[Шумадинац]

.
ТЕОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ "ПОТОПА"




Потоп и вавилонска кула Библијски писац дефинитивно не говори о неком историјском потопу. Народи који немају великог контакта са водама, којима је вода дефицитарна имају митове да је некада земља била потопљена. Неке од занимљивих теорија потопа говоре о томе да је у питању више једна врста страха који човек носи од самог рођења.

Дакле, нека психо-аналитичка теорија и да је то повезано са преднаталним боравком у утроби. Колико је она тачна ми у то не можемо улазити, али врло често се дешава да деца имају страх од воде. Чак и научници говоре о неким катаклизмама које су се дешавале. Занимљиво је да то јахвеистички писац доживљава (додуше и свештенички писац такође) као казну за грех и то је једна занимљива форма размишљања библијског теолога која је опет нама данас мало страна. Проблем у свету настаје у оном тренутку када онај који је назначен да буде господар света, свештеник творевине, онај који је створен по лику и подобију злоупотребљава тај исти свет. Тада и он сам бива увучен у стихију света која може да донесе и такву врсту катаклизме.





То је и учење у Цркви, где се човек предаје стихијама, престаје да буде господар творевине, а господар творевине је и господар самога себе. То може бити само у сарадњи са Богом. То ће се видети и у причи о кули вавилонској, а и у причи о првородном греху где Бог налаже човеку: све можеш само то не можеш. Та тежња ка томе шта не може, говори о људској охолости и спремности да одбаци самога Бога, да пређе своју меру и самим тим уноси стихију. Преступ у случају изгнанства из едемског врта је био те врсте, морални пад је исто преступ богопромишљеног начина живота код људи и он изазива извесну реакцију, у овом случају реакцију Бога кроз природне феномене. Дакле, битно је не усмеравати мисли (када је потоп у питању) како је то могло бити и шта је то могло бити. Као и Каинов знак, не знамо шта је значио ни како је изгледао. Чак и када би га видели не би га знали протумачити. У овом случају у самом факту потопа, не знамо шта се ту мислило, какву информацију човечанство носи о потопу. Локалних поплава је било у свим местима где су постојале велике реке и где постоји могућност поплаве долазило је до поплава локалног карактера. Територија Месопотамије је по томе јако позната, долина реке Нил такође. За људе који су записивали ове догађаје то је био потоп читавог света. Значи, не треба улазити у причу дали се ради о локалном потопу или о неком глобалном који се збио негде у праисторији на нама непознат начин. Дакле, та прича о потопу, будући да постоји код многих народа, ушла је у Библију у две верзије. То су извештаји из круга јахвистичког и каснијег свештеничког предања. Теологија и једног и другог је јако блиска, готово идентична: до потопа је дошло због греха. Ова теолошка констатација је револуционарна у историји људске мисли. Међутим, људи који су давали коначан изглед Петокњижју су оба ова предања интегрисали у једну причу (тзв. редактори). Не знамо тачно када се то могло десити. Једна од теорија је за време ропства у Вавилону. Када би се ова два предања одвојила добили би смо два потпуно независна извештаја о потопу. Докази да је то тако могу се видети на следећим местима: - два пута се описује поквареност људског рода услед које долази до потопа: 6, 5-8 и 6, 9-13; - два пута Бог заповеда Ноји да направи лађу: 6, 14 и 22 и 7, 2-5; - два пута је описан улазак у лађу: 7, 7 и 10 и 7, 13 и 16; - на два начина су бројане животиње које су ушле у барку: 6, 19-21 узет је од сваке врсте по један пар, а према 7, 2-9 животиње се деле на чисте и нечисте; од чистих животиња уводи се у лађу седам пари, а од нечистих по један пар; - хронологија потопа је двострука: према 7, 12 потоп настаје услед кише која пада четрдесет дана и ноћи, а према стиховима 7, 11 и 8, 14 да се закључити да је потоп трајао годину дана; - према неким текстовима, 7, 12 и 8, 2, потоп је настао услед непрекидног падања кише, међутим 7, 11 говори да се тај дан развалише сви извори бездана и отворише се уставе небеске. То је слика свемира коју су имали стари Јевреји: вода над сводом и вода по сводом. - језички је лако одвојити ова два предања једно од другог: јахвистичко предање је карактеристично по томе што се Бог увек именује као Јахве, сем у 7, 9 где се једанпут назива Елохим; јахвистички извештај је карактеристичан по мноштву антропоморфизама, животиње се деле на чисте и нечисте, нема хронологије као код свештеничког извештаја (уводи 40 дана што је симболика), потоп је схваћен као киша, после потопа Ноје приноси жртву и због тога се појављује бројка седам пари чистих животиња (јер да је био само један пар, након жртвовања, врста би изумрла).





У свештеничком извештају Бог се назива Елохим, нема антропоморфизама, Бог негде из неба све посматра и гледа и кажњава, писац не разликује чисте и нечисте животиње, склоност према хронологијама, до потопа долази услед отварања устава небеских. Када писац каже „сва земља би потопљена“, питање је да ли он мисли на целу земљу у шта за Јеврејина значи „сва земља“. Када је Јосиф био високи чиновник у Египту и када је завладала глад сви народи долазе код њега да узимају жито. Лако је закључити да је за библијског писца „сва земља“ земља за коју он зна. Када је Израил освајао обећану земљу страх је обузео „све народе“ под небом. Дакле, писац говори о делу света који је њему познат, а локалних поплава је било. Међутим, има неких ствари које писац на вешт начин теологизира. Бог наређује Ноји да сагради барку и ту се користи реч „тебах“, што је страна реч у јеврејском. Библијски писац ову реч повезује са малим ковчегом у који је стављен Мојсије. Дакле, као и у већини случајева, библијски писац не претендује да износи историјске факте. Он се користи старим предањима која нису постојала само код Јевреја већ и код других народа. Дали је било глобалне поплаве или је реч само о локалним поплавама, тешко да ћемо наћи општи консензус. Библијско писцу је једини битно да је до потопа дошло због моралне извитоперености човека. Ту се износи теологија да морални грехопад изазива физичку реакцију, стихије природе. И у извештају о градњи вавилонске куле писац нема амбиција да прикаже историјске факте, да је у току ноћи дошло до пометње језика и да људи више нису могли да се разумевају. То прво није ни идеал библијске теологије. Идеал библијске теологије је склад и разумевање међу људима. Као једна од главних теолошких идеја, којом писац прерађује један стари мит са истока, могао би се узети мит о дивовима који покушавају да се попну до богова. Овај мити изражава људски порив да се попне на престо Свевишњега. Ово и библијски писац узима као текстуалну подлогу да са њоме изрази нешто друго. Он је имао више теолошких идеја које је хтео да покаже и текст је временски добио на значењу. Прво, сама градња града и устројавање цивилизације је дело Каиново. У библији постоји једна врста одбојности према култури, цивилизацији. То је због тога што се култура и градови античког века из социјалне равни устројавао на неједнакости људи. Силни градови, куле које су грађене су подизани на нечијем зноју и крви. То је једна априорна ставка коју библијски теолог има према таквим феноменима. Та строга хијерархијска подељеност људи античког века која је највише оличавана кроз изградњу великих монументалних зграда и градова је била нешто што библијски писац није гледао са симпатијама. Следећа ставка је што се та кула подиже неком другом богу који и није Бог. У 5, 11 постоји једна дискусија сукобљавања са митом који некада владао. Јахве мора да сиђе на земљу и да види где је та кула, она је за њега невидљива. Он је из своје висине једва примећује. То је на известан начин изругивање ранијем миту. Ова кула је нађена у ископинама Вавилона, као степенаста пирамида. Била је висока као ширина темеља, 91,5 м. Питање је да ли писац мисли на ову кулу или на кулу која је раније била ту, није познато а није ни битно јер њему кула као кула није толико занимљива. Та кула је грађена не из разлога да се људи попну на небо, већ је она била светилиште, на врх те куле се служило врховном богу. Она је, дакле грађена из религијских разлога. Библијски писац можда у овом контексту омаловажава и оспорава вавилонски култ бога Мардука. То би могао бити други ниво значења. Поред овога у самом тексту се показује да је сама кула, сама идеја људска Богу готово смешна. У причу се уклапа и једна констатација коју писац уноси као речи Божије (6. стих): гле народ један и један језик у свих... Библијски писац говори о човековим могућностима и границама. Охолост која је једнако присутна код човека од самог почетка је била нешто што је писац хтео да означи као лошу амбицију. Пориви овакве врсте, тежња ка нечему преко, немање мере се људима показују као негативни. Духовно биће мора имати нека ограничења. Животиње га немају, али су зато животиње. Трећи аспекат је дијалог са цивилизацијом. Дали је цивилизација по себи нешто што је прихватљиво и потребно човеку или не. Библијски писац јахвеиста, означавајући Каина као градитеља првога града, износи једну доста сумњичаву идеју о томе да ли је урбани начин живота по вољи Богу или не. И дан данас у Цркви постоји становиште да се на свет гледа као на стециште страсти, разузданости и безбожности. И то је један легитиман поглед оних који не живе у њему, али само њих. Креативност човека по себи је неопходна. Он је биће које ствара и влада, али како и на који начин то је већ друго питање. Стиче се утисак да писац има негативан однос према тој злоупотреби човека према творевини, али и односа међу људима, према цивилизацијском које уништава оно суштинско људско, где се човек доводи у неприродно стање. Значи, постоји једна врста полемике у тексту где писац дискутује и спори цивилизацију, али не цивилизацију као такву него неке феномене који се појављују у друштву.



Александар Милојков, теолог

[пек]

Зашто Богу смета вавилонска кула? Кула није важна него Бог неће да дозволи да цео свет буде под влашћу једног човека била та власт политичка или верска што је циљ свих сатаниста од Вавилона преко римског царства и папа до данашњег новог светског поретка. Зато је Србима и одредио да живе на Балкану да би спречили стварање светског царства.

[Шумадинац]

[Шумадинац]

ДА ЛИ ЈЕ "ЦРНОМОРСКИ ПОТОП" ТЕМЕЉ БИБЛИЈСКЕ ПРИПОВЕСТИ?
https://bkcentar.rs/sr/blog/da-li-je-crn...pripovesti

[Шумадинац]

МИТ О ПОТОПУ



Више од половине креационистичких сајтова и књига садржи, између осталих, и аргументе који покушавају да докажу да се Нојев Потоп заиста десио онако како је то описано у Библији. Веровање у дословност Библијских текстова је главни разлог за ово, али постоје и други разлози: креационисти мисле да могу Нојев Потоп да искористе као објашњење за постојање фосила, угља, нафте, и других слицних ствари, као и да објасне шта се десило са изумрлим врстама (потоп их је нагло закопао под наслагама муља).

Мада су аргументи из ове области креационизма већином толико смешни да једва завређују икакву пажњу, они се толико често појављују у креационистичкој литератури да их морамо овде обрадити због потпуности (и ради демонстрације у шта су људи све у стању да поверују када не проверавају своје изворе информација).


САМА БАРКА

Нојева барка је, по Библији, била дугачка око 140м, и направљена у потпуности од дрвета, у периоду раног Бронзаног доба, са примитивним алаткама. Дрво није добар материјал за прављење великих бродова, пошто не постоји могућност добре изолације. Најдужи дрвени брод икада направљен, био је дугачак 115м. Одржаван је на окупу помоћу деведесет челичних обруча и захтевао је да посада од десет људи даноноћно испумпава воду која је цурела у брод. Ово је био брод, да се подсетимо, направљен најбољом технологијом коју су људи икада поседовали, и након хиљада година искуства у бродоградњи.

Море је морало да буде веома мирно, пошто би било каква жешћа бура и празну барку поломила на комаде. Ако је била оптерећена животињама тешким више стотина тона укупно, чак и мала бура коју би рибарски чамац могао да преживи без проблема, разнела би барку на комаде.


СКУПЉАЊЕ ЖИВОТИЊА

Скупљање животиња је такође веома занимљива идеја. Аустралијске коале и Јужноамерички лењивци, рецимо, путују веома споро и захтевају специфичну храну (коале једу само еукалиптусово лишће). Били би потребни векови да оне дођу од Аустралије до Израела. Како су понеле свака своју специфичну храну? Како су организми прилагођени различитим климама успели да преживе ово путовање? Како су острвске врсте успеле да препливају мора и да дођу до барке? Многе пећинске врсте не могу да опстану без нивоа влажности и таме, која постоји само у тропским пећинама; како су оне стигле до барке?

Неки креационисти кажу да су све животиње некада раније живеле у Нојевој близини, и да су све разлике настале касније. Врло занимљива тврдња, пошто би настанак таквих разлика захтевао еволуцију огромном брзином у претходних четири хиљаде година. Такође, како то да те врсте нису оставиле никаквог трага у Израелу? Постоји неколико хиљада врста животиња које живе само у Аустралији, или само на одређеним острвима, или само у Америци. На тим континентима налазимо и фосиле њихових предака. Зашто ни трага таквих фосила нема нигде у Европи, Азији или Африци? Како то да, рецимо, нема трагова кенгурима и њиховим прецима нигде осим у Аустралији…?

Такође, у екосистему постоје позиције које држи по једна врста. Мешање врста из различитих екосистема води у катастрофу, пошто ће једна врста потиснути другу или чак оборити цео екосистем. Ово је данас велики проблем, пошто авиони и бродови преносе жива бића са једног континента на други, где упадну у екосистем и понекад га потпуно униште. Све врсте (чак и редуковане на начин описан у следећем пасусу) никада не би могле да опстану живећи на истом подручју.


СМЕШТАЊЕ ЖИВОТИЊА НА БРОД, И ЊИХОВО ОДРЖАВАЊЕ

И креационисти признају да је барка сувише мала да би у њу стале све животињске врсте. Због тога су измислили читав систем “типова” (Kinds) уместо “врста” (species). По овом предлогу, на барци су били само представници основних типова животиња, које су после потопа постале различите и претвориле се у разнолики свет кога данас видимо. Рецимо, на барци је била само једна пра-мачка, од које су онда настале данашње мачке, тигрови, јагуари, лавови…

Овај аргумент потиче из креационистичког непознавања физиологије и биохемије. Мада неке животиње споља изгледају слично, њихове унутрашње разлике могу бити огромне. Разлике између јагуара и тигрова су, рецимо, толике да би била потребна рапидна и веома коренита еволуција да би раздвојила ове врсте у року од само неколико векова. Занимљиво је приметити да ако употребимо саму Библију као мерило, можемо да датирамо неке догађаје у Египту и Вавилону на више од две хиљаде година п.н.е., само пар векова након потопа. Египћански и Вавилонски списи помињу, рецимо, мачке и лавове као одвојене врсте, као и коње, камиле и магарце, псе и вукове… Према томе, ова диференцијација између врста је морала да се одигра у року од само два или три века, почевши од само једног пара (значи од нултог нивоа генетске разноврсности)!

Но, узмимо – шале ради – да су креационисти овде у праву. Чак и ако смањимо број врста на апсолутни минимум, то и даље оставља преко петнаест хиљада животињских “типова”. Даља смањења подразумевају да се “истима” сматрају животиње међу којима су физиолошке и биохемијске разлике веће од разлике између шимпанзе и човека. Пошто је, по креационистима, немогућа веза између шимпанза и људи, онда такве везе морају бити немогуће и између других животиња.

Ових петнаест хиљада типова важи ако рачунамо врсте које данас постоје. По Библији, Бог је заповедио Ноју да узме парове свих животиња које по Земљи ходају. Ако је веровати креационистима, диносауруси и остале врсте су постојале истовремено са људима, и тек их је Потоп уништио. Према томе, Ноје је на своју барку морао да угура и парове свих диносауруса и свих осталих изумрлих врста које данас познајемо из фосила. Ово повећава број врста на барци на пар стотина хиљада. Будимо овде љубазни према креационистима, зажмуримо, и задржимо се само на оних петнаест хиљада које су морале да буду да би данас постојале све врсте за које знамо. И толики број је превелик да би се угурао на барку.

Велики део животиња захтева свежу храну. Рецимо, многе змије једу само жив плен. Многи инсекти биљождери не једу биљке директно, већ исисавају сок из њих, за шта биљка мора бити и даље жива. Како је Ноје одржавао залихе свеже хране и одакле је налазио жив плен за све животиње које су га захтевале. Вентилација би такође била огроман проблем са толиким бројем животиња, а осморо људи не би могло да помисли ни о опскрбљивању храном и водом једне двадесетине укупног броја животиња, а камоли када дође до потребе потребе за, рецимо, избацивањем десетина тона отпада које би оне производиле свакодневно.


ПОСЛЕДИЦЕ ПОТОПА

Глобални потоп би морао да остави огромне и видљиве трагове. Таквих трагова, међутим, нигде нема.

Различите старе планине показују различите нивое ерозије. Ако су те планине створене истовремено, и ако су еродоване глобалном поплавом, зашто нису све исте?

Како то да постоји поларни лед? Ако би море прекрило целу Земљу, лед са полова би се изломио, отпливао на површину и тамо се брзо растопио. У клими каква је постојала у задње три хиљаде година ни близу довољно леда не би могло да се скупи на половима за овако кратак период (поготово не на Јужном полу, где сав лед мора да падне у облику кише и снега).

Нови снег се скупља сваке године на Гренланду, онда се делимично топи преко лета, и затим поново замрзава током зиме, стварајући слојевит лед, сваке године додајући по један слој. Избројано је преко 40.000 ових слојева. Èак и ако заборавимо на тренутак да је ово много већа старост од укупне старости Земље по неким креационистима, како је овај лед преживео потоп?

Како то да су биљке преживеле потоп? Највећи део копнених биљака на свету би угинуо после само пар месеци под водом, укључујући и њихово семе. Биљке и семе које би преживело, били би закопани испод много десетина метара, или чак километара седимента, што би их уништило. Многе биљке зависе од семенки које расту тек после ватре, или тек након што прођу кроз црева животиња; оба ова догађаја не би постојала после Потопа.

Ноје није могао да понесе семе са собом, пошто многе биљке не производе семе, а и велики део семена не може да преживи годину дана. Такође, многе биљке расту само на одређеним острвима или деловима континената. Ноје није могао да обиђе свет и засади сваку семенку тамо где треба.

Како су све рибе преживеле? Неким рибама је потребна хладна вода, некима топла, некима слана, некима слатка… У ситуацији када су све воде света измешане, многе врсте риба које данас постоје би биле уништене.

Како су корали преживели? У Потопу, корали и многи други организми који опстају само у плиткој води нашли би се на дубини коју не би могли да преживе.


КАКО СУ БОЛЕСТИ ПРЕЖИВЕЛЕ?

Многи микроорганизми који изазивају болести могу да постоје само у живим људима и нигде другде. Многе друге болести могу да преживе само у људима и комарцима. Чак и оне болести које могу да опстану у мртвим телима не би преживеле, пошто после годину дана од тих тела ништа не би остало. Ноје и његова породица су, дакле, морали да носе у себи микроорганизме тифуса, малих и великих богиња, полиа, гонореје, сифилиса, сиде… А пар комараца које је Ноје повео са собом су морали да носе у себи све људске паразите (маларија, нилски вирус, спавајућа болест…), многе од којих неким чудом данас налазимо само на изолованим местима на свету.

Како су преживеле врсте које кратко живе? Воћне мушице, рецимо, живе само два дана, а да би се нове родиле, потребна је бара плитке, слатке воде. Вилини коњици би захтевали не само бару са тихом слатком водом, већ и велике организме у тој бари које би њихове ларве могле да лове.

Како су преживели месождери? Месождери су морали да гладују неколико година док се биљождери не би довољно намножили.

Како је било шта преживело? Еколози који се данас боре да очувају нестајуће врсте су установили да ретко која врста која буде сведена на мање од 20 јединки може да преживи чак и када велики број људи улаже огромну енергију у њихово очување.

Како су се животиње вратиле до својих станишта? Рецимо, шуме секвоје имају специфичне паразите који живе под њиховом кором. Како су ти паразити стигли до Северне Америке? Како су се очувале фини механизми који постоје у екосистемима?

Како је људска популација тако брзо обновљења? Сама Библија помиње градњу Вавилонске куле неких 150 година након Потопа, и град око Куле. Али, одакле су дошли људи који су населили Америку, изградили Пирамиде, старе гробнице по Кини, долини Инда…?

Како то да постоје записи у Индији и Кини који датирају у доба Потопа? Кинези и Индијци нису приметили да се одједном налазе испод неколико километара воде? Акадска цивилизација у средњем истоку је градила огромне градове, усред потопа, преко слојева које је нанео потоп?


ГЕОЛОШКИ ЗАПИС

Неки креационисти тврде да су фосили настали у току Потопа. Како то да су фосили тако добро сортирани? Како то да, рецимо, нигде не налазимо диносауруса у истом слоју као и остатке било ког развијеног сисара? Како то да се неке врсте, рецимо шкољке, налазе у свим слојевима, док се друге врсте иако исте величине и генералног облика тела, на пример трилобити, налазе само у одређеним слојевима. Зашто овај редослед наизглед прати еволуциони развој? Зашто је чак и фосилни полен сортиран тако да се полен примитивнијих биљака налази у нижим, а полен модерних биљака у вишим слојевима?

Укопани дубоко у Земљи, налазе се трагови догађаја који су се морали одиграти на површини, али у више слојева. Рецимо, трагови диносауруса на слоју изнад слојева угља. Или фосили трилобита испод фосила пустињских дина, који су опет испод фосила риба, који су опет испод фосила диносауруса. Када на основу таквих трагова реконструишемо историју Земље, климу, ниво воде, температуру, положај мора, пустиња и океана… и то урадимо на основу више стотина или хиљада таквих налаза широм света, они се сви уклапају једни са другима. Како је то могуће?

Како су формиране долине и планине? Врх Евереста се састоји од морског кречњака, све са фосилима са морског дна. Како је кречњак успео тако брзо да се формира, и како је Еверест могао да искочи од морског дна до девет километара висине у року од четири хиљаде година?

Како је гранит еродовао? Огромне формације које се састоје од еродованог гранита су присутне на многим местима на свету. Брзина ерозије гранита је веома мала, и није било времена да се то деси у само неколико хиљада година.

Како су настале слојевите шуме? На више места у свету постоје читаве фосилне шуме, једна изнад друге. На једном таквом месту, у заливу Фунди, постоји слојевита шума дебела скоро три километра. Сваки слој се састоји од одраслих стабала, са корењем и гранама, и фосилима потпуно развијеног земљишта, и чак траговима шумских ватри. Са становишта модерне геологије, овакве шуме су настале кроз низ вулканских ерупција. Шума би израсла, постојала неко време, онда би била прекривена пепелом и лавом. Земљиште би се полако обновило преко неколико хиљада година, и нова шума би израсла. Али како ово објаснити са становишта креационизма? По креационистима, Земља није довољно стара да би чак и десет таквих слојева могло да настане…

Откуд креда? Воде Потопа нису могле да депонују честице креде, која седиментира брзином од 0,0000154 милиметра у секунди. Потоп дуг годину дана би могао да седиментира око пола метра креде; постоје наслаге дебеле километрима. Ако је Земља млада, када су сви животиње чији су скелети постали креда успеле да се роде, одрасту и умру?

Где су биле све те животиње пре Потопа? Само Кару формација у Африци садржи остатке преко осам стотина милијарди кичмењака . Укупни бројеви свих животиња које су оставиле трагове у фосилном запису, астрономски је велики. Ако су фосили настали онако како наука сматра, током стотина милиона година, са овим нема проблема. Ако су креационисти у праву и ако је живот створен недавно, није било довољно времена да се све те животиње роде, одрасту, умру, и оставе своје кости за фосилизацију.

Ово су, да поновимо, само неки од проблема са идејом Потопа.

**************

ТВРДЊА : “Полистратски фосили показују да су шуме биле затрпане катастрофом. То је доказ да се Потоп заиста десио.”

ОДГОВОР : Ниједан геолог не тврди да се катастофе никада не дешавају. Повремено долази до наглих одрона, поплава и бујица, које нагло затрпају живе организме. Такође, догађа се и да дуги, чврсти предмети као што су стабла дрвећа, бивају “закуцани” у земљу кроз два или више слојева.

Постоје два разлога због којих ово нису докази за Потоп. Први је то што су овакви догађаји ретки и остављају трагове у геолошкој структури подручја. Велика већина фосилних налаза не показује никакве трагове нагле смрти и наглог закопавања.

Други разлог је то што није потребан Потоп да би се тако нешто догодило. Ситуације које стварају полистратске фосиле се дешавају и дан данас. Рецимо, у околини реке Јахтсе на Аљасци налази се шума која је опустошена вулканском ерупцијом, закопана до пола у пепелу, па затим прекривена са више слојева густог блата. Ако то место не буде узнемиравано и ако ерозија не однесе слојеве који прекривају стабла, кроз неколико милиона година ту ће се налазити фосилизована стабла која пролазе кроз два различита слоја камена.



ТВРДЊА : “Угаљ се често проналази са глиненим раздељцима и показује трагове структуре читавог дрвећа. Ово показује да је катастрофа слична Потопу изазвала настанак угља, нагло затрпавајући читаве шуме.”

ОДГОВОР : Угаљ, у ствари, доказује да је Земља много старија него што креационисти тврде. Пошто стандардни модел настанка угља захтева много времена, креационисти су се увек упињали да нађу начине на које је угаљ могао настати брже. По неким креационистичким тврдњама, залихе угља су настале тако што су у току Потопа шуме нагло затрпане. По другим, вулкани су имали учешће.

Обе групе, међутим, заборављају много важнију ствар: количину угља на свету. И после стотина година људске употребе, процењује се да на свету има преко десет трилиона тона угља, који је сав настао од дрвета. Да би се ово догодило, потребна је огромна количина дрвећа које би морало да потоне под земљу и да се тамо, на који год било начин, брзо или споро, претвори у угаљ.

Ово значи да је дрвеће морало да израсте, да буде затрпано на неки начин. Затим, ново дрвеће би поново морало да израсте и да буде затрпано. И тај процес би морао да се понови висе стотина пута да би се накупило довољно закопаног дрвећа да створи залихе угља које данас постоје. Осим ако је дрвеће пре Потопа расло десетинама пута брже него данас, за ово је потребно много више од шест хиљада година, све и да се дрвеће претвара у угаљ одмах, без потребе за додатним временом.


ТВРДЊА : “Вода за Потоп је дошла из воденог омота око Земље. Тај омот је такође чинио Земљину површину рајски плодном, и штитио ју је од космичког зрачења, што је омогућавало људима да живе много дуже и здравије него данас.”

ОДГОВОР : Овај креационистички “аргумент” је створен као одговор на питање одакле је дошла вода неопходна за Потоп. Са типичним дубоким незнањем о основним научним чињеницама, креационисти су смислили идеју воденог омота, слоја атмосфере који је садржао довољно водене паре да потопи читав свет. Та идеја је онда развијена у креационистичкој литератури, и овом слоју су дате разне магичне особине – заштита од космичког зрачења, дужи животни век људи који су живели под њим, итд. Овде ћемо поменути само неколико већих проблема са овом “теоријом”.

Потоп је, по опису у Библији, прекрио све планине на Земљи. Ово би данас захтевало да висина воде буде девет километара већа него данас. Неки креационисти, међутим, кажу да су планине данас више него што су некада биле. Дискусије ради, узмимо да је планина Арарат, на којој се по легенди зауставила Нојева барка, у оно време била највиша планина на Земљи. Арарат се издиже више од пет километара изнад данашњег нивоа мора.

Према томе, у “воденом омоту” Земље морало би да буде довољно водене паре да покрије целу планету воденим слојем дебљине пет километара. Погледајмо сада шта ово тачно значи за планету испод таквог омотача.

Стандардни ваздушни притисак на нивоу мора данас износи приближно 10 Њутна по квадратном центиметру (10Н/цм2 ). Узрок овог притиска је тежина самог ваздуха. Ако на обали мора исцртамо квадрат површине 1 цм2 , скупимо сав ваздух који се налази изнад тог квадрата од површине Земље до ивице атмосфере, па измеримо тежину тог сакупљеног ваздуха, тежина би била око 10Н (на површини Земље то одговара маси од приближно 1кг). Из овог разлога планинари имају проблем са ниским притиском на врховима планина: пошто су се попели изнад доброг дела атмосфере, мање ваздуха је остало изнад њих да их притиска.

Када вода испари и постане водена пара, она постане ређа, али и даље има исту тежину. Ако би се у атмосферу убацила количина воде каква је потребна да покрије читав свет омотом дебелим пет километара, атмосферски притисак би био око 500 пута већи него данас. Овакви притисци би буквално смрвили људе, њихове зграде и алатке.

Испаравање свих течности, па и воде, зависи од притиска. На обали мора, вода ће кључати на 100оЦ. На врху Евереста, притисак ваздуха је низак, и на њему вода кључа (претвара се од течности у пару) на температури од 72оЦ. Ако се повећа притисак, водена пара сама од себе прелази у течно агрегатно стање ако се притом не повећа и температура. Да би вода остала у гасовитом стању на овим притисцима, температура воденог омотача око Земље би морала да буде 15500оЦ. На овој температури, камење и метали били би не само истопљени, већ би већина њих била претворена у ултраврелу пару. Претварањем паре у течност ослобађа се енергија. Облаци и киша настају тако што талас влажног ваздуха налети на талас хладног ваздуха. Топлотна енергија у воденој пари пређе на хладан ваздух и загреје га, али притом се водена пара охлади испод потребне температуре да остане у гасовитом стању, и пређе у течност – отуд настаје киша. У случају потопа, водена пара која се претвара у воду би своју топлотну енергију ослободила на површини Земље. Повећање нивоа воде на целој Земљи за 50цм из водене паре би ослободило довољно енергије да подигне температуру свих мора до кључања. Гвожђе би почело да се топи у тренутку повећања нивоа мора за само сто метара. Термална енергија ослобођена приликом кондензације довољне количине воде да потопи целу Земљу слојем дебљине пет километара је више него довољна да истопи целу Земљину кору; а Ноје не би пловио по мору, већ кроз облаке ултравреле паре.

Креационисти кажу да би водени омотач штитио Земљу од космичких зрака. У праву су. Омотач који би садржао оволику количину воде би зауставио све космичке зраке, укључујући ту и светлост. Површина Земље би била у константном мраку.

Инфрацрвени зраци који носе топлоту би, међутим, могли да прођу, и да буду задржани ефектом стаклене баште, што би изазвало топлију климу. Ако би водени омотач био довољно дебео да прекрије целу Земљу са само 30цм воде, клима би била заиста тропска: температура би била већа од 100оЦ.

Неки креационисти су покушали да направе “модернију верзију” овог аргумента, тврдећи да је вода можда била у орбити Земље, у виду комада и честица леда, који су се код Потопа обрушили на Земљу, испарили у атмосфери, и изазвали потоп. Закон конзервације енергије, међутим, не да се тако лако заобићи: гравитациона потенцијална енергија би била претворена у топлотну, дижући температуру на површини Земље на хиљаде степени.

Од свих такозваних аргумената за младу Земљу, овај аргумент је вероватно коштао креационисте највише срамоте.

Занимљиво питање : Где су се воде повукле након Потопа?



ТВРДЊА : “Научници су установили да је немогуће да фосили настану спорим процесима, већ морају увек бити нагло закопани и заштићени од живих бића. Ово је доказ да су фосили настали наглим потопом.”

ОДГОВОР : Фосилизација је сталан процес, добро познат, и предмет једне читаве гране науке (тафономија). 

Занимљива напомена : Количина фосилних остатака на планети је, укупно гледано, огромна. Рецимо, диатоми и друге микроживотиње имају скелете богате калцијумом. После смрти, ови скелети падају на дно океана, где кроз притисак и време постају карбонатне стене. Данас постоје читави планински ланци састављени великим делом од карбонатних стена, и то након што је већина карбонатних стена поново враћена у екосистем кроз ерозију.

Да би се накупиле толике количине костију и остатака, потребно је много више времена од креационистичких десет хиљада година, осим ако су животиње “пре Потопа” расле и развијале се стотинама хиљада пута брже него данас.



ТВРДЊА : “На једном универзитету су инжењери тражили најстабилније пропорције брода, и установили да су то пропорције Нојеве барке. Ово показује да је она могла да плови”

ОДГОВОР : Ово је измишљена прича која се годинама појављује на Интернету. Пропорције барке узете саме по себи су у реду за барку која плута по веома мирној води; океански таласи би је преломили. Такође, геометрија брода (рецимо, закривљеност дна) важнија је за стабилност од пропорција.


ТВРДЊА : “У Сибиру су нађени мамути који су тако брзо замрзнути да је несварена храна и даље била присутна у њиховом стомаку. Они су тако брзо залеђени услед катастрофа које су пратиле Потоп!”

ОДГОВОР : Извештаји о очуваности ових мамута су далеко преувеличани. Делови њихових тела су заиста добро очувани, али је највећи део иструлио, укључујући ту и већину унутрашњих органа. Сви мамути показују знакове спорог труљења, које је споро замрзавање на крају зауставило. Најбоље очуван примерак је “Дима”, младунче чије се мало тело брже смрзло и тиме брже зауставило труљење. Чак и преостало ткиво је мумификовано, процес који не може да се догоди са тренутно замрзнутим ткивом.

Докази указују да је крдо мамута или било затрпано наглим одроном земље и блата, или су пропали кроз лед у блатњаву бару. Ледено блато их је затим полако смрзло, и делимично заштитило од труљења.

Овај аргумент је до те мере дискредитован да чак и креационистичке организације ИЦР и “Ансwерс ин Генесис” признају његову нетачност и упозоравају своје чланове да га не користе.




Научни Магазин