КАКО СУ АНТИВАКСЕРИ И ТЕОРЕТИЧАРИ ЗАВЕРЕ ПОСТАЛИ ПОПУЛАРНИ
Србија се данас налази међу првих шест земаља у свету по порасту броја оних који не верују у вакцине.
"У Србији није постојао организовани антивакцинални покрет све до 2015. године, када је ММР вакцина лажно повезана с појавом аутизма, што је резултирало епидемијом морбила – болести која је имунизацијом практично била искорењена. Србија се данас налази међу првих шест земаља у свету по порасту броја оних који не верују у вакцине. Разлози све веће популарности антивакциналних ставова су вишеструки – почевши од недовољне научне и медијске писмености опште популације, па све до ’трауме издаје’, која настаје када особе или институције на које се ослањамо наруше наше поверење. Ово је резултат распада СФРЈ, ратова, економске кризе, сиромаштва, неизвесности, губитка радничких и социјалних права, урушавања здравственог и образовног система. Други узрок је јачање идеологије индивидуализма и промоције културе самопомоћи, те разних теорија завере, који су редовни пратиоци неолибералног капитализма”, истиче др Ивана Башић, виши научни сарадник Етнографског института САНУ у разговору за „Политику”.
Наша саговорница подсећа да неповерење према вакцинама није савремени феномен. Први антиваксерски покрет настао је крајем 19. века у Лестеру, када се на десетине хиљада људи супротставило обавезној вакцинацији против великих богиња иако су оне биле најчешћи узрок смрти у Европи. Разлози које су антиваксери наводили били су хигијенски, верски и политички – они су тврдили да је употреба крављег материјала нечиста и нехришћанска јер долази од нижих бића, као и да више класе покушавају да искористе раднике, да задиру у њихове приватне животе. Лестерска антивакцинашка лига је основана 1869. године, a неки чланови овог покрета били су и лекари.
„Антивакцинални покрет повезан је с разним теоријама завере, које имају дуг историјат. Сматра се да је прву теорију завере која би се могла повезати са пандемијом забележио Тит Ливије у делу ’Историја Рима од оснивања града’. Он преноси да су државни прваци умирали од исте болести и да је једна робиња пријавила Квинту Фабију Максиму како су римске матроне кривци за ове смрти. Фабије је о томе обавестио конзуле и Сенат, и сви су поверовали сведоку. Пратећи робињу, затекли су жене које кувају отров и тајне напитке. Две ухапшене жене Корнелија и Сергија биле су патрицијског рода и тврдиле су да су ови напици лековити. Робиња их је позвала да их попију како би доказале да је њено сведочење лажно. Прича даље каже да су матроне пристале и тако су ’и саме постале жртве свог злочинства’. Њихове следбенице одале су остале заверенице, па је више од 170 жена изведено на суд, те је то било прво суђење у Риму због тровања. Међутим, радило се највероватније о епидемији куге, а прича коју је Тит Ливије пренео настала је знатно касније од описаног догађаја”, истиче др Ивана Башић.
Она додаје да се популарност теорија завере може објаснити на различите начине, али пре свега страхом и примитивним психолошким механизмима одбране. Наиме, психолози као узроке теорија завере наводе потребу за контролом: оне стварају илузију да неко има моћ над стварима на које се не може утицати, попут климатских промена или појаве нових вируса. Говори се и о могућој вези склоности ка веровању у теорије завере и параноје, шизотипије, нижег oбразовања, веће склоности ка емотивном мишљењу, ниског самопоштовања, генералног неповерења у ауторитете и систем, а ове теорије се повезују и с подржавањем екстремних политичких теорија.
„Теорије завере омогућавају брзо и лако решење ситуације неизвесности – када истовремено има контрадикторне информације, особа жели да што пре разреши когнитивну дисонанцу. Будући да у Србији постоји низак ниво научне писмености и да су научна објашњења неким групацијама недовољно јасна и презахтевна, они ће лакше прихватити теорије завере, зато што им је прихватљиви језик помоћу којег оне комуницирају, који се заснива на имагинацији и активира наше емоције. Теорије завере углавном користе познате и пријемчиве наративе, онакве какве смо сретали у стриповима, научнофантастичној литератури, авантуристичким филмовима или у петпарачким романима. Углавном имају исти сажетак – неки анонимни центар моћи или владар из сенке кује заверу против човечанства. Њему служе ’зли научници’, а сврха те завере јесте депопулација и потпуна контрола над становништвом. Они крију истину од човечанства, а теоретичари завере су спасиоци, побуњеничка мањина која поседује тајно знање, праву истину, коју постепено, често се користећи шифрама, откривају само ’изабранима’. Овај наратив лако побеђује научне ставове јер се обраћа нашим емоцијама, а емотивно размишљање је наглашено када смо уплашени. Притом ствара илузију надмоћи јер нас убеђује да смо у поседу неке строго чуване тајне, док ’непробуђена’ маса живи у лажи. Теорије завере стварају илузију свеобухватног смисла, а будући да почивају на машти, не постоји контрадикторност коју оне не могу да уклопе. Тако истовремено могу да тврде како вирус не постоји и како је вирус вештачки створен у лабораторији”, објашњава др Ивана Башић.
Један од фактора који могу да утичу на склоност ка теоријама завере јесте и култура нарцизма, напомиње наша саговорница и истиче да ове теорије ласкају нарцисоидним цртама нашег карактера и нашој инфантилности. Убеђују нас да смо јединствени и да разумемо и знамо нешто што други не разумеју (чувено „паметном доста”), док нас истовремено ослобађају одговорности за сопствени живот. Будући да измештају узроке свих проблема „негде тамо”, у неки имагинарни центар моћи, чији нам актери или нису познати или им не можемо ништа, теорије завере истовремено замагљују реалне проблеме с којима се друштво и појединац суочавају – економске кризе, еколошке проблеме, незапосленост, социјална питања и читав низ личних проблема. Док се присталица теорије завере дословно бори с ветрењачама, сопствени живот му све више измиче. Буни се против Била Гејтса, али се не буни због поскупљења струје, лошег животног стандарда, социјалних неправди, губитка радничких права или загађења. Управо у овоме можемо тражити разлоге толеранције политичких елита, не само у Србији, према разноврсним теоретичарима завере – од антивакцинаша до равноземљаша. Како су овакви наративи пријемчиви и заводљиви, не чуди што их и медији и друштвене мреже радо пласирају. Њих посебно промовишу сензационалистички медији, који се не држе новинарске етике. Притом је све мање људи способно да разликује параноидни стил размишљања од критичког мишљења и утемељене скепсе, оцењује др Башић.
На примедбу да се у скици за профил просечног пацијента налази особа која радије иде код апотекара него код лекара, чешће купује помоћна, а не главна лековита средства и за помоћ се пре обраћа лајфкоучу који „лечи” позитивним мислима, него психологу или психијатру, она констатује да се све већа популарност алтернативне медицине може објаснити јачањем културе самопомоћи крајем 20. и почетком 21. века.
„Култура самопомоћи обухвата скуп веровања која се шире преко разних семинара, радионица, саветовања, предавања, селф-хелп литературе, интернета и медијских садржаја. Развила се у склопу растућег индивидуализма, има привидно оптимистичан однос према неограниченим потенцијалима индивидуе и проповеда да појединац може да се ослони једино на себе, док му се тај ’ослонац’ продаје по прилично високој цени. Различите технике, од квазипсихоаналитичких до магијских или религијских, наводно омогућавају самоспознају и самоизлечење, захваљујући преласку на више стање свести, које ће довести до друштва ослобођеног репресије и живота у складу с природом. Култура самопомоћи развила се под утицајем ’њу ејџ’ покрета и тзв. нове духовности, који рециклирају и банализују читав низ идеја, од античке културе сопства, гностичке мисли, филозофије индивидуализма, мита о добром дивљаку, романтичарске књижевности наглашене емотивности и повратка природи, те источњачких религија. Она је у складу са идеологијом неолибералног капитализма који инсистира на појединцу као основном елементу друштва, на идеологији слободног избора и неограничене личне слободе и који препознајемо у концепту ’свако од нас одговоран је за своју судбину, а неуспех је знак неспособности’. Култура самопомоћи је западни конструкт, глобални феномен и веома уносан бизнис. Иако не постоји чврста организациона структура, њене присталице чине организовану мрежу од око шест милиона интернет сајтова. Зачетак ’њу ејџ’ покрета може се пратити од окултних учења теозофије 19. века, чији је главни представник била Мадам Блавацка. На теозофију се надовезује покрет ’Нова мисао’, који је настао 1838. у Бостону и поучавао да свако има потенцијал да лечи друге и себе снагом свог ума. Продор алтернативне медицине заправо није почео средином 20. века, хипи покретом, који је веома брзо изгубио оштрицу побуне и постао део уносне популарне културе, већ средином 19. века и није реч о продору кинеске и индијске традиционалне медицине у западну културу, већ о аутономним западним алтернативним медицинама”, наводи она.
За оне с „јефтинијим улазницама” постоји, каже др Башић, национална верзија културе самопомоћи, заснована на белом луку, сланини, шљивовици и наративима о „изабраном српском народу”.
„Етика се заснива на томе да појединац треба да игнорише сва рационална ограничења, те да нико не може судити другима, што је став који води до моралне анархије и замагљености разлика између добра и зла. Нема научне истине, сва мишљења су равноправна, а истина има колико има појединаца. Поред тога, они су противници науке јер сматрају да њен развој подстиче уништавање природе и доводи до несклада у космичкој равнотежи. Заправо се ова ’космичка равнотежа’ своди на јачање неолибералне економске политике, недостатак развијених социјалних политика и политика јавног здравља, као и на морални релативизам, који промовише личну слободу као потпуни недостатак инхибиција и као слободу без одговорности за друге”, закључује др Ивана Башић.
Политика
Нећемо никада престати нашу борбу нити повити главу пред нашим непријатељима Немцима, који користе извесне заблуделе синове српског народа као што су недићевци и љотићевци.
Д М
