18-06-2018, 04:32 PM
Аутошовинисти / Друга Србија / ЕУРОпејци
25-06-2018, 02:54 PM
Никола Ђуричко: Од војске ме спасла Академија, иначе бих дезертирао, зато сам студирао 10 година
25. јуна 2018.
Нисмо ми још ни деведесете изгурали. Понекад ми се чини да опет падају исте оне националистичке кише као онда. Надам се да неће све то једног дана опет доћи на наплату
Глумац Никола Ђуричко који борави на „42. данима сатире Фадила Хаџића“ у Kазалишту Kеремпух, где је допутовао с Југословенским драмским позориштем како би играо пред хрватском публиком „Случајну смрт једног анархиста“, по тексту талијанског драматичара и нобеловца Дарија Фоа, за Јутарњи.хр говорио је о Београду, распаду земље, деведестим…
„Било је то најтеже време за ове просторе, распад система. Мене је од војске спасла академија. Студирао сам десетак година, а ми с уметничких студија били смо ослобођени војске. Дакле, с једне стране имаш то, а с друге мене који покушава направити каријеру, а успут мора и одрасти те се осамосталити. Срећом, рано сам схватио и испразност тих националистичких прича. Деведесетих сам се интензивно бавио позориштем усред свега тога, а да није било тако и да сам некако завршио у војсци, истог бих трена дезертирао“, говори Ђуричко па додаје да је у то време, зарађујући од глуме, живео много боље од својих родитеља.
На питање ‘шта има у Београду’, каже:
“ А шта да ти кажем… Има једна реперска песма која ми сада пада напамет, иде некако овако: ‘Сељака на тоне, добрих риба све мање’… Неке су ствари боље него пре, а неке су пуно горе. Ето, тако запиши“, рекао је Ђуричко
Јутарњи. хр пише да Ђуричка део српске јавности не подноси управо зато што је одувек био без длаке на језику коментаришућу дневно-политичке околности. Након снимања филма у БиХ с Анжелином Џоли завршио је и на некаквој опскурној листи антисрба коју су слагали домаћи радикали, а властити је политички ангажман зацементирао и подржавши кандидата Сашу Јанковића на предсједничким изборима прошле године.
„Чинило ми се да као пунолетни, слободни грађанин Србије могу изрећи свој политички став. То ми је донело много неприлика. И данас због тога не могу играти у неким београдским дворанама. У Србији постоји репресија над свима који нису истомишљеници некаквог генералног дискурса и томе треба стати на крај, по сваку цену. Неки људи због свега одустају изражавати своје ставове, но политички став се мора формирати и јасно комуницирати без обзира на то што можеш тиме изгубити“, уверен је Ђуричко.
„Сумњам да ће наступити нови сет вредности за наших живота на овим просторим“, одговара помало песимистично на питање о томе назире ли се промена за друштво на овим просторима.
„Политичка култура овђе је на јако ниском нивоу, ми смо младо друштво, тек морамо сазрети кроз бројне процесе… Нисмо ми још ни деведесете изгурали. Понекад ми се чини да опет падају исте оне националистичке кише као онда. Надам се да неће све то једног дана опет доћи на наплату. Пре свега се морамо помирити с чињеницом да је историја наука и да се њоме баве научници, а не екипа у кафићу. Kада то прихватимо, тек на темељу тога можемо формулисати став. А код нас је на снази обрнут процес: историја се фалсификује и користи за манипулације људима. Током свега тога лопови се богате, а ми се даље вртимо у круг и назадујемо“, појашњава Ђуричко.
недељник
HEIIIO 25. јуна 2018. at 12:55
Замислимо да неки хрватски глумац није хтио обући униформу 90’их.
Да ли би га игдје било ?
Чак је и Дино Дворник био мобилисан, кога је болило уво за све.
25. јуна 2018.
Нисмо ми још ни деведесете изгурали. Понекад ми се чини да опет падају исте оне националистичке кише као онда. Надам се да неће све то једног дана опет доћи на наплату
Глумац Никола Ђуричко који борави на „42. данима сатире Фадила Хаџића“ у Kазалишту Kеремпух, где је допутовао с Југословенским драмским позориштем како би играо пред хрватском публиком „Случајну смрт једног анархиста“, по тексту талијанског драматичара и нобеловца Дарија Фоа, за Јутарњи.хр говорио је о Београду, распаду земље, деведестим…
„Било је то најтеже време за ове просторе, распад система. Мене је од војске спасла академија. Студирао сам десетак година, а ми с уметничких студија били смо ослобођени војске. Дакле, с једне стране имаш то, а с друге мене који покушава направити каријеру, а успут мора и одрасти те се осамосталити. Срећом, рано сам схватио и испразност тих националистичких прича. Деведесетих сам се интензивно бавио позориштем усред свега тога, а да није било тако и да сам некако завршио у војсци, истог бих трена дезертирао“, говори Ђуричко па додаје да је у то време, зарађујући од глуме, живео много боље од својих родитеља.
На питање ‘шта има у Београду’, каже:
“ А шта да ти кажем… Има једна реперска песма која ми сада пада напамет, иде некако овако: ‘Сељака на тоне, добрих риба све мање’… Неке су ствари боље него пре, а неке су пуно горе. Ето, тако запиши“, рекао је Ђуричко
Јутарњи. хр пише да Ђуричка део српске јавности не подноси управо зато што је одувек био без длаке на језику коментаришућу дневно-политичке околности. Након снимања филма у БиХ с Анжелином Џоли завршио је и на некаквој опскурној листи антисрба коју су слагали домаћи радикали, а властити је политички ангажман зацементирао и подржавши кандидата Сашу Јанковића на предсједничким изборима прошле године.
„Чинило ми се да као пунолетни, слободни грађанин Србије могу изрећи свој политички став. То ми је донело много неприлика. И данас због тога не могу играти у неким београдским дворанама. У Србији постоји репресија над свима који нису истомишљеници некаквог генералног дискурса и томе треба стати на крај, по сваку цену. Неки људи због свега одустају изражавати своје ставове, но политички став се мора формирати и јасно комуницирати без обзира на то што можеш тиме изгубити“, уверен је Ђуричко.
„Сумњам да ће наступити нови сет вредности за наших живота на овим просторим“, одговара помало песимистично на питање о томе назире ли се промена за друштво на овим просторима.
„Политичка култура овђе је на јако ниском нивоу, ми смо младо друштво, тек морамо сазрети кроз бројне процесе… Нисмо ми још ни деведесете изгурали. Понекад ми се чини да опет падају исте оне националистичке кише као онда. Надам се да неће све то једног дана опет доћи на наплату. Пре свега се морамо помирити с чињеницом да је историја наука и да се њоме баве научници, а не екипа у кафићу. Kада то прихватимо, тек на темељу тога можемо формулисати став. А код нас је на снази обрнут процес: историја се фалсификује и користи за манипулације људима. Током свега тога лопови се богате, а ми се даље вртимо у круг и назадујемо“, појашњава Ђуричко.
недељник
HEIIIO 25. јуна 2018. at 12:55
Замислимо да неки хрватски глумац није хтио обући униформу 90’их.
Да ли би га игдје било ?
Чак је и Дино Дворник био мобилисан, кога је болило уво за све.
25-06-2018, 06:44 PM
Говедо...
http://vidovdan.org/slika-dana/srdjan-dr...e-bitange/
Цитат:Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге“!
http://vidovdan.org/slika-dana/srdjan-dr...e-bitange/
"Не бојте се Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за Слободу, да можемо данути душом" - Карађорђе Србима пред ослобођење Баточине марта 1804. године
26-06-2018, 09:20 PM
(25-06-2018, 06:44 PM)Николај Пише: Говедо...
Цитат:Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге“!
http://vidovdan.org/slika-dana/srdjan-dr...e-bitange/
Узгред Говедо је деведесетих био противник власти СПС-а а после
" остатка Милошевићевог режима" да би пре неколико година постао члан Социјалистичке партије Србије !
http://www.istinomer.rs/akter/427/Srdjan-Dragojevic:читај:
05-07-2018, 05:39 PM
"Социлошкиња" Весна Пешић назвала Арно Гујона "Хвалисавцем". 
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/nevidj...em/9bppp94
П.С. Чуо сам да је В. Пешић осудила Гујона што је на СП у фудбалу навијао за Србију уместо за Швајцарску.
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/nevidj...em/9bppp94
П.С. Чуо сам да је В. Пешић осудила Гујона што је на СП у фудбалу навијао за Србију уместо за Швајцарску.
22-07-2018, 01:07 AM
НЕЋЕ МОЋИ: Либерални жал за Титом
Филип Родић 27. мај 2018. 08:55 | Коментара: 2
У блоку који се колоквијално назива другосрбијанцима, чији је светоназор либерално-демократски, увек је, мање или више отворено, присутна жал за Титом и његовом Југославијом. Помало парадоксално јер Тито није био ни либерал, нити демократа
"ТИТО је био неко и сви скупа смо били нешто", изјавила је својевремено једна од ведета другосрбијанске сцене Борка Павићевић, хвалећи се својим учешћем на радним акцијама и сличним догађајима. Мајка друге Србије, некадашња висока функционерка у Титовом режиму, Латинка Перовић, сматра да је "Титова највећа грешка то што је умро".
Саговорници оваквог опредељења, као аргумент за своје најблаже речено симпатије према овом човеку, најчешће наводе материјално благостање друштва, то јест "да се добро живело", да је Југославија била дивна земља и држава, те да је за време Титовог режима "много урађено на еманципацији друштва". Заиста, у очима правог либерала и боркиње за права жена, али и сваког нормалног човека, веома је важно то што је Тито одмах по освајању власти, 1945, женама дао право гласа. Заслепљени тиме они, међутим, заборављају да је Тито истовремено свима и одузео то исто право гласа. Због тога што је Тито сузбијао етничке национализме (да не полемишемо сад око тога да ли је био благонаклонији према Хрватима, Муслиманима или Србима), они заборављају да је јачао и потенцирао нови, југословенски национализам.
У суштини, карактеристике Титове Југославије и његовог режима више би одговарале конзервативном десничару, него неком либералу - снажно милитаризовано друштво, јака и свеприсутна држава, неприкосновени безбедносно-полицијски апарат у служби једне партије, не баш независно и непристрасно судство, потпуно одсуство демократије, фаворизовање државне у односу на приватну својину и свеопшта национализација. Рекло би се да би држава коју красе овакве особине за либерала била ноћна мора, а не идеал ком треба тежити. Чему онда та носталгија? Прво, сигурно због материјалног благостања, како би се најкраће описало стање у којем је уживао део друштва (и тада је било изразито сиромашних), и животног стандарда, који је свакако био бољи од овог данашњег. На овакав закључак наводи нас и чињеница да либерали не би, на пример, једну Швајцарску називали затуцаном државом, иако је женама право гласа дала тек 1971. године, деценију после Руанде или Сијера Леонеа.
ДРУГО је оно што Латинка Перовић описује као највећи Титов успех. Не, није Голи оток. Ради се о томе што је "припремио српски народ, традиционално везан за Русију, за могућност да ратује против Црвене армије 1948. године". Али занемарује се да је управо због тога што је окренуо леђа Стаљину и пристао на улогу Тројанског коња Запада, Тито био богато награђиван великодушном финансијском помоћи и кредитима, који су и омогућили то "благостање".
Хваљен је и због "модернизације". У светоназору наших либерала, модернизација је мерило свега, па тако и титоизам постаје најбољи период наше историје. Ако је то принцип, и мерило свега, и ако су принципијелни, онда би требало да, поред Ататурка, славе и Хитлера и Стаљина.
Омиљени колумниста друге Србије, Теофил Панчић има много реалнији поглед на Тита. Признајући да је он био "диктатор једног једнопартијског режима, по потреби веома бруталног", Панчић наводи да "он не страда због најгорих, него баш због најбољих страна своје владавине и свог поретка". Када говори о најбољим странама његове владавине, Панчић сигурно не мисли на то што смо имали снажну социјалистичку државу која је водила озбиљну бригу о већини својих грађана, која је имала потпуну контролу над свом привредом у земљи, снажну армију и безбедносни апарат. Мисли на нешто друго.
ТО што се наши либерали диве једној застави, грбу и химни, а презиру друге, што мисле да се треба поносити једном државом, а стидети друге, није у складу с њиховим прокламованим вредностима, него са, можда подсвесним, анимозитетом према својим коренима. Њихова жал за Титом указује да код њих не постоји истинска и искрена тежња за демократијом, слободом говора, слободом штампе, слободом уопште, него да желе државу у којој ће слобода бити скројена по њиховој мери. А они који штрче из тог калупа проћи ће као чињенице код Хегела.
http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4...l-za-Titom
Филип Родић 27. мај 2018. 08:55 | Коментара: 2
У блоку који се колоквијално назива другосрбијанцима, чији је светоназор либерално-демократски, увек је, мање или више отворено, присутна жал за Титом и његовом Југославијом. Помало парадоксално јер Тито није био ни либерал, нити демократа
"ТИТО је био неко и сви скупа смо били нешто", изјавила је својевремено једна од ведета другосрбијанске сцене Борка Павићевић, хвалећи се својим учешћем на радним акцијама и сличним догађајима. Мајка друге Србије, некадашња висока функционерка у Титовом режиму, Латинка Перовић, сматра да је "Титова највећа грешка то што је умро".
Саговорници оваквог опредељења, као аргумент за своје најблаже речено симпатије према овом човеку, најчешће наводе материјално благостање друштва, то јест "да се добро живело", да је Југославија била дивна земља и држава, те да је за време Титовог режима "много урађено на еманципацији друштва". Заиста, у очима правог либерала и боркиње за права жена, али и сваког нормалног човека, веома је важно то што је Тито одмах по освајању власти, 1945, женама дао право гласа. Заслепљени тиме они, међутим, заборављају да је Тито истовремено свима и одузео то исто право гласа. Због тога што је Тито сузбијао етничке национализме (да не полемишемо сад око тога да ли је био благонаклонији према Хрватима, Муслиманима или Србима), они заборављају да је јачао и потенцирао нови, југословенски национализам.
У суштини, карактеристике Титове Југославије и његовог режима више би одговарале конзервативном десничару, него неком либералу - снажно милитаризовано друштво, јака и свеприсутна држава, неприкосновени безбедносно-полицијски апарат у служби једне партије, не баш независно и непристрасно судство, потпуно одсуство демократије, фаворизовање државне у односу на приватну својину и свеопшта национализација. Рекло би се да би држава коју красе овакве особине за либерала била ноћна мора, а не идеал ком треба тежити. Чему онда та носталгија? Прво, сигурно због материјалног благостања, како би се најкраће описало стање у којем је уживао део друштва (и тада је било изразито сиромашних), и животног стандарда, који је свакако био бољи од овог данашњег. На овакав закључак наводи нас и чињеница да либерали не би, на пример, једну Швајцарску називали затуцаном државом, иако је женама право гласа дала тек 1971. године, деценију после Руанде или Сијера Леонеа.
ДРУГО је оно што Латинка Перовић описује као највећи Титов успех. Не, није Голи оток. Ради се о томе што је "припремио српски народ, традиционално везан за Русију, за могућност да ратује против Црвене армије 1948. године". Али занемарује се да је управо због тога што је окренуо леђа Стаљину и пристао на улогу Тројанског коња Запада, Тито био богато награђиван великодушном финансијском помоћи и кредитима, који су и омогућили то "благостање".
Хваљен је и због "модернизације". У светоназору наших либерала, модернизација је мерило свега, па тако и титоизам постаје најбољи период наше историје. Ако је то принцип, и мерило свега, и ако су принципијелни, онда би требало да, поред Ататурка, славе и Хитлера и Стаљина.
Омиљени колумниста друге Србије, Теофил Панчић има много реалнији поглед на Тита. Признајући да је он био "диктатор једног једнопартијског режима, по потреби веома бруталног", Панчић наводи да "он не страда због најгорих, него баш због најбољих страна своје владавине и свог поретка". Када говори о најбољим странама његове владавине, Панчић сигурно не мисли на то што смо имали снажну социјалистичку државу која је водила озбиљну бригу о већини својих грађана, која је имала потпуну контролу над свом привредом у земљи, снажну армију и безбедносни апарат. Мисли на нешто друго.
ТО што се наши либерали диве једној застави, грбу и химни, а презиру друге, што мисле да се треба поносити једном државом, а стидети друге, није у складу с њиховим прокламованим вредностима, него са, можда подсвесним, анимозитетом према својим коренима. Њихова жал за Титом указује да код њих не постоји истинска и искрена тежња за демократијом, слободом говора, слободом штампе, слободом уопште, него да желе државу у којој ће слобода бити скројена по њиховој мери. А они који штрче из тог калупа проћи ће као чињенице код Хегела.
http://www.novosti.rs/%D0%B4%D0%BE%D0%B4...l-za-Titom
31-07-2018, 09:42 PM
" Занимљиво да опозиција, њен наравно највећи прозападни део, оштро напада власт по неким другим полит. и економским ппитањима, али не критикује Вучића што хоће да реши питање Косова поделом, на начин који је супротан Уставу и националним и државним интересима. Медији, НВО, као да пружају прећутну подршку за овај план. Зар то није индикативно ? " ( стр.7)
( "Геополитика" јул/август 2018. )
( "Геополитика" јул/август 2018. )
20-09-2018, 09:41 PM
15-12-2018, 04:11 PM
Антонић: Случајни Србин
15. децембра 2018.
У пристојном друштву текст попут Скочајићевог може да објави само неко чији се социјални и интелектуални развој зауставио још у пубертету
„Случајни Срби“ сликовита је синтагма из колумни Зорана Ћирјаковића. То је ознака за припаднике наше блазиране елите који се хвале тиме да немају никакав осећај за ову земљу, пошто су се случајно родили овде.
Чланак једног таквог „случајног Србина“ имали смо прилику да читамо у прошлом „Културном додатку“ Политике (13. октобар 2018, стр. 10). Реч је о тексту „Патриотизам и птице на жици“ Владимира Скочајића, објављен у ауторовој музичкој рубрици „Поп-ћоше“.
Ту рубрику ретко читам, али ме је привукао наслов чланка. Пошто текста нема на нету, препричаћу га. Текст почиње овако: „Дефиниција патриотизма је љубав према домовини. Признајем да је то једно од оних осећања која никада нисам имао“.
Скочајић даље каже да га „нико није питао у којој земљи би да се роди“ (у другом тексту о себи каже: „Родио се и живи у Београду. Нико га није питао да ли хоће ту да се роди“; овде). У крштеницу му је, истина, уписана као земља рођења Југославија, али она је нестала 1992. Тада је он имао 14 година, а његов отац је чекао војни позив како би ишао на Вуковар. Скочајић је, наводно, тада мислио:
„Питао сам се како да осећам љубав према земљи која шаље људе да гину у некој другој земљи? Како да будем поносан на земљу која вечито има кризу идентитета и која мења име чешће него садашња председница скупштине странке? Како да волим земљу на чијем челу током мог живота није био ниједан председник ког поштујем, укључујући и овог данас? Како да волим домовину када то није моја домовина? И шта је уопште домовина, дуго сам се питао…“
Наравно да је ово све збрка од слика и аргумената – битка за Вуковар била је 1991. а не 1992, тако да Вуковар тада још није могао бити „у другој земљи“; нејасно је како неки четрнаестогодишњак 1992. године зна да до 2018. у његовој земљи неће бити правог председника, да ће земља три пута да промени име, а и да ће на челу скупштине да се нађе председница из много странака, па због тога он ову земљу не може да воли, итд. Али, следи разјашњење шта је за Скочајића права домовина.
Домовина су за нашег писца две категорије ентитета. Прву категорију чине Скочајићеви родитељи („породица“) и људи за које каже да их „воли“ – с образложењем да је то зато што ће они „бити ту кад год су ми потребни, чак и ако је три ујутро“, а и „који ме капирају и када ја самог себе не разумем“ (а сународници који, дакле, за Скочајића нису ту у три ујутро и не „капирају“ га боље од њега самог ваљда су некакав ваздух, сенке, приказе, шта ли?).
У другу пак врсту ентитета који за Скочајића чине домовину улазе четири романа (Ловац у житу, Беле ноћи, Мали принц и Путовање на крај ноћи), два филма (Увећање и Горки месец), „Бели албум“ Битлса и пет песама, од којих је најважнија „Птица на жици“ Леонарда Коена.
„То су ствари за које живим и у чију одбрану бих престао то да радим“ (да живи – С. А.), каже Скочајић. „Никакве улице, зграде, ливаде, куће, границе, цркве, стадиони, гробља, паркови, тргови, председници, заставе или химне ме не могу натерати да дам живот за њих.“
Све, дакле, што није Скочајићево најличније искуство, односно што не спада у стриктно наведене ентитете – оца, мајку, пар људи за три ујутру, четири књиге, два филма и пет песама, није његова домовина коју би бранио. И не само да не би бранио, на пример, Сопоћане или Авалу, Ниш или Мораву, „сутра када би се заратило за оно брдо на Калишу (Калемегдану – С. А.) где сам први пут осетио женски језик, само тако не бих учествовао у њему (тј. у рату – С. А.)“.
„Међутим“, одмах наставља Скочајић, „кад је у питању песма Птица на жици, могу рећи да бих је бранио свим расположивим средствима. (…) Те птице које лете где им се ћефне, где им је топлије, које не знају за царине, пасоше, националности, за председнике и остале протуве, оне су моја домовина.“
И ту Скочајић завршава свој текст, не објаснивши читаоцу Политике не само то ко би уопште могао напасти Коенову песму о птицама и како би ту песму и њене птице Скочајић тачно бранио – а уверен сам да би то било баш „јуначки“ – него и шта он очекује да читалац Политике после овакве његове декларације уради.
Да одушевљено ускликне „Браво момче, сјајно је што сам ја за тебе мање вредан од песме о птицама, и баш си ми лепо објаснио да је и моје дете мање вредно, и сви читаоци Политике, и сва њихова деца, и супер си нам нацртао како никад, али баш никад не би бранио ни нас, ни Београд, ни Калемегдан, чак ни своју улицу, браво момче, добро је то, само тако настави“!
У пристојном друштву овакав текст може да објави само неко чији се социјални и интелектуални развој зауставио још тамо у пубертету, дакле пре него што је добацио до супер-ега, па му се центар света и даље налази одмах испод појаса. Али, што је најгоре, Скочајић не би ни писао овакав текст када би знао да ће у својој околини наићи на презир, не, он зна да има много оних који ће га тапшати по рамену и казати: „Е све си лепо рекао нацошима из Политике, сељачинама који не слушају винил и нису први пут чантрали на Калишу него у некој стрњици, е лепо си им објаснио да те заболе д**е за њихове цркве и границе, за њихова гробља и тргове…“!
Наравно да такве „тапшаче по рамену“ лично није брига ни за самог Скочајића. Они би га свакако први пустили да цркне у неком тоалету – „Јеби га друже, свако мора сам да се сналази, то је индивидуализам“. Али, ти тапшачи су најчешће утицајан део наше културне елите. Знате већ оно: „Патриотизам је последње/прво прибежиште за ништарије“ (овде; о правом значењу изреке види овде, стр. 722); „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“ (овде). „Ја сам изразито и дубоко анационална, … у самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“ (овде); итд.
Проблем је у томе што је тај део културне елите од ругања елементарном патриотизму – у смислу солидарности с другим члановима заједнице и спремности да се учествује у заједничкој одбрани – направио врлину. А управо ту грађанску врлину, цењену у круговима компрадорске и аутоколонијалне елите (писао сам о томе овде, овде, овде и овде), Скочајић је намерио да демонстрира овим текстом.
Психолошко објашњење – премда не и оправдање – такве жеље може се наћи у чињеници да је Скочајић недавно на лутрији извукао „зелену карту“ за усељење у САД (овде). И да је, вероватно, ово био његов опроштајни текст у Политици.
Скочајић, дакле, одлази из Србије. Како сам каже, то је зато што је годинама радио као музички критичар и уредник Б92, Забавника и Политике, али за 40 година живота ипак није успео да скупи више од 16 месеци стажа.
И сада, честити Скочајић за то што се данас у Србији не може живети од плоча оптужује – своје суграђане? Он је ваљда због тога љут на нас и стога нам поручује да ми не спадамо у његову домовину.
Али, да је Скочајић можда наставио да чита литературу која говори и о нечем другом осим о младим мушкарцима и њиховим проблемима у сазревању, вероватно би схватио да у земљи која се налази на периферији капиталистичког система домороцима заправо ни нису намењени други послови до мотача каблова и анимир девојака.
Рећи својој поробљеној земљи да је не волиш јер ти не омогућава да живиш од пуштања плоча и писања о музици – па то је једнако рећи својој старој мајци да је не волиш зато што је сиромашна и што не може да те пошаље на Малдиве.
Једнако, рећи својим сународницима који месец дана мотају каблове за 200 евра, или пак својим суграђанима који за исте паре стоје за касом или испоручују сендвиче, да их не би бранио ни колико песму о птицама – јер су, ваљда, они криви што ти имаш тек 16 месеци радног стажа…?
Рећи тако нешто, ипак, може само онај ко има поприличан хаос у глави. И који је поунутрио главне стереотипе колонијалне пропаганде о „лењим“ и „примитивним“ домороцима.
Лично, желим сваку срећу Скочајићу у његовој новој земљи. И желим му да са својим квалификацијама – које описује овако: „Зна да пише, пушта музику и спрема помфрит“, у САД оствари своје жеље, дефинисане као: „Машта о кући поред мора“ и да се „вози кабриолетом кроз аутопут у Аризони, док ми са звучника свирају отпањени до даске Нил Јанг или Диносаур Јр.“
Но, ако Скочајић којим случајем, пу пу, далеко било, ипак не добије оно што заслужује… Ако ипак не добије музичку рубрику „Поп-кутак“, и то најмање у Њујорк тајмсу или Вашингтон посту… Ако ипак ни у САД не буде могао да живи од слушања плоча и писања о музици…
Знате ли ко ће поново бити крив? Па ова овде земља, наравно. Јер због ње, у којој се родио а да га „нико није питао“, Скочајић је изгубио толико времена – учећи погрешан језик, читајући погрешне писце, слушајући погрешну музику, љубећи се на погрешним местима… Управо због ње је осуђен да зарађује за живот пржећи помфри у неком локалу у Хјустону, а не пишући музичке критике за Њујоркер.
И на крају, а што је тако типично, сви су изгледи да ће наш случајни Србин у слободном времену и даље пратити сајтове из своје не-домовине и да ће уредно остављати коментаре о својим не-сународницима, сећајући се ранијих не-девојака, бивших не-комшија и свог не-родног града…
Наш случајни Србин тако ће остати вечно затворен у кругу не-Српства – управо у ономе што не воли и од чега жели да побегне, тумарајући од једне до друге огорчености.
Случајни Србин постаће, на један первертиран начин, вечити Србин. Није ли то парадоксално, трагично, али на неки начин и – исправно?
Стање ствари
15. децембра 2018.
У пристојном друштву текст попут Скочајићевог може да објави само неко чији се социјални и интелектуални развој зауставио још у пубертету
„Случајни Срби“ сликовита је синтагма из колумни Зорана Ћирјаковића. То је ознака за припаднике наше блазиране елите који се хвале тиме да немају никакав осећај за ову земљу, пошто су се случајно родили овде.
Чланак једног таквог „случајног Србина“ имали смо прилику да читамо у прошлом „Културном додатку“ Политике (13. октобар 2018, стр. 10). Реч је о тексту „Патриотизам и птице на жици“ Владимира Скочајића, објављен у ауторовој музичкој рубрици „Поп-ћоше“.
Ту рубрику ретко читам, али ме је привукао наслов чланка. Пошто текста нема на нету, препричаћу га. Текст почиње овако: „Дефиниција патриотизма је љубав према домовини. Признајем да је то једно од оних осећања која никада нисам имао“.
Скочајић даље каже да га „нико није питао у којој земљи би да се роди“ (у другом тексту о себи каже: „Родио се и живи у Београду. Нико га није питао да ли хоће ту да се роди“; овде). У крштеницу му је, истина, уписана као земља рођења Југославија, али она је нестала 1992. Тада је он имао 14 година, а његов отац је чекао војни позив како би ишао на Вуковар. Скочајић је, наводно, тада мислио:
„Питао сам се како да осећам љубав према земљи која шаље људе да гину у некој другој земљи? Како да будем поносан на земљу која вечито има кризу идентитета и која мења име чешће него садашња председница скупштине странке? Како да волим земљу на чијем челу током мог живота није био ниједан председник ког поштујем, укључујући и овог данас? Како да волим домовину када то није моја домовина? И шта је уопште домовина, дуго сам се питао…“
Наравно да је ово све збрка од слика и аргумената – битка за Вуковар била је 1991. а не 1992, тако да Вуковар тада још није могао бити „у другој земљи“; нејасно је како неки четрнаестогодишњак 1992. године зна да до 2018. у његовој земљи неће бити правог председника, да ће земља три пута да промени име, а и да ће на челу скупштине да се нађе председница из много странака, па због тога он ову земљу не може да воли, итд. Али, следи разјашњење шта је за Скочајића права домовина.
Домовина су за нашег писца две категорије ентитета. Прву категорију чине Скочајићеви родитељи („породица“) и људи за које каже да их „воли“ – с образложењем да је то зато што ће они „бити ту кад год су ми потребни, чак и ако је три ујутро“, а и „који ме капирају и када ја самог себе не разумем“ (а сународници који, дакле, за Скочајића нису ту у три ујутро и не „капирају“ га боље од њега самог ваљда су некакав ваздух, сенке, приказе, шта ли?).
У другу пак врсту ентитета који за Скочајића чине домовину улазе четири романа (Ловац у житу, Беле ноћи, Мали принц и Путовање на крај ноћи), два филма (Увећање и Горки месец), „Бели албум“ Битлса и пет песама, од којих је најважнија „Птица на жици“ Леонарда Коена.
„То су ствари за које живим и у чију одбрану бих престао то да радим“ (да живи – С. А.), каже Скочајић. „Никакве улице, зграде, ливаде, куће, границе, цркве, стадиони, гробља, паркови, тргови, председници, заставе или химне ме не могу натерати да дам живот за њих.“
Све, дакле, што није Скочајићево најличније искуство, односно што не спада у стриктно наведене ентитете – оца, мајку, пар људи за три ујутру, четири књиге, два филма и пет песама, није његова домовина коју би бранио. И не само да не би бранио, на пример, Сопоћане или Авалу, Ниш или Мораву, „сутра када би се заратило за оно брдо на Калишу (Калемегдану – С. А.) где сам први пут осетио женски језик, само тако не бих учествовао у њему (тј. у рату – С. А.)“.
„Међутим“, одмах наставља Скочајић, „кад је у питању песма Птица на жици, могу рећи да бих је бранио свим расположивим средствима. (…) Те птице које лете где им се ћефне, где им је топлије, које не знају за царине, пасоше, националности, за председнике и остале протуве, оне су моја домовина.“
И ту Скочајић завршава свој текст, не објаснивши читаоцу Политике не само то ко би уопште могао напасти Коенову песму о птицама и како би ту песму и њене птице Скочајић тачно бранио – а уверен сам да би то било баш „јуначки“ – него и шта он очекује да читалац Политике после овакве његове декларације уради.
Да одушевљено ускликне „Браво момче, сјајно је што сам ја за тебе мање вредан од песме о птицама, и баш си ми лепо објаснио да је и моје дете мање вредно, и сви читаоци Политике, и сва њихова деца, и супер си нам нацртао како никад, али баш никад не би бранио ни нас, ни Београд, ни Калемегдан, чак ни своју улицу, браво момче, добро је то, само тако настави“!
У пристојном друштву овакав текст може да објави само неко чији се социјални и интелектуални развој зауставио још тамо у пубертету, дакле пре него што је добацио до супер-ега, па му се центар света и даље налази одмах испод појаса. Али, што је најгоре, Скочајић не би ни писао овакав текст када би знао да ће у својој околини наићи на презир, не, он зна да има много оних који ће га тапшати по рамену и казати: „Е све си лепо рекао нацошима из Политике, сељачинама који не слушају винил и нису први пут чантрали на Калишу него у некој стрњици, е лепо си им објаснио да те заболе д**е за њихове цркве и границе, за њихова гробља и тргове…“!
Наравно да такве „тапшаче по рамену“ лично није брига ни за самог Скочајића. Они би га свакако први пустили да цркне у неком тоалету – „Јеби га друже, свако мора сам да се сналази, то је индивидуализам“. Али, ти тапшачи су најчешће утицајан део наше културне елите. Знате већ оно: „Патриотизам је последње/прво прибежиште за ништарије“ (овде; о правом значењу изреке види овде, стр. 722); „Чињеницу да сам Србин осећам само по срамоти од те чињенице. Несрећан сам што сам се родио овде и то је нешто с чиме читав живот на различите начине морам да се борим“ (овде). „Ја сам изразито и дубоко анационална, … у самој суштини националног је све оно против чега се борим у свом животу“ (овде); итд.
Проблем је у томе што је тај део културне елите од ругања елементарном патриотизму – у смислу солидарности с другим члановима заједнице и спремности да се учествује у заједничкој одбрани – направио врлину. А управо ту грађанску врлину, цењену у круговима компрадорске и аутоколонијалне елите (писао сам о томе овде, овде, овде и овде), Скочајић је намерио да демонстрира овим текстом.
Психолошко објашњење – премда не и оправдање – такве жеље може се наћи у чињеници да је Скочајић недавно на лутрији извукао „зелену карту“ за усељење у САД (овде). И да је, вероватно, ово био његов опроштајни текст у Политици.
Скочајић, дакле, одлази из Србије. Како сам каже, то је зато што је годинама радио као музички критичар и уредник Б92, Забавника и Политике, али за 40 година живота ипак није успео да скупи више од 16 месеци стажа.
И сада, честити Скочајић за то што се данас у Србији не може живети од плоча оптужује – своје суграђане? Он је ваљда због тога љут на нас и стога нам поручује да ми не спадамо у његову домовину.
Али, да је Скочајић можда наставио да чита литературу која говори и о нечем другом осим о младим мушкарцима и њиховим проблемима у сазревању, вероватно би схватио да у земљи која се налази на периферији капиталистичког система домороцима заправо ни нису намењени други послови до мотача каблова и анимир девојака.
Рећи својој поробљеној земљи да је не волиш јер ти не омогућава да живиш од пуштања плоча и писања о музици – па то је једнако рећи својој старој мајци да је не волиш зато што је сиромашна и што не може да те пошаље на Малдиве.
Једнако, рећи својим сународницима који месец дана мотају каблове за 200 евра, или пак својим суграђанима који за исте паре стоје за касом или испоручују сендвиче, да их не би бранио ни колико песму о птицама – јер су, ваљда, они криви што ти имаш тек 16 месеци радног стажа…?
Рећи тако нешто, ипак, може само онај ко има поприличан хаос у глави. И који је поунутрио главне стереотипе колонијалне пропаганде о „лењим“ и „примитивним“ домороцима.
Лично, желим сваку срећу Скочајићу у његовој новој земљи. И желим му да са својим квалификацијама – које описује овако: „Зна да пише, пушта музику и спрема помфрит“, у САД оствари своје жеље, дефинисане као: „Машта о кући поред мора“ и да се „вози кабриолетом кроз аутопут у Аризони, док ми са звучника свирају отпањени до даске Нил Јанг или Диносаур Јр.“
Но, ако Скочајић којим случајем, пу пу, далеко било, ипак не добије оно што заслужује… Ако ипак не добије музичку рубрику „Поп-кутак“, и то најмање у Њујорк тајмсу или Вашингтон посту… Ако ипак ни у САД не буде могао да живи од слушања плоча и писања о музици…
Знате ли ко ће поново бити крив? Па ова овде земља, наравно. Јер због ње, у којој се родио а да га „нико није питао“, Скочајић је изгубио толико времена – учећи погрешан језик, читајући погрешне писце, слушајући погрешну музику, љубећи се на погрешним местима… Управо због ње је осуђен да зарађује за живот пржећи помфри у неком локалу у Хјустону, а не пишући музичке критике за Њујоркер.
И на крају, а што је тако типично, сви су изгледи да ће наш случајни Србин у слободном времену и даље пратити сајтове из своје не-домовине и да ће уредно остављати коментаре о својим не-сународницима, сећајући се ранијих не-девојака, бивших не-комшија и свог не-родног града…
Наш случајни Србин тако ће остати вечно затворен у кругу не-Српства – управо у ономе што не воли и од чега жели да побегне, тумарајући од једне до друге огорчености.
Случајни Србин постаће, на један первертиран начин, вечити Србин. Није ли то парадоксално, трагично, али на неки начин и – исправно?
Стање ствари
21-12-2018, 03:35 PM
Ljudi
Nataša Kandić: Nominacija za istinu i pomirenje
Predsedavajući Helsinške komisije, senator Rodžer Viker i Eliot Engel, predstavnik u američkom Senatu i potpredsednik Doma za spoljnopolitičke poslove, nominovali su Natašu Kandić i Fond za humanitarno pravo (FHP) za Nobelovu nagradu za mir za 2018. godinu.
Piše: Jelena Diković03. februara 2018.
https://www.danas.rs/ljudi/natasa-kandic...pomirenje/:читај:
Nataša Kandić: Nominacija za istinu i pomirenje
Predsedavajući Helsinške komisije, senator Rodžer Viker i Eliot Engel, predstavnik u američkom Senatu i potpredsednik Doma za spoljnopolitičke poslove, nominovali su Natašu Kandić i Fond za humanitarno pravo (FHP) za Nobelovu nagradu za mir za 2018. godinu.
Piše: Jelena Diković03. februara 2018.
https://www.danas.rs/ljudi/natasa-kandic...pomirenje/:читај:
31-12-2018, 02:51 AM
Александар Ламброс: Нацошкиње
Истина је, следећа, а историја ју је већ потврдила. Мир на Балкану могућ је ЈЕДИНО уз српски национализам у пуном погону. Једино јака, уједињена, до зуба наоружана, милитаризована напредна и самоодржива Србија је гарант мира на Балкану.
18. децембра 2018.
Serbien muss sterbien!
„Србија мора умрети!“, узвикивао је политички Беч након сарајевског атентата убрзавајући припреме за рат у коме ће ову крилатицу спровести у дело и тако коначно решити српско питање. Обратити пажњу на „коначност“ решења. Ратни циљ Аустроугарске није била победа над Kраљевином Србијом и њена евентуална окупација. Ратни циљ био је нестанак Србије.
Израз вам је познат из нешто касније историје али није толико недаван, кружио је бечким канцеларијама још почетком прошлог века. Нити су нацистички концентрациони логори специфично нацистички изум (за разлику од оних за истребљење) – Аустријанци су их имали за Србе већ у Првом светском рату.
Идеологија о сатирању Србије да би била оправдана морала је бити поткрепљена пропагандом која би легализовала злостављање и убијање Срба који су од тренутка васпостављања државотворности били сметња интересима крупних геополитичких играча на Балкану. Већ у време самих ослободилачких ратова против Турака када је Британској империји у интересу био опстанак турске царевине, енглески извештачи говорили су о језивим српским злочинима против недужног турског становништва. Заиста мораш бити енглески циничан да би говорио о језивим злочинима против некога ко те вековима набијао на колац и одводио ти децу као порез.
Антисрбизам је еволуирао у нове облике нетрпељивости услед настојања тек ослобођених Срба да доврше свој државотворни процес који је подразумевао ирендитистички карактер српског национализма. Ту на сцену ступају Аустријанци и Мађари потпомогнути подгузним мувама Kрватима, са својим пројектима, вероватно првим модерним покушајима социјалног инжењеринга у историји, креирања бошњачке нације и албанске државе. Не заостају ни Бугари чија је нетрпељивост према Србима из времена Бугарске егзархије временом еволуирала у отворену србофобију и антисрбизам. Нацистима антисрбизам долази као природна ствар која се савршено уклапа у доктринарни антиславизам с изразито расистичким обележјима упереним против државотворних словенских народа као што су Руси, Срби, у извесној мери Чеси и Пољаци. То уједно објашњава и како су упркос антиславистичким расним теоријама поједини словенски народи, као Хрвати и Украјинци, били здушни нацистички помагачи. На мети су они који би да су слободни.
„Србија мора умрети“ има, дакле, веома дугу традицију која се протеже све до данашњих дана. То је појава позната под многим називима и варијацијама, од којих је Велика Србија свакако најпознатији политички коректан израз за незауздану србомржњу. Не кажемо више антисемитизам већ антиционизам, тај рад. Не кажемо више ни „Србија мора умрети“ већ „Велика Србија“.
Слично нацистичкој мрачној фантазији о „светској јеврејској завери“ и Велика Србија је усташко-шиптарска фантазија распаљена из Беча а чији је циљ делигитимизација иначе савршено ЛЕГИТИМНИХ СРПСKИХ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА, наиме слободна и независна српска држава.
Босна је и данас, баш као и пре више од сто година када је Аустрија узвикивала да Србија мора умрети, савршено легитиман српски национални интерес. Босна је и данас, као и пре сто година, српска земља. И Република Српска има свако могуће право, од које би оно морално, имајући у виду историју региона, морало бити на врху лествице, на сједињење с матицом Србијом. Е, ту ступа Велика Србија, лозинка за почетак геноцида над Србима, ниског интензитета (шиканирањем, покатоличавањем, обесправљивањем) у мирнодопским, и високог интензитета (масовним клањем и прогоном) у ратним условима. Јер, чак и кад би била потпуно уједињења, са свим својим етничким и историјским просторима, Србија не би била велика, била би тек Србија. Велика Србија је димна завеса за клерофашистичку Велику Kрватску на простору који никада, ни етнички ни историјски није био крватски с једне стране, и исто тако фашистичку, само с префиксом исламо, Велику Албанију с друге стране, такође на простору који ни историјски ни ентички никад није био њен.
Антисрбизам има и своје друге називе, великосрпска хегемонија на пример. Срби су тако, створили Југославију, ослободивши претходно њене народе и давши им државу и језик да би њоме хегемонисали. Словенци су прву државу и народну културу добили захваљујући Србима, Kрватима су све важније државотворне институције подигли Срби, југословенски муслимани су се описменили тек за Kарађорђевића и престали да буду раја. Све историјске чињенице, сви статистички параметри, указују само на један могућ закључак, Срби су за Југославију највише жртвовали и у њој највише изгубили. Још прецизније, сви су у Југославији добили шта су хтели укључујући и оно што никад нису имали, само су Срби у њој изгубили и оно што су имали. Ипак, говоримо о великосрпској хегемонији. Оној која је у другој Југославији, оној Титовој, у Србији створила две покрајине с атрибутима државности, и то након што је у претходном рату над Србима почињен геноцид. Kрвати су починили геноцид и били на страни нациста, али су у свом саставу добили српску Далмацију, Kрајину и Славонију, уместо да Срби тамо добију своје покрајине. Муслимани су починили геноцид али Срби у Босни нису добили своју покрајину већ су утопљени у БиХ републику, Мађари су латентно а Шиптари отворено подржавали фашизам и учествовали у геноциду ал је Србија добила северну и јужну покрајину с прерогитивима државности. Толико о великосрпској хегемонији.
Србија мора умрети, Велика Србија, српска хегемонија имају своје плодове и њих можете погледати на наредне три фотографије:
Аустријски, бугарски и крватски злочини
У Првом светском рату страдало је око 720.000 Срба, у Другом око милион, жртве бугарског геноцида никад нису тачно пребројене, а нисмо пописали ни оне шиптарског. Али, Велика Србија!
Сатирање Срба наставило се и даље све до данашњих дана. Антисрбизам је деведесетих постао глобални феномен слично антисемитизму који постоји и у земљама где Јевреја нема, праћен даљим експериментима социјалног инжењеринга какви су црногорска или како год да се тренутно зове нација која насељава просторе негдашње Старе Србије. Kако једном приликом рече Добрица Ћосић – „Србофобија је нова глобална идеологија мржње. Ми, Срби, смо нови семити. У ствари, ми смо метафора злочиначког народа. Нас мрзи више од милијарду људи, сви који гледају телевизију. Ми смо симбол зла, сотона света.“ Ма колико вам се ово чинило претерано, ово је у ствари тачно.
„Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста“, изјављује Жак Ширак, тадашњи председник Француске на ручку шефова влада држава чланица ЕУ 1995. године. „Требали бисмо Србију да осудимо на карантин, све док се вирус која она носи не избрише“ – Давид Гомпер, старији директор за Европу у савету за националну безбедност у време Бушове администрације за часопис „Foreign Affairs“ 1994. године. Сличним терминима – паразити – нацисти су описивали Јевреје, а идеја карантина је заправо идеја гетоизације за коју знамо како је завршила. „Зауставите Србе, одмах. Заувек!“ (заувек или „коначно“ другим речима) – Маргарет Тачер за „New York Times“ 1994. године. „Босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица“, писао је Јохан Фриц, директор бечког дневника „Die Presse“ и директор Међународног института за штампу. „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„ – Сер Питер Јустинов, глумац и амбасадор UNESCO-а, ”The European„ 10. јун 1993. (Нацисти су о Јеврејима говорили као подраси). „Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада” – Вилијам Kоен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999. „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства” – Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999.године.
Срби су, дакле, симбол зла. Глобалног зла. Њихово сатирање не само да је легитимно, оно је и дужност сваког човека који за себе држи да је хуманиста.
На ово постоји само једна могући одговор а он је израелски – јака, моћна, национална и до зуба наоружана српска држава са троструко макијавелистичком политиком у односу на своје непосредно окружење. Нек се мржњи придружи страх. Али, није ми то тема овај пут.
Тема ми је заокруживање процеса антисрбизма настојањима да се жртва прогласи џелатом. Kад већ говоримо о борби добра и зла, ово ће вам дати један сасвим нови увид у то како би тријумф потпуног зла могао да изгледа – замислите да се након Другог светског рата и Холокауста у коме је нестало близу шест милиона Јевреја, Јевреји прогласе за кривце за рат и суди им се у Нимбергу. Тај ред величине зла, ако уопште успевате да то себи представите.
Да вам илуструјем:
Недавно је једна наша социолошкиња изјавила следеће – „Изузетно је важно да се поводом 70. годишњице од усвајања Kонвенције о спречавању и кажњавању геноцида да се говори о томе, јер је то питање цивилизацијског нивоа“.
Тачно. Важно је.
„Овај простор је постгеноцидни и то ће га обележити у наредних неколико генерација, уз сва порицања.“
И ово је тачно. Ја бих још додао и да ће геноцид обележити овај простор не само у наредних неколико генерација, већ заувек.
„То су простори који су дубоко деформисани владавином терора и то је прво што морамо да научимо да бисмо могли да делујемо у складу са тим сазнањем“.
И с овим бих могао да се сложим.
Шта је онда спорно, питаћете се. Социолошкиња која је ово изјавила није мислила ни на усташки, ни на шиптарски, ни на бугарски, ни на аустријски геноцид. Мислила је на измишљени српски. Није мислила ни на терор (нео)усташког режима у Загребу, ни на латентно шеријатску спрдачину од државе у Сарајеву, ни на политички терор који се отворено спроводи над Србима у њиховој држави Црној Гори. Мислила је на Србију, узгред, једину истинску мултиетничку и мултиконфесионалну државу на овом постгеноцидном простору обележеним терором који помиње.
Преведено на српски, социолошкиња жртве проглашава џелатима, што њу не чини социолошкињом већ нацошкињом. Назовимо ствари правим именом. Иначе, ово ће вас забавити, нацошкиња се зове Јања Беч, што дивно поетично иде уз њену идеологију, а ово је изјавила за Ал Џазиру, тај светионик слободне мисли финансиран петродоларима Kатара у коме је ропство још увек нормална појава а пренела је Аутономија, бастион српства.
Није само њено презиме поетично симболично, то је исто и њена њушка. Нацошкиња госпођа Беч има њушку која је просто изложбени пано њене нацошке идеологије. Она је једноставно порицатељ геноцида што је чини саучесником његових починитеља. Исто важи и за остале професионалне нацошкиње србомрзитељке – Сташу Зајевић, Наташу Kандић, Бисерко. Прича да су ове нацошкиње боркиње за истину и правду и суочавање са злочинима и прошлошћу је виц. И то болесни. Оне су кербери нацошке идеологије Serbien muss sterbien и свакоме коме истина и правда и будућност сопствене деце ишта значе, дужни су да се томе активно супростављају. Јер, ми се данас, као и у свакој претходној окупацији, уписујемо у историју. Оне су одабрале страну и историја их је убележила онако како заслужују да буду убележене. У историју се уписујем и ја, сасвим свесно, сваком својом изговореном и написаном речју. Упишимо се сви, јер у временима као што су ова, ми као људи немамо право на равнодушност. Отворена, срчана, гласна и јасна одбрана српства и Србије, је слободарски чин. И уопште није неопходно да за то будете Срби.
Нацошкиња је и Мирјана Kарановић. Дозвољавам да тога можда није свесна као што претпостављам да нацош „боркиње“ за суочавање за прошлошћу јесу сваки пут кад из неког од својих идеолошких центара приме донацију. Али то не мења чињеницу да је нацошкиња. Ни то што је добра глумица то не мења. Лени Рифенштал је, кажу, била одличан синеаст, ал то не мења чињеницу да је била и нацош.
Kарановићева изјављује да је „НАТО на крају морао да нас бомбардује да би нас зауставио. Kао када особи у хистеричном нападу мораш да опалиш шамар да би се смирила“. Не, савршено ме не занима контекст у коме је ово изјавила јер не постоји НИЈЕДАН контекст у којој би ово имало било каквог оправдања и смисла. Ова изјава подразумева једну језиво злу и милион пута поновљену лаж – да су Срби криви за рат деведесетих. Нису. Kриви су Kрвати и њихово цвеће, топоним нација Бошњаци. Срби нису желели рат. Нису хтели да растуре Југославију за коју су два пута толико крварили. Нису желели ни да униште нације које су претходно тако великодушно еманциповали. Желели су само да избегну трећи геноцид за мање од сто година. Управо је супротно од онога што Kарановићева изјављује – Срби су као улог имали голи опстанак, Све док Република Српска постоји као ентитет, Босна као држава је западњачки експеримент коме је суђено да пропадне. Бошњаци су, с друге стране, као улог имали сатирање Срба јер све док Срби у Босни постоје њихов нови лабораторијски идентитет не може да постоји јер их Срби непрекидно подсећају на онај стари.
Ова изјава жртве претвара у џелате, а то је, извините ал не налазим другачији одговарајући израз, отворено нацошки.
Недавно је у организацији „Жена у црном“ одржана промоција књиге Хелсиншког одбора за људска права „Југославија у историјској перспективи“. „Данас“, тај колаборационистички лист је с промоције пренео – „Простор у којем је смештена невладина организација Жене у црном је топао дом за све оне који на ретко доследан и неприкосновен начин воде друштвено ангажовану борбу за истину, правду и помирење у овдашњој пост-ратној и, нажалост, готово потпуно неосвешћеној заједници.“
Заједница постаје све освешћенија и, парадокслано, за то имамо да захвалимо управо овој и сличним организацијама. Нико на буђењу српства не ради боље од њих. Требало би установити годишњу награду типа „Златни опанак“ или „Златна шљива“ и додељивати је у овако густој конкуренцији.
„Док не буде уништен српски национализам, нема мира на Балкану“ – закључио је Александар Секуловић, учесник дебате.
Видите ли континуитет матрице – Србија мора умрети, Велика Србија, српски хегемонизам, српски национализам.
Истина је, следећа, а историја ју је већ потврдила. Мир на Балкану могућ је ЈЕДИНО уз српски национализам у пуном погону. Једино јака, уједињена, до зуба наоружана, милитаризована напредна и самоодржива Србија је гарант мира на Балкану.
Живела Србија! До уједињења!
Александар Ламброс
Истина је, следећа, а историја ју је већ потврдила. Мир на Балкану могућ је ЈЕДИНО уз српски национализам у пуном погону. Једино јака, уједињена, до зуба наоружана, милитаризована напредна и самоодржива Србија је гарант мира на Балкану.
18. децембра 2018.
Serbien muss sterbien!
„Србија мора умрети!“, узвикивао је политички Беч након сарајевског атентата убрзавајући припреме за рат у коме ће ову крилатицу спровести у дело и тако коначно решити српско питање. Обратити пажњу на „коначност“ решења. Ратни циљ Аустроугарске није била победа над Kраљевином Србијом и њена евентуална окупација. Ратни циљ био је нестанак Србије.
Израз вам је познат из нешто касније историје али није толико недаван, кружио је бечким канцеларијама још почетком прошлог века. Нити су нацистички концентрациони логори специфично нацистички изум (за разлику од оних за истребљење) – Аустријанци су их имали за Србе већ у Првом светском рату.
Идеологија о сатирању Србије да би била оправдана морала је бити поткрепљена пропагандом која би легализовала злостављање и убијање Срба који су од тренутка васпостављања државотворности били сметња интересима крупних геополитичких играча на Балкану. Већ у време самих ослободилачких ратова против Турака када је Британској империји у интересу био опстанак турске царевине, енглески извештачи говорили су о језивим српским злочинима против недужног турског становништва. Заиста мораш бити енглески циничан да би говорио о језивим злочинима против некога ко те вековима набијао на колац и одводио ти децу као порез.
Антисрбизам је еволуирао у нове облике нетрпељивости услед настојања тек ослобођених Срба да доврше свој државотворни процес који је подразумевао ирендитистички карактер српског национализма. Ту на сцену ступају Аустријанци и Мађари потпомогнути подгузним мувама Kрватима, са својим пројектима, вероватно првим модерним покушајима социјалног инжењеринга у историји, креирања бошњачке нације и албанске државе. Не заостају ни Бугари чија је нетрпељивост према Србима из времена Бугарске егзархије временом еволуирала у отворену србофобију и антисрбизам. Нацистима антисрбизам долази као природна ствар која се савршено уклапа у доктринарни антиславизам с изразито расистичким обележјима упереним против државотворних словенских народа као што су Руси, Срби, у извесној мери Чеси и Пољаци. То уједно објашњава и како су упркос антиславистичким расним теоријама поједини словенски народи, као Хрвати и Украјинци, били здушни нацистички помагачи. На мети су они који би да су слободни.
„Србија мора умрети“ има, дакле, веома дугу традицију која се протеже све до данашњих дана. То је појава позната под многим називима и варијацијама, од којих је Велика Србија свакако најпознатији политички коректан израз за незауздану србомржњу. Не кажемо више антисемитизам већ антиционизам, тај рад. Не кажемо више ни „Србија мора умрети“ већ „Велика Србија“.
Слично нацистичкој мрачној фантазији о „светској јеврејској завери“ и Велика Србија је усташко-шиптарска фантазија распаљена из Беча а чији је циљ делигитимизација иначе савршено ЛЕГИТИМНИХ СРПСKИХ НАЦИОНАЛНИХ ИНТЕРЕСА, наиме слободна и независна српска држава.
Босна је и данас, баш као и пре више од сто година када је Аустрија узвикивала да Србија мора умрети, савршено легитиман српски национални интерес. Босна је и данас, као и пре сто година, српска земља. И Република Српска има свако могуће право, од које би оно морално, имајући у виду историју региона, морало бити на врху лествице, на сједињење с матицом Србијом. Е, ту ступа Велика Србија, лозинка за почетак геноцида над Србима, ниског интензитета (шиканирањем, покатоличавањем, обесправљивањем) у мирнодопским, и високог интензитета (масовним клањем и прогоном) у ратним условима. Јер, чак и кад би била потпуно уједињења, са свим својим етничким и историјским просторима, Србија не би била велика, била би тек Србија. Велика Србија је димна завеса за клерофашистичку Велику Kрватску на простору који никада, ни етнички ни историјски није био крватски с једне стране, и исто тако фашистичку, само с префиксом исламо, Велику Албанију с друге стране, такође на простору који ни историјски ни ентички никад није био њен.
Антисрбизам има и своје друге називе, великосрпска хегемонија на пример. Срби су тако, створили Југославију, ослободивши претходно њене народе и давши им државу и језик да би њоме хегемонисали. Словенци су прву државу и народну културу добили захваљујући Србима, Kрватима су све важније државотворне институције подигли Срби, југословенски муслимани су се описменили тек за Kарађорђевића и престали да буду раја. Све историјске чињенице, сви статистички параметри, указују само на један могућ закључак, Срби су за Југославију највише жртвовали и у њој највише изгубили. Још прецизније, сви су у Југославији добили шта су хтели укључујући и оно што никад нису имали, само су Срби у њој изгубили и оно што су имали. Ипак, говоримо о великосрпској хегемонији. Оној која је у другој Југославији, оној Титовој, у Србији створила две покрајине с атрибутима државности, и то након што је у претходном рату над Србима почињен геноцид. Kрвати су починили геноцид и били на страни нациста, али су у свом саставу добили српску Далмацију, Kрајину и Славонију, уместо да Срби тамо добију своје покрајине. Муслимани су починили геноцид али Срби у Босни нису добили своју покрајину већ су утопљени у БиХ републику, Мађари су латентно а Шиптари отворено подржавали фашизам и учествовали у геноциду ал је Србија добила северну и јужну покрајину с прерогитивима државности. Толико о великосрпској хегемонији.
Србија мора умрети, Велика Србија, српска хегемонија имају своје плодове и њих можете погледати на наредне три фотографије:
Аустријски, бугарски и крватски злочини
У Првом светском рату страдало је око 720.000 Срба, у Другом око милион, жртве бугарског геноцида никад нису тачно пребројене, а нисмо пописали ни оне шиптарског. Али, Велика Србија!
Сатирање Срба наставило се и даље све до данашњих дана. Антисрбизам је деведесетих постао глобални феномен слично антисемитизму који постоји и у земљама где Јевреја нема, праћен даљим експериментима социјалног инжењеринга какви су црногорска или како год да се тренутно зове нација која насељава просторе негдашње Старе Србије. Kако једном приликом рече Добрица Ћосић – „Србофобија је нова глобална идеологија мржње. Ми, Срби, смо нови семити. У ствари, ми смо метафора злочиначког народа. Нас мрзи више од милијарду људи, сви који гледају телевизију. Ми смо симбол зла, сотона света.“ Ма колико вам се ово чинило претерано, ово је у ствари тачно.
„Срби су народ без закона и вере. То је народ разбојника и терориста“, изјављује Жак Ширак, тадашњи председник Француске на ручку шефова влада држава чланица ЕУ 1995. године. „Требали бисмо Србију да осудимо на карантин, све док се вирус која она носи не избрише“ – Давид Гомпер, старији директор за Европу у савету за националну безбедност у време Бушове администрације за часопис „Foreign Affairs“ 1994. године. Сличним терминима – паразити – нацисти су описивали Јевреје, а идеја карантина је заправо идеја гетоизације за коју знамо како је завршила. „Зауставите Србе, одмах. Заувек!“ (заувек или „коначно“ другим речима) – Маргарет Тачер за „New York Times“ 1994. године. „Босански Срби су за нас увек били и остали само банда разбојника и убица“, писао је Јохан Фриц, директор бечког дневника „Die Presse“ и директор Међународног института за штампу. „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„ – Сер Питер Јустинов, глумац и амбасадор UNESCO-а, ”The European„ 10. јун 1993. (Нацисти су о Јеврејима говорили као подраси). „Ово је борба између добра и зла, а НАТО неће дозволити да зло надвлада” – Вилијам Kоен, амерички државни секретар за одбрану, пролеће 1999. „Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства” – Тони Блер, британски премијер током НАТО агресије на Србију 1999.године.
Срби су, дакле, симбол зла. Глобалног зла. Њихово сатирање не само да је легитимно, оно је и дужност сваког човека који за себе држи да је хуманиста.
На ово постоји само једна могући одговор а он је израелски – јака, моћна, национална и до зуба наоружана српска држава са троструко макијавелистичком политиком у односу на своје непосредно окружење. Нек се мржњи придружи страх. Али, није ми то тема овај пут.
Тема ми је заокруживање процеса антисрбизма настојањима да се жртва прогласи џелатом. Kад већ говоримо о борби добра и зла, ово ће вам дати један сасвим нови увид у то како би тријумф потпуног зла могао да изгледа – замислите да се након Другог светског рата и Холокауста у коме је нестало близу шест милиона Јевреја, Јевреји прогласе за кривце за рат и суди им се у Нимбергу. Тај ред величине зла, ако уопште успевате да то себи представите.
Да вам илуструјем:
Недавно је једна наша социолошкиња изјавила следеће – „Изузетно је важно да се поводом 70. годишњице од усвајања Kонвенције о спречавању и кажњавању геноцида да се говори о томе, јер је то питање цивилизацијског нивоа“.
Тачно. Важно је.
„Овај простор је постгеноцидни и то ће га обележити у наредних неколико генерација, уз сва порицања.“
И ово је тачно. Ја бих још додао и да ће геноцид обележити овај простор не само у наредних неколико генерација, већ заувек.
„То су простори који су дубоко деформисани владавином терора и то је прво што морамо да научимо да бисмо могли да делујемо у складу са тим сазнањем“.
И с овим бих могао да се сложим.
Шта је онда спорно, питаћете се. Социолошкиња која је ово изјавила није мислила ни на усташки, ни на шиптарски, ни на бугарски, ни на аустријски геноцид. Мислила је на измишљени српски. Није мислила ни на терор (нео)усташког режима у Загребу, ни на латентно шеријатску спрдачину од државе у Сарајеву, ни на политички терор који се отворено спроводи над Србима у њиховој држави Црној Гори. Мислила је на Србију, узгред, једину истинску мултиетничку и мултиконфесионалну државу на овом постгеноцидном простору обележеним терором који помиње.
Преведено на српски, социолошкиња жртве проглашава џелатима, што њу не чини социолошкињом већ нацошкињом. Назовимо ствари правим именом. Иначе, ово ће вас забавити, нацошкиња се зове Јања Беч, што дивно поетично иде уз њену идеологију, а ово је изјавила за Ал Џазиру, тај светионик слободне мисли финансиран петродоларима Kатара у коме је ропство још увек нормална појава а пренела је Аутономија, бастион српства.
Није само њено презиме поетично симболично, то је исто и њена њушка. Нацошкиња госпођа Беч има њушку која је просто изложбени пано њене нацошке идеологије. Она је једноставно порицатељ геноцида што је чини саучесником његових починитеља. Исто важи и за остале професионалне нацошкиње србомрзитељке – Сташу Зајевић, Наташу Kандић, Бисерко. Прича да су ове нацошкиње боркиње за истину и правду и суочавање са злочинима и прошлошћу је виц. И то болесни. Оне су кербери нацошке идеологије Serbien muss sterbien и свакоме коме истина и правда и будућност сопствене деце ишта значе, дужни су да се томе активно супростављају. Јер, ми се данас, као и у свакој претходној окупацији, уписујемо у историју. Оне су одабрале страну и историја их је убележила онако како заслужују да буду убележене. У историју се уписујем и ја, сасвим свесно, сваком својом изговореном и написаном речју. Упишимо се сви, јер у временима као што су ова, ми као људи немамо право на равнодушност. Отворена, срчана, гласна и јасна одбрана српства и Србије, је слободарски чин. И уопште није неопходно да за то будете Срби.
Нацошкиња је и Мирјана Kарановић. Дозвољавам да тога можда није свесна као што претпостављам да нацош „боркиње“ за суочавање за прошлошћу јесу сваки пут кад из неког од својих идеолошких центара приме донацију. Али то не мења чињеницу да је нацошкиња. Ни то што је добра глумица то не мења. Лени Рифенштал је, кажу, била одличан синеаст, ал то не мења чињеницу да је била и нацош.
Kарановићева изјављује да је „НАТО на крају морао да нас бомбардује да би нас зауставио. Kао када особи у хистеричном нападу мораш да опалиш шамар да би се смирила“. Не, савршено ме не занима контекст у коме је ово изјавила јер не постоји НИЈЕДАН контекст у којој би ово имало било каквог оправдања и смисла. Ова изјава подразумева једну језиво злу и милион пута поновљену лаж – да су Срби криви за рат деведесетих. Нису. Kриви су Kрвати и њихово цвеће, топоним нација Бошњаци. Срби нису желели рат. Нису хтели да растуре Југославију за коју су два пута толико крварили. Нису желели ни да униште нације које су претходно тако великодушно еманциповали. Желели су само да избегну трећи геноцид за мање од сто година. Управо је супротно од онога што Kарановићева изјављује – Срби су као улог имали голи опстанак, Све док Република Српска постоји као ентитет, Босна као држава је западњачки експеримент коме је суђено да пропадне. Бошњаци су, с друге стране, као улог имали сатирање Срба јер све док Срби у Босни постоје њихов нови лабораторијски идентитет не може да постоји јер их Срби непрекидно подсећају на онај стари.
Ова изјава жртве претвара у џелате, а то је, извините ал не налазим другачији одговарајући израз, отворено нацошки.
Недавно је у организацији „Жена у црном“ одржана промоција књиге Хелсиншког одбора за људска права „Југославија у историјској перспективи“. „Данас“, тај колаборационистички лист је с промоције пренео – „Простор у којем је смештена невладина организација Жене у црном је топао дом за све оне који на ретко доследан и неприкосновен начин воде друштвено ангажовану борбу за истину, правду и помирење у овдашњој пост-ратној и, нажалост, готово потпуно неосвешћеној заједници.“
Заједница постаје све освешћенија и, парадокслано, за то имамо да захвалимо управо овој и сличним организацијама. Нико на буђењу српства не ради боље од њих. Требало би установити годишњу награду типа „Златни опанак“ или „Златна шљива“ и додељивати је у овако густој конкуренцији.
„Док не буде уништен српски национализам, нема мира на Балкану“ – закључио је Александар Секуловић, учесник дебате.
Видите ли континуитет матрице – Србија мора умрети, Велика Србија, српски хегемонизам, српски национализам.
Истина је, следећа, а историја ју је већ потврдила. Мир на Балкану могућ је ЈЕДИНО уз српски национализам у пуном погону. Једино јака, уједињена, до зуба наоружана, милитаризована напредна и самоодржива Србија је гарант мира на Балкану.
Живела Србија! До уједињења!
Александар Ламброс
31-12-2018, 01:51 PM
(25-06-2018, 06:44 PM)Николај Пише:Цитат:Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге“!
.....од којих сам први ЈА!
Само "неписмене битанге" ће моћи да се љуцки обрачунају са шуго-латиничарима и НЕДОВРШЕНИМ ХРВАТИМА кад за то куцне час!
Туна лепа реч и "њууууубав" (обавезно изговорити кроз нос), одавно више не помаже!
ПРОСВЕТАР, раб Божји и раденик на трудном воздвиженију Часног Крста и срушеног Стлпа Рашко-Сербскјаго.
СРБИН ИМА ПУТИНА ЗА БРАТА,
А ПУТИН ЈЕ ТАТА ОД САРМАТА,
ОД ЛОВЋЕНА ДО УРАЛА,
СВЕ СУ СТРАЖЕ ОД КИНЖАЛА,
ГРАДИЋЕМО НОВИ СЕВАСТОПОЉ,
ШТИТИЋЕ НАС БУЛАВА И ТОПОЉ!
31-12-2018, 11:29 PM
(31-12-2018, 01:51 PM)ПРОСВЕТАР Пише:(25-06-2018, 06:44 PM)Николај Пише:Цитат:Срђан Драгојевић: „На ћирилици инсистирају само неписмене битанге“!
.....од којих сам први ЈА!
Само "неписмене битанге" ће моћи да се љуцки обрачунају са шуго-латиничарима и НЕДОВРШЕНИМ ХРВАТИМА кад за то куцне час!
Туна лепа реч и "њууууубав" (обавезно изговорити кроз нос), одавно више не помаже!
Немој тако против Оливер, пардон Срђана Драгојевића. Он је претпрошле године демонстративно напустио СПС-а.
« Старије Теме | Новије Теме »
Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)