Тамо је серија најављена, једини комнентар за преношење је поручников, могао би он да га пренесе и мало апсолвира ако је гледао.
Да, најбоље је то што су обиђени Скопље и Цариград. Али ту је и највећа мана. Историчар из Скопља прича да је краљ Милутин освојио Македонију, у смилсу окупирао. У ствари, освајао је Византију. Тај пропуст не би смео да се деси. Исто тако, турски историчар говори о Истанбулу, као и о десетогодишњем боравку Душановом у Цариграду (Истанбулу), док двојица других говоре да је Душан тамо био краће, 6-7 година. Требало је да провере и да оставе један податак.
Што се тиче сценарија, боље је да су се држали Ћоровића, ионако и код њега има много више него што може да стане у два пута 25 минута. Ћоровић је одлично описао дух епохе и највећи сан сваког владара тога доба, остаје да видимо да ли ће о томе бити говора у другом делу емисије о Душану.
Из филмског угла, много саговорника/историчара се појављује, мислим 7-8, за 25 минута, тј. вероватно за 20 минута, кад би се одузеле шпице. Плус глумац, који је наратор и водитељ. Током већег дела епизоде неко седи и прича, а то онда није филм. Наравно, то је најјефтиније решење, а најскупље су реконструкције. Њих је било свега можда око два минута. Када су већ имали костимиране глумце, требало је да их снимају више, из свих могућих углова и уз што више покрета.
Највећа замерка је одсуство мапа. Невероватно је да оваква серија нема мапе, да гледаоци имају представу где се шта догађало и где је то данас. Данас на пример готово нико не зна где је Велбужд и како се данас зове. Надајмо се да изостављање мапа није због тога што званична историографија црта Душаново царство без Херцеговине и Босне.
Уједно, мапе би решиле део проблема са покривањем простора.
Интервјуа не само што има превише, већ се догађају почетничке грешке, типа ''фи удар'', односно саговорници ''ударају'' један другог главу у главу. То је оно кад се један за другим појављују на истом месту на екрану (требало би један лево, други десно). Кад већ није планирано када ће који да се појави, па да се по томе снима, између њих, а да остају њихови гласови у позадини, ставља се покривалица, рецимо мапа.
Иначе, саговорници су снимани прениско, због чега остаје утисак да ''падају'' са екрана. Данас је уобичајено да се слика/кадар интервјуисаног ''закачии'' за горњу линију, скоро да је додирује, или да је додирује, или да му ''сече'' врх главе.
Велика мана је такође одсуство предмета из тог доба. Требало је камерама, са објективима за ''микро'' опције, снимти што више предмета из тога доба, од новчића, до прстења, одора, оружја... Иначе то је још један ефектан начин за покривалице.
Технички је најслабије решено питање звука. Музика увек иде испод глумца/наратора, али је прегласна, чак и у почетним секундама, од музике се једва чује шта глумац каже. Такође, звук није уједначен, када је само музика, барем за ''два броја'' је изнад гласова саговорника.
Нема звучних и визуелних ефеката, што је необично за данашњу продукцију.
Музика је модерна, а требало је да буде нешто у стилу групе ''Ренесанса'', макар да се на савремени начин обрађују те теме.
Камере нису као оне којима Контраст студио снима играни програм, а које су иначе међу најбољима, ако не и најбоље, у Србији. Ове су много слабије.
Све у свему, добро је што је РТС почео са оваквим програмима.