[Шумадинац]

[Шумадинац]

.
ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ
ПАВЛА УПУЋЕНА РИМСКОМ ПАПИ 29. 12. 1992.*



Његовој Светости папи Јовану Павлу II

Ваша Светости!

Ми смо Вам срдачно благодарни за љубазни позив да дођемо у Асизи 9. 1. 1993. године, ради тога, да би се у заједничкој молитви за мир обратили ка Господу, а као прво за мир и примирје у Босни и Херцеговини, која је натопљена сузама и крвљу, те других страдајућих региона онога што се донедавно звало „држава јужних словена”.

Ви сте нам саопштили да ће на тој молитви учествовати епископи и други истакнути представници римокатоличке Цркве све Европе, представници других хришћанских Цркава и конфесија, а такође и представници ислама, те других великих религија.

Ми смо искрено радосни томе што ће се та заједничка молитва одржати у Асизију, у постојбини праведеника и истинитог слуге Божијег. Његово духовно наслеђе и учење чине га апостолом смирења, покајања, мира и љубави. Он је саградио истински мост између хришћана Запада и Истока.

Ви можете бити уверени, Ваша Светости, да се у тај дан као и уопште у сваки дан који нам је Бог даровао ми налазимо, а и налазићемо се у општењу са Вама у молитви за мир и спасење свих. То је управо тако, мада онај који Вам смирено пише ове редове, на жалост нема могућност да и лично и физички присуствује на молитви у Асизију.

Међутим, тај факт што постоје такве околности које нам овог часа и у овом контексту не дозвољавају да дођемо и да непосредно учествујемо у молитви за мир 9. и 10. јануара 1993. год, уопште не значе да се ми гнушамо од братски пружене нам руке и да не улажемо велики напор, колико је то могуће, ради тога да би се одржао сусрет са Вашом Светошћу.

Напротив, ми Вам се обраћамо са молбом да примите нашу делегацију, што пре је могуће, не обазирући се на Вашу огромну заузетост и на наше велике тешкоће.Та делегација биће опуномоћена да сарађује са оним Вашим установама на које их Ви упутите, како би припремили нас сусрет са Вашом Светошћу.

Ако би нам Господ указао ту милост, те се тај план оствари у скорој будућности, то ће бити први сусрет између Римског папе и Српског патријарха.

Још једном Вам благодаримо, Ваша Светости, за позив, за пажњу и љубав коју сте нам Ви показали. Ми Вас уверавамо да ћемо 9. и 10. јануара, у време молитве у Асизију „једним устима и једним срцем” узнети ка престолу нашег Господа и Спаситеља заједно са Вашом Светошћу, са свим епископима и верујућима Ваше Свете Цркве, пламену молитву за мир у целом свету, а пре свега за мир и примирје у Босни и Херцеговини.



+Патријарх српски Павле

[смедерево]

.
ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ
ПАВЛА УПУЋЕНА РИМСКОМ ПАПИ 29. 12. 1992.*



Његовој Светости папи Јовану Павлу II

Ваша Светости!

Ми смо Вам срдачно благодарни за љубазни позив да дођемо у Асизи 9. 1. 1993. године, ради тога, да би се у заједничкој молитви за мир обратили ка Господу, а као прво за мир и примирје у Босни и Херцеговини, која је натопљена сузама и крвљу, те других страдајућих региона онога што се донедавно звало „држава јужних словена”.

Ви сте нам саопштили да ће на тој молитви учествовати епископи и други истакнути представници римокатоличке Цркве све Европе, представници других хришћанских Цркава и конфесија, а такође и представници ислама, те других великих религија.

Ми смо искрено радосни томе што ће се та заједничка молитва одржати у Асизију, у постојбини праведеника и истинитог слуге Божијег. Његово духовно наслеђе и учење чине га апостолом смирења, покајања, мира и љубави. Он је саградио истински мост између хришћана Запада и Истока.

Ви можете бити уверени, Ваша Светости, да се у тај дан као и уопште у сваки дан који нам је Бог даровао ми налазимо, а и налазићемо се у општењу са Вама у молитви за мир и спасење свих. То је управо тако, мада онај који Вам смирено пише ове редове, на жалост нема могућност да и лично и физички присуствује на молитви у Асизију.

Међутим, тај факт што постоје такве околности које нам овог часа и у овом контексту не дозвољавају да дођемо и да непосредно учествујемо у молитви за мир 9. и 10. јануара 1993. год, уопште не значе да се ми гнушамо од братски пружене нам руке и да не улажемо велики напор, колико је то могуће, ради тога да би се одржао сусрет са Вашом Светошћу.

Напротив, ми Вам се обраћамо са молбом да примите нашу делегацију, што пре је могуће, не обазирући се на Вашу огромну заузетост и на наше велике тешкоће.Та делегација биће опуномоћена да сарађује са оним Вашим установама на које их Ви упутите, како би припремили нас сусрет са Вашом Светошћу.

Ако би нам Господ указао ту милост, те се тај план оствари у скорој будућности, то ће бити први сусрет између Римског папе и Српског патријарха.

Још једном Вам благодаримо, Ваша Светости, за позив, за пажњу и љубав коју сте нам Ви показали. Ми Вас уверавамо да ћемо 9. и 10. јануара, у време молитве у Асизију „једним устима и једним срцем” узнети ка престолу нашег Господа и Спаситеља заједно са Вашом Светошћу, са свим епископима и верујућима Ваше Свете Цркве, пламену молитву за мир у целом свету, а пре свега за мир и примирје у Босни и Херцеговини.



+Патријарх српски Павле

Мани се више тих комунистичко-екуменистичких подметачина

[Шумадинац]

Подметачине обично долазе из Артемитско-комунистичких кухиња. Ово је прави документ, има га у Архиви.

Не мора баш све што ти се не свиђа да бацаш анатеме!

[Шумадинац]

.

Девети састанак Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Kатоличке цркве одржан у Београду, од 18. до 25. септембра 2006. године, представља наставак рада започетог 1980. године, у потрази ка успостављању пуног јединства. Српска Православна Црква је великодушно пружила гостољубље учесницима заседања.

Званично отварање скупа одржано је у Патријаршијском придворном храму Светог Симеона Мироточивог, у присуству Његове светости патријарха српског Павла, који је поздравио чланове Kомисије и изразио своју молитвену подршку речима:



»Добродошли у овај дом Божји, дом наше Цркве и нашега народа, дом ваш и дом мој! Не сматрам да треба много да говоримо једни другима у овом тренутку; верујем да сви треба да се обраћамо Духу Светом, Духу премудрости и богопознања, да све нас просвећује и уводи у пуноћу истине. У богословском дијалогу истине и љубави, ради којега сте се сабрали овде, драги Оци, браћо и сестре, пратиће вас моја скромна молитва. Важније од тога, и једино на потребу, јесте да вас прати благодат Духа Светога која све наше недостатке допуњава и све наше немоћи исцељује.... У томе смислу, да заједнички разговарамо у јединству у Христу Господу, ево су нам овде данас присутна и браћа по Христу, римокатолички бискупи из Србије и Црне Горе.«

Затим је служен Призив Светог Духа по православном обреду.

[Шумадинац]

[luka.luke]

Можда и није у складу са темем, али да не ширимо.
Небирајући средства и начине како да стекну већу популарност, што у њиховом случају обезбеђује моћ и новац, ови наши, назови, властодршци и њихови "помагачи" не презају да се поиграју и са покојним Патријархом Павлом.

---

https://www.rtvbn.com/4008539/tokom-pros...-visegrada

[Шумадинац]

[Mekenzi]

Екуменизам је зло!

Ако се одрекнемо 7-ог јануара, крсних слава, литургије, свега онога што екуменизам доноси је зло.

Што би реко пок. Просветар (бог да му душу прости)

Они не славе божич већ мери кристмас где је циљ куповати у тржним центрима што више потрошити пара а не прославити Божић.

Убио би неког да ми каже не сме бадњак да ти се вијори на кући 7-ог јануара!! Без зезања.

Ај нек угузуљуб усташа и Zagreba "ког воли" који трчи у катедралу да држи опело сплитском наркоману и алкохоличару нек проба да отме Србима 7-јануар или васкрс!!!

Хајде да видимо и то чудо!

[Шумадинац]

ЦИТАТИ ПАТРИЈАРХА ПАВЛА О ЕКУМЕНИЗМУ


Ми смо за екуменизам, али не за онај који би био неки механички спој, него за онај који је молитва Христа 'да сви једно буду' у истини вере коју су држали апостоли и оци.

Јединство Цркве не може бити дипломатски компромис, нити трговина у којој свако попушта помало. Јединство је дар Божији који се добија када се сви заједно вратимо Христу у пуноти истине. Док се то не деси, ми смо дужни да будемо људи и да сарађујемо у ономе што је добро.

Бог нас није послао да судимо ко ће у рај, а ко у пакао, него да сведочимо својим животом. Ако ми као хришћани различитих конфесија не можемо да се заједно молимо, морамо барем моћи да заједно живимо као људи.

Ако ми имамо светлост истине, дужни смо да је покажемо и другима. Не да их присиљавамо, већ да им светлимо. Како ће они видети лепоту Православља ако се ми потпуно затворимо и ћутимо?

Ми не можемо бити једно у вери док не решимо вековне разлике, али морамо бити једно у напору да човек човеку не буде вук.

Молити се за мир можемо са сваким човеком добре воље, јер мир је потребан свима, али заједничка Литургија је нешто сасвим друго и она захтева потпуно јединство у вери.

Ми се молимо за уједињење свих хришћана, али не на бази некаквих компромиса, него на бази Истине Христове.

Чувајмо се да, бранећи Православље од екуменизма, сами не изгубимо православни дух љубави и не постанемо фарисеји.

Ми смо за екуменизам, али не за екуменизам који би значио издају истине. Дијалог је неопходан, јер без њега нема спознаје ни себе ни других, али он мора бити у духу истине и љубави.

Јединство не треба тражити у "јефтином сентиментализму", већ у дубоком преиспитивању и молитви за повратак јединству које је постојало у првом миленијуму.

Ми не можемо и не смемо жртвовати истину ради љубави, јер истинска љубав не постоји изван истине. Али исто тако, истину не смемо сведочити без љубави.

Љубав и јединство нису могућни без коренитог покајања и истинског духовног препорода... ваистину смо сви за све криви!

Ми Православни не треба да се плашимо сусрета са другима. Ако смо у истини, истина ће се сама пројавити кроз наше смирење и молитву, а не кроз надметање речима.

Екуменизам јесте покрет који треба да доведе до јединства свих хришћанских цркава, али то јединство не може се постићи на рачун истине. Православна црква чува пуноћу те истине и наша је дужност да је сведочимо.

Ми не идемо на екуменске скупове да бисмо тамо нешто трговали, него да бисмо сведочили веру православну. Ако тамо не идемо, како ће они чути за истинску веру?

Када разговарамо са неправославнима, морамо имати на уму да су и они створења Божија. Треба им прилазити са љубављу, али без сентименталности која би замаглила разлике у учењу.

Сви ми који се називамо хришћанима треба да се трудимо да се што више приближимо Господу Христу. Што смо ближи Њему, бићемо ближи и једни другима.

У Цркви нико не доноси одлуке сам, већ у заједници. Наш став према другима хришћанима је став Светог Архијерејског Сабора, а не лични хир.

Свети Оци су ишли на велике скупове јеретика да би сведочили веру. Како ћемо ми бити православни ако се затворимо у кулу и пустимо остатак света да оде у пропаст? Дијалог није издаја, већ мисија.

Обавезни смо и у најтежој ситуацији да поступамо као људи и нема тог интереса, ни националног ни државног, који би нам могао бити изговор да будемо нељуди. То је основа на којој се може градити сваки дијалог, па и екуменски.

Ми се налазимо у свету који све више заборавља Бога. У том свету, хришћани треба да показују оно што им је заједничко — веру у васкрслог Христа — не занемарујући истину, али не престајући да љубе једни друге.

Није тешко бити православан међу православнима. Тешко је и благословено бити православан тамо где то није лако, сведочећи своју веру смиреношћу и знањем пред онима који мисле другачије.

Треба се молити за све, па и за оне који су заблудели у вери. Господ жели да се сви спасу и дођу у познање истине. Наша молитва за друге је највиши вид екуменизма.

Ми на екуменским скуповима не тражимо компромис, јер истина није предмет трговине. Ми тамо идемо да бисмо сведочили истину нераздељене Цркве, надајући се да ће се кроз дијалог у љубави и други вратити тим заједничким коренима.

Поделе међу хришћанима су последица нашег греха и наше гордости. Пут ка јединству води само кроз наше лично преображење и приближавање Христу. Што смо ближи Извору, бићемо ближи и једни другима.

Најбољи екуменизам је наш свет живот. Ако људи у нама виде мир, радост и смирење које даје Православље, они ће сами пожелети да упознају ту веру. Речи без дела су само празан звук.

Када разговарамо са инославнима, не треба то да чинимо са висине и са презиром, него са смирењем и љубављу, јер гордост је та која раздваја, а смирење спаја.

Дијалог са инославнима није знак наше слабости, већ наше снаге у Христу. Ко је утврђен у истини, тај се не плаши сусрета са заблудом, јер светлост увек побеђује таму.

**************************************************

Када су га поједини кругови унутар Цркве критиковали због стајања поред Папе или муфтије, он је смирено одговорио:

"Зар је грех молити се да престане убијање невиних људи? Ако се за мир молимо заједно, то не значи да исповедамо исту догму, већ да делимо исту муку."

*******

Једном приликом зилоти упиташе Патријарха Павла:

"Зашто уопште разговарате са представницима Ватикана или протестантима? Зар није то издаја?"

Он им смирено одговори:

"И Господ Христос је разговарао са грешницима, цариницима и Самарјанком. Разговор није исто што и издаја. Издаја је ако се одрекнемо Христа, а ми се Њега држимо кроз своје Свете Оце. Ако бранећи истину изгубимо љубав, изгубили смо и истину."

[Шумадинац]

Сви ми хришћани идемо истим путем ка центру. Само на путу до Божије светлости и истине постајемо ближи једни другима... Што смо даље од Бога, то смо даљи једни од других.
Замислимо један круг огроман у центру кога је Бог. А ми сви идемо полупречницима Богу. Колико смо год ближе Богу, ми смо ближе једни другима, колико смо даље од Бога све смо даље и једни од других. То важи и за све нас, па тако и за хришћане свих исповести.


Патријарх Павле