06-06-2018, 05:24 PM
8
Величанствена је и бескрајна смотра српских родољуба кроз историју. Напоредо, међутим, тече колона посрамљених "родољубаца" — лажних националиста. На овај тип у српском политичком животу указао је још Стерија, док га је у својој свевременској песми "Наши дани" овековечио Дис певајући о "мрачним душама" што "назваше се патриоти". (Као посебна подврста овог феномена јавља се редовна историјска кобна смена која обично карактерише сваки крај рата: они са војничког зачеља или из позадине прелазе у прве редове послератног друштвеног живота.) Тек, наши дани у последњој деценији XX века са посебном брижљивошћу неговали су овај политички тип. Тако се поприлично намножила ова колона лажних родољуба, до те мере да је почела да заклања поглед на славну родољубиву историју српског чојства и јунаштва. Стога да бисмо отворили погледе ка истинском српском национализму морамо испред очију растерати магле лажног и компромитујућег национализма, истовремено указујући на његове специфичне корене у прошлом (комунистичком) полувеку.
ЗАМАСКИРАНИ КОМУНИЗАМ
Без обзира да ли се комунисти налазе у борби за освајање или очување власти, они се користе најразличитијим маскама, неуморно прикривајући своје право лице и циљеве.
Корени комунистичког премаскирања у националне ношње налазе се у времену грађанског рата 1941—45, када партизани под плаштом борбе за ослобођење подижу комунистичку револуцију за освајање власти. Њихова претварања почела су још пре рата када су, по налогу Коминтерне, прво глумили антифашисте, да би потом све од пакта Рибентроп — Молотов (август 1939) до Хитлеровог напада на Совјетију 22. јуна 1941. били пацифисти и пријатељи Немачке, савезника "братског СССР-а". Тек са угроженошћу Совјетије југословенски комунисти подижу устанак, напуштајући градове где су сарађивали са окупатором. (Као што са угроженошћу Енглеске, и са подстицајем енглеске обавештајне службе, пучисти преузимају власт 27. марта 1941.) Устанак, заправо, представља маску за револуцију, што наравно треба прикрити: "Ми смо у почетку избјегавали да говоримо о социјалистичкој револуцији. То тада није било нужно подвлачити, да не бисмо непријатељима давали могућност да необавјештене и политички недовољно упућене људе застрашују својим тумачењима идеја социјализма и комунизма" (Јосип Броз Тито, НИН, 11.5.1975). У ту тактичку сврху све је дозвољено: маскирања у четничке преобуке, лажно ширење вести у народу (нпр. о строго "патриотском карактеру покрета"), дозирано допуштање традиционалних националних обичаја (Брозова маска тако чак 1946. године још увек не дира веронауку у школи и обележава Савиндан у Београду).
Али, убрзо након освајања власти на совјетским тенковима комунисти скидају маске и показују сву мржњу према политичким противницима: Цркви, Српству, монархистима, антикомунистима, угледним грађанима (свештеницима, учитељима, трговцима, сеоским домаћинима) и иза себе остављају масовне гробнице и препуне робијашнице у свим српским варошима.
Неколико година страховладе у околностима потпуне комунистичке диктатуре биле су покушај да се уведе крај српске историје, државности, црквености, националне просвете и културе и разбију целине српских националних територија, Српске Православне Цркве, српског језика (помоћу измишљања нових "језика", "цркава", "нација", "република"...). Међутим, српска нација је, упркос свему, опстала, а комунистички режим постепено слабио, тако да је нагло расла потреба за новим пресвлачењима и подметањима у циљу опстанка на власти.
Тако у комунистичком маскирном самозаштитном систему Крцун и Ранковић постају браниоци српских националних интереса, 1968. антирежимска побуна, Добрица Ћосић дисидент, Слободан Милошевић национални вођа, компартијски функционери опозициони прваци, националисти, четници, равногорци, а стамболићевци и остали унучићи комунизма грађани, демократе, опозиција, па "нова власт".
Тако се као побуњеници, дисиденти, опозиција, алтернатива, председнички противкандидати, "оци нације", непрестано потурају "бивши" комунистички кадрови.
Без обзира, дакле, да ли се комунисти представљају као антифашисти, пацифисти, ослободиоци, домољуби, родољуби, националисти, патриоте, демократе, грађани, они остају комунисти (безбожници, србофоби) са једним јединим циљем голе борбе за очување власти.
Али највеће комунистичко позориште маски основано је у њиховој Служби безбедности, високо развијеној технологији за производњу маскираних заштитника система.
УДБАШКА ИСТОРИЈА СРБА
Политичка историја Срба у последњих неколико деценија представља, заправо, јавни одраз тајне историје комунистичке Службе државне безбедности — по злу познате као УДБА. Удба је већ деценијама једини режисер свих политичких игара међу Србима. Посебно последњих десет година српску политичку сцену карактеришу играчи подељени из удбашког шпила карата.
Ова тајнополицијска употреба убачених људи води порекло из затворске селекције сломљених притвореника који су за своје ослобођење из комунистичког пакла пристајали да раде за Службу. Тако су откуцаване илегалне четничке групе после '44, као и сви видови отпора комунистичкој тиранији; тако су од бивших антикомуниста изаслати доушници и убице у емиграцију; тако су регрутовани криминалци из београдског подземља за услуге политичких убистава у земљи и емиграцији. Робија је, дакле, била велики удбашки регрутни центар, где су сломљени робијаши постајали штићеници и послушници Службе. И уопште сви нивои комунистичке организације друштва (школство, радне организације, државни органи) били су предмет опште мобилизације шпијуна, доушника, цинкароша и достављача у служби Удбе односно Партије, по познатом критеријуму универзалног комунистичког конкурса за најмањег Србина тј. најрадоснијег отпадника од своје вере и нације. Овом удбашком колу режимске безбедности, из страха, каријеристичких побуда и полтронства, придружили су се и многи Чворовићи из свих слојева друштва.
Своје антисрпско деловање Удба је поставила управо на двострукости значења грчког префикса АНТИ, који не значи само лако уочљиво и провидно, директно ПРОТИВ, СУПРОТНО, већ и тајно, намештено, подметнуто УМЕСТО. Удбашки методи разарања сваке могућности појаве режимске опозиције били су, дакле, поред директног елиминисања политичких противника (убиствима, затварањима, компромитовањима, спречавањима, претњама), и много суптилније природе: УБАЦИВАЊЕ УМЕСТО онога очекиваног, правог, жељеног, супротног, противног комунизму, а све ради потпуне контроле свих опозиционих комбинација и руковођења политичком игром у дозвољеним границама безбедности комунистичке власти.
Тако је само из Удбе могла потећи лажна представа о постојању Српске Удбе, и о комунистичким крвницима као браниоцима српских националних интереса. Посебан изум представља удбашко прављење лажних дисидената, лажних опозиција, лажног вишестраначког система у коме се јасно знају правила игре и границе дозвољене опозиције. Ова удбашка стратегија до те мере је усавршена да су они тачно предвиђали идеолошке секторе који могу постати интересантни и унапред у њих постављали своје агенте. Тако њихови људи добијају задатак да отварају табу теме (да би биле контролисано отваране), причају политичке вицеве (да се не причају без контроле), воде студентске протесте (да их не би водио неко ко није под контролом), оснивају политичке странке (да би својим људима премрежили читаву политичку сцену и искључили могућност неконтролисане опозиције). Из истог удбашког центра организују се политичка убиства виђенијих Срба по емиграцији, расколи у СПЦ, а у наше време и политичка десница државне безбедности. Удбашку слику света индиректно подржавају и сви они застрашени и аутоцензурисани интелектуалци (професори, академици, новинари, књижевници...), док је директно подупиру доушници на свим нивоима.
Два посебна пројекта из удбашке стратегије очувања власти по сваку цену обележила су 90-е: потези на националну карту и употреба криминалаца. Увек када се у тих десет година јављала потреба за спасавањем власти, комунисти би одиграли на националну карту потурајући одбрану своје владавине на место нужне одбране Отачаства. Удбашки производ је, најпре, и сам газиместански лажни пророк, док су све ратове које он није водио водили удбашки супервизори и криминалци-ратници. До открића успешне употребе криминалаца Удба је дошла још 70-их и 80-их када из редова београдског подземља регрутује атентаторе на српске емигранте, заузврат им дајући "слободу рада". Ова удбашка тактика кулминирала је 90-их када криминалци воде ратове за Службу заузврат добијајући слободу безграничног богаћења и уличне осионости, као и статус угледних грађана. На тај начин Удба омогућава да злочини криминалаца у њеној служби буду проглашени за српске злочине. Потом се Србима намећу осећање кривице пред другима и фрустрације за изгубљене ратове и неостварене националне интересе. За све то време блокира се свака истрага о комунистичким злочинима од 1941. године и откривање комунистичких биографија већине личности јавног политичког живота. Врхунац неуништивости ове удбашке стратегије представља петооктобарска намештена револуција у којој бива жртвован спољашњи експонент и његова дворска клика зарад опстанка полувековне комунистичке елите, помоћу операције довођења на власт поражене комунистичке фракције са Осме седнице и њихове идеолошке грађанске дечице. Овим изнова тријумфује стара комунистичка тактика премаскирања у циљу властодржачког опстанка.
Српске политичке промене у протеклих петнаест година могу се, дакле, разумети једино као смене комунистичких фракција на власти. Када се томе придода строго селектирани београдски друштвени слој њихове псеудоелите, углавном одабран од деце комунизма и намењен кадрирању у породичном кругу, онда је удбашка историја Срба потпуно заокружена. Следе ЈЕДИНО ЛОГИЧНИ СРПСКИ ЗАКЉУЧЦИ:
1. Комунисти нису и не могу бити Срби, односно Срби су могли постати комунисти и престати бити Срби (класичан пример превере).
2. Не постоје српски већ антисрпски комунисти, као што не постоји српска већ антисрпска Удба (у оба значења грчког префикса АНТИ: и против и уместо).
3. Не постоје бивши комунисти (јер не родише род достојан покајања), већ нова власт старих комуниста, пресвучених у нове партијске ношње.
4. Удбашка политичка сцена и удбашка демократија нису владавина (српског) народа, већ владавина Удбе — удбократија.
5. Удбашки злочини у последњим ратовима и злочини удбашко-криминалних паравојски нису српски злочини, већ наставак комунистичких злочина још од 1941. године.
6. Члановима КПЈ, удбашима и удбашким послушницима мора бити забрањена свака политичка активност, барем у наредних 10 година (уколико нису или не постану предмет кривичног гоњења, што им јасно опредељује место где ће провести извесни остатак живота).
7. Пад комунизма није донео и пад комуниста са власти; стога антикомунизам остаје неодступни чинилац сваког данашњег истински српског политичког активизма.
Ризница Српска
Величанствена је и бескрајна смотра српских родољуба кроз историју. Напоредо, међутим, тече колона посрамљених "родољубаца" — лажних националиста. На овај тип у српском политичком животу указао је још Стерија, док га је у својој свевременској песми "Наши дани" овековечио Дис певајући о "мрачним душама" што "назваше се патриоти". (Као посебна подврста овог феномена јавља се редовна историјска кобна смена која обично карактерише сваки крај рата: они са војничког зачеља или из позадине прелазе у прве редове послератног друштвеног живота.) Тек, наши дани у последњој деценији XX века са посебном брижљивошћу неговали су овај политички тип. Тако се поприлично намножила ова колона лажних родољуба, до те мере да је почела да заклања поглед на славну родољубиву историју српског чојства и јунаштва. Стога да бисмо отворили погледе ка истинском српском национализму морамо испред очију растерати магле лажног и компромитујућег национализма, истовремено указујући на његове специфичне корене у прошлом (комунистичком) полувеку.
ЗАМАСКИРАНИ КОМУНИЗАМ
Без обзира да ли се комунисти налазе у борби за освајање или очување власти, они се користе најразличитијим маскама, неуморно прикривајући своје право лице и циљеве.
Корени комунистичког премаскирања у националне ношње налазе се у времену грађанског рата 1941—45, када партизани под плаштом борбе за ослобођење подижу комунистичку револуцију за освајање власти. Њихова претварања почела су још пре рата када су, по налогу Коминтерне, прво глумили антифашисте, да би потом све од пакта Рибентроп — Молотов (август 1939) до Хитлеровог напада на Совјетију 22. јуна 1941. били пацифисти и пријатељи Немачке, савезника "братског СССР-а". Тек са угроженошћу Совјетије југословенски комунисти подижу устанак, напуштајући градове где су сарађивали са окупатором. (Као што са угроженошћу Енглеске, и са подстицајем енглеске обавештајне службе, пучисти преузимају власт 27. марта 1941.) Устанак, заправо, представља маску за револуцију, што наравно треба прикрити: "Ми смо у почетку избјегавали да говоримо о социјалистичкој револуцији. То тада није било нужно подвлачити, да не бисмо непријатељима давали могућност да необавјештене и политички недовољно упућене људе застрашују својим тумачењима идеја социјализма и комунизма" (Јосип Броз Тито, НИН, 11.5.1975). У ту тактичку сврху све је дозвољено: маскирања у четничке преобуке, лажно ширење вести у народу (нпр. о строго "патриотском карактеру покрета"), дозирано допуштање традиционалних националних обичаја (Брозова маска тако чак 1946. године још увек не дира веронауку у школи и обележава Савиндан у Београду).
Али, убрзо након освајања власти на совјетским тенковима комунисти скидају маске и показују сву мржњу према политичким противницима: Цркви, Српству, монархистима, антикомунистима, угледним грађанима (свештеницима, учитељима, трговцима, сеоским домаћинима) и иза себе остављају масовне гробнице и препуне робијашнице у свим српским варошима.
Неколико година страховладе у околностима потпуне комунистичке диктатуре биле су покушај да се уведе крај српске историје, државности, црквености, националне просвете и културе и разбију целине српских националних територија, Српске Православне Цркве, српског језика (помоћу измишљања нових "језика", "цркава", "нација", "република"...). Међутим, српска нација је, упркос свему, опстала, а комунистички режим постепено слабио, тако да је нагло расла потреба за новим пресвлачењима и подметањима у циљу опстанка на власти.
Тако у комунистичком маскирном самозаштитном систему Крцун и Ранковић постају браниоци српских националних интереса, 1968. антирежимска побуна, Добрица Ћосић дисидент, Слободан Милошевић национални вођа, компартијски функционери опозициони прваци, националисти, четници, равногорци, а стамболићевци и остали унучићи комунизма грађани, демократе, опозиција, па "нова власт".
Тако се као побуњеници, дисиденти, опозиција, алтернатива, председнички противкандидати, "оци нације", непрестано потурају "бивши" комунистички кадрови.
Без обзира, дакле, да ли се комунисти представљају као антифашисти, пацифисти, ослободиоци, домољуби, родољуби, националисти, патриоте, демократе, грађани, они остају комунисти (безбожници, србофоби) са једним јединим циљем голе борбе за очување власти.
Али највеће комунистичко позориште маски основано је у њиховој Служби безбедности, високо развијеној технологији за производњу маскираних заштитника система.
УДБАШКА ИСТОРИЈА СРБА
Политичка историја Срба у последњих неколико деценија представља, заправо, јавни одраз тајне историје комунистичке Службе државне безбедности — по злу познате као УДБА. Удба је већ деценијама једини режисер свих политичких игара међу Србима. Посебно последњих десет година српску политичку сцену карактеришу играчи подељени из удбашког шпила карата.
Ова тајнополицијска употреба убачених људи води порекло из затворске селекције сломљених притвореника који су за своје ослобођење из комунистичког пакла пристајали да раде за Службу. Тако су откуцаване илегалне четничке групе после '44, као и сви видови отпора комунистичкој тиранији; тако су од бивших антикомуниста изаслати доушници и убице у емиграцију; тако су регрутовани криминалци из београдског подземља за услуге политичких убистава у земљи и емиграцији. Робија је, дакле, била велики удбашки регрутни центар, где су сломљени робијаши постајали штићеници и послушници Службе. И уопште сви нивои комунистичке организације друштва (школство, радне организације, државни органи) били су предмет опште мобилизације шпијуна, доушника, цинкароша и достављача у служби Удбе односно Партије, по познатом критеријуму универзалног комунистичког конкурса за најмањег Србина тј. најрадоснијег отпадника од своје вере и нације. Овом удбашком колу режимске безбедности, из страха, каријеристичких побуда и полтронства, придружили су се и многи Чворовићи из свих слојева друштва.
Своје антисрпско деловање Удба је поставила управо на двострукости значења грчког префикса АНТИ, који не значи само лако уочљиво и провидно, директно ПРОТИВ, СУПРОТНО, већ и тајно, намештено, подметнуто УМЕСТО. Удбашки методи разарања сваке могућности појаве режимске опозиције били су, дакле, поред директног елиминисања политичких противника (убиствима, затварањима, компромитовањима, спречавањима, претњама), и много суптилније природе: УБАЦИВАЊЕ УМЕСТО онога очекиваног, правог, жељеног, супротног, противног комунизму, а све ради потпуне контроле свих опозиционих комбинација и руковођења политичком игром у дозвољеним границама безбедности комунистичке власти.
Тако је само из Удбе могла потећи лажна представа о постојању Српске Удбе, и о комунистичким крвницима као браниоцима српских националних интереса. Посебан изум представља удбашко прављење лажних дисидената, лажних опозиција, лажног вишестраначког система у коме се јасно знају правила игре и границе дозвољене опозиције. Ова удбашка стратегија до те мере је усавршена да су они тачно предвиђали идеолошке секторе који могу постати интересантни и унапред у њих постављали своје агенте. Тако њихови људи добијају задатак да отварају табу теме (да би биле контролисано отваране), причају политичке вицеве (да се не причају без контроле), воде студентске протесте (да их не би водио неко ко није под контролом), оснивају политичке странке (да би својим људима премрежили читаву политичку сцену и искључили могућност неконтролисане опозиције). Из истог удбашког центра организују се политичка убиства виђенијих Срба по емиграцији, расколи у СПЦ, а у наше време и политичка десница државне безбедности. Удбашку слику света индиректно подржавају и сви они застрашени и аутоцензурисани интелектуалци (професори, академици, новинари, књижевници...), док је директно подупиру доушници на свим нивоима.
Два посебна пројекта из удбашке стратегије очувања власти по сваку цену обележила су 90-е: потези на националну карту и употреба криминалаца. Увек када се у тих десет година јављала потреба за спасавањем власти, комунисти би одиграли на националну карту потурајући одбрану своје владавине на место нужне одбране Отачаства. Удбашки производ је, најпре, и сам газиместански лажни пророк, док су све ратове које он није водио водили удбашки супервизори и криминалци-ратници. До открића успешне употребе криминалаца Удба је дошла још 70-их и 80-их када из редова београдског подземља регрутује атентаторе на српске емигранте, заузврат им дајући "слободу рада". Ова удбашка тактика кулминирала је 90-их када криминалци воде ратове за Службу заузврат добијајући слободу безграничног богаћења и уличне осионости, као и статус угледних грађана. На тај начин Удба омогућава да злочини криминалаца у њеној служби буду проглашени за српске злочине. Потом се Србима намећу осећање кривице пред другима и фрустрације за изгубљене ратове и неостварене националне интересе. За све то време блокира се свака истрага о комунистичким злочинима од 1941. године и откривање комунистичких биографија већине личности јавног политичког живота. Врхунац неуништивости ове удбашке стратегије представља петооктобарска намештена револуција у којој бива жртвован спољашњи експонент и његова дворска клика зарад опстанка полувековне комунистичке елите, помоћу операције довођења на власт поражене комунистичке фракције са Осме седнице и њихове идеолошке грађанске дечице. Овим изнова тријумфује стара комунистичка тактика премаскирања у циљу властодржачког опстанка.
Српске политичке промене у протеклих петнаест година могу се, дакле, разумети једино као смене комунистичких фракција на власти. Када се томе придода строго селектирани београдски друштвени слој њихове псеудоелите, углавном одабран од деце комунизма и намењен кадрирању у породичном кругу, онда је удбашка историја Срба потпуно заокружена. Следе ЈЕДИНО ЛОГИЧНИ СРПСКИ ЗАКЉУЧЦИ:
1. Комунисти нису и не могу бити Срби, односно Срби су могли постати комунисти и престати бити Срби (класичан пример превере).
2. Не постоје српски већ антисрпски комунисти, као што не постоји српска већ антисрпска Удба (у оба значења грчког префикса АНТИ: и против и уместо).
3. Не постоје бивши комунисти (јер не родише род достојан покајања), већ нова власт старих комуниста, пресвучених у нове партијске ношње.
4. Удбашка политичка сцена и удбашка демократија нису владавина (српског) народа, већ владавина Удбе — удбократија.
5. Удбашки злочини у последњим ратовима и злочини удбашко-криминалних паравојски нису српски злочини, већ наставак комунистичких злочина још од 1941. године.
6. Члановима КПЈ, удбашима и удбашким послушницима мора бити забрањена свака политичка активност, барем у наредних 10 година (уколико нису или не постану предмет кривичног гоњења, што им јасно опредељује место где ће провести извесни остатак живота).
7. Пад комунизма није донео и пад комуниста са власти; стога антикомунизам остаје неодступни чинилац сваког данашњег истински српског политичког активизма.
Ризница Српска
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
