Оцена Теме:
  • 1 Гласов(а) - 2 Просечно
  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Терор ОЗНЕ и УДБЕ
#43

(13-07-2017, 05:30 PM)Ултрадесничар Пише:  
(13-07-2017, 03:27 PM)смедерево Пише:  http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/287974...iri-meseca

Horor. Video sam to na naslovnoj strani "Nedeljnika" kada sam se vraćao sa posla. Mislim da su golootočani oprostili i UDBI i Partiji i "Titu" za sva mučenja i ponižavanja u tom logoru.

Не да су опростили, него нису им ни замјерили. Па они су добро знали шта у "комунизму" чека политичке неистомшљенике.
Да су били јачи од њих, "ИБеовци" би то исто или горе урадили титоистима
Одговори
#44

(14-07-2017, 06:48 PM)luka.luke Пише:  
(13-07-2017, 05:30 PM)Ултрадесничар Пише:  
(13-07-2017, 03:27 PM)смедерево Пише:  http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/287974...iri-meseca

Horor. Video sam to na naslovnoj strani "Nedeljnika" kada sam se vraćao sa posla. Mislim da su golootočani oprostili i UDBI i Partiji i "Titu" za sva mučenja i ponižavanja u tom logoru.

Не да су опростили, него нису им ни замјерили. Па они су добро знали шта у "комунизму" чека политичке неистомшљенике.
Да су били јачи од њих, "ИБеовци" би то исто или горе урадили титоистима

Баш тако. "Тако се ради посао". Бившем логорашу Драгославу Михаиловићу је "Тито" јавно напао његово књижевно дело "Кад су цветале тикве" а ја се не сећам да је Михаиловић нешто ружно изјавио
о Маршалу.
Одговори
#45

(14-07-2017, 07:44 PM)Ултрадесничар Пише:  
(14-07-2017, 06:48 PM)luka.luke Пише:  
(13-07-2017, 05:30 PM)Ултрадесничар Пише:  
(13-07-2017, 03:27 PM)смедерево Пише:  http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/287974...iri-meseca

Horor. Video sam to na naslovnoj strani "Nedeljnika" kada sam se vraćao sa posla. Mislim da su golootočani oprostili i UDBI i Partiji i "Titu" za sva mučenja i ponižavanja u tom logoru.

Не да су опростили, него нису им ни замјерили. Па они су добро знали шта у "комунизму" чека политичке неистомшљенике.
Да су били јачи од њих, "ИБеовци" би то исто или горе урадили титоистима

Баш тако. "Тако се ради посао". Бившем логорашу Драгославу Михаиловићу је "Тито" јавно напао његово књижевно дело "Кад су цветале тикве" а ја се не сећам да је Михаиловић нешто ружно изјавио
о Маршалу.
Ако је игдје трачак правде закачио комунисте онда је ИБеовце на голом отоку и дргугим затворима за њих
Одговори
#46

Одговори
#47

Хапшење аве Јустина у Суковском манастиру
2. октобра 2018.


Суково је тада био женски манастир. Старешинску дужност вршила је игуманија Христина, а намесничку монахињу Параскева. Манастир је имао још четири монахиње и две искушенице, једног духовника – доброг старца Луку, Руса, чредног јеромонаха Илариона, такође Руса, слепог монаха Саву – музички образованог, и два искушеника Михаила, Чеха и Михаила Филиповића, као и два Руса, цивила и једног слугу.

Послушник Михаило имао је послушаније црквењака и у исто време послушавао је оца архимандрита Јустина, који је већ у то време преводио и писао Житија светих и служио свету Литургују готово сваки дан. Устајало се рано. У четири сата почињало је богослужење са полуноћницом, јутрењем и светом Литургијом. “Кад је била зима, заложили бисмо прво ватру” – вели Михаило, што значи да је отац Јустин са протосинђелом Василијем Костићем још пре зиме 1945, односно 1944.године, прешао из Овчара у манастир Суково.

Богослужење је завршено рано, тако да је доручак бивао у седам сати. После тога отац Јустин би у својој келији радио на преводу Житија светих, а отац Василије одлазио би својима у село Велики Јовановац код Пирота. Отац Јелисеј долазио би из Звонца у Суково повремено, колико се види, и одмах би се враћао натраг због страха од “Јудеја”.
Богородичина црква у Суковском манастиру

После доласка Михаиловог у Суково и разговора са авом Јустином, ава је позвао сестру Параскеву и рекао: “Ова соба у приземљу испод моје нека буде за брата Михаила. Он ће од данас бити мој послушник. “Та послушања, по писању Михаила, црква и отац Јустин били су за њега највећа радост. Сваки дан помагао је оцу Јустину око свега што је требало и припремао за свету Литургију профоре, вино, воду, жар за кадионицу и друго. Послуживао је у олтару и помагао за певницом. После свете Литургије и доручка, виђао би Аву у келији како преводи на српски а пред њим на столу налазе се Житија светих на старогрчком, црквенословенском и руском језику. На столу је још, поред хартије за писање, имао перорез и десетак лепо заоштрених оловки.

Преводећи Житија светих, усхићен садржином коју преводи, отац Јустин би прекидао писање и, с благонаклоношћу, почео да се моли. Затим, ако неко од манастирске братије или сестара наиђе, са сузама радосницама указао би на црквену књигу и место, да виде како је прекрасна садржина текста који преводи. Такав је био доцније и у манастиру Ћелијама. Хтео је да често укаже црквеним гостима, пријатељима и посетиоцима на лепоту текста црквених писаца, да подели са свима радост због дубине мисли и лепоте језика и изражаја светих црквених писаца богослужбеног текста. Због тога је од светитеља највише ценио и волео Светог Јована Златоустог.
“Као на хајдука изашли сте на мене”
Зимска црква у Сукову и стари конак у позадини

“Једног хладног пролећног дана 1945. године – вели Михаило – отац Јустин је служио свету Литургију у зимској цркви (капели), и кад је завршио око пола Литургије, одједном са треском се отворише врата, и ознаши са војском, наоружани пушкама и машинкама (машингеверима), њих око две стотине, док су држали опкољен манастир, ова група са аутоматима на готовс рупише у цркву. Предводио их је један висок млађи човек у кожном капуту. Отац Јустин тада је завршио више од пола Литургије, а крај њега стајао је у олтару протосинђел др Василије Костић, потоњи епископ жички. Михаило са оцем Савом и сестрама били су за певницом. Док је група војника са милиционерима ОЗНЕ, размештана по цркви с напереним аутоматима чекала наредбу, њихов предводник у кожном капуту, официр ОЗНЕ, такође с напереним револвером, нагло је ушао у олтар, и не обраћајући пажњу што се врши света Литургија викнуо је: “Докторе Јустине, ухапшени сте!” Затим се окрете протосинђелу Василију и истим грубим тоном рече: “И ви сте ухапшени, докторе Костићу!” Отац Јустин, који је до тог тренутка, ван обичаја, служио свету Литургију на црквенословенском, наставио је даље да служи на српском рекавши сасвим мирно:”Само да завршим службу Божју”. Тај официр, који је дошао у Суково са 200 наоружаних војника камионима у зору да ухапсе оца Јустина и Василија Костића, по Авином причању ћелијским сестрама и његовим монасима студентима, био је шеф Озне Миленко Бојанић, који се доцније налазио на високом положају у влади Титове Југославије. Бојанић је том приликом стао на јужне двери олтара и чекао крај службе у цркви.

По завршетку свете Литургије, овај сурови ознин официр, тражећи и Јелисеја, спровео је аву Јустина из цркве стражарно са Василијем Костићем до конака, где су им биле келије. Др Василије боравио је код куће у свом селу код Пирота, али је веома често посећивао оца Јустина, као свог духовног оца и учитеља. Том приликом одвојили су протосинђела Василија у другу просторију под стражу, а са оцем Јустином ушао је у његову келију Миленко Бојанић, шеф ОЗНЕ, са још неколико војника. Пошле су и сестре и монаси до конака за њима, али их је официр ОЗНЕ вратио. На захтев оца Јустина, дозволили су као гарантним сведоцима монахињи Параскеви и Михаилу да уђу за њим у Авину келију. Настао је одмах претрес књига и свих списа и ствари оца Јустина. Прегледали су сваку ствар и прелистали сваку књигу. Миленко Бојанић питао је за сваки нађени папирић да ли је то нека шифра. Питао је исто тако и за писма и честитке. Он је захтевао од оца Јустина да све то дешифрује, на шта је отац Јустин кратко одговорио:”Ја овде немам шта да дешифрујем, осим како ту пише. А Ви, ако шта имате, изволте, дешифрујте”.
И ускршња јаја су била сумњива

Чак и васкршња шарена јаја, која је стара монахиња Христина донела из Свете Тројице са Овчара за Васкрс оцу Јустину и оцу Јелисеју, била су том шефу ОЗНЕ сумњива, и он их је разбијао једно по једно, загледајући да би у њима нешто нашао. Разбијајући једно јаје, упита оца Јустина: “Шта ово треба да значи?”, указујући руком на јајету скраћено написано: Христос воскресе! Ава Јустин му рече: “Па зар је за Вас шифра нашарено ускршње јаје са честитком осмогодишњег детета?!” Затим му објасни да му је то јаје послало дете које је код баке у Светој Тројици.

За све време претреса, који је трајао више од два сата, отац Василије Костић био је у другој соби. Отац Јустин, међутим, био је за све то време сталожен и расположен тако, да је својим надахнутим речима и расположеним ставом задивљавао присутне војнике. Једино је шеф ОЗНЕ Бојанић, док су му његови сарадници приносили ствари и књиге на преглед, узнемирено и нервозно претурао и прелиставао по њима, мрмљајући нешто или грубо запиткујући Аву шта ће да му “дешифрује”. Најзад, један од војника који је ту помагао свом шефу, добивши слободу и храброст Авиним расположењем и понашањем, иако је држао у десној руци аутомат, запита га благо: “Могу ли да скинем икону и погледам?” Отац Јустин заусти да му потврдно одговори, међутим, Бојанић, држећи у руци неке списе, зграну се, ваљда што војник помену “икону”, а не слику, и што је узео слободу да пита заточеника у његовом присуству и веома грубо викну на оца Јустина: “Забрањујем Вам да говорите!” Ава Јустин, као да га добро не чу, доврши што је почео и рече војнику. “Само ви скините и погледајте” .После тога отац Јустин је ћутао. Нешто доцније, прелиставајући једну књигу, официр ОЗНЕ рече оцу Јустину: “Потребно ми је да ово преведете”. Ава му одговори: Забрањено ми је да говорим”. “Али ја то захтевам од вас!” – настави грубо официр. “Ви сте Ваш посао обавили, ухапсили сте ме, тамо где буде требало, одговараћу” – рече Ава. Тада је шеф ОЗНЕ удаљио из Авине келије и Михаила и монахињу Параскеву.
Горе главе, не плачите!

Тек што су сишли из конака у порту Михаило и намесница манастира Параскева, за њима су силазили и отац Јустин и протосинђел др Василије у пратњи официра ОЗНЕ М.Бојанића и војника. Ава је имао на себи мантију с кожним каишем и неки краћи капут; на глави је носио скуфију. Порта је била пуна војске. Њих двојицу потераше преко моста на реци Јерми, што тече поред манастира. Затим их на друму попеше у камион пун војске. Обојица су стојали позади у камиону. Сестре су их из манастира за цело време пратиле и плакале, као и остала братија. Ава се нагло окрете према њима и, видећи их уплакане и погружене у тугу, благосиљајући их громко узвикну: “Што плачете? Горе главе, не плачите!” Те речи, као небески зов мученика за Христа, говораху они доцније, одјекивале су оном речном долином поред манастира као и у срцима њиховим и целом њиховом бићу. Отац Василије стајао је уз Аву Јустина са свечаним својим ставом и погледом као да је на молитви. Цирада се спусти и два до три камиона кретоше напред за Пирот, док их је један камион, такође пун војске, пратио. Потиштеном духовном јату сестринском, које се враћало без Аве у манастир, одзвањале су из јеванђеља у души и ушима речи Спаситељеве: “Као на хајдука изашли сте на мене”.
Владика Василије Костић и ава Јустин

У Пироту су оба ова изрјадна духовника затворени и на разне начине мучени и малтретирани, на 15 дана пре светог Николе, 3. или 4. децембра 1946.године. После седам дана, када су иследници завршили свој посао и уверили се у ОЗНИ да то нису никакви политички противници, већ духовници хришћанске вере и науке, спровели су их у Београд, где су у затвору провели још седам дана. Отац Јустин причао је доцније ћелијским сестрама и својим ученицима, младим монасима, да су у посебним ћелијама били затворени. Петнаестог дана, на Светог Николу, њихову крсну славу, протосинђел Василије Костић запевао је у јутарњим часовима у затвору Тропар светом Николи. Ту лепу црквену песму отац Јустин чује и понови гласно, тако да су обојица чули један другог и тако сазнали да се налазе у суседним затворским ћелијама. Истог дана пуштени су на слободу, 1946.године, и то заузимањем код Владе и Президијума, како веле, неког Авиног школског друга, који се тада налазио у Влади, као и на интервенцију митрополита Јосифа Цвијовића, који је негде до тог времена замењивао заточеног патријарха Гаврила. Тада отац Јустин, иако под присмотром ОЗНЕ, дође одмах у Патријаршију да се јави и захвали Митрополиту, који му том приликом каже да се убудуће чува, јер није сигурно да ће више ико моћи да се заузме за њега.

У то време, док је Ава лежао у затвору, комунисти су му запленили у Патријаршији, поред других књига и ствари, и велики број на лагеру књига првог и другог тома његове Догматике. Зато се више од 30 година после рата осећала велика оскудица у тим изузетним уџбеницима и на Теолошком факултету и у Богословијама, јер су били уништени. Отац Јустин остао је тада код пријатеља, као и у неким манастирима, као што је Раваница и Девич, све до 28. маја 1948, када је прешао у манастир Ћелије код Ваљева.


Из књиге “Овчарско-кабларски манастири, монашки живот и страдања у XIX и XX веку”, Архим. Ј. Радосављевић
Фото: Википедија, panoramiocom/tsvetanar, domzdravljanis.co.rs, eko-tour.com, “Епископ Василије” – манастир Жича
momcilovac.blogspot
Одговори
#48

Како је убијала Удба или комунистичка индустрија смрти
петак 05. октобар 2018. 16:38
Може се рећи да је особеност Србије у односу на Словенију и друге делове Југославије већи удео цивилног становништва у страдању


Срби су прваци света у многим дисциплинама, али своје савршенство, по којем би се заиста могли звати небески народ, досегли су оног трена кад су направили механизам за ликвидације, тортуре, производњу савршеног страха и омразе. То “савршенство” се у почетку звало Озна, после Удба, ДБ и данас БИА. У оснивању 13. маја 1944. у Дрвару била је урамљена у скоро хришћанску идеју “Одељење за заштиту народа”. Из те мимикрије родила се звер, идеја Јосипа Броза, креативна рука у разради и пракси носи рукопис Србина Александра Ранковића.

Ово није прича о томе како је настала крилатица “Озна све дозна”, него минијатурна ретроспектива индустрије смрти, како је настала, којим методама се служила, и на крају – какве менталне и психосоматске трагове је оставила Србима у њиховом генетском наслеђу.

Као и у Совјетском Савезу, тајна полиција представљала је исукани мач револуције, “најреволуционарнији и најбобренији орган за чување великих тековина наше револуције”. Историчар Срђан Цветковић, који је свој научни опус посветио управо репресији комунистичког режима током и после Другог светског рата, за “Експрес” каже да је Озна од настанка 13. маја 1944. устројена као политичка полиција, методолошки по совјетском моделу, вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Разговарамо са њим у Институту за новију историју Србије, на Тргу Николе Пашића, у згради у којој је кратко било седиште савезне Озне. Дуго су имали седиште у данашњој згради Танјуга, на Обилићевом венцу.

Цветковић истиче да је Озна предњачила по терору и броју стрељаних без суда у односу на друге земље у Европи.

– Насиље није било плод ексцеса или ванредног стања већ део детаљно разрађеног плана и претворено у трајан, тоталан и савршен репресивни систем којем је господарила свеприсутна тајна служба ослоњена на полицију, војску и, наравно, тужилаштва и судове, који су у стаљинистичким системима неодвојиви део власти. Тајна полиција је била кичма репресивног апарата. Циљ је био успостављање диктатуре једног човека, једне идеологије и једне партије – комунистичке. Озну су чинили људи из различитих друштвених слојева, али правоверни комунисти, лаки на обарачу и често наклоњени партијском миљеу и пре рата. Они су пролазили обуке и били озбиљно припремани за будући посао. Тражило се да буду конспиративни и да извршавају наређења, а да не размишљају превише – напомиње Цветковић.

Док је на овим просторима трајао вишеструки грађански рат, сматрало се нужним да се створи јединствена и моћна организација која ће управљати политичком обавештајном службом у иностранству и на окупираној територији, контраобавештајном службом у јединицама НОВЈ. Озна за Србију настала је на Вису јуна 1944. док партизанске снаге нису дубље продрле у Србију. На њено чело постављен је Слободан Пенезић Крцун, који је већ до краја 1944. премрежио целу Србију моћном Озном. Колико је та мрежа озбиљно схватала свој посао показује податак да су 364 запослена ознаша до 1947. сачинили картотеку од 47.534 лица. Примера ради, у Босни их је било око 15.000, а Црна Гора свега 6.000 сумњивих.

Кадровски потенцијал Озне, што Цветковић наводи у својој књизи “Између српа и чекића”, пажљиво је биран међу најправовернијим борцима и бескомпромисним комунистима. Девиза је била “ко не може убити непријатеља, не може бити прави комуниста”. Од оснивања, на начин и принципе рада пресудно је утицала совјетска служба НКВД. Официри Озне су се школовали на академијама НКВД-а и Коминтерне у Москви, па су затим они обучавали млађе колеге у Србији преносећи искуства из СССР. Скоро свако опуномоћство имало је једног официра НКВД-а у свом саставу. Они се нису претерано мешали у рад Озне, јер су били надлежни за белоградејске заробљенике и совјетске грађане који су се затекли у Београду. Међутим, поједини бивши припадници југословенске тајне полиције сведоче да је “главне непријатеље” хватао НКВД, док је ситније рибе препуштао Озни.

По освајању градова, Озна заузима зграду затвора или неку већу кућу, и ту отвара своје седиште. Често, по унапред сачињеним списковима одмах крећу хапшења, ислеђивања уз тортуру, која се завршавају тајним стрељањима, уз скоро обавезно сакривање трагова. Дешавало се и да су накнадно фабриковане пресуде. О свим овим подухватима, за разлику од осталих тајних служби у земљама комунизма у Европи, “наша” Озна пажљиво је водила евиденцију жртава, како би доцније пратила чланове породице и потомке. Ти документи су данас познати јавности, али интересантно да је архив БИА и даље доступан само историчарима, али не и новинарима.

Пракса је била следећа: По пријави грађана, која је могла бити само на основу гласина, агенти Озне су приводили осумњичене, саслушавали и правили њихов картон (досије). У Београду се, на пример, са свим картонима и списковима дневно (некад и два пута) одлазило у Маглајску улицу (Дедиње) где су људи из главног штаба Озне прегледали спискове. Њихова оловка је најчешће исписивала две речи: „Бањица” или „стрељати” (углавном ово друго, ако су у питању била униформисана лица или означена као „изразити непријатељ”). Скинути са списка на којем су људи стављени у категорију С и одређени за стрељање било је готово немогуће. Посебно прецизна евиденција се водила о представницима цивилне власти: кметовима, деловођама, председницима општина, полицајцима и другим из чиновничког апарата. Лица су у истражном затвору често подвргавана најразличитијим облицима тортуре, мучењима и силовањима, најневероватније свирепости попут чупања ноктију, вешања за полни орган, сакаћења, пребијања…

Ликвидације су рађене по унапред припремљеном и добро осмишљеном плану. Директиве са врха су биле прецизне. Тражила се највећа тајновитост и бескопромисни обрачун са “реакцијом и колаборантима, као и њиховим јатацима”. Један од најзначајнијих метода научених у СССР-у било је “покривање”, на 10 грађана долазио је један повереник, у сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по једног агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле дошао је до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Непоуздани нису могли добити запослење. У једном документу Озне пише: „Треба имати на уму да повереници не смеју знати један за другог, као и да се исти на раду покажу што конструктивнији. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном, да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност…”

После кратког боравка у истражном затвору (најчешће свега неколико дана или седмица), где су често затвореници везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу одвођени у групама од 15 до 30 на стратишта. Бележе се случајеви ликвидације лица рањених ратних заробљеника који су директно из болница спровођени на стрељање (Власотинце, Ваљево, Београд…). У дивљим чишћењима у Србији је од септембра 1944. до марта 1945. стрељано без суда више десетина хиљада лица, док их је сличан број страдао као последица нељудског односа у логорима и затворима. У регистру жртава на разне начине ликвидираним у овом времену уписано је више од 59.000 људи страдалих на више од 211 локација. Овај број није коначан будући да добар део података и документације недостаје. По правилу током ноћи до јутра стрељани су најчешће на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река… Само током ноћи 31. октобра 1944. на локацију Лапотинце код Лесковца стрељано је 81 лице. Стрељачки вод је бројао од 15 до 30 војника КНОЈ-а, од којих сви нису имали метак у цеви. Понегде су и јавно читани спискови стрељаних (Бањица-Београд) или дељене потврде о стрељанима.

Цветковић истиче да је то рађено због застрашивања и додатног срамоћења не само ликвидираних, већ и њихових породица. По стаљинистичкој “салама техници” требало је увезати не само “непријатеља”, већ и све који су имали било какву везу са њима.

Због безакоња у раду Озне и безочних ликвидација, Ранковић, а затим и Крцун 25. децембра 1944. позивају да се заустави убијања окривљених без суђења. Према структури стрељаних, на основу до сада обрађеног материјала, може се рећи да је особеност Србије у односу на Словенију и друге делове Југославије већи удео цивилног становништва у страдању. У другом таласу 1946-1948. на мети тада већ формиране Удбе су били такозвани сапутници револуције, махом социјалисти и леви земљорадници, хапшени и осуђивани углавном под оптужбом да су шпијуни западних сила у време распиривања Хладног рата.

Коначно, у трећем таласу репресије од 1948. до 1953, али и касније, страдали су “отпадници” са партијског курса након сукоба са дојучерашњим идолом свих комуниста Ј. В. Стаљином. У пролеће 1948, тачније Стаљинове екскомуникације југословенског лидера, државни и идеолошки сукоб довео је до тога да су хапшени и мучени сви који су оптужени да се колебају или пак и даље верују Стаљину, до јуче неприкосновеном вођи у кога се заклињао и сам Јосип Броз. Оптужбе су даване у истрази под невиђеном тортуром, било је много лажних признања само да би људи спасли своју кожу не могавши више да издрже зверска мучења.

Најтрагичнија прича није у самом броју већ у облицима нељудске тортуре и мучења како би дошло до ревидирања мишљења. Иследници су тражили да окривљени поткажу своје јатаке али и оне који су знали за то а нису их пријавили. Затворенике, посебно на Голом отоку, дочекивао је “топли зец”, који је подразумевао да гуштера бије и назива издајником и разним погрдним именима чак 3.000 затвореника.

Дане су проводили носећи тежак камен, а јели су по свега неколико зрна пасуља дневно. Посебна монструозност била је кибла, у преводи дрвена каца где су сви затвореници обављали нужду. По сведочењима преживелих, ако би неко направио само неки миг или било шта што би надређенима било сумњиво, морао је читаву ноћ да буде над киблом, а сви остали су морали да мокре по њему. Дежурни ревидирац је све то надгледао, а уколико би неко обављао своје физиолошке потребе поред, а не над тим што је над киблом, придружио би му се са друге стране.

Такав модел најстрашније тортуре и преумљивања, које спроводе сами затвореници, није забележен у Европи, наводи Цветковић.

– Такву праксу имали су комунистички режими у Кини, Вијетнаму, Кореји, али не и у овом делу света. Ту има мало примеса инквизиције, јер желе да промене оно у шта човек верује. Буквално, истерују ђавола, у овом случају Стаљина, из појединца уз стравичне методе. Како је то Света Стевановић назвао, Голи оток је био антистаљинистички стаљинизам. По методама Совјета, и по угледу на гулаге, психички и физички су мучени они који су били “за Стаљина”, а није ни чудо пошто је током рата то била једна од најбољих служби на свету – додаје наш саговорник.

Од 1948. до 1956. ухапшено је само по овом основу око 56.000 лица, истражне затворе прошло је око 32.000, а више од 16.500 је прошло кроз предузеће Мермер (како је био званичан назив логора). Две трећине њих тамо се нашло не на основу судске пресуде већ на основу административне одлуке којом их је партија или тајна полиција слала на “принудно-васпитни рад у предузеће Мермер.” Међу логорашима највише је било Срба, чак две трећине.

Касније, нарочито од Стаљинове смрти 1953. почиње одређено смиривање и либерализација, јер је режим склонио све противнике и добио подршку западних сила. Махом од најбољих кадрова бивше Озне и Удбе почетком педесетих формирана је Служба за истраживање и документацију СИД, при Савезном секретаријату за иностране послове, која је била окренута иностранству и претежно политичкој емиграцији, али и кадровима у самом министарству. У њиховим архивама се до половине 60-их нашло скоро 4.000 људи “сумњивих за сарадњу са страним обавештајним службама, лица са лошом прошлошћу, оне које треба удаљити из СИП, нерадници, неспособни, филозофи и демагози”.

Из СИД-а су одлазили у дипломатију само проверени кадрови, са знањем страних језика. Важнији центри попут Вашингтона, Париза и Москве ангажовали су и до шест обавештајаца, мањи као Беч, Праг, Атина по четири, а у још мање центре су ишли један или двојица. Праћена је емиграција, политички и економски сектор у односу 3:2:1. Крајем 50-их у иностранству је било ангажовано око 150 обавештајаца. Оваква политика се уклапала у атмосферу Хладног рата, где су конзулати и амбасаде били незванични центри шпијунаже и пропагандне делатности у оквиру “специјалног рата”. Они су, попут Мосада, у филму “Минхен”, уклањали усташе и опозиционаре у иностранству и у томе имали прилично успеха. Најчешће су користили опробану методу “саобраћајке”, иначе специјалност НКВД.

Осим борбе са “шестом колоном”, Удба је током шездесетих и код куће имала пуне руке посла. Осим остатака ибеоваца и ђиласоваца, на удар гвоздене руке, која је сада носила бар некакве рукавице, нашли су се и анархолиберали, техноменажерија, троцкисти, шездесетосмаши, односно студентске левице. Блажи однос према њима и непривођење “марксистичке опозиције”, иако су наравно били под надзором Удбе и често избачени са радних места на Универзитету, показује уплив страног фактора. Тито је желео да уз сопствени култ личност изгради и имиџ “либерално-комунистичке” земље пред западним пријатељима, те је имао “разумевања” за ову врсту дисидената.

Напретком земље, напредовала је и Удба. Методе и средства рада које су користили током седамдесетих могу се поделити на две категорије: методе за откривање, праћење и сузбијању рада унутрашњег и спољног непријатеља и методе за безбедносну заштиту одређених личности и објеката. Основна разлика је што се прве обављају у строгој тајности, док се друге користе уз знање и сагласност надређених. У широк спектар начина рада спадало је врбовање, праћење, прислушкивања телефона, читања писама, као и прављење фото и ТВ документације. Прислушкивање је усавршавано у ритму динамичног развоја технологије. Одобрење за праћење давао је савезни СУП, на предлог организационе јединице СДБ.

Тајна полиција Словеније је прва почела са овом праксом још 1947. када је Митја Рибичић набавио прву технику. Октобра 1954. формирано је посебно XII одељење за праћење у оквиру савезне Удбе. И до 1966. имала је крупне резултате. Микрофони су били у свим страним амбасадама, важним институцијама, и то у зидовима, вазама, цвећу и пепељарама. Било је фиксних прислушкивача.

Међутим, тада су оптужени за прекорачење овлашћење под сумњом да су прислушкивали чак и Тита и Кардеља. Осим стандардних метода, коришћене су и алтернативне, као што су убацивање агената у редове противника. Занимљив је пример Ивана Стојановића, иначе рођеног брата Ђ. Стојановића ликвидираног приликом отмице Владе Дапчевића, коме је подметнута лепа девојка с којом је “био” у вези, иначе честа техника у службама, а посебно совјетској. Приликом давања лажног идентитета узимана је реална особа која је преминула или која се ни по чему није истицала. Извори из службе кажу да је приликом обраде лица у појединим операцијама ангажован колегијум различитих експерата психолога, психијатара, да би се у мултидисциплинарном приступу допринело ефикасности и квалитету акције.

Осим стручњака, од 70-их година служба је све више ангажовала и криминалне групе за обављање прљавих послова, најпре у иностранству, а затим, нарочито 90-их, и у земљи. Наводи се да је Стане Доланц, одговорно лице у Председништву за безбедност земље, први успоставио везу са подземљем. Око 150 људи из криминалног миљеа радило је за службу, а служба се бавила шверцом дувана, цигарета и дроге. На тај начин је долазила до девиза (контролом наркоманије, крупног шверца), а са друге стране “мафијаши са значком”, будући вични том послу, често су били погодан инструмент за неутралисање екстремних политичких емиграната и касније унутрашњих непријатеља. Два можда типична случаја, деца официра ЈНА, познати криминалци и сарадници, па и официри државне безбедности и као такви се прочули током ратова 90-их били су Жељко Ражнатовић Аркан и Миодраг Улемек Легија.

Извор Експрес/Србија данас, 29. септембар 2018.

Коментар
Срби су били потпуно недорасли околним неупоредиво зрелијим нацијама. Посебно Хрватима и Црногорцима. Комунисти, антикомунисти свеједно.

Недићева Србија је просто била окупирана, а локално становништво изложено терору и касније гурнуто у други план. Пар фигура при врху, да се власи не досете. Погледајте само колико национална и завичајна структура београдске елите одудара од структуре становништва Београда, а камоли Србије.

Партизански командант Опачић у аутобиографији пише о летку који се појавио на Кордуну у пролеће 1944:
"Летак је заиста био страховито отрован. У њему се оптужује ЦК и руководство НОП уопште, за злочине који се врше над српским народом на Кордуну, и каже да то потиче из самог Централног комитета у коме нема ниједног Србина, али има усташа; како су Срби само војници који гину на бојишту, а други служе као џелати српског народа по наређењу тих усташа и сл."

Касније је дознао да у ЦК Хрватске стварно није било ниједног Србина. Летак је иначе штампала група српских интелектуалаца, предратних комуниста. Петорица њих је стрељана после суђења које је организовано тако да учествују само Срби. Опачић је био код Хебранга кад је овај "поткрижио кога стријељати".


Postoji mala knjiga,Bukvar Srbin u hrvatskoj*1989* od Opačića Ćanice,predratni organizator srbske zadruge-prosvetitelj i prvi organizator zbjegova otišao na Goli Otok bez optužbe 1950,samo što je tražio ono što je potpisano u Topuskom 44*,ćirilica,novine,knjige.....poslije je to sve zaboravljeno kada je prestao rat Kuprenštajn(bakarić) sa Stevom Krajačićem i braćom Mišković po nalogu Ambroza alijas Tito išlo sve protiv Srba.Proglas je napisao Vojvoda Đujić.Isto sve kao da je 41,45,48 kada ćemo da se naučimo istoriji...


Autor: Nataša Anđelković, Đoko Kesić


Темељ методологије и технике деловања свих обавештајних служби на свету (осим кинеских) сеже далеко у прошлост у доба инквизиције.
http://elementarium.cpn.rs/teme/galileo-i-inkvizicija/
Одговори
#49

https://www.youtube.com/watch?v=S8ST2Zb3rdw

КАКО ЈЕ УБИЈАЛА УДБА ИНДУСТРИЈА СМРТИ

Агенти Озне су од ослобођења Београда до краја 1944. ликвидирали више десетина хиљада грађана Србије, без суда, ваљаних доказа и сведока, по нахођењу револуције. Наследници Озне – УДБА, ДБ, БИА следе и данас неке трагове “славне праксе” у њиховом рату у огледалу са непријатељима народа

У оснивању 13. маја 1944. у Дрвару, Озна је била урамљена у скоро хришћанску идеју “Одељење за заштиту народа”. Из те мимикрије родила се звер, идеја Јосипа Броза, креативна рука у разради и пракси носи рукопис Србина Александра Ранковића.

Као и у Совјетском Савезу, тајна полиција представљала је исукани мач револуције, “најреволуционарнији и најбобренији орган за чување великих тековина наше револуције”. Историчар Срђан Цветковић, који је свој научни опус посветио управо репресији комунистичког режима током и после Другог светског рата, за “Експрес” каже да је Озна од настанка 13. маја 1944. устројена као политичка полиција, методолошки по Совјетском моделу, вођена из једног центра и организационо јединствено постављена за целу Југославију. Разговарамо са њим у Институту за новију историју Србије, на Тргу Николе Пашића, у згради у којој је кратко било седиште савезне Озне. Дуго су имали седиште у данашњој згради Тањуга, на Обилићевом венцу.

Цветковић истиче да је Озна предњачила по терору и броју стрељаних без суда у односу на друге земље у Европи.

Цветковић истиче да је Озна предњачила по терору и броју стрељаних без суда у односу на друге земље у Европи.

– Насиље није било плод ексцеса или ванредног стања већ део детаљно разрађеног плана и претворено у трајан, тоталан и савршен репресивни систем којем је господарила свеприсутна тајна служба ослоњена на полицију, војску и, наравно, тужилаштва и судове, који су у Стаљинистичким системима неодвојиви део власти. Тајна полиција је била кичма репресивног апарата. Циљ је био успостављање диктатуре једног човека, једне идеологије и једне партије – комунистичке. Озну су чинили људи из различитих друштвених слојева, али правоверни комунисти, лаки на обарачу и често наклоњени партијском миљеу и пре рата. Они су пролазили обуке и били озбиљно припремани за будући посао. Тражило се да буду конспиративни и да извршавају наређења, а да не размишљају превише – напомиње Цветковић.

Док је на овим просторима трајао вишеструки грађански рат, сматрало се нужним да се створи јединствена и моћна организација која ће управљати политичком обавештајном службом у иностранству и на окупираној територији, контраобавештајном службом у јединицама НОВЈ. Озна за Србију настала је на Вису јуна 1944. док партизанске снаге нису дубље продрле у Србију. На њено чело постављен је Слободан Пенезић Крцун, који је већ до краја 1944-е премрежио целу Србију моћном Озном. Колико је та мрежа озбиљно схватала свој посао показује податак да су 364 запослена ознаша до 1947-е сачинили картотеку од 47.534 лица. Примера ради, у Босни их је било око 15.000, а Црна Гора свега 6.000 сумњивих.

Кадровски потенцијал Озне, што Цветковић наводи у својој књизи “Између српа и чекића”, пажљиво је биран међу најправовернијим борцима и бескомпромисним комунистима. Девиза је била “ко не може убити непријатеља, не може бити прави комуниста”. Од оснивања, на начин и принципе рада пресудно је утицала Совјетска служба НКВД. Официри Озне су се школовали на академијама НКВД-а и Коминтерне у Москви, па су затим они обучавали млађе колеге у Србији преносећи искуства из СССР. Скоро свако опуномоћство имало је једног официра НКВД-а у свом саставу. Они се нису претерано мешали у рад Озне, јер су били надлежни за белогарадејске заробљенике и Совјетске грађане који су се затекли у Београду. Међутим, поједини бивши припадници Југословенске тајне полиције сведоче да је “главне непријатеље” хватао НКВД, док је ситније рибе препуштао Озни.

По освајању градова, Озна заузима зграду затвора или неку већу кућу, и ту отвара своје седиште. Често, по унапред сачињеним списковима одмах крећу хапшења, ислеђивања уз тортуру, која се завршавају тајним стрељањима, уз скоро обавезно сакривање трагова. Дешавало се и да су накнадно фабриковане пресуде. О свим овим подухватима, за разлику од осталих тајних служби у земљама комунизма у Европи, “наша” Озна пажљиво је водила евиденцију жртава, како би доцније пратила чланове породице и потомке. Ти документи су данас познати јавности, али интересантно да је архив БИА и даље доступан само историчарима, али не и новинарима.

Пракса је била следећа: По пријави грађана, која је могла бити само на основу гласина, агенти Озне су приводили осумњичене, саслушавали и правили њихов картон (досије). У Београду се, на пример, са свим картонима и списковима дневно (некад и два пута) одлазило у Маглајску улицу (Дедиње) где су људи из главног штаба Озне прегледали спискове. Њихова оловка је најчешће исписивала две речи: „Бањица” или „стрељати” (углавном ово друго, ако су у питању била униформисана лица или означена као „изразити непријатељ”). Скинути са списка на којем су људи стављени у категорију С и одређени за стрељање било је готово немогуће. Посебно прецизна евиденција се водила о представницима цивилне власти: кметовима, деловођама, председницима општина, полицајцима и другим из чиновничког апарата. Лица су у истражном затвору често подвргавана најразличитијим облицима тортуре, мучењима и силовањима, најневероватније свирепости попут чупања ноктију, вешања за полни орган, сакаћења, пребијања…

Ликвидације су рађене по унапред припремљеном и добро осмишљеном плану. Директиве са врха су биле прецизне. Тражила се највећа тајновитост и бескопромисни обрачун са “реакцијом и колаборантима, као и њиховим јатацима”. Један од најзначајнијих метода научених у СССР-у било је “покривање”, на 10 грађана долазио је један повереник, у сваком одељењу министарстава и установа или погону предузећа требало је уградити по једног агента. Чланови КПЈ добили су улогу денунцијаната, а у великим градовима систем шпијунаже и контроле дошао је до станара сваке зграде. Настојници зграда имали су задатак да за Озну контролишу станаре и посетиоце. Непоуздани нису могли добити запослење. У једном документу Озне пише: „Треба имати на уму да повереници не смеју знати један за другог, као и да се исти на раду покажу што конструктивнији. Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна. Напомињем вам још једном, да се ово односи на све оне који се налазе у вашој јединици. Имајте ово на уму, јер уколико се не будете држали овога, сносићете лично пуну одговорност…”

После кратког боравка у истражном затвору (најчешће свега неколико дана или седмица), где су често затвореници везани телефонском жицом и обично само у доњем вешу одвођени у групама од 15 до 30 на стратишта. Бележе се случајеви ликвидације лица рањених ратних заробљеника који су директно из болница спровођени на стрељање (Власотинце, Ваљево, Београд…). У дивљим чишћењима у Србији је од септембра 1944-е до марта 1945-е стрељано без суда више десетина хиљада лица, док их је сличан број страдао као последица нељудског односа у логорима и затворима. У регистру жртава на разне начине ликвидираним у овом времену уписано је више од 59.000 људи страдалих на више од 211 локација. Овај број није коначан будући да добар део података и документације недостаје. По правилу током ноћи до јутра стрељани су најчешће на локацијама на ободима градова, у кругу самих касарни, обалама река… Само током ноћи 31. октобра 1944. на локацију Лапотинце код Лесковца стрељано је 81 лице. Стрељачки вод је бројао од 15 до 30 војника КНОЈ-а, од којих сви нису имали метак у цеви. Понегде су и јавно читани спискови стрељаних (Бањица-Београд) или дељене потврде о стрељанима.

Цветковић истиче да је то рађено због застрашивања и додатног срамоћења не само ликвидираних, већ и њихових породица. По стаљинистичкој “салама техници” требало је увезати не само “непријатеља”, већ и све који су имали било какву везу са њима.

Због безакоња у раду Озне и безочних ликвидација, Ранковић, а затим и Крцун 25. децембра 1944-е позивају да се заустави убијања окривљених без суђења. Према структури стрељаних, на основу до сада обрађеног материјала, може се рећи да је особеност Србије у односу на Словенију и друге делове Југославије већи удео цивилног становништва у страдању.

У другом таласу 1946-1948. на мети тада већ формиране Удбе су били такозвани сапутници револуције, махом социјалисти и леви земљорадници, хапшени и осуђивани углавном под оптужбом да су шпијуни западних сила у време распиривања Хладног рата.

Коначно, у трећем таласу репресије од 1948. до 1953, али и касније, страдали су “отпадници” са партијског курса након сукоба са дојучерашњим идолом свих комуниста Ј. В. Стаљином. У пролеће 1948-е, тачније Стаљинове екскомуникације Југословенског лидера, државни и идеолошки сукоб довео је до тога да су хапшени и мучени сви који су оптужени да се колебају или пак и даље верују Стаљину, до јуче неприкосновеном вођи у кога се заклињао и сам Јосип Броз. Оптужбе су даване у истрази под невиђеном тортуром, било је много лажних признања само да би људи спасли своју кожу не могавши више да издрже зверска мучења. Најтрагичнија прича није у самом броју већ у облицима нељудске тортуре и мучења како би дошло до ревидирања мишљења. Иследници су тражили да окривљени поткажу своје јатаке али и оне који су знали за то а нису их пријавили. Затворенике, посебно на Голом отоку, дочекивао је “топли зец”, који је подразумевао да гуштера бије и назива издајником и разним погрдним именима чак 3.000 затвореника. Дане су проводили носећи тежак камен, а јели су по свега неколико зрна пасуља дневно. Посебна монструозност била је кибла, у преводи дрвена каца где су сви затвореници обављали нужду. По сведочењима преживелих, ако би неко направио само неки миг или било шта што би надређенима било сумњиво, морао је читаву ноћ да буде над киблом, а сви остали су морали да мокре по њему. Дежурни ревидирац је све то надгледао, а уколико би неко обављао своје физиолошке потребе поред, а не над тим што је над киблом, придружио би му се са друге стране.

Такав модел најстрашније тортуре и преумљивања, које спроводе сами затвореници, није забележен у Европи, наводи Цветковић.

– Такву праксу имали су комунистички режими у Кини, Вијетнаму, Кореји, али не и у овом делу света. Ту има мало примеса инквизиције, јер желе да промене оно у шта човек верује. Буквално, истерују ђавола, у овом случају Стаљина, из појединца уз стравичне методе. Како је то Света Стевановић назвао, Голи оток је био Антистаљинистички Стаљинизам. По методама Совјета, и по угледу на гулаге, психички и физички су мучени они који су били “за Стаљина”, а није ни чудо пошто је током рата то била једна од најбољих служби на свету – додаје наш саговорник.

Од 1948. до 1956. ухапшено је само по овом основу око 56.000 лица, истражне затворе прошло је око 32.000, а више од 16.500 је прошло кроз предузеће Мермер (како је био званичан назив логора). Две трећине њих тамо се нашло не на основу судске пресуде већ на основу административне одлуке којом их је партија или тајна полиција слала на “принудно-васпитни рад у предузеће Мермер.” Међу логорашима највише је било Срба, чак две трећине.

Касније, нарочито од Стаљинове смрти 1953. почиње одређено смиривање и либерализација, јер је режим склонио све противнике и добио подршку западних сила. Махом од најбољих кадрова бивше Озне и Удбе почетком педесетих формирана је Служба за истраживање и документацију СИД, при Савезном секретаријату за иностране послове, која је била окренута иностранству и претежно политичкој емиграцији, али и кадровима у самом министарству. У њиховим архивама се до половине 60-их нашло скоро 4.000 људи “сумњивих за сарадњу са страним обавештајним службама, лица са лошом прошлошћу, оне које треба удаљити из СИП, нерадници, неспособни, филозофи и демагози”. Из СИД-а су одлазили у дипломатију само проверени кадрови, са знањем страних језика. Важнији центри попут Вашингтона, Париза и Москве ангажовали су и до шест обавештајаца, мањи као Беч, Праг, Атина по четири, а у још мање центре су ишли један или двојица. Праћена је емиграција, политички и економски сектор у односу 3:2:1. Крајем 50-их у иностранству је било ангажовано око 150 обавештајаца. Оваква политика се уклапала у атмосферу Хладног рата, где су конзулати и амбасаде били незванични центри шпијунаже и пропагандне делатности у оквиру “специјалног рата”. Они су, попут Мосада, у филму “Минхен”, уклањали усташе и опозиционаре у иностранству и у томе имали прилично успеха. Најчешће су користили опробану методу “саобраћајке”, иначе специјалност НКВД.

Осим борбе са “шестом колоном”, Удба је током шездесетих и код куће имала пуне руке посла. Осим остатака Ибеоваца и Ђиласоваца, на удар гвоздене руке, која је сада носила бар некакве рукавице, нашли су се и анархолиберали, техноменажерија, троцкисти, шездесетосмаши, односно студентске левице. Блажи однос према њима и непривођење “Марксистичке опозиције”, иако су наравно били под надзором Удбе и често избачени са радних места на Универзитету, показује уплив страног фактора. Тито је желео да уз сопствени култ личност изгради и имиџ “либерално-комунистичке” земље пред западним пријатељима, те је имао “разумевања” за ову врсту дисидената.

Напретком земље, напредовала је и Удба. Методе и средства рада које су користили током седамдесетих могу се поделити на две категорије: методе за откривање, праћење и сузбијању рада унутрашњег и спољног непријатеља и методе за безбедносну заштиту одређених личности и објеката. Основна разлика је што се прве обављају у строгој тајности, док се друге користе уз знање и сагласност надређених. У широк спектар начина рада спадало је врбовање, праћење, прислушкивања телефона, читања писама, као и прављење фото и ТВ документације. Прислушкивање је усавршавано у ритму динамичног развоја технологије. Одобрење за праћење давао је савезни СУП, на предлог организационе јединице СДБ. Тајна полиција Словеније је прва почела са овом праксом још 1947. када је Митја Рибичић набавио прву технику. Октобра 1954. формирано је посебно XII одељење за праћење у оквиру савезне Удбе. И до 1966. имала је крупне резултате. Микрофони су били у свим страним амбасадама, важним институцијама, и то у зидовима, вазама, цвећу и пепељарама. Било је фиксних прислушкивача. Међутим, тада су оптужени за прекорачење овлашћење под сумњом да су прислушкивали чак и Тита и Кардеља. Осим стандардних метода, коришћене су и алтернативне, као што су убацивање агената у редове противника. Занимљив је пример Ивана Стојановића, иначе рођеног брата Ђ. Стојановића ликвидираног приликом отмице Владе Дапчевића, коме је подметнута лепа девојка с којом је “био” у вези, иначе честа техника у службама, а посебно Совјетској. Приликом давања лажног идентитета узимана је реална особа која је преминула или која се ни по чему није истицала. Извори из службе кажу да је приликом обраде лица у појединим операцијама ангажован колегијум различитих експерата психолога, психијатара, да би се у мултидисциплинарном приступу допринело ефикасности и квалитету акције.

Осим стручњака, од 70-их година служба је све више ангажовала и криминалне групе за обављање прљавих послова, најпре у иностранству, а затим, нарочито 90-их, и у земљи. Наводи се да је Стане Доланц, одговорно лице у Председништву за безбедност земље, први успоставио везу са подземљем. Око 150 људи из криминалног миљеа радило је за службу, а служба се бавила шверцом дувана, цигарета и дроге. На тај начин је долазила до девиза (контролом наркоманије, крупног шверца), а са друге стране “мафијаши са значком”, будући вични том послу, често су били погодан инструмент за неутралисање екстремних политичких емиграната и касније унутрашњих непријатеља. Два можда типична случаја, деца официра ЈНА, познати криминалци и сарадници, па и официри државне безбедности и као такви се прочули током ратова 90-их били су Жељко Ражнатовић Аркан и Миодраг Улемек Легија.

Извор: експрес.нет

Službe državne bezbednosti - Službena tajna - Insajder
https://www.youtube.com/watch?v=959H7fL1VYA
2
https://www.youtube.com/watch?v=wDpiUWYl4Uw
3
https://www.youtube.com/watch?v=MgZrxQKSf5c

Бивша СФРЈ и Репресија Комуничког Режим
https://www.youtube.com/watch?v=gfM33HhPuAs

Занимљиво да свака прич од убиства почне са Сталин и никад са ЛЕНИН, и то је константно са свим изворима поготово са запада!

УДБА ’ Титов Гестапо, битка за истину!
Одговори
#50

О "Крцуну" Бесан

"...Нико од наших саговорника и сведока, до којих је "Експрес" дошао , не оспорава да је оснивач и први начелник Озне а касније Удбе окрвавио руке, да је под његовом командом без суда и закона убијено на десетине хиљада Срба, чаније више од 59000...Његов грех је још већи, тим што је био слепи послушник: Александара Ранковића, човека скромних менталних могућности и Јосипа Броза, који за српску историју нема валидну улазницу. Крцун је све схватио када је обавио прљави посао, после чега је одбачен и ликвидиран. Ранковић то није разумео...
( стр.8)"

Ђоко Кесић
Одговори
#51

https://www.intermagazin.rs/a-sta-vi-mis...-odgovora/

Е са дколико ћемо чекати да сами окријемо везу између твз ”Српска Мафија” УДБЕ и Политичари, Милиције?
Префикс Српска Мафија је само заменила КОМУНИСТИЧКУ МАФИЈА, ако рачунаш да твз ”срби” још се нису ослободилих од КОМУНИЗАМ.
Твз МАФИЈА је увек била КОМУНИСТИЧКА!
Одговори
#52

http://borbazaveru.info/content/view/11298/1/
Одговори


Скочи на Форум:


Корисника прегледа ову тему: 1 Гост(а)
Све форуме означи прочитаним