[Шумадинац]

.

НИКОДЕМО ПЛЕТЕ АВИ ВЕНАЦ ПРОРОЧКИ






У више наврата је о. Зоран Ђуровић, познатији као Ава Римски, писао јавно о тлапњама Архимандрита др Никодима Богосављевића, али сам писао и неколицини Епископа упозоривши их на штетни рад овог солунског доктора. Тамо и написах да ће отићи у секту, а то се сада и оствари, јер је јуче, Јул 10, 2018, публиковао на свом блогу[1] Објава прекида помињања и општења. Општење је прекинуо са Његовим Преосвештенством Господином Милутином, Епископом ваљевским.

Да колеги није било добро, видело се одавно, а ствари су се отеле контроли кад је успео је да произведе 3 књиге у 2017: 1) Ипак се не окреће, лудачка теза да је земља равна плоча и да све око ње кружи; 2) Против учења еп. Игњатија (Мидића), нешто слично што уради и Артемије; 3) Прилог измирењу раскола еп. Артемија.

Доброобавештени тврде да му је Митрополит Амфилохије обећао да ће га прогурати за Владику, па је овај напустио своју закониту супругу и замонашио се. По свој прилици, његов spiritus movens треба тражити у вирусу који се зове митризам. У сврху богаћења свог курикулума, докторира у Солуну, али како митра није стизала, омрну му дух на Митрополита, па написа урадке и против њега, од којих је најпознатији: О канонизацији Петра Другог Петровића Његоша, али никад није пропуштао прилику да га спомене и за друге ствари.

Уместо да га рашчини, Амфилохије се повео оном: Бриго моја пређи на другога, па му даје отпуст за Милутина ваљевског. Тамо је удомио и већ прослављеног черногорског проповедника, монаха Арсенија. Чисто сујмам да ће икога више тамо моћи послати. Милутин поставља Никодема у црквени суд и за духовника епархије. Такође он одобрава свештеницима шта могу да публикују. Сасвим је јасно да Владика Милутин није обдарен разликовањем духова, па је ову штеточину поставио на битна места. Јер, Никодемо није полудео јуче. Болест има своју историју. Који нормалан човек може говорити данас да је земља равна плоча и да се звезде развозе по небу у неком малом црвеном аутомобилу? И још напише књигу о томе! И одатле сумашедшији равноземљаши црпу ауторитет за бесмислене тезе како Библија, Оци и Црква тврде да је земља равна! Тако ми један другар изађе и рече да то Црква тврди јер је читао Никодимову књигу. Ја сам покушао да му објасним да је то приватно Никодемово издање, а не црквено, јер нема од Цркве Nihil obstat quominus imprimatur. Но, објаснити нешто равноземљашу је немогућа мисија, поготово кад види овог шарлатана који се стално потписује са Архимандрит др. Незналице је титулама лако завести.

Милутин, у ствари, није ни могао помоћи Никодему, јер је и сам познат по неким бриљантним излетима: „Поред многих јереси, нећемо заборавити римску јерес – римског папу, који је највећу јерес прогласио на овоме свету, када је рекао, да је он намесник Сина Божијег, vicarius filii dei. Како то, папо римски, како ти, смртан човек, можеш бити наследник, намесник Сина Божијег? – Није истина, ма колико то било тешко да разумеју и да схвате. Он је родио Мартина Лутера, а Мартин Лутер на хиљаде секти које харају светом, које често пута крв људску пију, децу убијају да би крв пили, разне секте ужасне, које су плод, рекао сам чији“.[2]

Одавде је следећи корак направио Никодемо, тврдећи како папе пију крв деци коју жртвују Сатани. Пише: „И за крај најважније: „Жртвени култ ‘Девети круг’, стар је најмање две стотине година. Суд је покренуо историјски процес за злочине трговине децом и култних ритуалних убистава. Поведена су два судска поступка против садашњег папе Франциса. Током другог заседања Суда (ICLCJ) у Бриселу, одржаном 17. августа 2014. пет судија и 27 чланова пороте из шест земаља укључујући САД, разматрали су доказе о нестанку преко 50.000 деце у Канади, САД, Аргентини и Европи која су била жртве Деветог круга ритуалног жртвовања деце. Током заседања, главни тужилац Трибунала представио је документ Католичког језуитског реда под називом ‘Magisterial Privilege’ датиран на 25. децембар 1967. у коме се каже да је сваки нови Папа дужан да учествује у Деветом кругу сатанских ритуалних жртвовања живорођене деце, укључујући и пијење њихове крви. Документ је написан на латинском језику, прибављен је из тајних ватиканских архива и јасно указује на то да су језуити вековима имали утврђен план да ритуално убијају киднаповану новорођенчад и потом пију њихову крв. План потиче од идеје о стицању спиритуалних моћи испијањем крви невиних, што је требало да осигура политичку стабилност папства у Риму. Почевши од 1773, овај план се спроводи од стране Римокатоличке цркве, језуита, сваког папе и кандидата за папу који, да би постао папа, мора да буде део ових жртвених ритуалних права, која укључују силовања, тортуру и убиство новорођене деце и адолесцената… Пред Судом у Бриселу покренут је и процес против садашњег Папе Франциса за злочине трговине децом и учествовања у ритуалним убиствима Деветог круга жртвовања“.[3]

Све је у реду док се против Папе и католика изричу овакве опсцене ствари, и нико из СПЦ не реагује, уместо да се позову на одговорност због ширења лажи и језика мржње, који је у супротности са Исусовом молитвом Ut Unum Sint (Да сви буду једно!), а зашта се молимо на свакој литургији! Како писах за артемите: Почели су са мржњом према католицима, а онда су омрзли све православне! Мржња дегенерише. Она је прогресивна болест.



ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА


Има једна ствар око које се слажем са Никодемом, а то је да је Милутин одговоран за потоп Ваљева и околине 2014! Тако он пише: „Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег... Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења“. Амфилохије је рекао да је ово била Божија казна због геј параде, а Никодемо због екуменизма. Ја сам пак рекао да је Милутин пре тога направио литију за кишу, што је истина, али да су се премолили па зато потоп. Јасно је да је ово моје било шала, јер нисам тумач знакова као ови упућени.

Одавде сада следи моја аргументација, која је као воденички камен и за артемите: Зашто 2014 ниси напустио СПЦ?

Ови се све сете пост фестум, односно, пале се на гурку. Треба да прођу године да би разумели да су Патријарх и Сабор СПЦ јеретици! Да Дух Свети има смисла за хумор, остварило се и на Никодемовом случају, јер га суде речи које је написао: „Расколи, осим борбе против јереси, настају и због нетрпљења канонске непревде, које за основу имају повређену сујету расколника. Притом, они се при трпљењу канонске неправде уздају у своје снаге, а када бивају преоптерећени новим неправдама, они све одбацују, одлазе ван Цркве и накнадно траже канонско оправдање за свој поступак... Колико је велико дело разобличавање и осуђивање јереси, толико је, можда и веће, дело умирења раскола“.[4]

Да сам Никодемо, као и артемити, накнадно тражи оправдање, говори хронологија догађаја:

Ник: А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.

б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста.

в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.

Ава: Зашто тада ниси напустио СПЦ?

Дакле, ако су сада ово валидни аргументи за отпадање од СПЦ, зашто ти тада нису пали на памет?

Никодемо, накнадно тражећи канонско оправдање за свој поступак, вели: „Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона“.

Ава: Зашто си остао у СПЦ после ових саборских осуда? Требало ти је 35 година да схватиш да је ово био валидни сабор? Па није био валидни и прихваћени. Важио је само за РЗПЦ, како су и сами изјавили, јер су остали у општењу са „екуменистичком СПЦ“. РЗПЦ је сада сједињена са Москвом, која је такође „екуменистичка“. Само дубоко поремећена особа која се посвађала са памећу може да прибегне оваквом аргументу. Такође, Грузијска ПЦ је у канонском општењу са осталим „екуменистичким ПЦ“.

Превелика влага у ваљевској је изгледа нагризла Никодемов мозак, па је заборавио симпозион Пирејског, чији текст је он сам превео. Наиме, сами Борбаши за неверу стоје иза позиције овог скупа, а он је: Све док Васељенски или Велики Сабор не осуди екуменизам као јерес, не можемо прекидати општење са Епископством.[5] Врљави Максим, познат као хорепископ артемита, осудио је Владу Димитријевића и Никодима за млакост, да су ни тамо ни амо. Њему се не свиђа шта чита у Закључци богословског семинара на тему „15.правило двократног сабора и прекидање црквеног општења“: „3. Речено свештено правило... допушта прекид помињања клирика од његовог надлежног епископа још и пре његове саборске осуде, само у случају да проповеда јавно јерес „која је од светог Сабора или Отаца осуђена“. Овај услов је веома важан... Зато што није надлежност сваког члана Цркве да жигоше и распознаје са сигурношћу јереси, јер нема одговарајуће духовне предуслове...

4. Наведено свештено правило треба да се тумачи у духу и међузависности са два претходна, 13. и 14. правилом, са којима сачињава једно тематско јединство... Једина разлика у односу на два претходна свештена правила се састоји у томе да, када је узрок ограђивања пад у „осуђену“ јерес, онда се допушта ограђивање још и пре саборског суђења палога јеретичког епископа. Одсецање од тела Цркве се не дешава на невидљив и аутоматски начин, због саме јереси, чим, наиме, падне јеретик у јерес, већ са одређеном саборском одлуком осуде. Ако одсецање јеретика бива аутоматски, због саме јереси, онда би била излишна његово саборска осуда.

5. Оци, писци 15. свештеног правила, нису одредили обавезно ограђивање од јеретичких епископа. Ово правило не озакоњује обавезу, већ просто даје право... Ако би свештено правило имало обавезујући карактер, требало је да свакако постоји одговарајући исказ за све оне, који настављају да имају црквено општење са јеретичким епископом пре његове саборске осуде, и да у овом исказу постоји предвиђена казна, пошто је у питању једна тако озбиљна тема, као што је јерес. Осим тога, да је Црква сматрала за обавезу клирика да се одмах одвоје од епископа, који је пао у јерес, она би прописала нарочите, веома строге, каноне на темељу овог питања. Не би било довољно да говори у вези овог питања као у загради, тј. не би било довољно да просто уметне један изузетак у свештена правила, која су установљивана ради спречавања и кажњавања раскола.

6. У супротстављању јересима опредељујућа и одлучујућа је помоћ Светих Отаца...

7. Сигурни руководитељи црквеног тела у његово стајање против савремене свејереси екуменизма јесу новији просветљени Преподобни Оци, као Преп. Јустин Поповић, Св. Старац Пајсије Светогорац... и други, који су жигосали екуменизам, али се нису ограђивали од њихових месних епископа, утврђујући истовремено потребу саборске осуде ове јереси, као и оних који је покрећу...

8. Чињеница да у савременој свејереси екуменизма постоје елементи старијих јереси, саборски осуђених од Цркве, не оповргавају потребу њене савремене саборске осуде, сагласно духу и препоруци Преп. Јустина Поповића. Ка овом циљу су клир и верни народ Божији дужни да окрећу своје борбене покушаје и да дејствују снажнијом антијеретичком борбом, док се наша јерархија, приморана од клира и народе, не позабави овом свејереси, осуди је саборски, именује њене следбенике и позове их на покајање.“


Према томе, сасвим је јасно да Никодимови аргументи не стоје, него да сам накнадно тражи канонско оправдање за свој поступак. Шта је узрок његовој отпадији? Можда се Владика Милутин пробудио због разних притисака и припретио Никовиму? Могуће. Верујем да нисам само ја писао протоколарна писма Епископима. Такође су почели да круже гласови о „догмату“ Равне земље и слично. Ја нисам лично писао Милутину јер се никад нисмо упознали.

Друга могућност је митритис. Да су артемити обећали владичанство Никодиму. У његовом одрицању од СПЦ налазимо све артемитске аргументе, за које је и раније знао, али је сада наједном постао сензибилан на њих, као и више удварачких израза, а најачи је где Владику Теодосија назива оцеубицом.

Никодим нема економских основа као артемити и мораће да им се удвара. Могуће је да ће артемити само тражити да се одрекне „догмата“ Равне земље, јер они то не исповедају. Мада могу и да зажмуре на једно око, јер су виши циљеви у питању. Ово је интересна група. Савез би направили и са црним ђаволом.


О. ЗОРАН ЂУРОВИЋ


[1] http://nikodimbogosavljevic.com/objava-p...i-opstenja

[2] https://istinoljublje.wordpress.com/%D0%...%BA%D0%B8/.

[3] http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1012-nikodim-bogosavljevicsusret-kirila-i-pape

[4] http://nikodimbogosavljevic.com/prilog-pomirenju

[5] http://borbazaveru.info/content/view/10813/1/

[ПРОСВЕТАР]

ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА
А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.

б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста.

в) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.

г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар.

д) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма.

ђ) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“.

е) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве.

Б. Као што сам рекао, због непроповедања и неписања против јереси екуменизма, нити јавног осуђивања и ограђивања од горњих поступака Патријарха, и Ви, Преосвећени владико Милутине, подлежете осуди за њену посредну проповед и ширење. Вас осуђује реч Христова: „Јер ко није против вас с вама је“ (Мк. 9, 40). Ви, наиме, пошто нисте против екуминизма екуменисте Патријарха Иринеја, с њиме сте. Не оправдава Вас ни то што нисте потписали Критски документ у којима се утврђује јерес екуменизма, јер исти нисте јавно осудули и одбацили. Шта више, мој допис са критиком овог документа, упућеног СА Сабору преко СА Синода пре критског лжесабора, нисте желели да проследите СА Синоду.

В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона.

ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА
А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18).

б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића.

в) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора.

Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали.

В) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца.

ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА
А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички.

б) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“.

Б) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије.

В) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин), прот. Теодор Зисис и други.

На основу свега реченог, пред Богом и пуноћом наше Србске Цркве, чисте и мирне савести, пуне одговорности, понављам, прекидам са помињањем Вашег имена на Св. Литургији и сваког општења с Вама, с обзиром да сте Ви и Патријарх Г. Иринеј, према наведеним чињеницама и 15. правилу, лажни епископи и лажни учитељи, све до евентуалног Вашег јавног прекида помињања и општења са Патријрхом и неопходног јавног покајања. Само се по себи разуме, да никакве одлуке према мени пре Сабора који ће судити Вама и Патријарху Иринију, зато што ова Објава престанка помињања и општења има и карактер јавне оптужбе, неће бити пуноважне и ја их, наравно, нећу прихватити, пошто само 15. правило каже да они који су „похитали да Цркву ослободе“ од јереси, „раскола и деоба“ и „лажних епископа и лажних учитеља“ не могу и „неће подлећи канонској осуди“ „пре саборског решења“, већ ће на њему „бити заслужни части која пристаје православнима“.

Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лажеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)…

Исто тако, само се по себи подразумева, али морам нагласити, да не напуштам једину лађу спасења, већ остајем уд Христовог Тела и грешни и недостојни син Небеског Бога Оца и Небоземне Мајке – Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Не одвајам се, дакле, – не дај Боже! – од Христа и Цркве, већ од лажних епископа и лажних учитеља, који су лажним учењима себе одвојили од Цркве и Христа!

Молим се и уздам у милост Божију да ће Господ што скорије на Православном Сабору очистити све Помесне Цркве од поменутих јереси и јеретика. Уколико се то не догоди, као што се некада Св. Ап. Павле позвао на ћесара (Дап. 25, 11), и ја се позивам на Суд Ћесара над ћесарима – Цара над царевима, Господа Исуса Христа, и на Његов Страшни Суд, где ће оно што није исправљено и осуђено у овом веку бити исправљено и осуђено на крају овог света и века. Амин, Боже дај!

До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов

Архимандрит др Никодим (Богосављевић)

[Шумадинац]

Шта рећи о човеку који је усвојио равноземљашке ставове?! Свака реч, осврт, опаска, или било шта слично, постаје бесмислена. Једноставно, нек му је Господ у помоћи како зна и уме. Код нас у Србији је такво стање да ни "зилотизам" честити не можемо да имамо. Све је на равни личног бунта, сујете, гордости и увређености.

На оно на шта се можемо осврнути су сумануте тврдње које Архимандрит износи осуђујући Патријарха и остале Епископе за јерес. Притом, сам Архимандрит исповеда савремену руску јерес "царебожништа" (http://nikodimbogosavljevic.com/hristoli...aja-drugog).

---

.
Цитат
ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА
А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.


Јерес се одувек карактерисала као исповедање одређеног учења. Учествовање у молитви са инославнима (јеретицима) је канонски прекршај, а не исповедање јеретичког учења.

---

.
Цитат
б) Патријарх Србски Г. Иринеј је 30. 09. 2010. г. агенцији Танјуг изјавио да је екумениста


Изјава сама по себи, апсолутно, не значи ништа. Казати за себе да си екумениста, без јасног објашњења контекста и значења тих речи, не никакву тежину. Сам појам "Екуменизам" се може тумачити на много начина. Постоје православно у неправославно екуменизма. Патријарх Иринеј није образложио шта подразумева под тим појмом. Док Патријарх Цариграда у својој титули носи тај епитет.

---

.
Цитат
) Патријарх Србски Г. Иринеј је 08. 12. 2010. г. у београдској синагоги за јеврејски празник Хануку палио менору.


Ово је заиста канонски прекршај осуђен Св. Канонима (64., 70. и 71. Ап. Канон). Међутим, ово се не може сматрати јересју екеуменизма, јер је екуменизам као јерес изражен у "Теорији Грана" и никакве везе са овим нема. Ово је канонски прекршај, а не јерес, јер јерес је исповедање одређене вере и учења које су у супротности са Православном Вером.

---

.
Цитат
г) Патријарх Србски Г. Иринеј је 05. 10. 2014. посетио средиште јеретичких сиријских монофизита у Стокхолму, на званичном сајту СПЦ еуфемистички и неистинито названим „дохалкидонска Сиријска црква“, у пратњи неколико епископа наше Помесне Цркве, и том приликом је обукао њихов орнат, примио жезло и крст, и улазио у олтар.


Ово је тачно и ово јесте био, такође, канонски прекршај. Али, ово, само по себи, није јерес, нити исповедање неког јеретичког учења.

---

.
Цитат
) Патријарх Србски Г. Иринеј је на Критском лажном сабору 2016. г. потписао сва документа, у којима се, поред осталих, утврђује и јерес екуменизма.


Колико знам, Патријарх Иринеј није потписао сва документа. Није потписао спорни Документ о односима са Хришћанским црквама. У спорном документу постоје проблематични моменти и недовољно прецизне формулације, али директне и отворене јереси екуменизма нема.

---

.
Цитат
) Патријарх Србски Г. Иринеј није у актуелној припреми промене Устава СПЦ предложио да се из њега избаци екуменистички 4. став 70. члана, који у надлежност СА Синода ставља да се „стара о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава“.


Ово показује колико г. Никодим нема појма ствари о којима се бави.

Ова одредба Устава никакве везе нема са потенцијалним будућим Уставом, већ тај став стоји у свим предходним уставима Српске Цркве.

У Уставу из времена Патријарха Варнаве (1931. год.) стоји:

"в) Делокруг Светог архијерејског синода

Члан 64.

Свети архијерејски синод по својој надлежности која је обележена у члану 53 овог Устава:

1) одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим православним црквама;
2) чува и брани чистоту учења православне цркве о вери и моралу, сузбија свако неправилно учење, верске и моралне предрасуде, празноверице и штетне обичаје;
3) стара се о ширењу православне вере, и руководи пословима унутрашње и спољашње црквене мисије;
4) стара се о зближењу и уједињењу хришћанских цркава;
5) расписује стечај, оцењује и према нахођењу награђује уџбенике веронауке за школе и заводе и књиге верско-моралне садржине у опште....;"

Тако исто и у Уставу из 1957. године:

"в) Делокруг Светог архијерејског синода



Члан 70.

Свети архијерејски синод по својој надлежности која је обележена у члану 59 овог Устава:

1) одржава догматско и канонско јединство и сталну везу са осталим православним Црквама;
2) чува и брани чистоту учења православне цркве о вери и моралу, сузбија свако неправилно учење, верске и моралне предрасуде, празноверице и штетне обичаје;
3) стара се о ширењу православне вере и руководи пословима унутрашње и спољашње црквене мисије;
4) стара се о зближењу и уједињењу хришћанских Цркава;
5) оцењује, одобрава, и према нахођењу награђује уџбенике веронауке, и књиге верско моралне садржине уопште;..."

Дакле, не треба посебно коментарисати делитентизам који испољава лажни ревнитељ Архимандрит Др Богосављевић. Причати о неком будућем Уставу и његовом "екуменизму", а немати појма да та иста одредба стоји у Уставу још из времена блаженопочившег Патријарха Варнаве. Без коментара. Битно је да се оптужи садашњи Патријарх.

---

.
Цитат
) Патријарх Србски Г. Иринеј је дао благослов и поздравио учеснике Конференције европских „цркава“, која је у Новом Саду одржана од 31. 05. до 06. 06. ове године. Овај собор нечестивих завршен је „службом“ која је с правом названа „екуменистичка црна миса“. Уследиле су невреме, град и поплаве.


Поздравити учеснике овог Скупа је јерес?!

Да видимо шта је Пт. Иринеј рекао:

"Морам да кажем да у времену у коме живимо, у коме има много неправде и зла , много непријатељстава и злочина, Црква има врло велико и уважено место. Стога се очекује да Цркве како у Европи тако и широм планете дигну глас против многих негативних појава у нашем времену и нашем свету. Потребно је да се тај глас чује где год је потребно – да стиша оне гласове које шире непријатељства и зло у овоме свету у коме се многи осећају несигурнима у свом животу, у коме се осећају лишенима својих основних људских права и свега онога што припада слободном човеку. Тај глас је Црква увек имала, и данас се тај глас очекује како од Цркве тако и од овога тела. Цео свет, и православни и инославни, треба да чује оно што Црква може и има право да каже. Данас се чују многи гласови, а ред је и свет очекује да чује глас Цркве, Цркве Божје, Цркве Христове."

Овде нема ни "ј" од директне и отворене јереси. Речи Патријарха су сасвим јасне и једноставне. То што користи израз "цркве" је ван сваког теолошког и еклисијалног контекста. Сам термин "црква" по себи ништа не значи, и увек је коришћен и за неправославне хришћанске заједнице (како код Светитеља, тако и у Посланицама Источних Патријараха). Патријарх је јасно рекао да постоје православни и инославни и да сви требају да чују глас Цркве Христове. Да је све релативно и изједначено, уопште не би поменуо ту суштинску поделу и, такође, не би рекао да свет треба да чује глас Цркве и глас овога тела. Савет Европских Цркава НИЈЕ изједначио са Црквом Божијом и то је сасвим јасно из његових речи.

---

.
Цитат
. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других. Осим тога, Патријарх подлеже осуди 64., 70. и 71. правила Светих Апостола, као и многих других свештених канона.



Да погледамо шта каже о. Георгије Максимов о тој фамозној Анатеми из 1983. године:

"Постоји бајка да је 1983. сабор Руске Заграничне Цркве тобож осудио екуменизам, објавио анатему екуменизму. Заправо, у питању је фалсификат, то је познато, о томе су се сачувала и сећања очевидаца и учесника овог сабора. Факлсификат је био у томе што је на сабору предложено да се прихвате анатематизми против екуменизма и оци сабора су рекли да ће одложити разматрање овог питања. Међутим, иницијатор тога, тадашњи епископ Григорије Грабе је једноставно, без обзира на то што није било ни разматрања, ни прихватања ове одлуке о анатеми, анатему сам укључио у материјале сабора. Пошто је био уредник часописа Руске Заграничне Цркве, укључио је ту анатему. У питању је једноставно фалсификат и чињенично и суштински. Сем тога, ако не дотичемо ово конкретно питање, положај Руске Заграничне Цркве у то време није био недвосмислен и одлуке њеног сабора нису биле прихваћене од стране свих Помесних Цркава као општеправославне. Међутим, чак и ако не разматрамо то питање, у питању је фалсификат.

Ипак један Светитељ је говорио на тему екуменизма. У питању је Преподобни Јустин Поповић који је говорио да је екуменизам јерес. Треба рећи да је сам Преподобни Јустин, када је говорио да је екуменизам јерес, под екуменизмом схватао учење о теорији грана. Лажно учење о теорији грана говори и да Православље и римокатолицизам и различите протестантске конфесије заправо све заједно састављају јединствену Христову Цркву, да по њиховим речима „преграде не досежу до неба“, да поделе ни на који начин нису поколебале дубинско јединство хришћана. То учење Преподобни Јустин Поповић назива јерес екуменизма. Узгред речено, у анатеми коју је бивши епископ Григорије Грабе (он сам је отпао у раскол од Руске Заграничне Цркве) покушавао да прогура на поменутом сабору, лажно учење и јерес екуменизма се описивала управо као учење о теорији грана.

Међутим, учење о теорији грана не само да не исповедају наши архипастири наше Цркве сада, управо супротно, ово лажно учење је осуђено од наше Цркве као нехришћанско. Цитираћу неколико реченица из документа који је прихваћен на Архијерејском сабору Руске Православне Цркве из 2000. године о основним принципима односа са инославнима.

У овом документу је написано: „Православна Црква не може да прихвати тезу да, без обзира на историјске поделе, суштинско, дубинско јединство хришћана тобож није нарушено и да Црква треба да се схвата тако да се то подудара са целокупним „хришћанским светом“, да хришћанско јединство тобож постоји упркос деноминационим баријерама. Потпуно је неприхватљива и повезана са горепоменутом концепцијом такозвана теорија грана која објављује нормалност и чак промисао у постојању хришћанства у виду одвојених грана. За православне је неприхватљива тврдња да хришћанске поделе постоје само на историјској површини и могу бити исцељене или превазиђене уз помоћ компромисних међуконфесионалних договора. Православна Црква не може признавати једнакост конфесија; они који су отпали од Цркве не могу бити сједињени са њом у стању у коме се налазе сада; постојећа догматска разилажења морају да се превазиђу, а не просто да се заобиђу“ (II, 4-7)

На тај начин видимо да под ту исту јерес екуменизма коју је осуђивао Преподобни Јустин Поповић наша Црква не само да не потпада, већ директно осуђује ово лажно учење. Ово ствара проблем за расколнике. Како они покушавају да изађу из овог проблема? Они говоре: „Видите, постоје примери да се тамо неки архипастир молио заједно са јеретицима. Заједничка молитва са јеретицима је забрањена канонима Цркве, то значи да су они заражени екуменистичком јереси“.

(Извор: http://www.svedokverni.org/tacka-pada-od...-maksimov/)

Овде отворено меша јерес екуменизма са канонским прекршајима Патријарха Иринеја. Канонских прекршаја је одувек било и биће, па прекидања општења није било. Најбољи пример је Св. Јустин Ћелијски. Пајсије Светогорац је општио са Патријархом Вартоломејем и Димитријем. 15. Канон Цг Сабора, који је чисто административног и формалног карактера, се односи на прекидање општења са надлежним Архијерејем због проповедања осуђеног јеретичког учења, а не због кршења било ког Канона Цркве. Патријарх Иринеј никада није проповедао свејерес екуменизма (Теорија Грана), тако да све основе за прекидање општења су неутемељене и лажне.

---

.

Цитат
ЈЕРЕС СЕРГИЈАНСТВА
А. а) Патријарх Србски Г. Иринеј ниједном није позвао и повео верни народ у заштиту Његовог епархијског средишта од оскнављивања од тзв. „Параде поноса“. Јесте једном осудио, али ништа није предузео да би је спречио. Наша вера је исповедна и делатна, по речима Св. Ап. Јакова: „Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи. Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих“ (Јк. 2, 17-18).



Јерес је у предањском и црквеном поимању одувек било неко хетеродоксно учење које је суштински било супротно са православним. Ово што говори несрећни Никодим никако не може да буде јерес. Јерес је исповедање одређене вере, а не недостатак борбе против "Параде поноса" или било чега сличног. "Сергијанство" је појам који су измисли катакомбни и загранични Руси и никакве везе са овим нема. Као јерес су га карактерисали псеудо-зилоти да би имали аргументацију свога постојања. Међутим, ова новотарска аналогија је суштински супротна предањском и светоотачком поимању јереси.

---

.
Цитат
) Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном упозорио државне власти Р. Србије, као што су то у сличним приликама чинили, па и животе давали за православну веру, његови славни претходници, чији је он недостојни наследник, да ће у случају издаје и потписивања предаје Косова и Метохије бити бачена анатема на све православне крштене државнике и политичаре који је буду потписали и гласали за њу. Напротив, он јавно похваљује издајника А. Вучића.

Какве ово везе има са било каквом јереси?! Ово може да буде све, само не може да буде некаква јерес. "Сергијанство" је начин опхођења према световној власти. Сарадња са властима. Никако догматско учење које супроти Православној Догми. Да ли је Св. Лука Кримски чудотворац због "сергијанства" прекинуо општење са Московском Патријаршијом? Да ли је то учинила Матрона Московска, Серафим Вирицки, Амфилохије Почајевски и многги, многи други? Наравно да не. То није учинио ни наш Авва Јустин, Клирик Епархије Шабачко-Ваљевске, који је директно критиковао покојног Патријарха Германа.

---

.
Цитат
Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке. Тиме потврђује опште познату чињеницу да је већина епископа у нашој Помесној Цркви постављена од стране режимских служби, да су уцењени и послушни због хомосексуализма, педофилије, имања наложница и деце, због среброљубља и других порока. Остали епископи су на трон доведени због плашљивости и поданичког ћутања. Патријарх је, као и његови претходници, највероватније високи по чину сарадник служби безбедности, доведен да одради прљави посао пацификације СПЦ, неканонским свргавањем неколицине патриотских и антиекуменистичких епископа, почевши од Еп. Артемија, што је сам и најављивао још пре свог, највероватније намештеног, избора.

За монархију сасвим нетачно.

Погледати у овим линковима:

https://www.blic.rs/vesti/politika/patri...ja/9wj76f3

http://kraljevinasrbija.rs/citati-o-mona...-irinej-3/

http://kraljevinasrbija.rs/citati-o-mona...rh-irinej/

http://www.alo.rs/vesti/drustvo/srbiji-t...08365/vest

О комунизму:

"Neosporna je činjenica da je komunizam ostavio strašne posljedice, sa svojom razornom filozofijom, sa svojim agresivnim ateizmom i da se te posljedice još dugo osjećaju.To mi vidimo i razumijemo. Teško da se čovjek odrekne sebe i svojih misli, svog stava prema svetom životu. Treba mnogo razloga, da zauzme jedan stav. Hvala Bogu, mnogi o tome razmišljaju i nas ovdje u Srbiji raduje što se mladi obraćaju crkvi, traže odgovore na mnoga pitanja i to će sigurno uvijek biti prisutno i što će na kraju odrediti jedan drugi put, za razliku od puta današnjice i bliske prošlosti i da sigurno vodi jednom drugom pogledu na sveti život."

https://dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/patr...borav.html

Све ово што помиње Никодим, и да је 100% тачно, не оправдава прекидање општења са Црквом и излазак из Српске Православне Цркве.

---

.
Цитат
) И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди због јереси сергијанства, јереси „страха од јудејаца“ (Јн. 20, 19), јереси покоравања и служења богоборачким режимима. Ви спадате у оне плашљиве и ћутљиве. Нисте прстом мрднули да спречите потапање Манастира Грачаница, иако сте имали обавезу и правног простора да то учините. Поводили сте се Патријарховим саветом, који Вам је рекао: „Ништа ниси потписивао, ништа немој потписивати“. Дивимо се Вашој наивности, сличној оној Понтија Пилата, с тим да је разлика огромна: он је био незнабожачки управник, а Ви православи епископ! Заједничко Вашој и наивности Понтија Пилата је трагичан крај коме она води. Катастофалне поплаве 2014. г., које су највише погодиле Ваљевску епархију, биле су опомена и излив гнева Божијег. Уместо да послушате савет, тј. заповест Христову да будете мудри као змије и безазлени као голубови (Мт. 10, 16), Ви сте изабрали да будете и безазлени и мудри као голубови, за разлику од Патријарха, који се одлучио да буде мудар и безазлен као змије. Зато ћете, ако се јавно не покајете, бити осуђени од стране Господа Исуса Христа, јер нисте ништа учинили да Његову Невесту, Ваљевску Грачаницу, за коју је Он пролио Своју богочовечанску крв, заштитите од силоватеља, силовања и погребења. Пред Христом Вам неће помоћи ни поетске жалопојке које сте, такође наивно, писали.

Као што рекох, Свети Оци, никада и нигде, нису овакве поступке категорисали као јерес. Само ум заслепљен псеудо-зилотским духом може рећи да је овако нешто јерес. Чист модернизам и протестантизам. Јерес је одувек представљана као неправославно учење.

Зато, Св. Сава овако вели: "Наумих вам говорити реч и о јересима, јер много ових од почетка па до сада ђаво намисли посејати и расплодити. Много кукоља зловерја у васељени преко безаконитих јеретика који му служе. Јер о овим јересима Павле, велики васељенски учитељ, прорече Духом Светим: "Ја знам да ћe, пo одласку мојем, ући у вас вуци тешки, не штедећи стада, и од вас самих устаће људи који ћe говорити оно што је развраћено". Вуцима тешким и људима који говоре развраћено назва јеретике, који од праве вере у јереси одводе. И мисли ли ко (надајући се) да је веран ако их слуша? И ови су грешна чест, тамни светлошћу, у истини неупућени, који говоре да је слатко горко, а горко слатко. Тешко њима јер не вероваше истини!

Тога ради и ја се бојим да не буде међу вама штогод од нечистога и кукољног учења њихова. Хоћу међу вама да обновим свету, праву, божанствену веру у Оца и Сина и Светога Духа да се, изван ма које јереси, правоверни обнављају на начин свете вере... И сад, дакле, сви који сте данас сабрани, ако је ко од вас још обузет нечистим учењем јереси, нека изобличи недуг исповедањем, а ми ћемо вером православља у Бога њега ускоро излечити. Јер немогућно је, не одлучивши се од онога што је зло, навикнути се на оно што је добро; имајући јереси, чисто исповедати божанство Свете Тројице, као што није лако ни на воску поставити других писмена не загладивши прве."

Дакле, за Св. Саву јерес је учење, а не некакав акт сарадње са властима.

---

.
Цитат
) Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца.

"Међутим, у 15. правилу, као што видимо, пише да постоји изузетак који ступа на снагу у случају да надлежни епископ проповеда свенародно јерес, учи томе отворено у храму, притом јерес осуђену Саборима Цркве. Наравно, савремени расколници, зилотског типа, добро схватају да једино што може да их оправда јесте да пронађу неку јерес код свог епископа или патријарха од кога су отишли. Ако пронађу јерес, значи да нису расколници у сагласности са правилима овог Сабора. Зато грозничаво почињу да траже и смишљају какву јерес да нађу да би могли да се одвоје и почињу да говоре: „Ето, тамо је јерес сергијанства, јерес екуменизма, јерес глобализма (попут бившег епископа Диомида), јерес признања демократије“… Измишљају много тога што се врло једноставно изобличава.

Хајде да видимо шта говори ово правило. Ако предстојатељ (епископ) проповеда јерес која је већ осуђена на Саборима, то је као прво. Као друго, ако је проповеда свенародно и учи томе отворено у храму, значи не нешто што је некоме негде, случајно рекао или се нетачно изразио. У овом случају, одмах се јавља питање: који Сабор је осудио јерес глобализма сергијанства? Где сте нашли ту јереси, који Сабори црквеног нивоа су уопште то осудили? Никакви. У том случају, показује се да им сва та правдања којима расколници покушавају да образложе своје отпадање, свој грех раскола, уопште не помажу. То је прва ствар која се тиче 15. правила Двократног сабора.

Друга ствар, такође врло важна, за коју се расколници труде из све снаге да је не примете и не помену када се позивају на 15. правило Двократног сабора јесте чињеница да ово правило уопште не даје никаквог права да се стварају сопствене цркве, не даје никакво право да се одваја од целокупне пуноте Цркве. Ако твој надлежни архијереј учи свенародно јереси која је већ осуђена од Сабора или Отаца, у том случају ово правило дозвољава прекидање општења са тим конкретним архијерејем, остајући у јединству са целокупном Црквом или са свим оним архијерејима или патријарсима који нису потпали под јерес и који настављају да исповедају православно вероучење.

Наши расколници који покушавају да прикрију свој грех 15. правилом Двократног сабора одвајају се од целокупне Цркве, не одвајају се само од онога коме приписују ове или оне јереси које, како им се чини, он исповеда. Они се одвајају уопште од свих архијереја Православне Цркве а то се правилом нипошто не дозвољава; одвајају се од читаве пуноће Цркве и стварају сопствене цркве."

Ово говори о. Георгије Максимов (линк ка целом тексту изнад).

Архимандрит Никодим се није потрудио да наведе који су то Сабори и Оци осудили "сергијанизам" као јерес. Колико ја знам такви Сабори и Оци не постоје. Да постоје, Никодим би у Писму то и навео.

---

.

Цитат
ЈЕРЕС НЕООБНОВЉЕНСТВА
А. а) Иако је Патријарх Србски Г. Иринеј по ступању на трон на првом братском састанку свештенства Београдске митрополије, у Часном Посту 2010. г., рекао да ће се служити по старом, касније је постао равнодушан по питању богослужбене јереси неообновљенства, тако да се по многим храмовима Његове епархије служи јеретички.

Овај део Писма је тек приказ отвореног лудила и новотарства.

Служење са отвореним царским дверима и изговарањем свештеничких молитава наглас је јерес?! Човек је сасвим изгубио компас и више не зна шта прича. Унутарња мука му је скроз помутила разум.

Дакле, целокупна Православна Црква је била јеретичка у оном периоду када су молитве у Литургији произношене искључиво наглас?!

Као што већ рекох, јерес је неправославно учење, а јеретичко служење, то јест јеретичке богослужбене праксе се очитавају у томе када се јеретичко учење спроведе у литургијску праксу Цркве и на основу погрешног учења измени литургијска и богослужбена пракса.

Изговарање наглас лит. молитава никако не може да има везе са јересима, јер је најаутентичнији и најпредањскији начин литургисања који не утиче на исправност Вере. О томе сведочи читаво Предање Цркве. Почевши од Апостола Павла који каже:

"Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима мјесто обичног вјерника рећи амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?" (1Кор 14-16).

Идући даље до Св. Јована Златоуста који јасно говори да се евхаристијске молитве произносе наглас:

„Молитве благодарења такође су заједничке, зато што не благодари само свештеник, него и сав народ. Добивши прво одговор од народа и затим сагласност о томе да је достојно и праведно оно што се савршава, свештеник почиње благодарење”.

Дакле, Светитељ је јасан и недвосмислен. Народ чује његово благодарење и аминује га. Никодим, који је изгубио разум, ову праксу назива јеретичком. Тако нешто ни Артемије никада није тврдио.

---

.
Цитат
) Патријарх Србски Г. Иринеј није ништа учинио да се многобројни епископи, који сами служе и у чијим се епархијама служи необновљенски, приморају да поштују више одлука САСабора СПЦ, којима је прописано да се „до даљег у Српској Православној Цркви, служи по вековном устаљеном поретку“.

Вековни поредак у ниједној Епархији СПЦ није нарушен. Не постоји ниједна новотарија, нити било шта слично што је супротно са вековним литургијским поретком Православне Цркве.

---

.
Цитат
И Ви, Преосвећени Г. Милутине, подлежете осуди за неборење и ширење богослужбене јереси неообновљенства. Довољно је навести последњи пример за празник Св. Јустина Ћелијског, 14. 06. ове године, када је с Вашим благословом и с Вашим саслуживањем у Манастиру Ћелије на јеретички начин служио Митрополит Г. Амфилохије.

Пошто код нас нема никакве "јереси неообновљенства", ово писаније несрећног Архимандрита је чист апсурд. "Јеретички" начином служења, је служио и Св. Софроније Есешки, на кога се често позива несрећни Архимандрит. Као и Св. Јован Кронтшатски и Јован Журавски. Да ли су ова тројица били јеретици? Шта на то каже Никодим коме је и ум постао раван као Планета Земља.

Ево шта каже о. Захарија о литургијском поретку у Ман. Есекс:

"Само сам изговарао речи Анафоре, јер се у нашем манастиру само те речи наглас изговарају. Остатак времена сам наставио да се молим: «Господе, подај слуги Твоме улазак у Царство Твоје»." (Извор: http://www.eparhija-dalmatinska.hr/arhiv...8-10-L.htm).

Да ли су обновљенци и сви они Светогорци који тако служе? Они из Скита Св. Андреја, они из Григоријата, Каракала?

Као и Ватопеђани, на пример:

https://m.youtube.com/watch?v=6LR5eZdZCmc

---

.
Цитат
) Богослужбена јерес необновљенства осуђена је саборно 1923. г., када је Св. Патријарх Тихон бацио анатему на обновљенце у Русији. С обзиром на тадашње услове распада административног устројства РПЦ, патријархова осуда има саборски карактер и вредност и обухвата и савремене неообновљенце. Осим тога, многи савремени Оци су осудили ову јерес: Св. Јустин Ћелијски, Митр. Јеротеј (Влахос), Митр. Серафим (Менцелопулос), Еп. Јефрем Бањалучки, Еп. Григорије Канадски, архим. Рафаил (Карелин), прот. Теодор Зисис и други.

Неообновљенство и обновљенство нема никакве везе са начином литургисања код нас. Само крајњи дилетант у теологији може написати овако нешто.

Св. Јустин Ћелијски би први, по руским мерилима обновљенства, био осуђен јер је превео литургију на српски говорни језик. То је по руским мерилима отворени преступ обновљенства. Дакле, жезстоко јр смешно уплитање Авве Јустина у овај контекст. Поготов јер је тропар трећег часа ставио у заграде и сам га својевољно померио са оног накарадног места где га Руси и дан-данас држе. То је, за овај став Никодимов, такође обновљенство, али он тога није свестан јер је изгубио разум и не зна шта прича.

Митрополит Влахос је припадник Јелинске Цркве - Атинске Архиепископије која је Саборно наложила да се Евхаристија приноси гласним молитвама.


Митр. Јеротеј је као јеромонах актино учествовао у "јеретичким" литургијама у Манастиру Есекс. То се може прочитати у горњем тексту о упокојењу Старца Софронија.

Еп. Јефрем Бањачучки је писајући онај текст само осрамотио себе и показао своје огромно незнање. Тако и Еп. Георгије Канадски. Обојица су изнели огромне небулозе и показали своје непознавање православне Литургике. На њих се може позвати само неко ко о Св. Литургији тек по нешто зна. Смешно је, после неколоко година од тада, и бавити се њима и њиховом "одбраном" Св. Литургије. Еп. Јефрем који причешћује народ после Литургије и Вл. Георгије који каже да је Крштење приватни чин!



За разлику од овог дилетантизма требамо погледати шта вели покојни Вл. Сава Шимадијски о овоме:

„У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот.

Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евхаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја те моле“.

Изгледа је и та "седа старина" Цркве била јеретичка...тако вели Никодим који разум изгубише.

---

.
Цитат
Разумљиво, одвајам се и прекидам свако општење и са екуменистичко-сергијанско-неообновљенским узурпаторима власти у СПЦ, предвођеним Патријархом Г. Иринејом и лжеученицима Св. Јустина Ћелијског Митр. Амфилохијем (Радовићем), Еп. Атанасијем (Јевтићем) и Еп. Иринејем (Буловићем), и Еп. Лаврентијем (Трифуновићем), и са њиховим следбеницима и марионетама: Митр. Порфиријем (Перићем), Еп. Игнатијем (Мидићем), Еп. Григоријем (Дурићем), Еп. Јованом (Младеновићем), Еп. Иринејом (Добријевићем), Еп. (оцеубицом) Теодосијем (Шибалићем), Еп. Максимом (Васиљевићем), Еп. Атанасијем (Ракитом), Еп. Давидом (Перовићем), Еп. Андрејом (Ћилерџићем), Еп. Јованом (Ћулибрком), Еп. Арсенијем (Главчићем), Еп. Сергејом (Карановићем), Еп. Никодимом (Косовићем)…

Дакле, остаје у СПЦ, али без општења са Епископима СПЦ. Врло занимљиво. Нека нова теологија. Само, нигде не говори под чији омофор приступа. Кога ће помињати? У чије име служити? Са киме ће бити у општењу?

---

.
Цитат
До даљег, не целивајући Вашу несвету десницу, остајем у Христу, Христов

Све време назива Епископа Милутина Преосвештенством, а онда на крају му десницу назива несветом. То је шизофренија. Ако је Преосвештен, онда му је и десница света.

Није ни свестан да је Антихристов. Нек му је Троједини Бог у помоћи!



Паметном доста!

[ПРОСВЕТАР]

Даклем гледе Никодима ти се слажеш са Човек-Совом?

Добро, добро, и ми сматрамо да му је данашња проповед на месту, свака му је к'о Његошева!

Нема ништа без бријања, ја ве опет кажем!

Ми рекосмо, по пустињи викасмо, ма Душу спасисмо!

[ПРОСВЕТАР]

ЈЕРЕС ЕКУМЕНИЗМА
А. Патријарх Србски Г. Иринеј је 12. 09. 2010. г. у Бечу учествовао на папистичкој миси.

Јерес се одувек карактерисала као исповедање одређеног учења. Учествовање у молитви са инославнима (јеретицима) је канонски прекршај, а не исповедање јеретичког учења.

Паметном доста!

Паметном доста!

[ПРОСВЕТАР]

А ШТА ЋЕМО ЗА БРАДУ ЧУПАЊЕ (да не ширимо сад даље)?

Па каже Благочестиви Цар Душан:

Ко се нађе да је почупао браду....добру човјеку, да се тому обе руке отсеку.

Не може се дакле НЕОДБРАЊИВО БРАНИТИ, ма колико печурки појео!

Паметном доста!

[Шумадинац]

Додао бих још неке ставке на небулозе Архимандрита Никодима, која допуњују претходно речено и показују колико тај човек не зна шта прича.

Никодим вели:

Цитат
В. Јерес екуменизма је осуђена 1983. г. на САСабору РЗПЦ и 1998. г. на САСабору Грузијске ПЦ, као и од стране многих Светих Отаца: Св. Јустина Србског, Св. Серафима Собољева, Св. Пајсија Светогорца, Св. Гаврила Грузијског и многих других.

Никодим је заборавио да помене да је јерес екуменизма осудила и Московска Патријаршија усвојивиши, саборски, овај документ:

"Православна Црква не може да прихвати тезу да, без обзира на историјске поделе, суштинско, дубинско јединство хришћана тобож није нарушено и да Црква треба да се схвата тако да се то подудара са целокупним „хришћанским светом“, да хришћанско јединство тобож постоји упркос деноминационим баријерама. Потпуно је неприхватљива и повезана са горепоменутом концепцијом такозвана теорија грана која објављује нормалност и чак промисао у постојању хришћанства у виду одвојених грана. За православне је неприхватљива тврдња да хришћанске поделе постоје само на историјској површини и могу бити исцељене или превазиђене уз помоћ компромисних међуконфесионалних договора. Православна Црква не може признавати једнакост конфесија; они који су отпали од Цркве не могу бити сједињени са њом у стању у коме се налазе сада; постојећа догматска разилажења морају да се превазиђу, а не просто да се заобиђу“

Као и одлука САСабора Српске Цркве о иступању из "ССЦ", која у образложењу разлога за излазак јасно износи осуду екуменистичке јереси:

"Са разлога што је ССЦ почео да занемарује у свом делању онај изворни став о неопходности јединства у вери као предуслову јединства Цркве;

Са разлога што је овај Савет почео да добија природу „НАД-ЦРКВЕ“ и да се у том духу понаша, практично прихватајући у начину свога деловања за Православље неприхватљиву англиканску „теорију грана“, у новије време називану теорију „хришћанских традиција“, по којој се „традиције“ неких од протестантских секти (насталих, рецимо, у прошлом веку) изједначавају и сматрају равноправним са живим Предањем Цркве Истока, непрекинутим од апостолских времена;

Са разлога што је ССЦ под све већим утицајем секуларизма;

Са разлога што због самог устројства ССЦ, у коме огромну већину имају протестантске заједнице, Православна Црква увек бива надгласавана, тако да при таквом стању ствари Православна Црква не може утицати на његове одлуке нити бити адекватно заступљена;

Са разлога што се у званичним круговима ССЦ све више занемарују питања вере и поретка и јединства у вери и изворној Цркви Христовој, за рачун прагматизма и дневне светске политике;

Са разлога што у званичним круговима екуменског покрета (нарочито после Генералних конференција у Упсали и Камбери) преовлађује дух и настројење, практично испољавано и примењивано – религиозног синкретизма;

Са разлога што неке, и то најзначајније (нпр. Англиканска црква) чланице ССЦ, наместо да у духу екуменизма умањују постојеће догматске и канонске разлике – уводе нове „црквене“ обичаје и праксу коју догматски правдају, обичаје који угрожавају еванђелски етос и свеукупно хришћанско предање Истока и Запада (рукополагање жена за „бискупине и „пасторине“), стварајући радикално нови поредак, еклисиологију и морал у „цркви“;

Са разлога што ССЦ толерише неке од хришћанских заједница, својих чланица, које противно Еванђељу и апостолу Павлу, прихватају и благосиљају неприродни и противприродни блуд овенчавање истополних лица – лезбејки и хомосексуалаца), што је „срамно и чути“;

Са разлога што се тај екуменско-синкретистички и секуларистички дух преноси и на поједине православне кругове, нарочито у Дијаспори и мешаним срединама, па су постала честа заједничка причешћивања и молитвена општења са неправославнима, којом се праксом негира сами етос и светоотачка правила мишљења и живљења у Цркви (значи, негативно се одражава на саму Цркву);

Са разлога што ОРГАНСКО чланство у ССЦ проузрокује унутар православне Пуноће саблазни и озбиљне поларизације међу Помесним Православним Црквама (што значи: не доприносећи свехришћанском јединству, оваква врста чланства директно угрожава јединство унутар саме Православне Цркве, да не говоримо о еклисиолошкој неприхватљивости такве врсте чланства!);

Са свих тих горе наведених разлога, Српска Православна Црква, сведок верни и чуварка (заједно са осталим Помесним Православним Црквама) – вере и етоса Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, најављује своје иступање из ССЦ; и отказивање да буде ОРГАНСКИ члан ове организације (што су учиниле Јерусалимска патријаршија и Грузијска црква). При томе Српска Црква се не отказује да и даље ради „на јединству свих“ и да сарађује са свима, на раду са ССЦ на хуманитарном пољу, као и на другим областима међухришћанске одговорности за мир, праведност и заједништво међу народима и државама у свету.

С обзиром, међутим, да се овде ради о далекосежном кораку, који се не тиче само живота и мисије Српске Цркве него и свеукупног Православља и његове спасоносне мисије у свету, Сабор Архијереја Српске Цркве је одлучио да свој став и мишљење претходно, пре коначног иступања, достави Цариградском и Васељенском Патријарху и свима поглаварима помесних Цркава Православних, са предлогом и захтевом да се што скорије сазове Свеправославно саветовање по питању даљег учешћа Православних Цркава уопште у Светском савету цркава. Тек после тога Саветовања ће наша Помесна Црква заузети свој коначни став по овом питању и обзнанити га јавности“.

Дакле, по овим саборским документима видимо да СПЦ и МосПат не исповедају јерес Екуменизма. Дозвољено је прекинути општење са својим Архијерејем, тек ако овај крене да исповеда неку јерес (од Сабора или Отаца осуђену). СПЦ, са којом је Јрм. Никодим прекинуо директну заједницу, је чак и осудила јерес екуменизма на Св. Арх. Сабору 1997. године.

Даље, Никодим вели:

Цитат
Патријарх Србски Г. Иринеј није ниједном јавно проповедао да је Божији благослов за православне народе монархија, нити осудио комунизам и демократске системе као богоборачке.

У прошлом посту смо видели да Никодим отворено износи неистине. Патријарх је много пута говорио афирмативно о монархији, а то и потврђује и свакогодишњим одласком на славу у Краљевски Дом Карађорђевића (са мноштвом других Архијереја).

Оно што, такође, директно разобличава Никодимове неистине је и Саборски Проглас о бившем Вл. Артемију - Марку Радосављевићу, у коме стоји ова ставка:

"Марко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, уМарко Радосављевић, како му је световно име, по црквеној пракси се не ословљава његовим монашким именом зато што је, погазивши многе каноне Цркве, погазио и завет Богу да преко свога духовног оца који је, у најтежа времена безбожничке власти, сведочио истину Христову и чистоту православне вере, увек остајући верни син Светога Саве."

Патријарх је Председник Св. Арх. Сабора и ово обраћање је написано, првенствено, са његовим благословом. Видимо, врло јасно, да је комунистичка власт названа безбожном.



Цитат
Јерес сергијанства, јерес служења Цркве држави, осуђена је много пута од стране САСабора РЗПЦ, као и од стране многих Отаца.

Ова фикција Заграничних Руса и самог Никодима је директно разбијена Св. Златоустом. Прво, никаква "јерес" Сергијанства не постоји, јер се добро зна шта је јерес. Сарадња са световним властима, ма каква она била, никако не може бити јерес, јер је јерес одувек била неко учење - догма. Та догма се тицала вере која је супротила Вери Васељенске Цркве. Тако да, само Загранични Руси и Никодим, који се тек сада тога сетио, могу назвати служење Цркве држави јересју. Друго, О. Никодим нигде не наводи те Оце. Што је јако чудно, јер у свом прелестном обраћању управо свим силама жели да има "аргументе". Овде не видимо аргументе, већ само мистичне Оце.

Можемо видети како Светитељ Златоусти пропагира "јерес сергијанства", ради виших циљева и нераскољавања Цркве и уношења Мира и тако лупа духовне шамаре хипнотисаном О. Никодиму:

„Браћо, молите се и, ако љубите Христа, немојте да ради мене неки од вас изгуби своју Цркву (тојест: да не буде због отцепљења свргнут)... Како рекох, своје Цркве немојте остављати, јер нити је од мене почело учење (у Цркви), нити се на мени завршава... Ступите у општење да не бисте Цркву поцепали, али немојте потписивати јер ништа на себи не сазнадох достојно рашчињења" (Паладије, Живот Јована Златоуста, 8; PG 47, 28)."

"Моје ствари се свршавају; свој пут сам завршио и можда више нећете видети лице моје (Дела ап. 20, 24 - 25). А за ово вас молим: немојте да нека од вас прекине уобичајену наклоност Цркви. И ко буде, не по својој вољи, доведен хиротонијом (на овај престо), не оспоравајући ствар, по сагласности свих, приклоните му своје главе као Јовану, јер Црква не може бити без епископа, и тако ћете бити помиловане (од Бога). Сећајте ме се у својим молитвама" (исто, гл.10. PG 47, 35)."

У првом цитату се Светитељ обраћа Епископима, који су му били наклоњени,(пред одлазак у прогонство од стране световне власти и неканонског сабора Архијереја који су тај сабор организовали по инструкцијама власти) да се повинују "сергијанским" одлукама и имају општење са "сергијанцима". У другом цитату се обраћа својим ученицама (Св. Олимпијади и осталима) и наређује им да и оне постану "сергијанке" и прихвате "сергијанску јерес".

Дакле, свима може да буде довољно јасно колика је Никодимова лудост, као и новотарија РПЗЦ која је у појам јереси унела ствари које се не тичу вероучења. Тако нешто су урадили и старокалендарци када су питање Календара увели на ниво догме и Нови календар прогласили јересју. Зато, овде видимо отворено следовање новотаријама Архим. Никодима и разобличавање такве прелести од стране Васељенског Учитеља Јована Златоустог.

Јрм. Никодиму (и свима нама) нек су молитве његове у помоћи!

[Шумадинац]

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javn...aljevske_5

[Шумадинац]

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javn...aljevske_5

Иначе сам давно предвидео да ће Никодима да ставе под забрану због тврдњи да папе пију крв деци које жртвују сатани, равноземљаштва, напада на Еп. Игњатија итд.

[Шумадинац]

.
• Одговор на текст арх. Никодима (Богосављевића): Па добро докторе, јесте ли отворили неку ординацију? •



Ова култна реченица Драгана Марковића Палме прва ми је дошла на ум након прочитаног најновијег текста лица које се претставља и потписује као архимандрит др Никодим Богосављевић. Утисак је да му писање не иде баш од руке и зато би требао макар да покуша са отварањем неке ординације. Имам тужну вест за све оне „неверне томе“ који су, као и ја, сматрали да је овај лик потпуно измишљен и да се иза његовог имена и чина крије неки неостварени богослов, који је у трећем разреду богословије избачен из школе због лошег владања и који се сада успешно бавио молерајем. Не људи, овај “доктор“ заиста постоји. Разговарао сам са пријатељима и у Епархији ваљевкој, затим у Митрополији црногорској, као и у Шабачкој епархији (сазнао сам да је једно време и тамо боравио). Људи са којима сам разговарао и којима нема разлога да не верујем су ме убедили: да, он постоји и све ово што се на интернету појављује под његовим именом лично сачињава.

Мој осврт ограничићу само на последњи текст др Никодима који је објављен на његовом сајту, под називом „позив на покајање“. Овај текст изабрао сам не као његов најгори (има он далеко и тужнијих и смешнијих остварења) него као најпримитивније и најбезобразније срочен. Није ми заиста проблем да неки пут увече, уместо неког забавног програма или читања бајке, прочитам приче др Никодима о „јављањима из пакла“ или о „земљи као равној плочи“. Међутим, када осетим да било ко приликом писања поред незнања демонстрира и безобразлук (вређајући притом здраву памет сваког потенцијалног читаоца), онда већ не могу да останем без одговора. Јер када се неукост и безобразлук удруже, а притом се заките неким „др“, добијемо ово најновије писање др Никодима. Но, кренимо редом:



1.У тексту који носи назив „Позив на покајање“ др Никодим даје свој коментар на писмо које му је упутио надлежни епископ Милутин. Одмах након приложеног позива др Никодим износи свој први бисер. Наиме он објашњава како „не може“ да одговори на овај позив јер би тиме „прекинуо објављени прекид општења и помињања“ (прекинуо прекид? Могло је то мало лепше да се каже, докторе). Није ми јасно како неко раније овом доктору богословских наука није објаснио да „прекид општења и помињања“ не значи то да „не можеш“ неком да се обратиш или да неком одговориш. У овом смислу „општење“ се односи на евхаристијско а „помињање“ на молитвено (упрошћавам ствари, знам, али треба ово и доктор да разуме). Ако би прекид општења значио да са неким прекидаш скаку врсту комуникације (као што тврди наш доктор) онда би прекид помињања значио да не смеш тог неког ни да поменеш. А сам др Никодим у више наврата помиње имана оних којима је објавио прекид помињања. Нисте ми нешто овде добро разумели докоре. Идемо даље.



2.У другом свом „виђењу“ наш доктор налази замерку самом писму у коме „недостаје име особе којој је оно упућено“. Ипак у следећој реченици сазнајемо да се не ради о изостављању имена, већ презимена. И то презимена смештеног у заграду „(Богосављевић)“. Из тог разлога, наш доктор налази генијално решење и сам себе проглажава „правно непостојећом особом“. Аферим докторе. Ако то већ нисте, ја вас проглашавам не само „правно непостојећом особом“ већ и „доктором непостојећег права“. Примера ради, подсетићу само како се правно прецизно и хришћански др Никодим обраћа појединим Црвеним лицима у свом званичном саопштењу: „лажни митрополит Амфилохије“, „Еп. (оцеубица) Теодосије (Шибалић)“, итд... Следствено томе, сигурно је грешка епископа Милутина што му се није обратио са нпр. „лажном доктору Никодиму (Богосављевићу)“ или „равноземљашу тзв. доктору Никодиму (Богосављевићу)“. Ово би сигурно било, не само правно постојеће, већ и суштински тачније.



3.Треће „виђење“ доктора Никодима посебно је занимљиво. Наиме он сам износи нешто што је, морам признати, и мени скренуло пажњу. То је да се у позиву на покајање не наводи име манастира који је он напустио. Као критику на тај пропуст наш доктор износи сазнање да то није учињено јер „нисам боравио и нисам напустио манастир, већ конак при парохијској цркви Св. Георгија у Голупцу“. Архимандрит и доктор није живео у манастиру већ у конаку при парохијској Цркви? Испрва нисам поверовао у ову тврдњу, али сам убрзо сазнао да је то тачно. Наиме, наш доктор је био игуман у манастиру Рибница код Мионице неколико година. Успео је да за веома кратко време упропасти све што се упропастити дало, а највећи проблем имао је са парохијанима и посетиоцима манастира. Покренуо је неколико судских спорова које је изгубио тужећи се са људима (око имовине, пута...) и када више није имао излаза, молио је владику Милутина да оде одатле било где. Будући да за његов висок чин, за његово докторско звање и набусит став у Епархији ваљевској није било манастира достојног његовој величини, он је заиста неко време боравио у једном забаченом селу на обронцима Сувобора. На моје питање саговорнику да ми није јасно да један архимандрит и доктор теологије борави као недоношче у једној парохијском стану, мој саговорник је једноставно одговорио: према свецу и тропар... Идемо даље.



4. Следеће виђење нашег доктора крије се у једном неуравнотеженом начину говора којим се обраћа Епископу. Не знам заиста шта се десило између епископа Милутина и докторовог „духовног чада“, али према писању самог Никодима ствар изгледа овако: епископ Милутин је рекао да му је архимандрит Никодим тражио да га предложи за епископа и да он то није учинио. Због овог поступка доктор карактерише епископа као неког ко се „свети мојим диховним чадима“ и као неког ко покушава да „погуби његову душу“ (сочнији и сликовитији приказ видети у самом тексту). Ако је и од др Никодима много је. Овде он развија читаву једну погрдну тираду на рачун Епископа која открива најмање две ствари. Прво да је др Никодим једна крајње неуравнотежена личност способна да се заигра у вртлогу сопствене мржње и да према својој слици прави карикатуру од других. Али то је мање важно. Оно важније, по мом суду и најжалосније, јесте откриће да др Никодим пише све ово само из разлога јер је неко рекао нешто његовом „духовном чаду“. То пажљивом читаоцу није тешко приметити, а и чињеница је да се он наканио да одговори на сам позив на покајање дванаест дана касније (позив је послат 5. а одговор објављен 19. октобра). Јасно је да иза одговора на позив не стоји потреба самог доктора да се огласи по овом питању, већ чињеница да је неко покушао да „погуби душу“ његовог „духовног чеда“. Није тајна да код нас постоји једна озбиљна криза духовништва, нити многи проблеми који се рађају из погрешног односа духовника и његових следбеника, али овај пример сведочи да је др Никодим доктор и на овом плану. Доктор духовник који је спреман на све, чак и на најпогрдије речи и бесмислене погрде упути сваком, само уколико се осети угорженим код неког свог самозваног „духовног чада“.



5. Издвојио бих овај пут и још једну занимљиву тврдњу доктора Никодима. Наиме, крајње лицемерно, за мој укус и прилично љигаво, наш доктор говори о чињеници да у позиву на покајање не стоје преступи које је овај врли доктор направио. Сазнао сам да је непосредно након објављивања прекида општења и помињања од стране др Никодима, епископ Милутин донео одлуку о стављању под забрану свештенодејства архимандрита Никодима. У овој одлуци се налазе тачно наведени канони, чланови устава СПЦ, као и уредбе за спољашњи и унутрашњи манастирски живот, које је цењени доктор прекршио. Међутим, као невешт манипулатор (ипак није довољно бити само доктор да би могао службовати са „оцем лажи“) доктор Никодим и овог пута сам показује своје фарисејство и приземни формализам до кога му је наводно стало.



6. Ипак, мора се признати да постоји нешто оригинално и ново у богословском смислу што у тексту износи др Никодим. Мислим на тумачење које др Никодим даје добропознатом појму „симонија“. Нема потребе да овде објашњавам шта овај појам означава, већ користим прилику да изразим своје изненађење његовим тумачењем од стране др Никодима. Он наиме говори о тзв. „духовној симонији“. Врло интересантно! Не знам где је ово тумачење пронашао и како је дошао до њега. Чуо сам да је управо на тему „духовна симонија кроз истрију“ поменути и докторирао, мада мислим да је то мало вероватно. Ипак, са нашим доктором се никад не зна.



7. Гомилу нелогичности и неписмености којима овај текст обилује не бих се усудио да анализирам. Мишљења сам да грешке и глупости које је у стању да напише овај доктор теологије, може и мора да исправи само доктор српског језика. А ја то нисам. Само ћу поменути синтагму „немарни најамник“ коју користи наш доктор (која је сама по себи бесмислена) одакле се логички закључује да епископи треба да буду насупрот томе „марљиви најамници“. Такође смо се упознали и са једном кованицом у новоговору нашег доктора која гласи „најамничко-непастирски“(оксиморон, илити оштроумна лудост), која је опет супротност од, ваљда, оног по Никодиму пожељног „најамничко-пастирски“. У тексту сусрећемо и оптужбе попут „фарисеји и лицемери“, што је у својој суштини чист плеоназам....итд...и томе слично.

Иако овај осврт садржи дозу ироније и искреног подсмеха др Никодиму, желео бих за крај да кажем нешто крајње озбиљно, да кажем оно због чега сам све ово и писао. Срочићу свој основни то у једно поучно слово и директно обраћање др Никодиму: Докторе, верујем да Вас све ово дубоко погађа, али пазите да не заборавите једну важну ствар и да се превише не заносите. Свако мало обавештенији у нашој Цркви зна да епископ Милутин није доктор Богословских наука већ вишедеценијски калуђер и народни владика, а Ви јесте доктор Богословских наука. Ако Владика (или било ко из његовог окружења) формално или правно и погреши, дешава се, њима ће се то опростити. Вама се, докторе Богословских наука, овакве погрдне речи и приземна фразеологија, не праштају. Не знам како ће се завршити процес Црквеног суда до којег ће неминовно доћи, Бог зна! Искрено ми је жао што не постоји (можда и постоји, али ја не знам) неки академски суд који би Вама судио не за ваш чин и статус у Цркви, већ за ваше звање доктора. Тај суд би Вама требало да суди по Вашем знању, писању и части. Тај процес, знам како би се завршио.



Александар Милојков

[ОРЈУНА]

Искрено, Никодим ме је разочарао када је почео да напада митрополита Амфилохија.

[херцеговац]

Мени боде очи одсуство српских обиљежја и оно Перовићево да је Православни Црногорац и избегавање да каже да је Србин.

Код владике Јоаникија, ни једна литија није била без српских обиљежја.

[Шумадинац]

Искрено, Никодим ме је разочарао када је почео да напада митрополита Амфилохија.

Није више Никодим, већ Драган. Обичан билмез.
.

[Шумадинац]