26-08-2018, 05:20 PM
Из резимеа
Прво војно ангажовање Моравске дивизије у XX веку јесте њено учешће у Балканским ратовима из којих је изашла славом овенчана и без 12.500 војника и старешина, који су погинули, нестали, рањени, умрли од рана и колере. Већ тада је створен мит о најбољем пуку српске војске који се нарочито истакао у борбама на Грленским висовима, где је у потпуности разбио делове бугарске 7. рилске дивизије и због чега је прозван „Гвоздени пук”. Био је то 2. пешадијски пук „Књаз Михаило”. Са овим пуком је учвршћен и мит о непобедивости целокупне Моравске дивизије, која је у својим редовима и у највећем броју, регрутовала људство са територије јужне и мањим делом источне Србије.
Војничка храброст Јужносрбијанаца додатно је била појачана приливом ратника из црногорских и херцеговачких крајева. Тачније, њиховим насељавањем у лесковачком, врањском и топличком округу након масовног прогона у време кнеза Николе. Поред довођења породица, доносили су најсветије за одбрану куће, братства, чојства и јунаштва – пушку. Зато и није случајност што су се братства Крушића, Пилетића, Васовића, Влаховића, Драговића, Мијовића, Перовића, Томовића, Ћетковића и многа друга окитили највећим војничким одликовањима у Балканским и у Првом светском рату, као истакнути српски јунаци. Поред тога, на читавој територији Јужне Србије и, уопште Краљевине Србије, много пре избијања ратова, биле су заступљене и сељачке стрељачке дружине. Оне су стварале добре стрелце који ће у рату бити још бољи ратници. Имајући у виду све ове чињенице, може се јасно видети какви су се онда јунаци рађали у редовима војске која је покривала територију Моравске дивизијске области. Стога није било сумњи да то своје јунаштво неће поновити и након аустроугарске објаве рата Србији. Коначно, није се ни постављало питање ратног победника, без обзира на многобројне тешкоће које су пратиле целокупну српску војску и кроз читав ратни период. Такви људи једноставно не могу да изгубе рат. Бугарски командант Обласне команде, која ће покривати југоисточну Србију након окупације 1916. године, записаће да је код српског народа на првом месту љубав према отаџбини и да се од малих ногу васпитава у том правцу.
Први светски рат је неформално завршен 11. новембра 1918. године када је закључено примирје. Тада су заћутали топови на далеком Западном фронту, а преживели ратници се почели враћати кућама. Многи се из рата никада више нису вратили. Српска делегација је на конференцији мира у Паризу већ наредне године поднела извештај да је њена војска заувек изгубила 249.963 старешина и војника. Услед несређених и некомплетних пуковских дневника, као и у ратном вихору нестале евиденције умрлих приликом епидемије пегавог тифуса, прелаза преко Албаније, на Крфу и Виду и оскудне евиденције умрлих ратних заробљеника, за сада се не може дати тачан нити приближан број погинулих, умрлих, рањених и несталих војника и старешина Моравске дивизије у сва три позива. Највише података је остало везаних за губитке на Солунском фронту и након његовог пробоја. Податак о 6.000 погинулих, умрлих и несталих, на основу сачуваних ратних извештаја и сачињених пописа, најниже су процене заувек избачених из борбеног строја и оних ратника, који су заувек остали „тамо далеко“. Најниже су процене након стогодишњице завршетка Првог светског рата. Истог рата у који је у лето 1914. године, ушла и Моравска дивизија, по трећи пут заредом у веку великог људског страдања и до коначне победе.
У Нишу, мај 2018. год.
Прво војно ангажовање Моравске дивизије у XX веку јесте њено учешће у Балканским ратовима из којих је изашла славом овенчана и без 12.500 војника и старешина, који су погинули, нестали, рањени, умрли од рана и колере. Већ тада је створен мит о најбољем пуку српске војске који се нарочито истакао у борбама на Грленским висовима, где је у потпуности разбио делове бугарске 7. рилске дивизије и због чега је прозван „Гвоздени пук”. Био је то 2. пешадијски пук „Књаз Михаило”. Са овим пуком је учвршћен и мит о непобедивости целокупне Моравске дивизије, која је у својим редовима и у највећем броју, регрутовала људство са територије јужне и мањим делом источне Србије.
Војничка храброст Јужносрбијанаца додатно је била појачана приливом ратника из црногорских и херцеговачких крајева. Тачније, њиховим насељавањем у лесковачком, врањском и топличком округу након масовног прогона у време кнеза Николе. Поред довођења породица, доносили су најсветије за одбрану куће, братства, чојства и јунаштва – пушку. Зато и није случајност што су се братства Крушића, Пилетића, Васовића, Влаховића, Драговића, Мијовића, Перовића, Томовића, Ћетковића и многа друга окитили највећим војничким одликовањима у Балканским и у Првом светском рату, као истакнути српски јунаци. Поред тога, на читавој територији Јужне Србије и, уопште Краљевине Србије, много пре избијања ратова, биле су заступљене и сељачке стрељачке дружине. Оне су стварале добре стрелце који ће у рату бити још бољи ратници. Имајући у виду све ове чињенице, може се јасно видети какви су се онда јунаци рађали у редовима војске која је покривала територију Моравске дивизијске области. Стога није било сумњи да то своје јунаштво неће поновити и након аустроугарске објаве рата Србији. Коначно, није се ни постављало питање ратног победника, без обзира на многобројне тешкоће које су пратиле целокупну српску војску и кроз читав ратни период. Такви људи једноставно не могу да изгубе рат. Бугарски командант Обласне команде, која ће покривати југоисточну Србију након окупације 1916. године, записаће да је код српског народа на првом месту љубав према отаџбини и да се од малих ногу васпитава у том правцу.
Први светски рат је неформално завршен 11. новембра 1918. године када је закључено примирје. Тада су заћутали топови на далеком Западном фронту, а преживели ратници се почели враћати кућама. Многи се из рата никада више нису вратили. Српска делегација је на конференцији мира у Паризу већ наредне године поднела извештај да је њена војска заувек изгубила 249.963 старешина и војника. Услед несређених и некомплетних пуковских дневника, као и у ратном вихору нестале евиденције умрлих приликом епидемије пегавог тифуса, прелаза преко Албаније, на Крфу и Виду и оскудне евиденције умрлих ратних заробљеника, за сада се не може дати тачан нити приближан број погинулих, умрлих, рањених и несталих војника и старешина Моравске дивизије у сва три позива. Највише података је остало везаних за губитке на Солунском фронту и након његовог пробоја. Податак о 6.000 погинулих, умрлих и несталих, на основу сачуваних ратних извештаја и сачињених пописа, најниже су процене заувек избачених из борбеног строја и оних ратника, који су заувек остали „тамо далеко“. Најниже су процене након стогодишњице завршетка Првог светског рата. Истог рата у који је у лето 1914. године, ушла и Моравска дивизија, по трећи пут заредом у веку великог људског страдања и до коначне победе.
У Нишу, мај 2018. год.
