Матија Чалић
Ових дана почeo је један нови рат - против Православља. На чело одбране јединства Православља стала је Руска православна црква, а главни агресор је цариградски Патријарх Вартоломеј. Цариградска или Васељенска патријаршија је прва међу једнакима по части, али данас је питање куда је води њен поглавар, Вартоломеј.
На заседању Архијерејског сабора Цариградске патријаршије овог месеца, Патријарх Вартоломеј донео је одлуку да у Украјину пошаље двојицу егзарха, епископе Данила и Илариона, а поводом захтева расколничке Украјинске православне цркве да добије аутокефалност. Патријарх Вартоломеј се на овај потез одлучио без договора са Патријархом Московским, Кирилом и Митрополитом Кијевским, Онуфријем.
Украјинска антируска власт, која је на то место дошла превратом уз помоћ ЦИА, жели да Украјинска православна црква добије аутокефалност. Иако канонски непризната, она је близу свог циља, јер за савезника има Васељенског патријарха, који, очигледно по налогу ЦИА, мимо свих правила установљених Васељенским саборима, шаље двојицу егзарха што је увод или први корак у давању аутокефалности.
У Украјини постоји Украјинска православна црква која је канонски призната и под јурисдикцијом је Московске патријаршије. На заседању Синода Московске патријаршије, донете су контрамере; неспомињање на литургијама, престанак заједничких молитви и неучествовање у сабрањима која организује Цариградска патријаршија.
Прве битке се воде, а исход је веома важан, јер је и Српска православна црква угрожена. СПЦ води свој свети рат у очувању јединства православља у Македонији. Тамо делује Охридска архиепископија, канонски призната и под јурисдикцијом Српске православне цркве – али, још из комунистичког доба, тамо делује, такође, расколничка, канонски непризната Македонска православна црква, која на све начине жели да добије аутокефалност. Македонска православна црква је покушала да уђе у васељенску екумену преко Бугарске православне цркве, тако што је тражила њено мајчинство, али је Бугарска патријаршија то одбила. Васељенски патријарх не даје аутокефалност Македонској православној цркви искључиво због имена и спора македонске државе са Грчком, јер је и сâм Васељенски патријарх Грк. Међутим, под новим околностима и мењања имена Македоније у ‚Северна Македонија‘, непризната македонска црква, такође, жели да промени име у Охридска архиепископија Јустинијана и да на тај начин стекне аутокефалност. Имајући у виду нове црквене и политичке околности, како у Украјини тако и у Македонији, фронт за одбрану јединства Православља се шири.
Српска православна црква, поред Македоније, води битку и у Црној гори, где, такође, функционише комунистичко чедо, црногорска православна црква. На срећу, ситуација тамо није као у Македонији, где је Архиепископ Јован био чак и затваран, али треба обратити пажњу, посебно због недавних дешавања и у сâмој расколничкој црногорској православној цркви. Самозвани поглавар те канонски непризнате организације, митрополит Михаило (Мираш Дедић) је екскомунициран из Српске православне цркве, а онда је своје ухлебљење нашао баш у Цариградској патријаршији и то у Италији, као свештеник у Риму. Међутим, он је и из цркве у Италији екскомунициран, а назад у Српску православну цркву није примљен због разних малверзација. Можда га нове околности на црквеном плану подстакну да крене у борбу за аутокефалност, јер може доћи до домино ефекта, с обзиром на понашање цариградског патријарха.
У непризнатој црногорској православној цркви се десио и један скандал, када је доскорашњи новинар Лав Лајовић, преко ноћи постао свештеник Црногорске православне цркве, али је у јуну ове године, након сукоба са својим шефом, напустио ову организацију. Међутим, приступио је непризнатој украјинској цркви и постао викар за Црну Гору, при овој, такође, расколничкој цркви.
Словенски православни народи трпе озбиљне ударце од Атлантиста који преко Цариградске патријаршије желе да ставе под контролу све православне цркве, јер као што је рекао заменик одељења за односе са црквама Московске патријаршије, Александар Шчипков: “Патријарх Вартоломеј је опседнут идејом источног папизма”, што је вероватно пројекат америчке ЦИА.
Михаил Тјуренков
Православна црква је, не смемо заборавити, Једина Света Саборна и Апостолска црква.
У историји Русије, многе ствари су наше постојање поделиле на “пре” и “после” - пре хришћанства, пре најезде Монгола и Татара, пре “Тешких времена”, пре “раскола”, “пре Петра Великог”, пре “Револуције”, пре “рата”. Али, има и догађаја који на први поглед не делују епохално, али су неизмерно утицали на токове историје. Међу овим последњима је и недавно ходочашће Патријарха руске цркве и шефа руске државе.
Патријарх Кирил и Председник Путин су посетили Свету Гору. Али је посебно важна чињеница да су духовни и национални вођа државе заједно били у молитви на месту, на коме се вековима пажљиво чува традиција Источне римске империје, Византије. Овај догађај је исте важности као и онај када су први руски монаси, пре хиљаду година, постали светогорски монаси, када је Московскоје царство наследило пало Римско царство.
Да се присетимо да је после Фирентинског концила 1439. године, Константинопољска патријаршија, Други Рим, одлучила да се придружи Католицима, те је тако изгубила улогу чувара Православног хришћанства. Када су митрополита Исидора, који је потписао концилски договор, из Константинопоља послали у Москву, одакле је протеран управо због тог потписа, улога чувара Православља је прешла на руску цркву и руску државу.
У међувремену, сматрајући себе и даље “васељенским”, константинопољски патријарси и епископи су, кроз историју, настављали да се мешају у живот аутокефалне Руске цркве. Најупечатљивије мешање, била је активна улога грчких архијереја у спровођењу трагичне црквене реформе у другој половини 17. века, која је дала повод за најгоре поделе у историји Руске цркве.
Даљи смер и понашање цркве, након турске окупације Константинопоља, постали су још проблематичнији, са тачке гледишта Православља, патристичког хришћанства. Ово је постало посебно очигледно у 20. веку, када је 1920. године, Locum Tenens Патријаршијске столице, Митрополит Доротеј из Бурсе издао енкликтику “О Цркви Христовој у свету”. У њој је себи самовољно доделио улогу “Свеправославног Папе” и позвао Хришћане, без обзира на њихову доктринарну разлику у односу на Православље, да се сви приближе васељенском јединству. Као први корак у том прибилижавању он је понудио уједначавање календара са Католицима и Протестантима.
У то време, трон Константинопољске патријаршије је, под сумњивим околностима, заузео злогласни Мелетије (Метаксакис), који је био члан Масонске ложе Хармонија. Патријарх Мелетије је одиграо главну улогу у потпуном одвајању Руске и Константинопољске цркве. Он је 1923. године сазвао такозвани Свеправославни Санхедрин (Конгрес), на коме су признати совјетски дисиденти, као и неке цркве као независне (украјинска и естонска). Исти тај лажни синод је усвојио низ анти-православних одлука, које су у супротности са каноничким правом. Међу одлукама су и она о промени црквеног календара и праву свештеника на други брак. Поред тога, на Мелетијевом Санхедрину је, посредно, Св. Тихон, Патријарх Московски и целе Русије, позван да напусти место Патријарха и препусти га реформатору.
Касније слабљење руске државности током распада Совјетског савеза је само допринело новим конфронтацијама између Москвовске и Консантинопољске патријаршије. Ова друга је постала патрон расколничких група, какве су Естонска у Украјинска црква, а Константинопољски патријарх Вартоломеј I је признао и такозвану Естонску апостолску православну цркву. Ово је, са друге стране, довело до историјске одлуке да Свети синод руске цркве од 23. фебруара 2016., да одложи канонско и еухаристичко уједињење са Константинопољском патријаршијом и Аутономном финском архиепископијом, као и да се суздржи од заједничке службе са Константинопољским патријархом.
Иако је ово питање касније решено политички, односи између Руске и Константинопољске цркве се нису опоравили - предстојећи Свеправославни сабор, заказан за 16. и 17. јуни на Криту је најочитији пример. Лично сам далеко од тога да оптужујем Хијерархију Руске цркве да планира да се учешћем на сабору удаљи од Православља. Јер, чињеница је да је Патријарх Кирил тај (заједно са многим грчким и грузијским великодостојницима), чији је став све време конзистентан.
Око предстојећег Свеправославног сабора су се исплеле многе контроверзе, укључујући и оне у припремљеним документима, у којима се благо и “дипломатски” наводи да Православци, не-православне хришћане сматрају , не “друговерцима”, већ јеретицима. И за Цркву су исто тако важне олитичке последице овог Сабора. На крају крајева, ако се Сабор одржи како је предвиђено, онда ће то бити нека врста користи за Вартоломеја I, Константинопољског патријарха. Да, ми му признајемо историјски установљено “првенство части”у двојству помесних цркви, али, такође, врло добро знамо да се тај човек упетљао са западним службама и да је последњих година давао невероватан број русофобних изјава (укључујући и критику концепта Трећег Рима).
Зато су данас многи Православни хришћани озбиљно забринути да планирани Свеправославни сабор неће бити састанак представника православних помесних цркви, већ неки симулакрум Осмог васељенског сабора. А то значи лажни сабор, на коме ће Патријарх Вартоломеј пробати да личну вољу (а тако и вољу западних сценариста) наметне Православном свету. Те овај Сабор на крају неће водити приближавању Православих хришћана, већ даљим поделама и сукобима.
И зато, иако се не слажем са хистерисањем “истинских Православаца” који данас организују разне врсте побуна и неосновано критикују нашу црквене оце, ипак се питам: да ли се исплати? Да ли је потребно на овај начин решавати проблеме? Можда је боље, уместо ићи код западних обавештајних агенција које су се размилеле по Криту – отићи на пецање. То је нешто што сви Руси, укључујући и свештенство, традиционално воле.
Преведено са Тsargrad.tv
Александр Дугин
Провео сам више од осам сати чекајући одлуку грчких власти на солунском аеродрому. Званични разлог за ускраћивање уласка на територију Грчке су мађарске санкције. Tу земљу нисам посетио 25 година. Мађарска је одлуку на коју су се грчке власти позвале донела 2014. године, али то није била препрека да улазим у друге земље ЕУ. Било је јасно да они који су ме задржали појма немају када, ко и како је увео те санкције. Ипак, стварни разлог није био захтев Мађарске, већ нешто друго.
Оно што се догодило на солунском аеродрому 17. маја имало је за циљ да намерно испровоцира политички скандал. Главни циљ је компликовање руско-грчких односа у периоду важних датума - прославе миленијума боравка руског монаштва на Светој Гори - мистичном центру исихастичке традиције целог православног света. У ствари сам кренуо на Свету гору.
Посебно је симболично да је дошло до депортације укратко пре посете Светој Гори Председника Русије Владимира Путина и Патријарха Руске православне цркве Господина Кирила. Уочи великог догађаја - сусрета између патријарха и руског председника на Светој гори - ЕУ је покренула сложену политичку интригу која ће се вероватно и даље развијати. Што се тиче грчке полиције, немам примедбе: обављали су своју дужност, чије значење, бојим се, вероватно не разумеју.
ЕУ је покушала да упетља у сукоб два православна народа користећи све могуће начине. Али пријатељске везе између Руса и Грка и даље су јаке. Нас уједињује заједничка историја и хришћанска вера. Ниједна политичка интрига, која увек потиче из истог извора - од непријатеља људског рода - неће моћи да нас уништи.
![[Слика: IMG_9424.gif]](https://i.postimg.cc/jSjyQFks/IMG_9424.gif)
