Морамо пустити брата Андреја,који је то професорски објаснио,и како када не успе еволуциона техника промене власти,па се пређе на револуционарно...Иначе,послушајте ово до краја,негде сам видео и предавање овог човека,5,6 месеци пре пада надстрешнице....како слично прича....
Да ли ико зна да су неку револуцију спроводили пензионери?Не,то мора омладина..
Ево и мало сажето:
Обојена револуција у суштини представља технологију организовања државног удара ‒ уз помоћ посебно организованог протестног, често омладинског покрета, који његови организатори претварају у незадовољну и радикалну политичку масу. У том смислу, обојене револуције се врло успешно маскирају као спонтани протести великих народних маса које се, наводно, залажу за правду и оно што формално сматра врлином, а против је лоших појава у друштву. Ипак, обојена револуција не може се сматрати истинском револуцијом какве су током историје доносиле корените промене у људском друштву, каже у разговору за „Политику” Андреј Манојло, професор Катедре за политику Русије Факултета политичких наука Универзитета „Ломоносов”, аутор више књига, уџбеника и научних радова на тему хибридног рата и обојених револуција.
Затим је, како каже, довољно прстом показати „крив”, и гомила ће кренути да руши све пред собом, спремна је на све да „кривца” уништи. Овако функционише обојена револуција. Такав процес не тражи никакво размишљање, већ покорност психологији масе. А маса постаје агресивнија како се увећава. Наизглед мирни протести брзо се претварају у нереде, као у Белорусији, када се појаве провокатори. Ти провокатори могу доћи из редова организатора, који неретко припадају и криминалним групама. Код вас у Србији то се десило 2000, када су неки оружјем освајали институције. Када се појави оружје – крв се пролива и мирни протести постају насилни.
Потпуно је легитимно људско право да се власт критикује, па и да се протестује, али се појављује ризик да онај ко протестује из најчаснијих мотива може полако да постане и део државног удара.
Обојена револуција у суштини представља технологију организовања државног удара ‒ уз помоћ посебно организованог протестног, често омладинског покрета, који његови организатори претварају у незадовољну и радикалну политичку масу. У том смислу, обојене револуције се врло успешно маскирају као спонтани протести великих народних маса које се, наводно, залажу за правду и оно што формално сматра врлином, а против је лоших појава у друштву. Ипак, обојена револуција не може се сматрати истинском револуцијом какве су током историје доносиле корените промене у људском друштву, каже у разговору за „Политику” Андреј Манојло, професор Катедре за политику Русије Факултета политичких наука Универзитета „Ломоносов”, аутор више књига, уџбеника и научних радова на тему хибридног рата и обојених револуција.
„Обојена револуција никакве позитивне и епохалне промене не доноси, већ пре свега подразумева технологију насилног преузимања и довођења на власт послушних елита. Такви преврати не воде никаквом побољшању прилика у друштву. Долазе нови лидери, често још гори, често повезани са Западом, а систем остаје исти – корупција и непотизам се не мењају.
У правој револуцији, лидери воде народ коме могу објаснити за шта се боре, зашто би неко дао и живот. Али у обојеним револуцијама, масом се углавном манипулише. Циљ је једноставан: окупити људе, под било каквим слоганима, у једном простору – на тргу, као што је био Мајдан – узбуркати их емоционално и претворити их у гомилу. У гомили, појединци губе идентитет, престају да критички размишљају и постају део колективне стихије. То је познат психолошки ефекат. Гомилу је лако довести до стања узбуђења ритмом, песмама, скандирањем ‒ као на пример у Украјини са паролом ’Ко не скаче, тај је Москаљ’”, објашњава Манојло.
Ми у Русији смо имали покушај обојене револције, тзв. беле траке, крајем 2011. и почетком 2012. Већина њених учесника били су богати људи, односно средњи и виши слој. У дане када су се они окупљали у московском метроу осећали су се скупи парфеми. Људи који су тада протествовали ни у чему нису били обесправљени и нису били спремни на нарочиту жртву. То је поред чињенице да су представљали убедљиву мањину у друштву био други разлог за њихов неуспех. Ипак, мањина у обојеним револуцијама може да надјача већину и то као рецимо у Украјини дугорочно може да има фаталне последице по друштво.
Најозбиљнији и најорганизованији покушај обојене револуције био је у Белорусији 2020. године. Протести организовани након председничких избора представљали су хибридну револуцију, тј. комбинацију више тактика. У Минску био је истовремено примењен модел окупљања из Венецуеле 2019, методи комуникације као у Хонгконгу ‒ „револуција кишобрана” 2014, мобилизација јавности из Јерменије такозвани електро-Мајдан 2015.
Током прве две-три недеље Лукашенкова власт је висила о концу. Ипак су успели да се изборе, пре свега зато што је на страни преврата била убедљива мањина становништва Белорусије, али и зато што је председник Лукашенко демонстрирао одлучност да народну вољу брани чак и по цену властитог живота. У Венецуели, годину дана раније, било је још теже за режим, јер је подељеност друштва била изразитија него у Белорусији. Ипак Николас Мадуро је такође успео да се одупре, у одређеној мери захваљујући и информативним операцијама у којима је и Русија доста помогла.
Рекао бих да ово што се последњих месеци дешава у Србији није револуција хибридног типа као 2020. године у Минску, већ класична обојена револуција. Ипак, има одређене особености. За разлику од „булдожер револуције”, код вас 2000, „наранџасте револуције” 2004. и Мајдана 2014, на овим протестима лидери нису приметни. По мом мишљењу, то је једна од њихових главних карактеристика. Ипак, лидери нису главна ствар за обојену револуцију, од њих су неупоредиво важнији организатори, односно координатори и активисти које су они ангажовали. Они облаче упадљиву одећу, око њих се окупљају мање радикалне групе људи. Координатори добијају наређења из једног центра – из штаба организатора револуције – и усмеравају масу како њима одговара. То се нажалост јасно види на снимцима из Београда.
