.
ДАН СЕНДВИЧА
Може ли се – сме ли се, дозвољава ли уопште савест – писати о култури или било чему другом дан-два након посете Највећег Брата нашег народа, В. В. Путина, која је попримила размере библијског Потопа.
Био је то толико велики догађај да ни онај ТВ полицај није морао дежурати. Није било потребе, а није имао ни где. Све телевизије су посету „покривале“ у реалном времену, делом „са терена“, делом из студија, у којима су геополитиканти и смарачи (свих боја) износили сматрања и предвиђања, можда је боље рећи – привиђања.
Најбоље од свега је што је све прошло без жртава у људству и материјалу, што је прави бинго за земљу у којој ни сеоски вашар не прође без неколицине избодених. Није то био једини помак набоље. И протокол је малчице узнапредовао, што ће рећи да на Сурчину није било покушаја да се Владимир Владимирович сочно изљуби и да му се утури прст у дупе. Није чак било – или сам ја пропустио да приметим – ни традиционалних девојчурака у народним ношњама који високом госту приносе хлеб, со и ракију, е сад, да ли је ту „традиција“ затајила или је (пре ће бити) руски протокол нашем протоколу скренуо пажњу да то тако не иде, не знам, а није ни важно за нашу тему.
Дан великих сендвича ипак није прошао без одређених разочарења. Бива то кад је снага мала, а очекивања превелика. Претпостављам да је ипак најтужнији био Бошкић Обрадовић, који је лепо – црно на бело – Путину објаснио да је Вучић лажни русољуб и да – ако хоће праву српску љубав – треба да дође код њега, Јеремића Вука и Санде РИ, али ето, Путин га није послушао, па сад нека трпи последице.
Ни најобрадованији високом посетом, Високи Носилац ордена Александра Невског – умало не написах „Вучића – није прошао без разочарења јер је Путин (подозревам да се не би замерио Бошкићу) децидирано одбио да се обрати маси окупљеној у његову (мислим Вучићеву) част. Никаква хушкања ту нису помогла. Њет и њет. Организатори су морали знати да се у Русији „обраћањима маси“ баве искључиво јуродивци и Жириновски, али није то ни једино – ни најважније – што они не знају.
Све у свему, режим Носиоца Ордена Путиновом се посетом и прикљученијима винуо до звезданих висина, али то је ствар која би Орденоносца требало да забрине, а не да га претерано осоколи. Иако му се, наиме, може догодити (а узгред и свима нама) да – пилотским речником казано – изгуби „узгон“, нека му Аеролазански или командант РВ и ПВО објасне о чему се ту ради и какве опасности доноси.
Висока посета је Србију показала онаквом каква и јесте – као (већински) аритметички скуп индивидуума који су у стању да се перфектно организују да не ураде ама баш ништа, па чак ни да виде оног због кога су потегли на пут – нашу узданицу, Путина – и на (нешто мањи) скуп антипротивних првом скупу, који нису у стању чак ни да се организују. Него, је ли Дачић певао Каљинку?
Светислав Басара
Данас