Комунистички историчари већ деценијама ЈВуО, љотићевце и недићевце стврставају у исти кош називајући их издајницима и сарадницима окупатора. Стварни односи између СДК, недићеваца и окупатора са једне, и ЈВуО са друге стране приказани су у даљем раду. У овом раду коришћени су радови Богића Красића ,,Ужички округ 1943. године" и Ђорђа Пилчевића ,,Реплесалије у Ивањичком и Ариљском крају 1943. године". У наведеним радовима поменути аутори цитирали су оригинална документа Недићевих органа власти.
У току јуна, јула, августа и септембра 1943. године, на подручју Ужичког округа долазило је до оружаних сукоба између Немаца, Бугара и љотићеваца против илегалних четника Драже Михаиловића. У својим извештајима, а то налазимо и у петнаестодневним извештајима среских начелстава и Окружног начелства Ужице, четнике ДМ називали су „шумцима“, „шумским бандитима“, а за неке акције у којима су четници учествовали наводили су да су то дело учинили „непознати наоружани људи”.
Почетком јуна, у близини Ариља, четници су убили двојицу љотићеваца, припадника Српског добровољачког корпуса, па су Немци 15. јуна, у Крчагову код Ужица, стрељали 20 талаца из ариљског, рачанског, ужичког и пожешког краја, који су се као таоци налазили у ужичком Централном затвору. Четници нису на миру остављали ни недићевце па су у неким општинама разоружавали њихове пољске страже. Председницима појединих општина и среским начелницима упућивали су претње због слања људи на принудни рад у Борски рудник.
Петнаестог јула, у пожешком селу Роге, које се граничи са Ариљским срезом, дошло је до борбе између љотићеваца из 13. и 15. чете Четвртог батаљона СДК и илегалних четника из Пожешког четничког корпуса, чији је командант био капетан Милош Марковић. У овој борби погинуо је четнички вођа Дико Јовановић и још шест његових четника. Да би заплашили народ и одвратили појединце који помажу „шумске бандите“ Драже Михаиловића, убијеног Дика Јовановића обесили су на пожешкој пијаци. [1]
![[Слика: IMG1.jpg]](https://s18.postimg.org/ufy8g570p/IMG1.jpg)
Припадници 4. батаљона СДК
Првих дана августа у Ариље су стигле јединице Четвртог батаљона Српског добровољачког корпуса. У то време на подручју Ариљског среза деловала је Ариљска четничка бригада, којом је командовао Михаило Марковић, брат капетана Милоша Марковића, команданта Пожешког четничког корпуса. По наређењу команданта корпуса, а у очекивању већих сукоба са љотићевцима, у ариљски крај долази потпоручник Филип Ајдачић са Црногорском бригадом, потпоручник Луле Срдановић са Првом пожешком и поручник Драгомир Топаловић са Другом пожешком бригадом, док је из Драгачевског среза у помоћ пристигла Прва драгачевска бригада са потпоручником Милутином Јанковићем.
Да ће ускоро доћи до оружаног сукоба, види се из извештаја среског начелника у Ариљу Милорада Ђорђевића, који је 2. августа упутио Окружном начелству Ужице. Претходног дана, 1. августа, срески начелник је заказао народни збор у општини Радобуђа, удаљеној десетак километара од Ариља. Среског начелника пратио је поручник Радојко Ђурић, командир 13. чете Четвртог батаљона СДК, са 10 коњаника, а пола сата пре њих, кренуло је 40 добровољаца, који су били „задужени за осигурање и обезбеђење пута и самог збора“. Међутим, када су дошли до Малог Рзава, с друге стране ре ке, четничка тројка је припуцала на коњичку патролу, па кад су добровољци одговорили ватром, повукла се дубље у шуму.
На народном збору, који је одржан код школе, срески начелник Милорад Ђорђевић говорио је „о одржавању реда, рада и мира, о спасу Србије, о пољопривреди и газдинству. Владислав Вучковић, управитељ Основне школе у Ариљу говорио је о српству и народним гуслама, а Радојко Ђурић о политичкој ситуацији у земљи и разорној акцији ,,бандита и њихових помагача“. И у повратку са збора, на четвртом километру од Радобуђе, од исте бандитске тројке нападнути смо митраљеском ватром на коју је одмах одговорено ватром од стране коњаника и самог поручника Ђурића који је упоредо са мном ишао“, пише у извештају среског начелника. У току ове пуцњаве „једно зрно окрзнуло је капут Страхиње Вукотића, судског приправника, који је присуствовао збору, а у повратку налазио се десет метара иза Ђорђевића и Ђурића“.[2]
Већ 9. августа, на превоју између Небешке (Гривска - Ариљски срез) и Рошке планине (Роге - Пожешки срез), које дели река Велики Рзав, једна јака четничка патрола, коју је предводио резервни наредник Раде Пантић, изненада се сукобила са љотићевцима који су били преобучени у четничка одела и принудила их да се повуку на врх Рошке планине. Убрзо су у борбу ступиле Црногорска и Ариљска четничка бригада, али је група љотићеваца, коју је предводио Радојко Ђурић, успела да се извуче из обруча. [2]
Нарадног дана, 10. августа, у подне, напад на љотићевце започела је Прва драгачевска бригада, да би потом Ариљска и Црногорска бригада у селу Богојевићима, на домаку Ариља, на месту Миротин, водиле борбу против Бугара, са којима је било и пет немачких војника, који су из Ивањице дошли у помоћ љотићевцима. У овој борби, која је „вођена прса у прса на самом друму и бомбе употребљене“, четници нису имали губитака. Погинула су три бугарска војника, један Немац и „један Хрват, гестаповац Поповић, бивши официр југословенске војске“, а заробљено 17 Бугара и један Немац. Четници су запленили: два тешка митраљеза, један пушкомитраљез, четири парабелума, око двадесет пушака и већу количину муниције, а онеспособљен је један камион и један луксузни аутомобил. [2]
У борбама које су вођене 11. августа против Немаца, Бугара и љотићеваца храбро се борио резервни бугарски пешадијски наредник Ђорђе К. Анђеловић из Неврекова (Бугарска), који је као Бугарин-четник Црногорске бригаде, после вођене двочасовне борбе, на бугарском језику позвао своје сународнике на предају „и јуришао према њима, што је допринело да се бугарски војници предају“.
У извештају команданта корпуса Милоша Марковића истиче се да је Црногорска бригада у овој борби исказала максимум напора, а у „крвавој борби на Миротину достигла највећи степен јунаштва“, као и да се Ариљска бригада „борила витешки и јуначки као Црногорска“.
И наредног дана, 12. августа, нападнути су љотићевци у Ариљу, који су одмах запосели положај око варошице и гробља. Борба је вођена од 13 до 18 часова, када су се четници повукли на планину Благају, где су се такође тог дана водиле борбе до 21 час увече, у којима су љотићевци имали веће губитке. У међувремену, из Пожеге је упућен камион са 17 доборвољаца, које су напали четници код места Вироштак, четири километра од Ариља. Тада су четворица љотићеваца убијена, а остали побегли. Убрзо потом на овом месту четници су пресрели камион у коме је поред путника било и седам бугарских војника, од којих су четворицу убили, а тројицу одвели са собом. У борбама код Вироштака погинуло је 8 љотићеваца, један Немац и 5 бугарских војника, а 23 бугарска војника су заробљена. Међу погинулим љотићевцима био је и Александар Пашић из Ужица, син љотићевца свештеника Милана Пашића. Према једном извештају недићеваца, у овим борбама око Ариља „погинуло је 80 четника“, а заробљене бугарске војнике четници су касније пустили и они су се јавили својој команди. [1]
„У борбама вођеним у околини Ариља против љотићеваца, Бугара и Немаца, посебно су се истакли Дражин син Војислав Михаиловић, Бугарин Ђорђе Анђеловић и Марко Мацаревић из околине Неготина, борци Црногорске четничке бригаде. ,,
Када би командант наше бригаде Филип Ајдачић неког борца укорио, рекао би му да треба да се угледа на Воју, Дражиног сина, који никада за себе није тражио неке повластице иако је син врховног команданта Југословенске војске у отаџбини (врховни командант ЈВ био је краљ Петар II док је Дража Михаиловић био начелник штаба и министар војни- прим. аут.).
Напротив, Војо је увек био у првим борбеним редовима, међу првима је јуришао на непријатеља, а међу последњима се повлачио са положаја“, казивао је својевремено Војов саборац Мијалко Перишић, четник Косјерићке бригаде.
![[Слика: 2339004.jpg]](https://s18.postimg.org/5dvp38nq1/2339004.jpg)
Четници Косјерићке бригаде. Други с десна Мијалко Перишић, први с десна Воја Михаиловић
После ових борби настављен је „рат саопштењима“, штампaним плакатима, лецима. Први се огласио познати љотићевац Радојко Ђурић, родом из села Вране код Ариља, који је до 26. јуна 1942. године био у четницима Драже Михаиловића (убачени љотићевац, шпијун), а тог дана био један од завереника који су у команди Самосталног пожешког четничког одреда у Новој Вароши убили команданта Вучка Игњатовића. У име неког самозваног „Сељачког националног отпора“, штампао је и у ариљским, пожешким и драгачевским селима растурао летак, нападао и оптуживао четнике. Није поштедео ни погинулог Дика Јовановића. Уверавали су народ да су љотићевци господари слободних српских планина, по којима се оре њихове песме. Убрзо су му одговорили четници штампаним летком „Националној и родољубивој пожешкој чаршији“, у коме су, између осталог, поручили љотићевцма Радојка Ђурића:
„
Од првог до последњег слова све је измишљено, све је надувано како то само они ,српски усташи, знају и умеју. У том летку стоји: ,,И док се нашим селима преноси песма радости због разбијене банде’’, и ,,Нашим брдима не владају терором”’, хотећи, ваљда, тиме да кажу да се по нашим селима певају њихове издајничке песме и да они владају њима. Заиста, широм целе наше земље ори се песма, али не њихова издајничка, већ српска ,четничка. Милина је проћи широм целе наше земље па чути како цео наш народ, па и деца, певају нове песме, песме о Јелици и Бојовићу и другим нашим витезовима који падоше у одбрани српства, а они се називају издајницима и другим гадним именима... Слободним српским планинама и даље владају четници, уз које је цео српски народ... Љотићевци, с времена на време, прођу планинама, и то не сами, већ са Немцима...“
![[Слика: Milos19.jpg]](https://s18.postimg.org/o295cwhk9/Milos19.jpg)
Мајор Милош Марковић, командант Пожешког корпуса
На крају летка се наводи:
„
Тако не желимо да са овим упропаститељима ове земље полемишемо овим путем, већ само кроз пушчану цев, ипак да би удовољили изјављеној жељи честитог народа овога краја, датој поводом овог летка, питамо их:
1) Ко уби хероја над херојима, витеза над витезовима, Србина над Србима, ко уби опеваног јунака Вучка Игњатовића?
То нико други до Радојко Ђурић.
2) Ко на превару узе од наших људи 800.000 динара да би за то од свог господара украо оружје и муницију и дао четницима?
Радојко Ђурић
3) Ко стреља двојицу младића из Сврачкова, односно Речица зато што не хтедоше да прокажу четнике, своју браћу?
Радојко Ђурић
4) Ко поби невине жене и децу на моби у Гугљу?
Разбојничка банда Радојка Ђурића и издајника Миљка Марјановића
5) Ко у задње време попали многе куће, похапси и поби многе честите грађане Среза пожешког?
Дружина Радојка Ђурића и Миљка Марјановића
Имали би много и много да питамо и овим путем изнесемо, али то остављамо за дан када дође слобода па ћемо их тада питати.“ [3]
Четници Драже Михаиловића убрзо су се поново огласили. Командант Пожешког четничког корпуса капетан Милош Марковић упутио је „Поруку слободних српских планина” становништву среза Ариљског, Драгачевског, Пожешког и Златиборског“, која је такође штампана и истакнута на најпрометнијим местима ових срезова. Порука је гласила:
„
У вашој средини, ослањајући се на окупатора, налази се и ради Радојко Ђурић. Његова појава и његов рад имаће најтеже последице по српски народ овог краја. Већ су као плод његовог рада пали мртви и рањени и то велики број. Он се дрзнуо да прогони Југословенску војску и дигао се против једне организације чију величину и размере он не може да сагледа јер је глуп. Због Радојка и његовог рада, прогањање поштених људи, који су лишени сваког добра, на дан 11. и 12. августа ове године дошло је до оружаног сукоба где су многи Радојкови војници изгубили своје животе. У овом сукобу на страни Радојковој, узео је учешћа као Радојков саветник и ратни друг окупатор, Немци и Бугари, те је на њиховој страни било мртвих и рањених као и велики број заробљених."
![[Слика: IMG1.jpg]](https://s18.postimg.org/r59vgjjqx/IMG1.jpg)
Четнички командир Дико Јовановић, убијен и обешен у Пожези
,,
У овој борби пристојно је освећен покојни Дика Димитрије Јовановић, који је погинуо од Срба издајника и којега његов комшија и друг из борби Радојко мртвог одвуче са Благаје и обеси по угледу на Швабе из прошлог рата на пожешкој пијаци. Његова крв и његов лик је стално пред нашим очима као Усековање и не да нам мира ни одмора.
Ми, југословенска војска у отаџбини, знали смо и до сада покрете и снаге непријатеља окупатора али није дошло до сукоба из познатих разлога. Сада нас и од сада знајте, да ко год буде радио са Радојком и за Радојка и његов покрет и слушао тога новајлију који је по рођењу зликовац, биће тучен макар то била и сва Немачка. Ми од ове намере нећемо одустати све док Радојко и Радојкове присталице овако раде или их не уништимо. Ви неколико Срба присталица Радојкових, зар не видите и не долазите себи да Радојко нема ни најмање политичког и војничког смисла ни за вођење вас „другова“. Друг Димитрије и Немци научили су га да само извршава злочине над својом браћом, а не да води своју браћу куд треба. Уосталом, ви сте то већ осетили на сопственој кожи.
На ово наше упозорење обратите пажњу, јер ми смо упозорили и пре 11. августа ове године па смо своју реч и одржали. Пећине слободних Српских планина се отварају за једну ноћ и ми ћемо свакоме положити рачун о нашем двогодишњем раду у шуми. Тешко ономе ко овај рачун не буде полагао." [4]
Август 1943. године Слободне српске планине
Осмог септембра капитулирала је Италија. Тиме су се повећала немачка страховања од савезничког десанта на јадранску обалу. Зато је била још увек актуелна акција „Штурмвинд“, да се у случају десанта Американаца и Енглеза све колаборационистичке снаге у Србији разоружају, изузев добровољаца, љотићеваца, који су од немачке окупације Србије 1941. године били њихови највернији сарадници. И операција „Мајскобели“, која се током септембра припрема у западној Србији, била је у склопу тог плана. Немачки командант Србије генерал Паул Бадер, званично је известио Команду Српског добровољачког корпуса да ће се добровољачки батаљони снабдевати оружјем, муницијом и другим потребама преко крајскомандатура на чијем се подручју буду налазили.
Командант пуковник Коста Мушицки обавестио је Милоша Војиновића Лаутнера да ће његов Четврти батаљон СДК снабдевати Крајскомандатура у Ужицу.
Петнаестог септембра 1943. године, окружни начелник из Ужица Мирко Аџић послао је телеграм шефу Српске државне безбедности у Београд следеће садржине:
,Данас пре подне саопштено ми је од стране Крајскоманданта у Ужицу да ће сва места у округу у којима се налазе шумски бандити, и где их становништво помаже и пријатељски прима, поред осталих казни бити бомбардована из авиона.“
Већ сутрадан, 15. септембра, срески начелник из Ариља обавестио је окружног начелника:
,, Јуче, око 13,30 часова, немачки авиони бомбардовали су општине у Високој и Бјелуши. Изгледа да су бандити требали да одрже збор у тим општинама. Према до сада добивеним извештајима није било много жртва међу цивилним становништвом” [1]
