(16-02-2020, 12:20 AM)Mekenzi Пише: (15-02-2020, 06:52 PM)Александар Динчић Пише: Да ли заиста верујеш у ово што пишеш?

Динчићу, па ни он сам не верује у то што пише...
Н Е Т А Ч Н О !!!!
Вјерују, во Јединаго Бога Отца, Вседержитеља, Творца Небу и Земљи, видимим же всјем и невидимим.
И во Јединаго Господа Иисуса Христа, Сина Божија, Јединороднога, иже от Отца рожденаго прежде всјех вјек:
Свјета от Свјета, Бога Истинита от Бога Истинита, рождена, не сотворена,
Јединосушчна Отцу, Имже всја биша.
Нас ради человјек, и нашего ради спасенија сшедшаго с Небес, и воплотившагосја от Духа Свјатаго, и Марији Дјеви и вочеловјечшасја.
Распјатаго же за ни при Понтијстјем Пилатје, и страдавша и погребена.
И воскрешаго в третиј ден, по писанијем.
И возшедшаго на Небеса, и сједјашча одеснују Отца.
И паки грјадушчаго со славоју судити живим и мертвим, Јегоже Царствију не будет конца.
И в Духа Свјатаго, Господа Животворјашчаго, Иже от Отца исходјашчаго, Иже со Отцем и Сином споклањајема и славима, глаголавшаго пророки.
Во једину свјатују соборнују и апостолскују Церков.
Исповједују једино Крешчаније, во остављеније грјехов.
Чају Воскресенија мертвих.
И жизни будушчаго Вјека.
Амин.
https://www.youtube.com/watch?v=pfoBQIZ0...NgLXgCoAEC
.
Зла ме гоне, а Господ ме куша:
Да ли мука моју Веру мења?
С мукама се бори моја Душа
И пролази кроз сва искушења.
Ја не могу од свог верног претка
Да се кидам као лист са гране
И да на дан Великога Петка
Не целивам Исусове ране.
Вера моја бесмртност осваја:
У њој су ми и отац и наја,
И сви преци до претка онога,
Што се први прекрсти с три прста,
И Крштењем све потомство сврста
Око свога распетога Бога.
.
Само добри познаваоци србске књижевности у емиграцији чули су за Милана М. Петровића који од 1938.
године, кад је у Београду штампао збирку “Зубља родољубља” у Oтаџбини није објавио готово ништа а за Отаџбину је изгорео.
Види се то из његових песама писаних у логору и у изгнанству. Отаџбина је за њега била велика и свестрана – састављена и од историје и од географије, али много више од љубави и осећања пулса земље и музике језика.
Отаџбина песнику јесте сопствена Вера и култура, каогод родна кућа, Мајка и Породица.
Милан М. Петровић родио се 1-ог јануара 1902-е године у Влакчи подно Рудника код Крагујевца. Други светски рат однео га је у немачко заробљеништво, али је песник и у логорским жицама певао и славио свој језик и своје национално име, сећао се Божића и сјаја Србске Вере и Традиције, замишљао небо над земљом у којој се слави Свети Сава, крсти са Три Прста и пева о Боју на Косову.
Тамо, крај самог логора, у Оснабрику, 1946-е године, објављује песничку књигу “ Из ропства у изгнанство” – издавач “Родољуб”, предговор Миодрага Стајића.
“Одбивши да се врати у комунизмом поробљену Отаџбину, Петровић је изабрао избеглиштво. Емигрирао је у Сједињене Америчке Државе и настанио се у Чикагу, Илиној, где је радио као обичан фабрички радник...”
Тако је записано уз репринт издања збирке “ Из ропства у изгнанство”.У тим песмама се види како је песник био осетљив и рањив ратних година 1941-1945. У односу на оне ране стихове, из “ Зубље родољубља”, Петровић уз рат и у логору сазрева. Искуство и сазнање, горчина и ужаси-мењају интонацију славе и победе из Зубље - у смеру елегије и носталгије у туђини.
После Другог светског рата, око своје педесете године живота, Петровић објављује “ Песме изгнаника “ штампане чак у Мелбурну, у Аустралији, 1956 године – издање библиотеке “ Србска мисао”.Непосредно пред песникову смрт, изашла је и четврта збирка Петровићевих песама под насловом “ Скамењене сузе”, у Трсту, 1962 године. Једна од последњих, из 1961. године, има наслов “ Моја вера”.
Умро је 13.04 1963-е године, на Велику Суботу, и сахрањен у Либертвилу поред Светог Владике Николаја и Јована Дучића који су касније пренешени у Отаџбину. Земни остаци србског песника Милана још су у туђини док родно село песниково Влакча слави једног другог Петровића.
Ја у срцу носим Храм,
Што га време не рони!
У мом храму Христос сам
Пева псалме и звони!
Ја му слушам пој и звон -
Приђи, мајко, и ти чуј!
Лепше мени пева Он
Него сеја и славуј!...
Откад твоје млеко пих,
Многе дивне Цркве знам!
Али, мајко, од њих свих
Најлепши је живи Храм!
1953.
И за крај, пре неку годину ође у изгнанству, један тада још крепки а данас у Господу уснули саборац вечито живог Србског Чиче, изговорио је напамет ову песму Милана Петровића:
Кад туђа рука склопи моје очи,
И стави земљу по грудима голим,
Остаће моја Душа да сведочи,
И после смрти колико те волим.
Поверуј њојзи, као што у себи,
Верујеш болу Исусових рана,
Јер она само певала је теби,
С љубављу врелом до последњег дана!
Од ње ћеш чути, о Србијо драга,
Како се теби пева с туђег прага,
Са туђег прага, и из туђег гнезда.
И знаћеш како, док ме не погребу,
Вечери сваке по целоме небу
Пишем ти име словима од звезда!
(Милан М. Петровић, 1957)