Претпостављам да текст не узима у обзир, чланове УДБА / комуниста, хомосексуалци, екуменски проповедници унутар цркве?

Изненађујуће је да живимо у доба када у заједницама у дијаспори, широм свијета, постоји све већа потражња за протјеривањем и замјеном "свештеника / проповедника", неки који имају више ауторитета од стварних епископа који су им подређени.
Разлог због ког се скизам стварно може остварити; ако пастори, дегресују, из светих списа или манипулишу њима због својих потреба, они доводе у заблуду, злоупотребљавају своју привилегију и положај, изгубе поверење или стварно верују да су духовнији од својих парохија.

---

Грех и то каких грех.....
Је кад ти дозвољаваш да ти неко руши храмове, и не мрднити прста да то успрећаваш.
Јели се то десило пре 70 година или пре годину дана!
Грех је ако си ти одавно залутао од пастира......и више ниси у стање да га повратите међу народа!
И кад неможеш да препознаш својих грехова.....

Онда овсте ниси у стању да престављате своју Веру и своју Цркву!

Пророчанство ће вас стићи, у томе будите тотално сигурни!

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
Како је исправно да управљаш својим удовима, а сам Христове удове раскидаш?
Numquid membra tua recte domas, qui Christi membra dilanias?

Свети Августин
De utilitate ieiunii, 5, 7

[Прст_у_ока_латиници]

Ја бих рекао да је грех, кад упостављаш КОМУНИСТИЧКИ ИЗАБРАНИ ВЛАДИКЕ И ПАТРИЈАРХЕ.

Да ти лепо посетим.

КОМУНИСТИ И УСТАШИ СУ УБИЛИ НАЈВИШЕ СВЕШТЕНИКЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ!

[Шумадинац]

[Шумадинац]

[Прст_у_ока_латиници]

Највећа грешка што је Српска Православна диаспора направила, је што није освојила своју Православни Благославни Факултет у САД. Што бих окупљало сви тим Православне Цркве ко су били под КОМУНИЗАМ!
И одгајали Свештенства у том озбилног пре-ратном духом!

И тако безбедила Српску Православну Црква и њена литугија и предавање од особе ко су радили и сарађивали са КОМУНИСТИЧКЕ ВЛАСТИ......ЗАШТО ТО ЈЕ БИЛО ЈЕДИНИ НАЋИН КАКО БИХ СЕ ДОЋЕПАЛИ У СРЦЕ СВОЈИХ КРВНИ НЕПРИЈАТЕЉА!

Преко Свештенства и Цркве!

Колико млади људи из СФРЈ ко су отишли да посећају својих рођаке, су морали бити Крштени?

[смедерево]

Где сте сада браћо свештеници, следбеници Цариградског патријарха и његовог викарног владике Зизјуласа којега кујете у звезде (част изузецима) већ 20 и више година? Ћутите? Кукавичлук да се нешто каже, можда призна кривица и прихвати одговорност? Ништа? Бедно заиста.

[Шумадинац]

.
О СТАЊУ СТВАРИ У УКРАЈИНИ

Црквено питање у Украјини уопште није питање односа према Москви. Ово намерно говорим због оних Руса који понављају: „Па дајте им више ту аутокефалију, само закониту, и наступиће мир.“

Мира неће бити. Зато што се не ради о Москви, него о Цркви. О њеној природи и суштини. Непријатељ жели да Црква не постоји, већ да постоји само њен привид у виду карикатуре.

Већ је било време кад су православци у Украјини потпадали под Цариград. Пре присаједињења с Московском патријаршијом. Али тада су, у XVII веку, пољски племићи и издајници-унијати православце називали „агентима турског султана“. Шпијунима истог овог истамбулског патријарха код којег данас трче колико их ноге носе као што су раније трчали за Комсомолом.

Тако да није ствар у Москви и у Истамбулу, већ у православљу. Ако си православац у нечијим очима ћеш увек бити агент.

То је питање Цркве.

Ако је јака, паметна и праведна то значи да је опасна. Потребна је припитомљена и послушна Црква. А још је боље ако је грешна и прљава (као сама власт) како би се остварио принцип „с ким си – такав си“. Због тога истинску Цркву треба помешати с лажном црквом. Истину с расколом.

Јер раскол је права канализација. Растрижени, многоженци, хомосексуалци (ухваћени у греху), каријеристи без икаквих принципа и сл. чине сваки раскол. Преко раскола се Господ „каналише“ у људску прљавштину која је упала у црквену ограду и украсила се крстовима и камилавкама у мирно доба.

Поставља се питање: како учинити да мање развратника-каријериста дође до високог чина у мирно доба? Јер у немирна времена управо они ће свакога први издати и стаће на чело жаришта раскола. Питање је логично остало да виси у ваздуху. Није решено у току дугих векова. Не решава се нигде и историја никога ничему не учи. Зато идемо даље.

Загледајте се у лица расколника. Сложићете се: то су прерушени људи. Они су свештеници као што сам ја цар. У мени нема ничег царског, а у њима – ничег свештеничког. Загледајте се. Просто скините копрену с очију. Ове чике су отишле у попове просто зато да не би радиле као руковаоци машина на пољу. Они немају друге основе за избор „професије“.

У расколу нема монаштва. Дух подвига је расколу туђ још више него што је дух чедности туђ „лепотици“ која тргује својим телом на железничкој станици. У расколу нема манастира, а они који постоје су више туристичке агенције с прерушеним службеницима.

У расколу нема црквене науке. Шта ће уопште злочинцу знање? Знање може да пробуди савест. Оно може да подрије оне привидне темеље на којима се гради идеологија раскола. Зато је знање (као подвиг монаштва и истинско свештенство) туђе расколу. Шта остаје?

Остају бандити у картонским камилавкама налик на деда-мразове из локалног позоришта. Остају каријеристе и прави духовни преступници које свака злочиначка власт толико воли због потпуне подударности карактера. Тако је и бољшевицима била потребна такозвана „жива црква“, обновљенци, како би изазвали пометњу у народу и обескрвили истинску Цркву.


Узгред речено, историчар обновљенчества, ђакон-троцкиста (тако је сам себе називао) Краснов-Левитин поделио је обновљенце на три категорије. Прву и бројчано минималну чине идеалисти и романтичари. Они су сањали о обновљеној Цркви и ради обнављања су черечили њено живо тело. Други су многобројнији. То су равнодушни попови. Њима је било свеједно уз ког архијереја ће служити, по каквим обредима и кога ће помињати. Само да им служба обезбеди парче хлеба. (По речима светитеља Димитрија Ростовског „не ради Исуса, већ где се добро куса“.) А трећи су оно врло познато и одабрано смеће које се састоји од развратника, интриганата и каријериста који су права брука и срамота. Ако се боље загледамо у раскол у Украјини, видећемо да се састоји од истих ових категорија делатника. Вероватно су ове три категорије псеудоцрквених људи постојале и увек ће постојати тамо где Црквени Брод буде у зони непогоде.

У Украјини се не дешава ништа ново. Откако је смишљена и остварена идеја уније, уцена, превара, мито и отворено насиље се увек користе против оних који воле Бога и стреме ка томе да живе у Духу. Уз приче о „декомунизацији“ украјинска власт се понаша исто као бољшевици-атеисти, па чак и горе.

Да ли ће Црква опстати? Опстаће. Црква живи захваљујући Христу, а над Христом чак ни смрт нема власт, а не истамбулски папирићи, америчке сплетке и националистичка ђавоиманост. Али је очигледно да предстоји борба, а с њом и бол и ране и делимични губици. Врло много ће зависити од архијереја. Неки ће зачуђено открити да се њихов посао не састоји толико у томе да достојанствено благосиљају двама рукама, колико да подвижнички бране и проповедају веру и чувају народ од паклене чељусти.

„Опасна и завидна висина“ – тако је епископску службу називао светитељ Григорије Богослов. „Завидна“ је зато што је служба повезана с великом влашћу и исто тако великим поштовањем у данима мира. А „опасна“ је зато што је у данима борбе епископ жива мета, подвижник вере, наследник отаца и исповедник. Кад дође невоља ниси више менаџер на високој дужности, већ кормилар брода који је доспео у опасност. Онај ко се за то није унапред припремио и чије буцмасте руке без жуљева нису навикнуте на рад, издаће и касније ће целог живота смишљати себи оправдање. Таква су, хвала Богу, у Украјинској Цркви за сада само двојица.

Чекамо реакцију Помесних Цркава. Већина њих за сада ћути, иако се дешавају ствари које далеко превазилазе оквире свега уобичајеног. Цариграду треба показати његово законито место и границе његових законитих овлашћења и то треба да учине патријарси лично, синоди и сабори православног клира у целом свету.

А Руска Црква мора да схвати да је у питању рат против ње и против Самог Господа. Као што Донбас не крвари због личних грехова, већ „због себе и због оног момка“, тако су православци у Украјини примили први снажан ударац савременог сатанизма. Они који опстану својим прекаљеним и подвижничким духом ће предводити све нас.

Не можемо да не размишљамо, да не говоримо, да се не молимо и да не примењујемо на себе оно што се дешава у земљи Јова Почајевског и Димитрија Ростовског. Понављам, није ствар у јурисдикцији. Ствар је у томе да ли ће Христова Црква остати тамо где је Владимир започео дело хришћанског обнављања Русије или ће је заменити груби фалсификат у којем нема благодати и истине. Управо ово питање се поставља.




Протојереј Андреј Ткачов

[Шумадинац]

[Чавез]

Које небулозе. Овај квази поп десно је у расколу сам са собом, бивши наркоман вероватно не зна ни ко му је Владика. Патријарх Иринеј га је послао код Владике Порфирија да се лечи пре неколико година, питање да ли је излечен. Водитељ залутао, нема појма са Црквом, а игуман има фенси брадицу био код фризера спрема се да буде Владика