22-02-2018, 12:47 AM
ЗАХТЈЕВ ЦРНОГОРСКИХ КОМУНИСТА НА ВЕЛИКОЈ ПОДГОРИЧКОЈ СКУПШТИНИ КОЈА ЈЕ УЈЕДИНИЛА ЦРНУ ГОРУ И СРБИЈУ 1918. ГОДИНЕ
Из књиге доцента др. Александра Стаматовића ''Истина о Подгоричкој Скупштини'', Подгорица 2008. године:
''Посланици социјалистичке орјентације, поднијели су Скупштини у Подгорици документ од осамнаест тачака, од којих неке садрже жељу за испуњењем чисто социјалног програма. Неке од тачака показују њихова чисто атеистичка увјерења. Најочигледнија је тачка тринаест, која гласи: “13. Да ова Велика Народна Скупштина све цркве и манастире сведе у ранг капела. Даље, да нареди да се закопају у земљи сви суви људски лешеви, који још и данас постоје у манастирима, под именом чудотвораца, тако да се на тим остацима једном изврши сахрана и да се народна свест ослободи од притиска вековних верских заблуда. Лица, пак, која су до данас живела обављајући црквени, верски церемонијал, имају се запослити у грађанској служби уколико би била за исту способна.“ Поред овога, тачком једанаестом, ови посланици (Милан Терић, Милош Јовановић и Миљко Булајић), захтијевали су конфискацију свих добара које је посједаовао краљ Никола Петровић, као и конфискацију свих црквених и манастирских добара.(8) Имовина краља Николе је конфискована, док већина других захтјева ових посланика није усвојена. Прва двојица потписаних, неколико мјесеци касније, већ у прољеће 1919. године, приступили су Социјалистичкој радничкој партији Југославије
(комуниста), која је 1920. године промијенила име у КПЈ. Дио њихових захтјева, који се тиче конфискације црквених и манастирских добара, у највећој мјери је остварен 1945. године, када су комунисти у Црној Гори и Југославији освојили власт.''
Иронично, један од горе поменутих, Миљко Попов Булајић, био је син свештеника из огранка породице Булајић из Вилуса, који носе призив ''Поповићи'', јер је у њиховој породици било шест генерација свештеника. Миљков отац поп Стеван Савин Булајић био је и четни официр црногорске војске, истакао се у многим биткама, више пута рањаван, а остао је и без десне руке на бојишту. Миљко је као војник учествовао у борбама црногорске војске у Великом рату, по паду Црне Горе интерниран је у логор Болдогасоњ из кога се враћа 1918. године. Прије рата одселио је за Сарајево, да би 1941. опет избјегао у Вилусе. Граховски комунисти убили су му пет сестрића Ковачевића из Подбожура (Никшић, ЦГ), од којих је само један био ожењен и његова жена је убијена заједно са њима. Миљко се тада дистанцирао од комуниста, чак је једном приликом покушао да убаци бомбу ''крагујевку'' у кућу у којој је Сава држао састанак, али је у томе српијечен. У рату је покушао и самоубиство из пиштоља, али је и то неким случајем преживио. Пред крај живота опет се кажу вратио Богу и говорио је да га ни мртва не носе преко Грахова, знајући какав су злочин његова браћа комунисти направили у том мјесту. Миљков син је режисер Вељко Булајић, коме имамо ''захвалити'' јер је кроз своје филмове сатанизовао четнике, односно српски народ.
Из књиге доцента др. Александра Стаматовића ''Истина о Подгоричкој Скупштини'', Подгорица 2008. године:
''Посланици социјалистичке орјентације, поднијели су Скупштини у Подгорици документ од осамнаест тачака, од којих неке садрже жељу за испуњењем чисто социјалног програма. Неке од тачака показују њихова чисто атеистичка увјерења. Најочигледнија је тачка тринаест, која гласи: “13. Да ова Велика Народна Скупштина све цркве и манастире сведе у ранг капела. Даље, да нареди да се закопају у земљи сви суви људски лешеви, који још и данас постоје у манастирима, под именом чудотвораца, тако да се на тим остацима једном изврши сахрана и да се народна свест ослободи од притиска вековних верских заблуда. Лица, пак, која су до данас живела обављајући црквени, верски церемонијал, имају се запослити у грађанској служби уколико би била за исту способна.“ Поред овога, тачком једанаестом, ови посланици (Милан Терић, Милош Јовановић и Миљко Булајић), захтијевали су конфискацију свих добара које је посједаовао краљ Никола Петровић, као и конфискацију свих црквених и манастирских добара.(8) Имовина краља Николе је конфискована, док већина других захтјева ових посланика није усвојена. Прва двојица потписаних, неколико мјесеци касније, већ у прољеће 1919. године, приступили су Социјалистичкој радничкој партији Југославије
(комуниста), која је 1920. године промијенила име у КПЈ. Дио њихових захтјева, који се тиче конфискације црквених и манастирских добара, у највећој мјери је остварен 1945. године, када су комунисти у Црној Гори и Југославији освојили власт.''
Иронично, један од горе поменутих, Миљко Попов Булајић, био је син свештеника из огранка породице Булајић из Вилуса, који носе призив ''Поповићи'', јер је у њиховој породици било шест генерација свештеника. Миљков отац поп Стеван Савин Булајић био је и четни официр црногорске војске, истакао се у многим биткама, више пута рањаван, а остао је и без десне руке на бојишту. Миљко је као војник учествовао у борбама црногорске војске у Великом рату, по паду Црне Горе интерниран је у логор Болдогасоњ из кога се враћа 1918. године. Прије рата одселио је за Сарајево, да би 1941. опет избјегао у Вилусе. Граховски комунисти убили су му пет сестрића Ковачевића из Подбожура (Никшић, ЦГ), од којих је само један био ожењен и његова жена је убијена заједно са њима. Миљко се тада дистанцирао од комуниста, чак је једном приликом покушао да убаци бомбу ''крагујевку'' у кућу у којој је Сава држао састанак, али је у томе српијечен. У рату је покушао и самоубиство из пиштоља, али је и то неким случајем преживио. Пред крај живота опет се кажу вратио Богу и говорио је да га ни мртва не носе преко Грахова, знајући какав су злочин његова браћа комунисти направили у том мјесту. Миљков син је режисер Вељко Булајић, коме имамо ''захвалити'' јер је кроз своје филмове сатанизовао четнике, односно српски народ.
