[Јеремија]

Просто да човек не поверује (а верујем вам).
Значи, последњи филм који је афирмативно говорио о србском војнику снимљен је 1963 - 64, у време најцрњег титоизма.
Жика Митровић је успео у то време да изнесе афирмативну причу о србском војнику, о страдању, прогонима и злочину који су чинили Аустро - Угарски војници.
Зна се ко је тада одобравао средства и да је за сваки пројекат морао да се изјасни неки црвени мудоња. Испада да у то време, време кад су главе летеле за много мање ствари, неко стисне петљу и изнесе један чисто србски пројекат.
А види сад...
Стварно је дошло време ништа људи. Продановића који су у стању да изневере и претке и потомке само да би осетили лечка "части" и евентуално тапшање по рамену од неког драмосера са Запада.

[Бенито]

Да, само што се не увлаче они Чокалијама , него неком другом. Ово је , иначе, једна од главних идеолошких поенти ове серије. И једно од најважнијих питања, због чега је серија уопште прављена.

[Ултрадесничар]

Ја сам чуо да браћа Бјелогрлић снимају епизоду за епизодом.

[Бенито]

Дошло време боље него икад: снимају глупости, технички су покривени, језик је испод сваког нивоа, па могу дијалоге да пишу полуписмени плаћеници за ситан новац, глумаца на кило да бирају за ситне новце, а финансијери не праве проблем око исплате, ни количински , ни временски.

[Вукашин Петковић]

Црвени Телеграф јавља:

ПОБЕДА КОМУНИСТА НИЈЕ ЗАВЕРА

Најлакше је за победу комуниста у Другом светском рату на тлу Југославије оптужити друге: Черчила, Стаљина, Рузвелта. Тај наратив, који каже да је Техеранска конференција била пресудна да се са подршке четницима пређе на партизане, збиља је понижавајућа за наш народ, јер сугерише да смо ми сами по себи неспособни за самостално деловање и управљање сопственом судбином. Поред тога, и поред чињенице да игнорише четничку колаборацију са окупатором, она имплицира да је у нашој земљи баш све било супер, и да никаквог разлога није било да се "поцрвени".
Невероватно! У земљи која је морала да доноси лекс специалис да би привремено спасила до гуше задужене сељаке од зеленаша, у земљи у којој је 90 одсто сељака било неписмено, у земљи у којој су класне разлике биле израженије него што то данас можемо и да замислимо, у земљи у којој је 1920. године на локалним изборима у Београду, Загребу, Нишу, Осијеку, Скопљу, Краљеву и другде, победила Комунистичка партија Југославије, у земљи у којој је та странка исте године освојила треће место на изборима за Уставотворну скупштину Краљевства СХС (са 12,4 одсто гласова није била далеко од Југословенске демократске странке са 19,9 и Народне радикалне странке са 17,7) па потом била забрањена од стране режима и прешла у илегалу — у таквој, дакле, земљи није била потребна никаква Техеранска конференција, или Кримска, да би на власт дошли комунисти.
А управо је то стање, у којем се налазило наше међуратно краљевство, описано у убојитој реченици коју у разговору са бароном Врангелом (тумачи га Александар Галибин) изговара државни тужилац Војин Ђукић (игра га Милош Тимотијевић). Говорећи о бауку комунизма и далековидости краља Александра који је забранио КПЈ те тако спасао земљу од бољшевизације, Ђукић каже генералу: "Народ брзо поцрвени кад је гладан".
Нажалост по све нас — јер је са ове временске дистанце јасно да би боље било да нисмо ни постали социјалистичка земља — никоме у краљевини тада није падало на памет да проблем реши тако што ће нахранити народ и дати му правду коју је тражио. Да су то урадили, да се окренули воденицу на социјалну државу, правну, ону која штити обичног човека, да се нису бахатали као што су се бахатили, да нису пљачкали народ и понижавали га, комунисти никада не би победили у Југославији као што нису победили ни у једној земљи која је то схватила.
Али, не, њима је било далеко лакше да забране партију која је хлеб и правду обећавала и да уместо гашења пожара уклоне онога који је на пожар указивао (као да ће пожар нестати ако нико о њему не говори). Једнако томе, многима је данас лакше да оптуже Черчила него да поштено сагледају историјски доказано понашање четника, или да сагледају стварно стање наше ондашње државе, која нажалост ни данас није суштински много боља.

Цео текст
http://www.telegraf.rs/vesti/kultura/292...eceno-foto

[Бенито]

Мени нешто неће да отвори коментаре. Остављајте коментаре и критикујте и серију и овакве текстове који су у дослуху са серијом. Критикујте и коментаришете, то бар ништа не кошта. Иначе, убиће нас ови писмењаковићи звани:" Серија је феноменална, а ако нешто није тачно , имају право на уметничку слободу."
Морамо схватити да живимо време у коме полуписмени имају монопол над обликовањем националне културе. Слично време као 45, али наши најбољи људи који су успели да преживе су знањем и образовањем још пре тог земљотреса, знали са ким ће имати посла. Ми имамо њихово искуство и није нам тешко да разумемо куда ово води.

[Перун]

Црвени Телеграф јавља:

Говорећи о бауку комунизма и далековидости краља Александра који је забранио КПЈ те тако спасао земљу од бољшевизације, Ђукић каже генералу: "Народ брзо поцрвени кад је гладан".
Нажалост по све нас — јер је са ове временске дистанце јасно да би боље било да нисмо ни постали социјалистичка земља — никоме у краљевини тада није падало на памет да проблем реши тако што ће нахранити народ и дати му правду коју је тражио. Да су то урадили, да се окренули воденицу на социјалну државу, правну, ону која штити обичног човека, да се нису бахатали као што су се бахатили, да нису пљачкали народ и понижавали га, комунисти никада не би победили у Југославији као што нису победили ни у једној земљи која је то схватила.
Али, не, њима је било далеко лакше да забране партију која је хлеб и правду обећавала и да уместо гашења пожара уклоне онога који је на пожар указивао (као да ће пожар нестати ако нико о њему не говори). Једнако томе, многима је данас лакше да оптуже Черчила него да поштено сагледају историјски доказано понашање четника, или да сагледају стварно стање наше ондашње државе, која нажалост ни данас није суштински много боља.

Аха, тако значи. Чим прође слава и нађе се мало слободног времена написаће се један чланак о томе ко је ,,хранио" народ.

[Николај]

Али, не, њима је било далеко лакше да забране партију која је хлеб и правду обећавала

А сви знамо да је народ био жељан обећања...

[Ултрадесничар]

Црвени Телеграф јавља:

ПОБЕДА КОМУНИСТА НИЈЕ ЗАВЕРА

Најлакше је за победу комуниста у Другом светском рату на тлу Југославије оптужити друге: Черчила, Стаљина, Рузвелта. Тај наратив, који каже да је Техеранска конференција била пресудна да се са подршке четницима пређе на партизане, збиља је понижавајућа за наш народ, јер сугерише да смо ми сами по себи неспособни за самостално деловање и управљање сопственом судбином. Поред тога, и поред чињенице да игнорише четничку колаборацију са окупатором, она имплицира да је у нашој земљи баш све било супер, и да никаквог разлога није било да се "поцрвени".
Невероватно! У земљи која је морала да доноси лекс специалис да би привремено спасила до гуше задужене сељаке од зеленаша, у земљи у којој је 90 одсто сељака било неписмено, у земљи у којој су класне разлике биле израженије него што то данас можемо и да замислимо, у земљи у којој је 1920. године на локалним изборима у Београду, Загребу, Нишу, Осијеку, Скопљу, Краљеву и другде, победила Комунистичка партија Југославије, у земљи у којој је та странка исте године освојила треће место на изборима за Уставотворну скупштину Краљевства СХС (са 12,4 одсто гласова није била далеко од Југословенске демократске странке са 19,9 и Народне радикалне странке са 17,7) па потом била забрањена од стране режима и прешла у илегалу — у таквој, дакле, земљи није била потребна никаква Техеранска конференција, или Кримска, да би на власт дошли комунисти.
А управо је то стање, у којем се налазило наше међуратно краљевство, описано у убојитој реченици коју у разговору са бароном Врангелом (тумачи га Александар Галибин) изговара државни тужилац Војин Ђукић (игра га Милош Тимотијевић). Говорећи о бауку комунизма и далековидости краља Александра који је забранио КПЈ те тако спасао земљу од бољшевизације, Ђукић каже генералу: "Народ брзо поцрвени кад је гладан".
Нажалост по све нас — јер је са ове временске дистанце јасно да би боље било да нисмо ни постали социјалистичка земља — никоме у краљевини тада није падало на памет да проблем реши тако што ће нахранити народ и дати му правду коју је тражио. Да су то урадили, да се окренули воденицу на социјалну државу, правну, ону која штити обичног човека, да се нису бахатали као што су се бахатили, да нису пљачкали народ и понижавали га, комунисти никада не би победили у Југославији као што нису победили ни у једној земљи која је то схватила.
Али, не, њима је било далеко лакше да забране партију која је хлеб и правду обећавала и да уместо гашења пожара уклоне онога који је на пожар указивао (као да ће пожар нестати ако нико о њему не говори). Једнако томе, многима је данас лакше да оптуже Черчила него да поштено сагледају историјски доказано понашање четника, или да сагледају стварно стање наше ондашње државе, која нажалост ни данас није суштински много боља.

Цео текст
http://www.telegraf.rs/vesti/kultura/292...eceno-foto

Текст написао О.Ш.

[Митић]

Детаљ из полицијског досијеа Мустафе Голубића
(ИАБ, BdS, Г714)

Извор: Историјски архив Београда

https://www.facebook.com/180908415273554...=3&theater

---

Стари Београд - 1940.

https://www.youtube.com/watch?v=aKeqYEbDIsE

[Бенито]

Хајде да пробамо да погодимо како се завршава овај први серијал.
Да пробам:
Танасијевић право Лонгиново копље предаје Голубићу, а лажни новој девојци.
Опасна Бугарка убија Мирића.
Долази до сукоба четника и " Македонаца"; гину Кројач и опасна Бугарка.
Бели Руси остају празних шака и окрећу се Европи, и овде почињу више да се појављују у јавним делатностима, него у паравојним.
Голубић и Танасијевић се у пријатељству раздвајају, са напоменом да ће се поново срести.
У наставку серијала.

[Николај]

Поводом нових ТВ серија РТС-а: Црвене сенке
Бјелогрлић нам приказује вероватно најгаднији приказ неке престонице у историји кинематографије. Наговештај овога могли смо видети у његовој претходној серији, “Монтевидео“, када је кафану “Солунац“, у којој су се окупљали фудбалери, изместио са Булевара – преко пута Правног факултета – негде на периферију, приказујући Београд између два светска рата онако како су тада изгледали, на пример, Бајина Башта или Крива Паланка
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
ЦЕЛИ ЧЛАНАК:
http://www.pogledi.rs/%D0%BF%D0%BE%D0%B2...%81%D0%B5/

Је л ово рођака Титовог историчара - фалсификатора Радоја Пајовића?

На овакве примедбе, један од сценариста, иначе професор на Факултету драмских уметности – а тај факат говори да ћемо још деценијама гледати Стаљинове и Ејзенштајнове трикове – Даница Пајовић, изјављује како је пре рата 90 посто становништва живело у беди и да је управо због тога дошло до промене система 1945. године. “Неки гледаоци ‘Сенки над Балканом’ мисле да смо приказали Краљевину СХС у најружнијем светлу, а не капирају да је то максимално улепшан приказ“, изјавила је, такође, Пајовићева.

[Бенито]

И ја сам то помислио- да му је ћерка. Али, не мора да значи, има доста Пајовића у Београду.

[Вукашин Петковић]

Хајде да пробамо да погодимо како се завршава овај први серијал.
Да пробам:
Танасијевић право Лонгиново копље предаје Голубићу, а лажни новој девојци.
Опасна Бугарка убија Мирића.
Долази до сукоба четника и " Македонаца"; гину Кројач и опасна Бугарка.
Бели Руси остају празних шака и окрећу се Европи, и овде почињу више да се појављују у јавним делатностима, него у паравојним.
Голубић и Танасијевић се у пријатељству раздвајају, са напоменом да ће се поново срести.
У наставку серијала.

Мислим да ће Танасијевић оригинал копља да врати Козацима, што представља чисто замазивање очију јавности, после свега виђеног. У најави последње епизоде, види се да ће у манастиру доћи до сукоба Кројачеве екипе и ВМРО-ваца, а онда изненада упадају Козаци и решавају проблем.
Вратио бих се још једном на ову претходну епизоду и на разговор Плетикосића и принца Ђорђа. Прво што упада у очи је портрет кнеза Милоша на зиду собе, што кажу можда је Ђорђе био луд, али не толико да држи Милошеву слику на зиду, нормално би било да је ту слика његовог прадеде, вожда Карађођа или оца, краља Петра Првог.
Оно што ми је ту важније, кад Ђорђе каже да његов "покварени брат" и "педерчина Живковић" не виде шта им спрема Авакумовић и друштво око њега. Ово вероватно представља припрему за следећу сезону и убиство краља у Марсељу и умешаност Туле и нациста. Овде ме занима једна ствар, зашто нико у последњих осамдесетак година, није озбиљно обрадио умешаност Совјета у краљево убиство. Имајући у виду две ствари, прво, однос Бољшевика, НКВД-а, Коминтерне, према Краљевини Југославији и према самом краљу Александру и друго, имајући у виду улогу Италије и њену умешаност у атентат, италијански главни савезник у то време није Немачка, већ Совјетски Савез, што је било познато и ондашњој јавности.