25-03-2018, 03:16 PM
.
КО ВОЛИ РУСКУ КУЛТУРУ, МОРА МРЗЕТИ РУСКУ ДРЖАВУ
![[Слика: IMG_7261.jpg]](https://s14.postimg.org/mszomon9d/IMG_7261.jpg)
Обожавање Русије и свега руског у Србији је постало толико распрострањено да се човек повремено запита да ли живи у бившој републици СФРЈ или у руској губернији.
Свакодневне оде и панегирици великом вођи Путину, хвалоспеви руској држави и војсци, распредање прича о православном братству Срба и Руса, величање руског православља, радост због повратка ауторитарне Русије на светску политичку сцену – стандардни су део медијског репертоара.
Култ руске државе није ограничен само на савремени тренутак и актуелни Путинов режим, већ се протеже и дубоко у прошлост. О царској Русији се пише све најлепше, руским царевима се подижу споменици у центру Београда, чак се и о Стаљину све чешће могу прочитати речи хвале.
Чворовићи су извадили портрет вољеног Кобе из подрума и кренули да рехабилитују његову политику.
Све што је у Србији евроскептично и еврофобично, све што се противи либералним вредностима Запада, све што пружа отпор демократизацији и правној држави - нашло је своје упориште у Русији.
Много је оних који у Путину виде највећег светског државника, а у Кремљу једину наду да Србија не заврши на том мрском, трулом Западу, где владају некакве страшне индивидуалне слободе од којих се сваком правом Србину леди крв у православним жилама.
• Две гране истог дрвета за вешање
Важан део свеопште русофилије чини и љубав према руској култури. Они који обожавају Русију истовремено су и велики љубитељи руске културе, књижевности поготово, а нарочито руских класика, што делује сасвим природно и логично, бар на први поглед.
Достојевски и Толстој уживају неупитан углед, читаоци се често деле на две групе које обожавају једног или другог писца, уопште – руски уметници су нам некако домаћи, наши, доживљавамо их одавно као своје. То је нарочито видљиво код оних који су привржени руској држави.
Медији се пуне насловима типа "Да су читали Карењину, не би се огрешили о Путина" (мисли се на увођење санкција Русији), "Кад дођу смутна времена, одговоре дају најпаметнији Руси", "Русија је носилац хуманих идеја, градитељ, а не рушилац", или јављају како Војводина разматра могућности сарадње са руском Републиком Коми, како српске библиотеке добијају донације у виду руских књига и све у том стилу.
Српски глумци који граде каријеру у Русији враћају се у домају и хвале руску државу на сав глас, поручујући како су "Срби и Руси две гране једног стабла", или како "од Руса можемо да научимо како се воли своја земља", а Владан Вукосављевић, министар културе (у Влади Србије, а не Русије, да не буде забуне) објашњава и толкује како "Србија и Русија не седе на две столице, као што неки воле то да кажу, већ заједно, чврсто и сложно, седе на великом престолу словенске културе".
Ко о чему, русофили о престолима и сличним владарским мобилијарима, како у политичком, тако и у културном животу. У Србији процеси обожавања руске државе и руске културе теку напоредо, често се преплићући, као да је то најнормалнија ствар на свету.
• Цар 'због мишљења' прогони у Сибир, због стихова убија у казаматима
Међутим, однос руске државе и руске културе није нипошто идиличан, како то себи приказују рускоколонаши у својим сањаријама.
Да погледамо мало како је тај однос изгледао кроз историју. Родоначелник руске модерне књижевности Александар Сергејевич Пушкин протеран је у Кишињево због своје поезије.
Првобитно је био осуђен на прогонство у Сибир, али му је казна ублажена на заузимање његових пријатеља, пре свега историчара и писца Николаја Карамзина.
Када је Пушкин убијен у двобоју, велики руски песник Михаил Љермонтов написао је протестну песму "Песникова смрт" ("Ви, што у руљи похлепној сте покрај цара,/ О, ви, Слободе, Славе, Генија џелати!") због које га је цар протерао на Кавказ.
Родоначелник руске филозофије Петар Чаадајев почео је са објављивањем "Филозофских писама" у часопису "Телескоп", у којима је изложио критици руску стварност свог доба, због чега је проглашен лудим и стрпан у кућни притвор.
Часопис је забрањен, уредник прогнан, а цензор чијој је будности промакла Чаадајевљева критика, добио је отказ. Да, цензура је деловала у Русији као државна институција која је под својим надзором држала објављивање књига и часописа, позоришне представе, сликарске изложбе, музичку уметност, уопште сву ту културу која има обичај да мало скрене с пута који је цар зацртао.
Руски писци и уметници су се довијали како су знали и умели да заобиђу цензорску машинерију, али им то често није полазило за руком.
Руски мислилац Александар Херцен такође је осуђен на прогонство, а касније је морао и да емигрира у Лондон. У мемоарској књизи "Прошлост и размишљања" Херцен је овако описао однос спахија, чиновника и цара према слободи мишљења: "Цар 'због мишљења' прогони у Сибир, због стихова убија у казаматима, а сво троје су спремни да пре опросте крађу и мито, убиство и разбојништво, него дрскост људског достојанства и смелост слободе говора".
У једном од највећих политичких суђења 60-их година XИX века, познатом као Процес тридесет двојице, оптуженима је као главни злочин стављена на терет сарадња са Херценом и његовим колегом Николајем Огарјовим, због чега су многи интелектуалци осуђени на доживотно прогонство у Сибир, протеривање из Русије без права на повратак, полицијски надзор, затворске казне или лишавање грађанских права.
Херцен је у мемоарима прибележио и да је цар Николај И био толико ауторитаран и нетрпељив према свакој слободи мишљења да није подносио чак ни словенофиле, иако су му били идејно блиски.
Јер, шта ту ко има самостално да мисли, онако сам од себе, на своју руку, поред живог цара и његовог полицијско-војног апарата. Слободна мисао је опасна, чак и кад се цар с њом слаже.
• Цензура, хапшење, прогон, робија, полицијски надзор
Николај Чернишевски провео је што у затвору што у прогонству, више од двадесет година живота. У тамници је написао и своје дело "Шта да се ради" с којим се касније спорио Достојевски у "Записима из подземља".
Наравно, спорио се након што се вратио са робије, пошто је Достојевски започео списатељску каријеру тако што је осуђен на осам година тешког рада у Сибиру, јер се одао мало преслободним размишљањима у интелектуалном кругу Петрашевског.
Што се може сматрати премијом, јер је првобитна пресуда гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији — осуђује се на смрт стрељањем“. Толстој је још и најбоље прошао – њега су само екскомуницирали из православне цркве. Тако му и треба кад је проповедао супротстављање злу ненасиљем!
Кад смо већ код руских класика, треба поменути да је и Тургењев мало протеран, додуше само у завичај, али су му већ након две године великодушно дозволили да борави у Москви и Петрограду.
Ипак, није све тако црно, није царска Русија баш тако страшна земља, а то се види и по томе што је Тургењев био један од оптужених у Процесу тридесет двојице, али је добио ослобађајућу пресуду, након које се преселио у Немачку, у Баден-Баден.
Једино се књижевни критичар Висарион Бјелински извукао – умро је од туберкулозе баш уочи планираног хапшења, чиме је показао невиђени безобразлук, нелојалност и непоштовање према полицијским органима, институцији монархије и самом цару. Цензура, хапшење, прогон, робија, полицијски надзор – то су била омиљена средства руске државе за подршку великанима руске културе у царској Русији.
Срећом, монархији је дошао крај, Октобарска револуција је срушила нехумани царски режим и почела изградњу бољег друштва, без тих одвратних, империјалних закона и обичаја.
• Помор акмеиста
У комунистичком Совјетском Савезу писци и уметници су потпуно другачије третирани него у мрачном добу империјалне Русије.
За почетак, песника акмеисту Николаја Гумиљова Чека је стрељала још 1921. године, тек да најави епоху стаљинизма и да покаже колико се нова власт разликује од старе.
Песникову удовицу, песникињу Ану Ахматову, држава је прогањала и држала под присмотром читавог живота, забрањујући јој успут да објављује стихове, а Лав Гумиљов, син песничког пара, провео је око 18 година свог живота у логору.
Још један песник из круга акмеиста, Осип Мандељштам, страдао је као жртва стаљинистичког терора. Забрањено му је да објављује, прогањан је, хапшен, злостављан, протеран, на крају осуђен за антиреволуционарну делатност (у преводу: због песме о Стаљину) и послат у Гулаг где је умро крајем 1938, да му се ни гроб не зна.
Његова удовица Надежда Мандељштам проживела је наредних неколико деценија под паском режима, скривајући брижљиво Осипове рукописе од полиције, што на папиру што у памћењу, да би најзад дочекала да његове песме, проза и есеји буду објављени.
О ужасу кроз који су Осип и она прошли, Надежда је написала две мемоарске књиге – "Страх и нада" и "Сећања и размишљања" за које Јосиф Бродски каже: "Та два тома Надежде Мандељштам заиста се могу изједначи¬ти са Судњим даном за њено доба и његову књижевност, који је уто¬лико страшнији што је управо тај век прогласио изградњу раја на земљи".
• Архипелаг Гулаг
Царски прогон је био страшан, али чак и такав у писцима Стаљинове епохе би могао да пробуди само носталгију за старим, добрим временима. Стаљинистички терор био је нека врста рата објављеног како култури, тако и добром делу житеља Совјетског Савеза.
Милиони су прошли кроз ледени сибирски пакао, а многи су у гулазима оставили своје животе. Као жртве Стаљинових чистки настрадали су бројни писци и уметници. Данил Хармс је више пута хапшен, на крају је умро у затвору; његов пријатељ и такође припадник кружока обериута Николај Заболоцки био је у Гулагу од 1938. до 1945, срећом преживео; њихов колега Александар Введенски хапшен, протериван, поново хапшен, умро током евакуације Харкова, не зна му се гроб.
Теолог и филозоф Павле Флоренски ухапшен је 1937. године, осуђен на смрт и стрељан у шуми близу Петербурга, ни њему се гроб не зна.
Борис Пиљњак је ухапшен 1938. године, осуђен на смрт и стрељан истог дана, 21. априла, кад му је изречена пресуда. Две године касније, ухапшен је и стрељан Исак Бабељ. Замјатин је хапшен пре него што је отишао у емиграцију, Пастернак је малтретиран и хапшен три пута, прогањани су практично сви који нису били верни војници партије. А ни потоњи често нису успевали да избегну терор.
Михаил Булгаков једно време није могао да објављује своја дела, а позоришта му нису играла комаде, касније се ситуација поправила, није био више у Стаљиновој немилости, али је ипак његово главно дело "Мајстор и Маргарита" објављено тек 1966, 26 година након пишчеве смрти. Многи писци и интелектуалци који су преживели Стаљинове логоре оставили су писана сведочанства о ужасу кроз који су прошли, попут Александра Солжењицина у "Архипелагу Гулаг", Варлама Шаламова у "Причама са Колиме" или Карла Штајнера у "7000 дана у Сибиру".
• Није човек ко у наше време живи и дише
Најбоље су прошли они који су емигрирали почетком двадесетих година, док се још могло, попут Лава Шестова, Николаја Берђајева, Андреја Белог, Марине Цветајеве и многих, многих других. Цветајева се, додуше, вратила у домовину, њеног мужа Сергеја Ефрона су ухапсили и стрељали, а ћерку Аријадну осудили на осам година робије у логору.
Цветајева је остала сама са сином Муром, без посла, без могућности да објављује, а није јој било дозвољено чак ни да живи у Москви у којој је рођена и којој је посветила онолике чудесне песме, већ је морала да борави у Јелабуги, у Татарстану.
Тамо је извршила самоубиство вешањем 31. августа 1941. године. Иза велике руске песникиње остало је писмо у ком је стајало: "Молим да ме примите на рад као судоперу у отвореној мензи Књижевног фонда". Ни то јој нису дали, зликовци. "Није човек ко у наше време живи и дише".
После Стаљинове смрти, репресија је посустала, али не и престала. Писци и остали неподобници били су и даље под присмотром, повремено су их проглашавали душевно болеснима и затварали у луднице, а пало би и покоје прогонство. Тако је против Јосифа Бродског 1963. вођен процес у којем је оптужен за друштвени паразитизам и осуђен на прогонство и присилни рад.
Бродски се бранио, између осталог, и аргументом да није нерадник, већ песник и преводилац, али му суд то није уважио. Нобелов комитет је био нешто другачијег мишљења, па је Бродском доделио Нобелову награду за књижевност 1987. године, али шта знају тамо на трулом Западу шта је књижевност. Након одслужене казне и повратка у Лењинград нису престале муке Бродског, па је 1972. био принуђен да напусти земљу, практично је протеран, на "фин" начин.
Прво се обрео у Аустрији, посетио Вистана Хју Одна, потом су заједно отишли у Енглеску, а на крају се Бродски домогао САД-а и тамо провео остатак живота, мирно пишући поезију и есеје, и предајући књижевност студентима, без опасности да ће завршити у затвору, логору или лудници.
Али совјетски режим никада није дозволио родитељима Бродског да напусте СССР и виде свог сина. Остарили су и умрли, а држава је стално смишљала изговоре зашто их не треба пустити да изађу из земље и још једном се сретну са својим јединцем, пре смрти.
• Или Толстој, Цветајева, Ахматова, Мандељштам, Бродски – или Путин
Неки ће рећи да је све ово давна прошлост, а да је Русија данас другачија држава. Јесте, али у тој држави и даље постоји цензура, законом је забрањена употреба псовки и ружних речи (успут буди речено, истим таквим законом дичила се и Павелићева НДХ), забрањена је тзв. хомосексуална пропаганда, као и вређање верских осећања. Новинаре убијају, Путинове фаланге из организације "Наши" јавно спаљују Сорокинове књиге (по угледу на своје нацистичке претходнике), хапсе се уметници попут Пјотра Павленског или чланова групе Војна, забрањује се приказивање филмова (најсвежији пример је "Стаљинова смрт", безазлена комедија која Џугашвилија и владајуће убице из најближег му окружења чак приказује као људска бића, донекле симпатична, али џаба, то у Путиновој Русији није дозвољено), чланице бенда "Пуссy Риот" завршише у радном логору због свирања и певања у цркви, и све у том стилу, рекло би се прилично царско-стаљинистичком.
Руски редитељ Кирил Серебреников налази се у кућном притвору од 23. августа прошле године. Оптужбе против њега су бесмислене, сви знају да је затворен зато што оштро критикује политику Кремља. Забрањено му је да излази из стана, забрањено му је да ради и да користи интернет. А нису му дозвољене ни посете.
Редитељ Алексеј Герман Млађи недавно је замолио Путина да се смилује, јер би могло да се деси да Серебреников више никада не види родитеље. Путин, баш као ни Брежњев пре њега, није имао милости. Пре неки дан, умрла је мајка Кирила Серебреникова која је боловала од Алцхајмера. Звучи некако баш познато, као у време Јосифа Бродског. Лепо је видети да и савремена Русија држи до својих освештаних традиција, није ни Путин тиква без корена.
Побројани примери не представљају, наравно, потпун списак писаца и интелектуалаца који су у руској држави били прогоњени, овде сам навео само оне који су ми прво пали на памет.
Свеобухватна историја репресије руске државе над руском културом обухвата силне томове и томове литературе. Али, оно што се из неколико горњих примера може видети јасно као на длану јесте да је најљући непријатељ руске културе вазда била руска држава, у свим својим оваплоћењима.
Русија је земља која је убијала, сатирала, цензурисала, прогонила, уништавала, хапсила, пребијала, загорчавала живот, онемогућавала рад, затирала све оно највредније и најбоље што је у њој настало.
Зато би српски рускоколонаши морали да се одлуче, јер се не може истовремено волети и руска култура и руска држава, чињенице недвосмислено показују да једно искључује друго. Или Толстој, Цветајева, Ахматова, Мандељштам, Бродски – или Путин! Ко воли руску културу, тај једноставно мора мрзети руску државу. А важи и обрнуто.
Томислав Марковић
КО ВОЛИ РУСКУ КУЛТУРУ, МОРА МРЗЕТИ РУСКУ ДРЖАВУ
Обожавање Русије и свега руског у Србији је постало толико распрострањено да се човек повремено запита да ли живи у бившој републици СФРЈ или у руској губернији.
Свакодневне оде и панегирици великом вођи Путину, хвалоспеви руској држави и војсци, распредање прича о православном братству Срба и Руса, величање руског православља, радост због повратка ауторитарне Русије на светску политичку сцену – стандардни су део медијског репертоара.
Култ руске државе није ограничен само на савремени тренутак и актуелни Путинов режим, већ се протеже и дубоко у прошлост. О царској Русији се пише све најлепше, руским царевима се подижу споменици у центру Београда, чак се и о Стаљину све чешће могу прочитати речи хвале.
Чворовићи су извадили портрет вољеног Кобе из подрума и кренули да рехабилитују његову политику.
Све што је у Србији евроскептично и еврофобично, све што се противи либералним вредностима Запада, све што пружа отпор демократизацији и правној држави - нашло је своје упориште у Русији.
Много је оних који у Путину виде највећег светског државника, а у Кремљу једину наду да Србија не заврши на том мрском, трулом Западу, где владају некакве страшне индивидуалне слободе од којих се сваком правом Србину леди крв у православним жилама.
• Две гране истог дрвета за вешање
Важан део свеопште русофилије чини и љубав према руској култури. Они који обожавају Русију истовремено су и велики љубитељи руске културе, књижевности поготово, а нарочито руских класика, што делује сасвим природно и логично, бар на први поглед.
Достојевски и Толстој уживају неупитан углед, читаоци се често деле на две групе које обожавају једног или другог писца, уопште – руски уметници су нам некако домаћи, наши, доживљавамо их одавно као своје. То је нарочито видљиво код оних који су привржени руској држави.
Медији се пуне насловима типа "Да су читали Карењину, не би се огрешили о Путина" (мисли се на увођење санкција Русији), "Кад дођу смутна времена, одговоре дају најпаметнији Руси", "Русија је носилац хуманих идеја, градитељ, а не рушилац", или јављају како Војводина разматра могућности сарадње са руском Републиком Коми, како српске библиотеке добијају донације у виду руских књига и све у том стилу.
Српски глумци који граде каријеру у Русији враћају се у домају и хвале руску државу на сав глас, поручујући како су "Срби и Руси две гране једног стабла", или како "од Руса можемо да научимо како се воли своја земља", а Владан Вукосављевић, министар културе (у Влади Србије, а не Русије, да не буде забуне) објашњава и толкује како "Србија и Русија не седе на две столице, као што неки воле то да кажу, већ заједно, чврсто и сложно, седе на великом престолу словенске културе".
Ко о чему, русофили о престолима и сличним владарским мобилијарима, како у политичком, тако и у културном животу. У Србији процеси обожавања руске државе и руске културе теку напоредо, често се преплићући, као да је то најнормалнија ствар на свету.
• Цар 'због мишљења' прогони у Сибир, због стихова убија у казаматима
Међутим, однос руске државе и руске културе није нипошто идиличан, како то себи приказују рускоколонаши у својим сањаријама.
Да погледамо мало како је тај однос изгледао кроз историју. Родоначелник руске модерне књижевности Александар Сергејевич Пушкин протеран је у Кишињево због своје поезије.
Првобитно је био осуђен на прогонство у Сибир, али му је казна ублажена на заузимање његових пријатеља, пре свега историчара и писца Николаја Карамзина.
Када је Пушкин убијен у двобоју, велики руски песник Михаил Љермонтов написао је протестну песму "Песникова смрт" ("Ви, што у руљи похлепној сте покрај цара,/ О, ви, Слободе, Славе, Генија џелати!") због које га је цар протерао на Кавказ.
Родоначелник руске филозофије Петар Чаадајев почео је са објављивањем "Филозофских писама" у часопису "Телескоп", у којима је изложио критици руску стварност свог доба, због чега је проглашен лудим и стрпан у кућни притвор.
Часопис је забрањен, уредник прогнан, а цензор чијој је будности промакла Чаадајевљева критика, добио је отказ. Да, цензура је деловала у Русији као државна институција која је под својим надзором држала објављивање књига и часописа, позоришне представе, сликарске изложбе, музичку уметност, уопште сву ту културу која има обичај да мало скрене с пута који је цар зацртао.
Руски писци и уметници су се довијали како су знали и умели да заобиђу цензорску машинерију, али им то често није полазило за руком.
Руски мислилац Александар Херцен такође је осуђен на прогонство, а касније је морао и да емигрира у Лондон. У мемоарској књизи "Прошлост и размишљања" Херцен је овако описао однос спахија, чиновника и цара према слободи мишљења: "Цар 'због мишљења' прогони у Сибир, због стихова убија у казаматима, а сво троје су спремни да пре опросте крађу и мито, убиство и разбојништво, него дрскост људског достојанства и смелост слободе говора".
У једном од највећих политичких суђења 60-их година XИX века, познатом као Процес тридесет двојице, оптуженима је као главни злочин стављена на терет сарадња са Херценом и његовим колегом Николајем Огарјовим, због чега су многи интелектуалци осуђени на доживотно прогонство у Сибир, протеривање из Русије без права на повратак, полицијски надзор, затворске казне или лишавање грађанских права.
Херцен је у мемоарима прибележио и да је цар Николај И био толико ауторитаран и нетрпељив према свакој слободи мишљења да није подносио чак ни словенофиле, иако су му били идејно блиски.
Јер, шта ту ко има самостално да мисли, онако сам од себе, на своју руку, поред живог цара и његовог полицијско-војног апарата. Слободна мисао је опасна, чак и кад се цар с њом слаже.
• Цензура, хапшење, прогон, робија, полицијски надзор
Николај Чернишевски провео је што у затвору што у прогонству, више од двадесет година живота. У тамници је написао и своје дело "Шта да се ради" с којим се касније спорио Достојевски у "Записима из подземља".
Наравно, спорио се након што се вратио са робије, пошто је Достојевски започео списатељску каријеру тако што је осуђен на осам година тешког рада у Сибиру, јер се одао мало преслободним размишљањима у интелектуалном кругу Петрашевског.
Што се може сматрати премијом, јер је првобитна пресуда гласила: „Инжењерски поручник Ф. М. Достојевски, стар 28 година, због учешћа у злочиначким плановима и покушаја ширења брошура и прокламација штампаних у тајној штампарији — осуђује се на смрт стрељањем“. Толстој је још и најбоље прошао – њега су само екскомуницирали из православне цркве. Тако му и треба кад је проповедао супротстављање злу ненасиљем!
Кад смо већ код руских класика, треба поменути да је и Тургењев мало протеран, додуше само у завичај, али су му већ након две године великодушно дозволили да борави у Москви и Петрограду.
Ипак, није све тако црно, није царска Русија баш тако страшна земља, а то се види и по томе што је Тургењев био један од оптужених у Процесу тридесет двојице, али је добио ослобађајућу пресуду, након које се преселио у Немачку, у Баден-Баден.
Једино се књижевни критичар Висарион Бјелински извукао – умро је од туберкулозе баш уочи планираног хапшења, чиме је показао невиђени безобразлук, нелојалност и непоштовање према полицијским органима, институцији монархије и самом цару. Цензура, хапшење, прогон, робија, полицијски надзор – то су била омиљена средства руске државе за подршку великанима руске културе у царској Русији.
Срећом, монархији је дошао крај, Октобарска револуција је срушила нехумани царски режим и почела изградњу бољег друштва, без тих одвратних, империјалних закона и обичаја.
• Помор акмеиста
У комунистичком Совјетском Савезу писци и уметници су потпуно другачије третирани него у мрачном добу империјалне Русије.
За почетак, песника акмеисту Николаја Гумиљова Чека је стрељала још 1921. године, тек да најави епоху стаљинизма и да покаже колико се нова власт разликује од старе.
Песникову удовицу, песникињу Ану Ахматову, држава је прогањала и држала под присмотром читавог живота, забрањујући јој успут да објављује стихове, а Лав Гумиљов, син песничког пара, провео је око 18 година свог живота у логору.
Још један песник из круга акмеиста, Осип Мандељштам, страдао је као жртва стаљинистичког терора. Забрањено му је да објављује, прогањан је, хапшен, злостављан, протеран, на крају осуђен за антиреволуционарну делатност (у преводу: због песме о Стаљину) и послат у Гулаг где је умро крајем 1938, да му се ни гроб не зна.
Његова удовица Надежда Мандељштам проживела је наредних неколико деценија под паском режима, скривајући брижљиво Осипове рукописе од полиције, што на папиру што у памћењу, да би најзад дочекала да његове песме, проза и есеји буду објављени.
О ужасу кроз који су Осип и она прошли, Надежда је написала две мемоарске књиге – "Страх и нада" и "Сећања и размишљања" за које Јосиф Бродски каже: "Та два тома Надежде Мандељштам заиста се могу изједначи¬ти са Судњим даном за њено доба и његову књижевност, који је уто¬лико страшнији што је управо тај век прогласио изградњу раја на земљи".
• Архипелаг Гулаг
Царски прогон је био страшан, али чак и такав у писцима Стаљинове епохе би могао да пробуди само носталгију за старим, добрим временима. Стаљинистички терор био је нека врста рата објављеног како култури, тако и добром делу житеља Совјетског Савеза.
Милиони су прошли кроз ледени сибирски пакао, а многи су у гулазима оставили своје животе. Као жртве Стаљинових чистки настрадали су бројни писци и уметници. Данил Хармс је више пута хапшен, на крају је умро у затвору; његов пријатељ и такође припадник кружока обериута Николај Заболоцки био је у Гулагу од 1938. до 1945, срећом преживео; њихов колега Александар Введенски хапшен, протериван, поново хапшен, умро током евакуације Харкова, не зна му се гроб.
Теолог и филозоф Павле Флоренски ухапшен је 1937. године, осуђен на смрт и стрељан у шуми близу Петербурга, ни њему се гроб не зна.
Борис Пиљњак је ухапшен 1938. године, осуђен на смрт и стрељан истог дана, 21. априла, кад му је изречена пресуда. Две године касније, ухапшен је и стрељан Исак Бабељ. Замјатин је хапшен пре него што је отишао у емиграцију, Пастернак је малтретиран и хапшен три пута, прогањани су практично сви који нису били верни војници партије. А ни потоњи често нису успевали да избегну терор.
Михаил Булгаков једно време није могао да објављује своја дела, а позоришта му нису играла комаде, касније се ситуација поправила, није био више у Стаљиновој немилости, али је ипак његово главно дело "Мајстор и Маргарита" објављено тек 1966, 26 година након пишчеве смрти. Многи писци и интелектуалци који су преживели Стаљинове логоре оставили су писана сведочанства о ужасу кроз који су прошли, попут Александра Солжењицина у "Архипелагу Гулаг", Варлама Шаламова у "Причама са Колиме" или Карла Штајнера у "7000 дана у Сибиру".
• Није човек ко у наше време живи и дише
Најбоље су прошли они који су емигрирали почетком двадесетих година, док се још могло, попут Лава Шестова, Николаја Берђајева, Андреја Белог, Марине Цветајеве и многих, многих других. Цветајева се, додуше, вратила у домовину, њеног мужа Сергеја Ефрона су ухапсили и стрељали, а ћерку Аријадну осудили на осам година робије у логору.
Цветајева је остала сама са сином Муром, без посла, без могућности да објављује, а није јој било дозвољено чак ни да живи у Москви у којој је рођена и којој је посветила онолике чудесне песме, већ је морала да борави у Јелабуги, у Татарстану.
Тамо је извршила самоубиство вешањем 31. августа 1941. године. Иза велике руске песникиње остало је писмо у ком је стајало: "Молим да ме примите на рад као судоперу у отвореној мензи Књижевног фонда". Ни то јој нису дали, зликовци. "Није човек ко у наше време живи и дише".
После Стаљинове смрти, репресија је посустала, али не и престала. Писци и остали неподобници били су и даље под присмотром, повремено су их проглашавали душевно болеснима и затварали у луднице, а пало би и покоје прогонство. Тако је против Јосифа Бродског 1963. вођен процес у којем је оптужен за друштвени паразитизам и осуђен на прогонство и присилни рад.
Бродски се бранио, између осталог, и аргументом да није нерадник, већ песник и преводилац, али му суд то није уважио. Нобелов комитет је био нешто другачијег мишљења, па је Бродском доделио Нобелову награду за књижевност 1987. године, али шта знају тамо на трулом Западу шта је књижевност. Након одслужене казне и повратка у Лењинград нису престале муке Бродског, па је 1972. био принуђен да напусти земљу, практично је протеран, на "фин" начин.
Прво се обрео у Аустрији, посетио Вистана Хју Одна, потом су заједно отишли у Енглеску, а на крају се Бродски домогао САД-а и тамо провео остатак живота, мирно пишући поезију и есеје, и предајући књижевност студентима, без опасности да ће завршити у затвору, логору или лудници.
Али совјетски режим никада није дозволио родитељима Бродског да напусте СССР и виде свог сина. Остарили су и умрли, а држава је стално смишљала изговоре зашто их не треба пустити да изађу из земље и још једном се сретну са својим јединцем, пре смрти.
• Или Толстој, Цветајева, Ахматова, Мандељштам, Бродски – или Путин
Неки ће рећи да је све ово давна прошлост, а да је Русија данас другачија држава. Јесте, али у тој држави и даље постоји цензура, законом је забрањена употреба псовки и ружних речи (успут буди речено, истим таквим законом дичила се и Павелићева НДХ), забрањена је тзв. хомосексуална пропаганда, као и вређање верских осећања. Новинаре убијају, Путинове фаланге из организације "Наши" јавно спаљују Сорокинове књиге (по угледу на своје нацистичке претходнике), хапсе се уметници попут Пјотра Павленског или чланова групе Војна, забрањује се приказивање филмова (најсвежији пример је "Стаљинова смрт", безазлена комедија која Џугашвилија и владајуће убице из најближег му окружења чак приказује као људска бића, донекле симпатична, али џаба, то у Путиновој Русији није дозвољено), чланице бенда "Пуссy Риот" завршише у радном логору због свирања и певања у цркви, и све у том стилу, рекло би се прилично царско-стаљинистичком.
Руски редитељ Кирил Серебреников налази се у кућном притвору од 23. августа прошле године. Оптужбе против њега су бесмислене, сви знају да је затворен зато што оштро критикује политику Кремља. Забрањено му је да излази из стана, забрањено му је да ради и да користи интернет. А нису му дозвољене ни посете.
Редитељ Алексеј Герман Млађи недавно је замолио Путина да се смилује, јер би могло да се деси да Серебреников више никада не види родитеље. Путин, баш као ни Брежњев пре њега, није имао милости. Пре неки дан, умрла је мајка Кирила Серебреникова која је боловала од Алцхајмера. Звучи некако баш познато, као у време Јосифа Бродског. Лепо је видети да и савремена Русија држи до својих освештаних традиција, није ни Путин тиква без корена.
Побројани примери не представљају, наравно, потпун списак писаца и интелектуалаца који су у руској држави били прогоњени, овде сам навео само оне који су ми прво пали на памет.
Свеобухватна историја репресије руске државе над руском културом обухвата силне томове и томове литературе. Али, оно што се из неколико горњих примера може видети јасно као на длану јесте да је најљући непријатељ руске културе вазда била руска држава, у свим својим оваплоћењима.
Русија је земља која је убијала, сатирала, цензурисала, прогонила, уништавала, хапсила, пребијала, загорчавала живот, онемогућавала рад, затирала све оно највредније и најбоље што је у њој настало.
Зато би српски рускоколонаши морали да се одлуче, јер се не може истовремено волети и руска култура и руска држава, чињенице недвосмислено показују да једно искључује друго. Или Толстој, Цветајева, Ахматова, Мандељштам, Бродски – или Путин! Ко воли руску културу, тај једноставно мора мрзети руску државу. А важи и обрнуто.
Томислав Марковић
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
![[Слика: IMG_7304.jpg]](https://s18.postimg.org/7piainz6x/IMG_7304.jpg)
![[Слика: 1517198472_0.jpg]](http://fakti.org/sites/default/files/1517198472_0.jpg)
