[Бранке]

Краљевина Србија је бивши званични назив државе Србије у раздобљу између 1882. и 1918. године.







Србија је проглашена краљевином одлуком Народне скупштине 6. марта 1882. године, чиме је Кнежевина Србија уздигнута на ниво краљевине.

Први нововековни Краљ Србије Милан Обреновић је владао до 1889. када је абдицирао у корист свог тада малолетног сина Александра. Због малолетства Краља до 1893. је владало трочално Краљевско Намесништво.

1903. десила се смена династије превратом у ноћи између 10. и 11. јуна када је убијен Краљ Александар Обреновић а за новог краља проглашен Петар Карађорђевић.

Држава је проширила своју територију 1912—1913. на простор који је до тада био под турском влашћу т.ј. на простор Старе Србије учешћем у Балканским ратовима (Први и Други балкански рат).

Као исход Првог светског рата Краљевина Србија је као таква постојала све до 1. децембра 1918. када је прокламовано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под даљом владавином српске династије Карађорђевић. Свечаном прокламовању државног јединства Срба, Хрвата и Словенаца непосредно су претходили закључци Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба и одлуке о уједињењу Војводине и Црне Горе са Србијом.

Историја

Српска револуција

Српски отпор Османској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Османско царство се у то време већ налазило у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.

Кнежевина Србија


Границе балканских држава 1878. године


Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат устанака против Османског царства, формирана је Кнежевина Србија, којој је после потоњих ратова било међународно призната независност 1878. године.

Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Османског царства (српско-турски ратови (1876—1878)) којим је међународно призната независност и припајање југоисточне Србије стечено.

Политичке прилике

Главни чланак: Парламентаризам у Кнежевини Србији и Велике силе
После убиства кнеза Михаила 1868. владало је намесништво до 1872. године, Кнез Милан преузеће престо 1872. године. На унутрашњем плану је на снази био Устав Србије из 1869. године који ће важити и у времену после проглашења Краљевине. У Србији се 1881. године уводе прве политичке странке: Радикална, Либерална и Напредњачка!

Народна радикална странка прва је настала јануара 1881. Њени циљеви су народно благостање и слобода, независна држава и ослонац на Русију. Одлучно је против апсолутизма краља Милана. Вођа Радикала је Никола Пашић, а изборна база им је село.
Либерална странка се залаже за грађанске слободе и парламентаризам. Вођа Либерала је Јован Ристић, а подршку имају у крупној буржоазији и богатим сељацима.
Напредњачка странка подржава краља Милана а ослонац налази у богатијем слоју државних чиновника. Вођа странке је Милутин Гарашанин.
Земља се од конгреса 1878. на спољашњем плану све више везује за Аустроугарску. Аустрофилска политика је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. С друге стране је омогућило да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу по питању положаја границе са Бугарском, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија. 1881. са аустроугарском је скопљен трговински уговор, по коме аустроугарски трговци уживају повластице у Србији. Осим овог документа, кнез Милан је потписао и политички документ тз. Тајну конвенцију.



Краљевина Србија 1882—1912.

Народна Скупштина Србије је 22. фебруара / 6. марта 1882. године на 39. састанку на предлог потпредседника Скупштине Милана Кујунџића, донела Закон којим се "Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију". Дотадашњи Књаз Милан М. Обреновић IV проглашен је за наследног Краља Србије, под именом МИЛАН ПРВИ као први нововековни краљ Србије. Српска јавност је са великим одушевљењем и одобравањем примила ту вест. Већ 23. фебруара поподне отпочело је примање страних дипломата, а први у свечаној аудијенцији био је аустроугарски посланик гроф Кевенхилер, а по заповести свог суверена изјавио је свечано да Аустроугарска признаје узвишење Србије у Краљевину, за њим је дошао немачки, 24. фебруара италијански, па руски, енглески тако да су већ до 25. фебруара све велике силе признале Краљевину Србију.

Тимочка буна (1883)

Тимочка буна је била буна коју су 1883. г. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића. Популарност радикала (по изборима 1883) у народу и њихов отпор краљевом начину владања, апсолутизму, доводи до отвореног сукоба краља и радикала. Повод за буну била је и наредба краља Милана да се од народа одузме сво оружје које је имао у свом поседу, што доводи до оружане побуне у околини Зајечара и Књажевца. Краљ шаље војску која у крви гуши побуну. Због те неуспеле побуне, Никола Пашић, вођа радикала, бежи из земље.

Српско-бугарски рат (1885)

Српско-бугарски рат је био рат који је 14. новембра 1885. године Србија објавила Бугарској, а чији је непосредни повод било уједињење Кнежевине Бугарске и Источне Румелије, које је извршено кршењем одлука Берлинског конгреса.

Радикалски устав

На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва. Неспремност краља Милана и његовог наследника краља Александра да прихвате ограничавање личне власти, довешће до превирања у земљи а коначно и до укидања овог устава 1894. године и повратка на стари, Намеснички. Краљ Милан је абдицирао 1889. године.

Намесништво

На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Јован Ристић је имао много кључних улога у Србији, практично, он је имао моћ (био је сива еминенција).

После Миланове аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петроград у посету руском цару Александру Романову. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петрограду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и да ће ту одлуку пренети у Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

500-та годишњица Косовског боја

На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, тринаестогодишњи Краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од стране митрополита Михаила, политичког противника његовог оца Краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија.

Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Смрт намесника Косте Протића

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Владавина краља Александра Обреновића


Период од 1893. године почиње и завршава се превратом. Краљ Александар проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. године. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава из 1888. 1894. укида се устав из 1888. године и враћа се на стари устав из 1869. године. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.

Априлски устав 1901.

Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци.

Мајски преврат

Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.

На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари устав из 1888. године, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији.

Раздобље Петра I Карађорђевића до Ослободилачких ратова


Државни удар 1903, који је довео на трон Карађорђевог унука, краља Петра I Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело "О слободи" Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима.

Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредене гране).

Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета регента Александра I Карађорђевића и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.

Четничка акција


Четници на почетку 20. века

Силно родољубље подстакнуто успешним ратом од 1878. године и очајничким вапајем српског становништва из старе Србије (Македоније) и са Косова које је и даље трпело зулуме ага и бегова утицало је да велики број младића, интелектуалаца, официра и државних чиновника одушевљено учествује од 1903. године, у родољубивој и јуначкој акцији Српских четника у Македонији и на Косову и Метохији која је као просветна и ослободилачка, интензивно трајала од 1903. до 1912. Многи подстакнути жељом да ослободе српски историјски и културни простор, који се 500 година налазио под влашћу Османског царства, прелазе границу и као припадници српских чета ослобађају и штите српски народ од турског зулума и све израженије бугаризације коју од Берлинског конгреса спроводи Бугарска егзархијска црква и македонско-једренски комитет, односно ВМРО.

Царински рат

Царински рат (свињски рат) је трговински сукоб између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије. Наступио је 12. јануара 1906, после прекида преговора, који су вођени у Бечу, ради закључења трговинског уговора. Прекид преговора изазвала је изненадна објава уговора о царинском савезу између Србије и Бугарске, који је био доведен на снагу 21. јула 1905.

Између 1906. и 1909. годишња вредност извоза је премашила биланс у претходној години за око 29 милиона динара. Аустрогуарска која је пре избијања царинског рата покривала готово 88% свог укупног увоза, обављала је сада само још 30% српске спољне трговине, чиме је повлашћен положај уступила другим државама. Трговински уговор од 1910. није више могао вратити Србију у економску зависност, она се после Царинског рата нашла на широком простору, и нове везе показале су се чврсте.

Анексиона криза

Анексиона криза (1908-1909) је криза која је настала анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, извршене прогласом цара Франца Јозефа 5. октобра 1908. године. Као непосредан повод послужила јој је Младотурска револуција и преврати у Цариграду.

Дана 4. октобра 1908. је Бугарска прогласила независност, а већ сљедећег дана, 5. октобра Аустроугарска је објавила анексију Босне и Херцеговине. У овај догађај су, посредно или непосредно, биле укључене Руска Империја, Османско царство, Француска, Уједињено Краљевство, Италија, Србија, Црна Гора и Немачко царство. Актом анексије, изведеним без претходног споразума са великим силама, које су јој на Берлинском конгресу дале мандат за окупацију Босне и Херцеговине, Аустроугарска је извршила очигледну повреду међународних уговора и изазвала живе протесте у Европи, утолико више што је у исто вријеме, и у споразуму са њом, Бугарска прогласила своју независност.
Био је то увод у судбоносне догађаје 1914. године.

Раздобље Ослободилачких ратова (1912—1918)

Балкански ратови


Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови окончали су османску доминацију на Балкану. Османско царство је потиснуто све до мореуза, а од њених европских територија формиране су националне државе балканских народа.

Први балкански рат


Лондонски уговор o миру закључен 30. маја 1913. после Првог балканског рата између Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе, са једне стране, и Османског царства, са друге стране. Овим уговором Османско царство се одрекло свих европских провинција западно од линије Енос—Мидија.

Србија се мора повући са Јадранског мора.
Албанија је добила независност на територији са које су се морале повући српска али и црногорска и грчка војска.
Рашка област /Санџак/ и Метохија су подељени између Србије и Црне Горе, а Косово је спојено Србији.
Није била донесена коначна одлука о Македонији, која је остала у српском поседу (Вардарска Македонија).

Други балкански рат

Други балкански рат је вођен 1913. између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.

Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.[5] Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.

Букурешки мир из 1913. године је мировни споразум потписан у Букурешту 10. августа 1913., којим је окончан Други балкански рат, и према којем је Србија добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.

Нова Србија


Територијална проширења Србије 1817—1913.


Србија се повећала за 39.000 km2 и 1.200.000 становника.

У септембру 1913. избио је први оружани сукоб на новоствореној српско-албанској граници.

24. јуна (10. јуна по јулијанском календару) 1914. објављена је прокламација Краља Петра којом Краљ, опречен болешћу да врши своју краљевску власт, наређује на основу чл. 69 Устава да у његово име влада Наследник Престола Александар. Наследник Престола Александар преузео је тога дана све владалачке дужности.

Сарајевски атентат и Јулска криза

Сарајевски или Видовдански атентат се догодио 28. јуна (15. јуна по јулијанском календару) 1914. године у Сарајеву, (Босни и Херцеговини) када су чланови организације Млада Босна убили надвојводу Франца Фердинанда, аустроугарског престолонаследника, и његову супругу Софију Хотек.

Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као повод за њен напад на Србију, чиме је и започео Први светски рат.

Први светски рат

Аустроугарске офанзиве на Србију и Тројна инвазија

Истовремено са изузетним ратним напорима српске војске у јесен 1914. године, као пратећа појава појавила и епидемија пегавог тифуса, која према узетом данку у људским животима, спада у ред највећих за које свет зна.[9]

Албанска голгота и окупација земље

Уметнички приказ Албанске голготе у зиму 1915/16. На челу колоне краљ
Српска војска је храбро бранила независност своје земље и однела велике победе, али супротстављена надмоћним непријатељским снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске, морала је да се преко Албаније повуче са националне територије и касније настави борбу на Солунском фронту, заједно са осталим снагама Антанте, коју су чиниле Француска, Уједињено Краљевство, Русија, Италија и Сједињене Америчке Државе.


Након слома Србије, Бугарска и Аустроугарска су поделиле њену територију. Бугарска је запосела подручје источно од Велике Мораве, сливове Јужне Мораве и Вардара, а Аустроугарска остали део Србије. Споразум о демаракационој линији (уз посредништво фон Макензена) њихове команде су потписале 1. априла 1916. године, а он је, између осталог, предвиђао да Бугарска задржи област с Призреном и Приштином, а Аустроугарска Елбасан и Ђаковицу. У последњој години рата Бугарска је добила чак и извесне територије на левој обали Велике Мораве.[10]
Почетком 1917. године, због репресија бугарске извршне власти, подигнут је Топлички устанак.

Солунски фронт


Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).

На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Уједињење Срба, Хрвата и Словенаца

Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана у Новом Саду 25. новембра 1918. је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
После пропасти Аустроугарске монархије 1918. године, регионе Банат, Бачку и Барању посела је војска Краљевине Србије. Фактичку управу над овим подручјима преузели су месни војвођански Срби, а на челу ове управе налазио се Српски Народни Одбор из Новог Сада. 25. новембра 1918. године, сазвана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је прогласила присаједињење ових региона Краљевини Србији (на скупштини је било укупно 757 делегата, од којих 578 Срба, 84 Буњевца, 62 Словака, 21 Русин, 6, Немаца, 3 Шокца, 2 Хрвата и 1 Мађар).

Подгоричка скупштина је било народно представништво Црне Горе послије краја Првог свјетског рата. Њена најпознатија одлука је била збацивање краља у изгнанству Николе I Петровића и његове династије Петровић-Његош у корист династије Карађорђевића и одлука о присаједињењу Краљевини Србији.

У току овог рата Србија је изгубила 1.264.000 (28%) становника од укупне популације од 4.529.000 и то 58% мушког становништва, од чега се никада није опоравила.

1. децембра 1918. године у Београду је прокламовано уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је формирано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Крај Првог светског рата доноси крај самосталне српске државности и њено утапање у југословенску државну творевину.

Административна подела

Самоуправа је припадала окрузима (окружне скупштине и окружни одбори) и општинама (општински суд, општински одбор и општински збор). Обезбеђена је судијска независност и непокретност. Државни савет је био највиши управни суд у земљи.

Законом о административној подели земље 1890. године Краљевина Србија била је подељена на 15 округа: Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Пиротски, Подрински, Подунавски, Пожаревачки, Руднички, Тимочки, Топлички, Ужички и Црноречки. Вароши Београд и Ниш добили су статус посебних управа.

Законом о изменама административне поделе Краљевине Србије из 1896. Србија је поново подељена на 15 округа, али је овај закон укинуо административну управу вароши Нишу и уместо ње је предвидео формирање Нишког округа, а Црноречки округ је укинут.

Законом од 24. јануара 1900. Подунавски округ је подељен на Београдски и Смедеревски округ. Након тога је законом од 10. априла 1902. године из Рудничког округа издвојен Чачански округ. Тако је за време пописа 1910. године Краљевина Србија имала 17 округа: Београдски, Ваљевски, Врањски, Крагујевачки, Крајински, Крушевачки, Моравски, Нишки, Пиротски, Подрински, Пожаревачки, Руднички, Смедеревски, Тимочки, Топлички, Ужички и Чачански.

Предлогом закона од 24. августа 1913. новоослобођени јужни део Краљевине (тзв. Стара Србија) је требало да буде подељен на 12 округа и 45 срезова. Предвиђени окрузи су били: Битољски, Брегалнички, Звечански, Косовски, Кумановски, Охридски, Призренски, Пријепољски, Рашки, Скопски, Тетовски и Тиквешки. Закон није усвојен до краја Првог светског рата, већ је ступио на снагу тек регентовим указом 1919. године, када су ови крајеви коначно изједначени у правном погледу са старим областима Краљевине Србије.

Друштво и култура

Српска краљевска академија

Српско друштво прошло је кроз велике промене. Српско друштво је од изразито сеоског и изолованог према новим токовима, успело да створи један грађански слој, пре свега од обогаћених трговаца и интелигенције. Србија је успела да се у овом периоду укључи у европске токове у мери у којој је то било могуће с обзиром на релативно периферан географски положај и економску неразвијеност. Велики утицај на друштвени развој имали су интелектуалци образовани на престижним европским универзитетима (тзв. бечлије, паризлије). Градови, пре свега Београд, постаће временом центри друштвеног живота и културних дешавања, али ће и на крају овог периода већина становништва живети на селу.

Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена српске уметности и науке, као што су у књижевности Ђура Јакшић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Јован Скерлић, Бранислав Нушић, Бора Станковић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, па до научника као што су Јосиф Панчић, Јован Цвијић, Јован Жујовић, Михаило Валтровић, Сима Лозанић, Михаило Петровић Алас, Стојан Новаковић и Слободан Јовановић.. Ова имена оставиће неизбрисив траг у српској култури.

У Србији се законом уводи обавезно школовање дјеце, што је изузетно често наилазило на велики отпор родитеља, поготово на селу гдје је веома избјегавано слање женске дјеце у било какве васпитне и образовне установе. Упркос томе, отварају се бројне основне, средње школе и гимназије, као и Универзитет у Београду. Држава почиње да улаже у стручни кадар и стипендира студенте на свим великим европским универзитетима. Ово је вријеме живота и стварања бројних књижевника од којих су најзначајнији Лаза Лазаревић, Војислав Илић, Стеван Сремац и Бранислав Нушић. Чувени сликари из овог доба су и Урош Предић и Паја Јовановић.

Саобраћај и везе


Табла на Поштама у Краљевини Србији

1882. Панта Михајловић, техничар добио је концесију за подизање телефонских станица у Београду.
1884. Свечано је отворена линија и прошао први воз на ново-саграђеној прузи Београд — Ниш.
1886. Успостављена је прва међумесна Телефонска линија Између Београда и Ниша, на постојећим телеграфским линијама. Први телефонски разговор обавили су краљ Милан и Милутин Гарашанин.
1901. Отворене су прве телефонске говорнице (кабине) у Београду.[14]
1903. На београдским улицама се појавио први аутомобил. Увезао га је Бошко Радуловић. Аутомобил је био марке Neseldorf. Београдђанин Младен Љубинковић је постао први власник возачке дозволе у граду.
1905. Обављен први међународни телефонски разговор између Београда и Будимпеште.

Спорт

23. децембра 1884. основано Прво српско велосипедско друштво, председник Милорад Терзибашић је 8. јануара 1887. покренуо издавање месечника Велосипедски лист, а то је истовремено био и први спортски лист у Србији
Краљ Александар присуствовао првим модерним Олимпијским играма 1896. у Атини на позив грчког краља Ђорђа I
Прво бициклистичко првенство Србије организовано је 5. октобра 1897. на стази од 92 км Београд—Смедерево—Београд.
Прво српско друштво за игру лоптом основано је у Београду 1. маја 1899, на иницијативу трговца Хуга Булија.
1909. Одржане прве мотоциклистичке трке у организацији Првог српског велосипедског друштва. Трке су одржане на релацији Ниш — Београд.
1910. основан Српски олимпијски клуб, Србија дебитује на Летњим олимпијским играма 1912.
1914. одржано фудбалско такмичење Српски олимпијски куп

Привредни развој

Када је Србија постала у пуном смислу независна држава 1878. са увећаном територијом на југоисточну Србију, она почиње да ради на стварању услова за убрзани развој капиталистичке привреде. Уз велику помоћ страних кредита и капитала, почињу да се отварају рудници, штедионице, банке, индустријска предузећа, те да се граде путеви и пруге. Србије је још 1868. увела своју валуту пару а од 1873. је уведен динар. 1884. основана је Привилегована народна банка. Србија у 1898. години има свега 28 предузећа, али се дешава нагли пораст, те она до 1910. има чак 428 предузећа. Пурга Београд-Ниш, која је требало у будућности да повеже Србију са значајним градовима Цариградом и Солуном, бива изграђена 1884. године. И поред убрзане индустријализације, Србија је и даље углавном пољопривредна земља, што се може видјети из чињенице да је било 86,5 % сељака, 6.8% трговаца и занатлија те 6.7 осталих занимања.

Србија је током читавог овог периода остала превасходно пољопривредна земља. У првој половини деветнаестог века индустријска постројења практично уопште нису постојала. Ни касније индустрија није узела већег маха, а оно што је развијано првенствено је било под утицајем и за потребе државе. Поред познате тополивнице у Крагујевцу, нешто је развијеније било рударство и лака, пре свега прехрамбена индустрија.

Највећи део становништва бавио се пољопривредом, а најважнији извозни артикал Србије је била стока, која је највише извожена у Аустроугарску. Занатство и трговина су се постепено развијали. У сваком случају, према западним стандардима Србија је била неразвијена земља, а ослањање на аграрну производњу биће у великој мери карактеристика Србије и у време Краљевине Југославије.

Географија

Већим делом свога постоја налазила је се на Балканском полуострво, а при крају постојања проширила се и на делове Панонске низије.









Пописи становништва 1890—1910. године


Број становника
сталних присутних
1890 2.185.488 2.161.961
1895 2.341.675 2.312.484
1900 2.529.196 2.492.882
1905 2.724.859 2.688.747
1910 2.922.058 2.911.701

Српски градови од 1910—1912.


Српски градови пре Балканских ратова:

Београд — 90.000
Ниш — 25.000
Крагујевац — 18.500
Лесковац — 14.000
Пожаревац — 13.000
Врање — 12.500
Шабац — 12.000
Пирот — 11.000

Српски градови после Балканских ратова:

Битољ — 60.000
Скопље — 50.000
Прилеп — 22.000
Призрен — 21.000
Штип — 20.000
Приштина — 18.500
Велес — 15.500
Нови Пазар — 13.000

---

Устави Краљевине Србије:

1888
http://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/...srbije.pdf

1901
http://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/...srbije.pdf

1903
http://digitalizovanaizdanja.sluzbenenov...e48905e2b3


Пољопривреда у Краљевини Србији:

Земљорадничке кредитне задруге: Прве институције за финансирање развоја пољопривреде у Србији

https://www.ubs-asb.com/Portals/0/Casopi...atovic.pdf

ПОЉОПРИВРЕДА СРБИЈЕ
ОД 1878. ДО 1912. ГОДИНЕ

https://fedorani.ni.ac.rs/fedora/get/o:1...ontent/get

Статистички годишњаци Краљевине Србије

1890:
https://archive.org/details/StatistikaDr...va/page/n5

1900:

https://archive.org/details/StatistickiG...vineSrbije

1907/1908

https://archive.org/details/statistickig...rb/page/n7

Закон о народним школама 1914:

http://www.uzzpro.gov.rs/doc/biblioteka/...kolama.pdf

Закон о радњама и јавним сувоземним путевима:

http://digitalizovanaizdanja.sluzbenenov...8f7a4c1d65

Финансијски закони:

1914:
http://digitalizovanaizdanja.sluzbenenov...b5c8f83583

1912:
http://digitalizovanaizdanja.sluzbenenov...f9a1fd8b84

1910:
http://digitalizovanaizdanja.sluzbenenov...58b0f64d02

[Бранке]

[ХраброСрце]

Свака част на овом!

[Бранке]

Развој српске привреде до 1914. године
(Из књиге "Корак испред времена - 125 година Сименса у Србији")

Кнежевина Србија била је једна од најслабије развијених европских земаља. Током 19. века већина
њеног становништва бавила се пољопривредом. Све до краја столећа 90% грађана Србије живело је
на селу.
Османско царство је током петстогодишње владавине
над Балканом на простору Европе водило
тридесет и један рат, или три четвртине свих ратова своје
империјалне историје.[17] Велики број тих ратова вођен
је у средишњим просторима Балканског полуострва,
најчешће на територији данашње Србије. Зато је после
ратова са краја 17. века средишња област данашње
Србије практично опустела. Београдски пашалук, а
касније Кнежевина Србија, насељени су током 18. и
19. века становништвом српских земаља Црне Горе,
Херцеговине, Босне, Косова, Метохије и Македоније.
Ново становништво крчило је столетне шуме у које је
обрасла некада насељена област средишта средњовековне
Србије. Нови становници имали су почетком
19. века значајно лакше феудалне обавезе од осталих крајева Османског царства. Посебно је то био случај
после Свиштвоског мира између Аустрије и Османског
царства из 1791. године. Тада су Срби у Београдском
пашалуку чак добили и право да организују сопствене
наоружане одреде. Управо су нереди на границама
Османског царства и покушај одметнутих јаничара
да успоставе тежак феудални поредак и потпуно обесправе
хришћанско становништво довели до Првог
српског устанка. Београдски пашалук ширио се на
простору од 24.440 км2. Касније је Кнежевина Србија
обухватала 37.740 км2. Године 1878. њена територија
је проширена на 48.300 км2, да би после 1913.
била готово безмало удвостручена на 87.800 км2.
[18] Становништво на простору Кнежевине Србије убрзано
је расло. Око 400.000 становника живело је на
простору пашалука уочи Првог српског устанка 1804.
године. Већ за време устанка овај број је повећан
на читавих 700.000. Упркос великим губицима
– током устанка је погинуло или умрло око 150.000
људи – након успостављања аутономије и посебно
у време великих реформи уставобранитељског периода
(1842–1858), број становника Србије попео се на
око 1.100.000. До проширења територије у Балканским
ратовима 1912–1913, број становника попео се на
близу 3.000.000 (2.922.058), док је уочи Првог светског
рата у Краљевини која је обухватала Македонију,
Косово, Метохију и област Новог Пазара живело око
4.100.000 (4.129.638) људи.[19] Био је то раст становника
који је сразмерно превазилазио ионако висок раст
броја становника европских држава. Србија је имала
највиши индекс усељавања у Европи, први после Сједињених
Америчких Држава. Последица ове чињенице била
је малобројна емиграција у развијене стране државе
што је додатно, поред чињенице да Србија није имала
територијални излаз на отворено море и социјалне структуре
њеног становништва, отежавало модернизацију а
посебно индустријализацију.
Држава настала у устанку и социјалној револуцији слободних
сељака имала је тешкоће да се конституише и
модернизује. Настојање учених Срба из Аустрије да у
земљи буде обновљен феудализам нису уродила плодом.
Повећавањем броја становништва услед досељавања
и прираштаја, распадом породичних задруга и
захваљујући законодавству које је штитило мали посед
од презадуживања – поседи сељачких домаћинстава
су у извесној мери уситњавани. Тако је стварање великих
пољопривредних добара чији би профити омогућили
унапређење градова и стварање индустрије било практично
онемогућено.[20]

Основна статистика начињена за последњу деценију
19. века јасно указује на сиромаштво српског села.
Тако је 1889. године готово три четвртине (177.582 или
72%) од 244.591 сеоског домаћинства имало површину
мању од 5 хектара.[21] Осам година касније
прилике су мало боље: мање од 5 хектара тада је
имало нешто више од половине (160.165 или око 55%)
од 293,211 домаћинстава.[22] Из познатих статистика,
види се благо богаћење и напредак села на прелазу
између 19. и 20. века. Ипак, развој села био је успорен,
трошкови државе и њене модернизације премали и
усредсређени на изворе из урбаних средина – градове,
сировине, занате и рану индустрију. Посебно је ова
чињеница постала извесна након што је крајем осамдесетих
година 19. века и после 1903. године власт
Народне радикалне странке започела да даје одређене
пореске повластице сељаштву на које се политички
у потпуности ослањала.[23]
Градови су се зато развијали захваљујући трговини,
малобројном чиновничким слоју, странцима и владарима.
Иако омражено и политички критиковано чиновништво,
у Србији је било малобројније него у појединим
суседним државама, рецимо Дунавским кнежевинама
– Влашкој и Молдавији. У време Првог намесништва
1839–1840. године, у Србији су државни чиновници
чинили, рецимо, тек један промил становништва – било их
је негде око 700.[24]
Крајем 19. века српска привреда, која се суштински
сводила на пољопривреду, била је изразито непродуктивна.
У Србији је зато било продуктивно свега 18%
становништва, двоструко мање него у развијеним
европским државама – Немачкој (42,7%), Швајцарској
(44,8%), Француској (42,8%) или Данској (38,8%).
У Србији је почетком 20. века у занатству и индустрији
радило свега нешто више од 54.000 људи, или једва 2%
становништва. Било је то ипак значајно повећање.
Занатство је, мада неразвијено, 1836. године обухватало
58 разних врста заната са 5.212 мајстора.
Крајем века, 1900. године, заната је било 126, мајстора
33.467, а њихових помоћника 20.560 (укупно
54.027).[25]
Металска и текстилна индустрија су предњачиле у Србији.
Ипак, српско село је готово у потпуности подмиривало
своје потребе за обућом – према савременим статистикама,
сваки четрнаести становник Србије имао је
разбој за ткање, а било их је више од 200.000. Овај
податак илуструје један од темељних разлога због
кога је индустрија у Србији доживела известан успон
тек уочи Првог светског рата. Скромне основе учиниле
су индустрију у Краљевини Србији недовољно развијеном,
али је раст уочи 1914. године био изванредан:
број индустријских предузећа порастао је током десет
година за 300% – од 153 колико их је било 1900. на
465 колико је било 1910. године. Број запослених радника
порастао је за то време са 3.200 на 16.000, док
је вредност индустријске производње порасла са скромних
15,3 на 126 милиона динара. Укупна погонска
снага, а овај податак сведочи о потреби за електричном
енергијом која је почетком 20. века била свеприсутна,
порасла је у истој размери са 8.000 на 24.000
кW. Бруто производ по упосленом раднику порастао
је за око 70% током ових десет година.
У оквирима те настајуће индустрије чији је опсег био
скроман, а стопа раста висока, енергетска индустрија
заузимала је тек споредно место. Тако је у Србији
1910. године било свега 465 предузећа која су се
бавила индустријском производњом. Парни млинови
чинили су 47% (219) ових предузећа, а међу осталима
издвајале су се само фабрике текстила и струна, укупно
82, и рудници метала и угља, укупно 42. До тог
времена у Краљевини Србији било је изграђено 7 електричних
централа: у Београду (1893), Ужицу (1899),
Ваљеву (1899), Лесковцу (1902), Шапцу (1906), Нишу
(1909) и Гамзиграду (1909). До почетка првог светског
рата биће играђене још три централе и то у Ивањици
(1911), Параћину (1911) и Великом Градишту (1914).[26]

Међутим, треба рећи да је утицај електричне струје на
индустрију био прилично скроман. Рецимо, у Београду,
који је до почетка Првог светског рата имао електричну
струју током више од две деценије, нити једно
од 63 индустријска предузећа није користило електричну
струју као извор претежне погонске енергије. Више од
половине предузећа користило је парни погон (њих 39),
нешто мање се још увек ослањало на ручни погон (23),
а једно је употребљавало енергију воденог тока.[27]
Важан елемент српске индустрије била је војна индустрија.
Прва радионица у Србији, која је могла да буде
сматрана индустријским предузећем, била је тополивница
која је 1810. године, у време Првог српског
устанка, изграђена у Београду.[28] Касније је производња
топова обновљена 1848. године у пионирском
покушају Србије да сама производи у то време
најзначајније ратно оружје.[29] Средином 19. века у
Крагујевцу је отворена тополивница. У то време овај
град је био друга престоница Србије и највеће урбано
средиште у коме није остао османски гарнизон. Занимљиво
је споменути да је помоћ приликом изградње
тополивнице дошла из иностранства. Француски инжењер
Лубри радио је на наоружавању Србије у време када
она као политички несамостална држава у такав програм
није смела да уђе без дозволе Цариграда. Зато
је Лубри у Србији боравио тајно, званично је представљан
као ботаничар.[30] Наоружавање Србије, посебно у
време великих припрема за ратове (од 1864. до 1876. и
од 1903. до 1914), било је и разлог узимања највећег
дела ретких међународних кредита. Програми модернизације
војске доводили су, по правилу, до повећања привредног
раста, па је тако током прве деценије 20. века
раст у односу на ранију деценију повећан за 5 пута.
Однос према изградњи железнице често је узиман
као пример неспремности српског друштва да изврши
модернизацију. Ипак, треба нагласити да је још кнез
Милош, у време када је у Аустроугарској тек почела
градња прве пруге, желео да и у Србији изгради „гвоздени
пут“.[31] У време када су педесетих година 19.
века на рубним крајевима Балканског полуострва
велике империјалне државе почеле да граде железничку
пругу, око изградње пруге преко Србије дошло је до
међународног политичког заплета. Османско царство
изразило је жељу да изгради пругу не поштујући права
српске државе, као преко своје територије. Велике силе
нису биле сагласне око изградње ове пруге, а влада
Кнежевине Србије показивала је намеру да самостално
изгради железницу, али за то није имала средстава.[
32] Кнез Михаило се у једном писму жестио зато
што и „швајцарски републиканци“ имају железницу, док је
Србија нема.[33] Када је словом Берлинског уговора
Србији коначно наложено да изгради пругу, она је то
уз помоћ француског капитала и учинила за само три
године (изградња пруге Београд–Ниш почела је 3.
јула 1881. а воз је почео да саобраћа 23. августа
1884; одсеци до границе – Врања и Пирота – изграђени
су током две наредне године).[34] Изградња железнице
протекла је за оно време изузетно брзо и без
обзира на афере које су је пратиле и политичке напетости
у скупштини у којој су тек биле основане политичке
странке. На другој страни, она је показала другу
страну српске политичке јавности – партијашење, популизам
и ксенофобију. Отпоре изградњи железнице није
могуће искључиво објаснити споменутим разлозима.
Наиме, управо у време изградње пруге, Аустроугарска
је већ успела да политички и економски потчини
Србију, наметнувши јој полуколонијални статус.[35] Потиснута
са западноевропских тржишта, Аустроугарска је
настојала да своје индустријске производе што повољније
извезе,[36] а да истовремено заштити пољопривреду
своје земље високим царинама и другим често неформалним
и непоштеним препрекама (блокаде граница
без образложења или под изговором непостојећих епидемија).
Притом, убрзо после почетка градње железничке
пруге у Паризу банкротирала је компанија која
је градила железницу. Стварне и политички конструисане
афере[37] силно су утицале на политичку јавност Србије
која је тек ушла у страначке борбе и у којој су владар и
често корумпирани реформатори покушавали да ауторитарном
владавином спроведу модернизацију.[38]

Иако је последња међу независним европским државама
ушла у изградњу железнице, до почетка двадесетих
година 20. века Србија је успела да буде испред
својих балканских суседа по густини железничке мреже
на хиљаду квадратних километара. У то време Албанија
није имала железницу, Босна и Херцеговина имала је
24,5 км, Бугарска 27,7 км, Србија укључујући и неразвијену
Македонију 28,5 км, нафтом богата Румунија
(у границама пре 1914. године) имала је 31,5
км. Наравно, разлика у односу на остатак Европе
била је велика: Хрватска је имала 52,8 км, Трансилванија
54,8, Словенија 69, а Француска 97, Немачка 123
и Белгија 370 км.[39] Од 1884. године, када је изграђена
прва линија дужине 245 км, до 1915. железничка
мрежа повећана је за више од пет пута (на 1.368 км).
[40] Годишње је, дакле, у просеку, грађено нешто више
од 36 км пруге. У односу на САД, где је железница
у то време расла по 2.300 км годишње, овај (64 пута
мањи) раст се не чини великим, ипак САД су имале 203
пута већу површину, тридесет и један пут бројније становништво
(1910. године), нису имале империјалних
непријатеља и биле су још непропорционалније богатије
од Краљевине Србије.[41]
Тврдња да се Србија по привредним постигнућима
значајно негативно разликује од својих суседа зато
тек треба да буде доказана. Позната Лемпијева студија
не говори у прилог таквим закључцима.[42] Иако
значајно мања и са малобројнијим становништвом,
Србија је имала уједначену производњу са Бугарском,
рецимо: крупнија приватна производња доносила
је 1911. године 112 милиона франака Бугарској
а 95 Србији, приходи од приватне производње малог
обима у Бугарској су годишње доносили 88 а у Србији
116 милиона, а приход од пољопривреде био је 611
односно 590 милиона. По глави становника приход у
Србији био је по правилу у производњи, пољопривреди,
сточарству, експлоатацији дрвета и рударству између
25 и 50% виши него у Бугарској.[43] Најмања од наведене
четири државе (Румунија, Бугарска, Грчка...),
Србија је и извозила најмање у раздобљу од 1886. до
1911. године. Ипак, једина од наведених није имала
спољнотрговински дефицит,[44] што говори и о унутрашњој
социјалној затворености њеног аграрног друштва.
Мари-Жанин Чалић тврди да је српско друштво у време
настанка нововековне државе било ограничено законима
који су (пре)строго регулисали промет робе, због
чега је понуда занатских производа и индустријске робе
на селу опала на минимум.[45] Она даље закључује
да је са повећањем броја становника дошло до структурног
преображаја пољопривреде, што је произвело
стално погоршање материјалног положаја пољопривредног
становништва. Овакав став она поткрепљује
потрошњом кафе, шећера, пиринча и уља... Ипак, ова статистика,
уколико се не доведе у балкански и европски
контекст, нема много значаја. Статистике, пре свега,
не показују да је српско село пауперизовано, макар
не системски и потпуно. Утисак који припадници српске
елите, школовани у западној Европи имају о животу просечног
грађанина индустријских држава и становиште
европских путника о Србији, коју рецимо Вивијен Херберт
назива „рајем за сиромашног човека“, разликују
се, а често странци имају повољније мишљење о стању
Србије од Срба.[46] Речито говори да је модернизацију
коју је морало да поднесе рурално друштво апсолутних
монархија и развијеног феудализма било немогуће
наметнути мирним, унутрашњим средствима демократизованом
друштву тек ослобођене Србије.
Србија несумњиво није сама бирала да ли ће њено становништво
гајити стоку или жито. Нјена елита слаба и сиромашна
се сама модернизовала по цену велике жртве
– људске, материјалне и политичке.[47] Реч је о једном
покушају убрзане модернизације који је специфичан за
периферије Европе. Србија је само имала компликованији
положај због сложеног положаја земље чија је нација
подељена цивилизацијиским, верским и империјалним границама.
Досадашњи истраживачи српске модернизације
никада нису на прави начин вредновали утицај непријатељских
империјализама на модернизацију Србије.
Примери увођења телеграфа, железнице, извозне трговине,
производње наоружања речито показују да
модернизацију Србије не може да процени само економски
историчар. Модернизација држава као што је
Србија представља тему и за историчаре империјализма
и колонијализма.
Развој српске индустрије и способности друштва да
превлада заосталост и ограничавајуће популистичке
законе демократизованог друштва егалитарне сиротиње,
показује статистика развоја индустрије током прве
деценије 20. века. Бруто индустријска производња била
је у Србији 1898. вредна 24,1 милион динара, а 1910.
године 59,1 милион.[48] Посебно изражен раст имала
је производња електричне енергије. Током тринаест
година, бруто производња је повећана за тринаест
пута са 0,3 на 4 милиона.[49] Треба само замислити како
би се она развијала да је српском народу дозвољено
да се уједини, створи модерну националну државу,
добије слободан излаз на море и пријатељску помоћ
суседних богатијих и моћнијих држава, макар у мери
у којој су је уживали Белгија и Португалија.

Наставак следи . . .

---

Први контакт Сименса и Срба/Србије

Први производи фирме Сименс & Халске, који су се појавили у Србији, по свој прилици биле су лучне лампе.

Једном од њих је осветљено Народно позориште, 9. децембра 1882. године. Како знамо да је
баш Сименсов производ у питању?
Већ смо у претходном поглављу поменули
да су Сименсове диференцијалне лучне лампе
осамдесетих година имале великог успеха. Нјима
су осветљене главне улице Берлина, многа позоришта
и железничке станице. До појаве ове књиге, многи
аутори су рутински преписивали податак да је прва „сијалица“
засветлела у Београду, у кафани „Хамбург“ („Код
Скупштине“), не правећи разлику између Едисонових
сијалица и Сименсових лучних лампи. А то вероватно није
била Едисонова сијалица, већ Сименсова лучна лампа.
Милош Кремић наглашава да су у тој кафани светлеле
лучне „боген-лампе“.[50]
Дакле, у београдској кафани „Хамбург“ („Код Скупштине“),
која се налазила на месту данашње зграде
Електродистрибуције на углу улица Кнеза Милоша и Масарикове,
укључена је прва електрична светлост у Србији.
[51] Власник кафане Петар Јовановић-Шапчанин купио је
„локомоболу“ са генератором и поставио је у пролеће
1881. године у дворишту зграде преко пута, у којој
се у то време налазила Народна скупштина, а одатле
је поставио спроводник преко улице од свог локала до
електричних светиљки. Које су тачно светиљке то биле
– лучне лампе какве је правио Сименс или Едисонове
сијалице? Аутор који је у својим сећањима описао тај
догађај, Димитрије Ц. Ђорђевић, на чији су се текст у
Београдским општинским новинама из 1939. године
касније многи позивали, помиње у истој реченици да је
Шапчанин спроводник довео до „боген-лампа“ (какве
је правио Сименс) и Едисонових сијалица. Едисонова сијалица
је патентирана тек нешто раније – 27. јануара 1880.
године.[52] Многи аутори помињу 1880. годину, али је
у питању 1881. година. Овај датум потврђује и Лазар
Бечејац. Осим тога, Едисон је тек на првој светској
изложби електрике у Паризу 1881. године, представио
свој изум у Европи, тако да је скоро невероватно да
би се осветљавање кафане „Хамбург“ могло десити пре
светске изложбе у Паризу да су у питању биле Едисонове
сијалице.[53] Врло је вероватно да су то ипак биле
Сименсове лампе, а објашњење ће бити дато у одељку
о Народном позоришту.

Народ је са великим одушевљењем примио
нови изум. Мноштво се данима тискало да
види „Аладинова чудотворна кандила из Хиљаду
и једне ноћи“, која су многи посматрали кроз
нагарављено стакло како би заштитили очи, јер
се причало да се од јаке светлости може ослепети.
Када су засветлеле сијалице, неки викнуше:
„Живела електрика!” А други одговарају:
„Живела! Смрт фењерима!” „Као да гори сто
свећа”, додаје један. „Не сто него хиљаду!”,
упада други.[54]

Кремић помиње да су позоришне трупе користиле лучне
лампе. Овде се поново намеће питање чије су то
лампе биле? Сименсове? Исти аутор је приказао један
недатирани оглас за лучне лампе, у коме се помињу и
Ганцове и Хелиосове лампе. Хелиос АГ је тек формиран
1882. године, а нигде нисмо нашли податак да је Ганц
исте године производио лучне лампе. Када се узме у
обзир популарност Сименсових лампи у немачким
позориштима, највероватније је београдско Народно
позориште тог 9. децембра 1882. године засветлело
посредством Сименсових лампи.[55] Сам догађај у
позоришту је текао овако:

„Јуче је у позоришту, између чинова било
електрично осветљење, а на позоришној пијаци
била је једна лампа постављена, која је доста
јако и поред лепе месечине, осветљавала
позоришну пијацу. Публика је том приликом
могла добро да уочи разлику између гаса и
електрике. Овом осветљењу присуствовао је и
председник општине“, писао је Нов београдски
дневник 10. децембра 1882. године.[56]

Србија се први пут помиње у Сименсовој документацији
фебруара 1883. године, када одбијају да приме
младића из Србије као волонтера у фабрици прецизне
механике. Сименс & Халске је проучивши животопис тог
младића и видевши да он има практична знања, спреман
да му уступи радно место у механичарској
радионици,
али под уобичајеним условима, то јест за
новчану надокнаду. Допис су потписали легендарни
инжењери Фришен и Хефнер фон Алтенек.[57] Нисмо успели
да сазнамо ко је био овај први Сименсов стипендиста
из Србије. Званично, односи Сименса и Србије почињу
преписком о изградњи електране и осветљавању Београда
1887. године. Први нацрт уговора о изградњи
електронске централе, а то се тада звало „централна
станица“, потиче из октобра 1887. године. Из децембра
исте године потиче и процена трошкова изградње
те „централне станице“.[58] Постоји, међутим, још једна
област где се Сименс, нешто раније, појавио у Србији.
То је телефонија.

Улога Сименса у првим данима српске телефоније између мита и стварности

У претходном поглављу видели смо да је Сименс био један од најважнијих пионира на пољу развоја
комуникација у свету. Донедавно се веровало да су се историја Сименса и историја Србије први пут
испреплели после 1887. године на пољу енергетике, јер је Сименс одиграо велику улогу у електрификацији
Србије. Већ смо у претходном одељку показали да су постојале Сименсове лучне лампе, које
су осветлиле Београд већ 1881. и 1882. године.
Пре неколико година, посвећеник историје српске
телефоније Милорад Јовановић доказао је да је први
човек који је увео неки Сименсов производ у Србију
био Панта Михајловић. То није била направа која је
производила светло, као касније Сименсове направе.
Могуће је да је још 1880. године Панта Михајловић
употребио Сименсов телефон у Новом Саду, када је
први телефон у том граду повезао здање Магистрата
и ватрогасно друштво. Пантино новосадско телефонско
искуство још није чврсто потврђено, мада је он, како
примећује Милорад Јовановић, био једини стручњак за
подизање телефона у том граду.[59]
Панта Михајловић је сигурно инсталирао прву телефонску
линију у Београду 14. марта 1883. године

Панта Михајловић и Сименс

Ко је био Панта Михајловић и какве он везе има са
Сименсом? Михајловић није био први Србин који се бавио
телефонијом. Никола Тесла је радећи у телефонској централи
браће Пушкаш у Пешти, чак вршио нека побољшања
телефонског појачала. Током 80-их година 19. века,
Велизар Мариновић развио је исплативи посао од преноса
концерата у Паризу.[60]
Панта Михајловић је тврдио да је радио у фирми Сименс
& Халске.[61] По његовој причи, као млади човек, пореклом
из мачванског села Богатић, муњевито је напредовао
у овој фирми са којом се сусрео у Бечу, где је
учио за „механичара“ или „електромеханичара“, како се
то тада звало. Убрзо се затекао у Берлину, у пројектантском
бироу ове фирме. Даље је говорио да се истакао
у конструкцији динамо-машине, и да је већ 1874.
године постао шеф Сименсове филијале у Нјујорку. Тамо
се наводно дружио са својим вршњаком српског порекла,
светски познатим изумитељем на пољу телефоније,
Михајлом Пупином.[62]
Када су почели српско-турски ратови 1876–1878. године,
након којих је Србија добила независност на Берлинском
конгресу, Михајловић је наводно решио да напусти САД
и да помогне у борби своје земље за ослобођење.
Надаље располажемо провереним подацима. Он је
радио на оправци и инсталирању војних телеграфа. Радећи у
првој фабрици Србије, фабрици оружја у Крагујевцу, стекао
је везе са официрима из Врховне команде, а посебно
са инжењеријским официрима. Касније ће ова познанства
одиграти улогу у његовом телефонском подухвату.
Пре него што буде успоставио прву телефонску линију у
Београду, Панта Михајловић је обишао телефонску централу
Ференца Пушкаша. Тамо му је Никола Тесла показивао
како ради телефонска централа. Сусрет су завршили
испијањем брудершафта.[63]
Веома је неизвесно да ли је ишта из приче Панте Михајловића
и његовог односа са Сименсом тачно. Чињеница
је, међутим, да је њему било стало да истиче баш фирму
Сименс као место где се сусрео са новом технологијом.
На крају крајева, први телефон, који ће Панта
стварно инсталирати, био је по свој прилици Сименсов.

Статус модерних комуникација
у Србији 19. века

Наравно, телеграф је био прво модерно средство
комуникације, од кључне важности за државну администрацију
и војску. Зато је професија телеграфисте била
цењена и плаћена. Телеграфисти су имали 50% већу плату
од судских и полицијских писара, полагали су заклетву о
чувању тајне телеграма, а имали су и китњасте униформе
са позлаћеним украсима и сабљом. Ветеран тог
посла и хроничар старог Београда Димитрије Ц. Ђорђевић
каже: „Прост свет је од њих више зазирао, сматрајући их
за људе који имају посла са нечастивима.“[64]
Димитрије Ц. Ђорђевић описује и драматичан почетак
телефона у Србији. Панта Михајловић, „пун снаге и воље
за рад на овом пољу“, добио је повластицу да током
10 година ужива ексклузивно право да у Београду
подиже и експлоатише „телефонску штацију“. Панта је
морао да отпочне свој посао у року од шест месеци
након добијања повластице. Време је текло од 27.
новембра 1882. године. Проглас је потписао краљ
Милан Обреновић лично, на предлог министра финансија
Чедомиља Мијатовића, великог поборника нових технологија,
„викторијанца међу Србима“, како га је назвао
његов биограф Слободан Г. Марковић.[65]
Насупрот очекивањима, у почетку није било интересовања
за телефон, што није само случај у Србији. Немац
Макс Вирт пише: „Свет је држао телефон за сасвим
занимљиву физикалну справу, а са гледишта свагдање
употребе за неку играчку“. Овај текст је са
немачког оригинала објављен у новосадском часопису
Јавор, 1880. године. Милорад Јовановић сматра
да кратки телефонски разговори нису одговарали тадашњој
култури комуникације, која је подразумевала
дугачки увод пре пословног разговора. Било како било,
тек месецима се Панти Михајловићу није јавио ниједан
претплатник. Занимљиво, сама реч телефон стигла је у
Београд пре телефонске направе и то у наслов једног
шаљивог листа, крајем 1882. године. У шестом броју тог
листа, од 6. фебруара 1883. године, у тексту на насловној
страни под називом „Шетња по Београду, седећи у
својој соби“ аутор описује имагинарно слушање концерата
преко жице и његове муке са разапињањем жица
„од Бајлонија и од Калимегдана”.[66] Из текста се види да
писац не зна тачно шта је телефон, већ га замишља као
неку врсту театрофона, направе за пренос музике.
За нашу причу је још занимљивији податак да се на илустрацији
испод наслова овог часописа виде Бел-Сименс
телефони. Тако је Сименс дошао у Србију прво као
„робна марка“ речено данашњим језиком, а онда се
за нешто мање од месец дана појавио и први уређај.
У марту месецу, већ забринути Панта Михајловић
решава да преузме ствар у своје руке. Ако до 27.
маја 1882. године не покрене посао са телефонима,
изгубиће повластицу. Решио је да прву телефонску линију
понуди војсци. У успоменама које је објавио пред
крај живота у новинама Време овако је то описао:

„Дођем ја покојном Теши Николићу (министру
војном) и кажем:
- Ајде бре, да почнемо нешто ново. Имаће
војска користи. Да инсталирам телефон, међу
касарнама, министарством, утврђењем,
где треба.
Он ме гледа, па ме одведе до прозора.
Доле
у дворишту стајала су три коњаника:
- Видиш ли ти ове?
- Видим. Коњаници.
- Е то ти је. Шта ће ми тај твој телефон, кад ови
коњаници
за три минута стигну до града и
јаве шта треба. Какав телефон...“[67]

Панта Михајловић се није обесхрабрио већ је отишао код
свог друга из рата, Косте Радосављевића, и са њим се
договорио да и сам финансира изградњу једне линије
између Географског одељења Министарства војног,
смештеног на углу Булевара краља Александра и
Таковске у згради кафане „Три листа дувана” и инжењерске
касарне на Палилули (код данашње Ботаничке баште)
у дужини од око 300 метара. То се десило 14. марта
1883. године. У међувремену, и министар војни је
променио мишљење:

„Сутрадан, у три часа поподне, ето Теше. Стао
па гледа.
- Је ли то телефон?
- Јесте – рекох.
- Па како му то иде?
Растумачих на прескок, укратко. Он ионако
ништа није разумео.
- Па добро – рече мени министар Теша, – а ко
то говори?
- Па онај на другом крају. У инжињеријској
касарни...
Теша се подиже, отвори врата широм, па дозва
све остале официре који су били по канцеларијама:
– Господо, ајде да видите чудо невиђено:
телефон”.
Теша је одмах позвао краља Милана Обреновића,
који је одмах са врата препознао нову
направу. Краљ Милан је одмах наредио да
се телефоном повежу све касарне у Србији,
али је већ после десет дана министар Теша
Николић обавестио Панту да због смањења
буџета,
од тога неће бити ништа.[68]

Ипак, Панта Михајловић је спасао повластицу и одмах
инсталирао још две линије, од старе скупштине (на углу
Кнеза Милоша и Краљице Наталије) до Министарства полиције
(зграда данашњег Председништва Србије) и од
Велике школе (данашња зграда Ректората, где се налазила
ватрогасна осматрачница) до Пожарне чете (преко
пута на Студентском тргу).
Још увек за телефон нису биле заинтересоване ни градске
власти ни приватници, сем изузетака као што је Ђорђе
Вајферт, и сам велики иноватор у сфери пословања. Вајферт
је практично створио модерно српско рударство.[69] Вајферт
је наручио пет линија.
Ово неће бити крај приче о сарадњи Сименса и Панте
Михајловића. Панта је сарађивао са Ђорђем Станојевићем
на изградњи електрана у Србији, од којих су многе
биле опремљене Сименсовом опремом. Сименс је
од Панте Михајловића затражио и стручну помоћ око
изградње електричног вода у Сењским рудницима
угља. Та сарадња је можда најзанимљивија због свог
наводног епилога. Овако иде последња прича о Панти
и Сименсу: аустроугарска војска је хтела да уништи све
индустријске објекте у Србији, па и београдску електричну
централу. Панта Михајловић се позвао на свој
рад у Сименсу и на своје школовање у Бечу и спасао
је електрану од рушења.
Сименс ће и после првог телефона бити веома присутан
у развоју српске телефоније. Ова фирма је победила на
конкурсу за изградњу модерне телефонске централе
1902. године. На конкурсу су учествовале још две
фирме из Берлина и из Стокхолма. Комисија за преглед
понуда закључила је да је Сименсова понуда најбоља.
Таквој одлуци вероватно је допринео и Густав
Хубер који је инсталирао Сименсову централу претходно
набављену за Пожаревац. После инсталирања
београдске централе, настали су проблеми са бројем
прикључака и бројем испоручених телефонских апарата.
И број прикључака и број испоручених телефонских
апарата били су мањи од бројева предвиђених уговором.
Главна контрола је тражила да министар грађевине
одреди комисију која би проценила штету. Ни после четири
године ништа није било урађено.[70]
И поред свих тешкоћа, Сименс ће и после Првог светског
рата наставити да шири своју делатност на пољу српске
телефоније.

Наставиће се . . .

[Бранке]

Наставак . . .


Сименс и Пупин

Први Србин који је поуздано сарађивао са Сименсом био је Михајло Пупин. Пупин је сретао Вернера фон
Сименса током докторских студија у Берлину и био је његов поштовалац много пре него што су почели да
послују. Сименсова фабрика била је први електроиндустријски погон који је Пупин видео. Ипак, више него фабриком,
Пупин је био задивљен Сименсовом личношћу. Ево како је описује:
[71] М. Пупин, Од пашњака до
научењака, Велики Бечкерек,
1929, 135–136.

„.....уједињење Немачке не би било дугог
века да није било овог полета немачке челичне
индустрије и у другим немачким индустријама
које су дошле за њом. Организовање Немачке
као привредне целине обезбедило је политичко
уједињење њено..... Ту ми мој пријатељ скрену
пажњу на пионирски рад Вернера фон Сименса
у овом немачком покрету. Ернст Вернер фон
Сименс био је тада, поред Хелмхолца, највише
поштовани научњак у Немачкој царевини.
Он је био на челу једног великог електричног
подузећа у срцу Берлина, и свуда је био познат
ради тога што је у себи срећно ујединио дар за
апстрактну и примењену науку. А људи тога
кова били су врло ретки у оно време, као што су
и данас ретки. Много сам о њему слушао на
предавањима о примени електрицитета, када сам
полазио Политехничку школу у Берлину. Видео сам
га неколико пута у Физикалном институту, када је
посећивао свога пријатеља и сродника, по жени,
Екселенцију фон Хелмхолца. Нјегова ванредна
појава чинила је дубок утисак на мене, па сам
жудио да видим његово подузеће, где су израђиване
све врсте електричних справа, од најнежнијих
инструмената за електрично премеравање
па до највећих динама и мотора. Већина тих
справа била је његов изуметак. У знак нарочито
доброг расположења према мени, Хелмхолц
ми је дао једно препоручено писмо за свог
пријатеља, који ме врло срдачно дочека и даде ми
једног чиновника да ме проведе кроз његову
велику електричну творницу, прву, коју сам ја
до тада видео. Утисак који је на мене учинило то
подузеће био је заиста велики, али још већи утисак
оставила је на мене велика личност Сименсова.
Што сам више слушао о њему, све више сам
долазио до убеђења да ни једна друга индустријска
организација није имала тако генијалног
председника, са већим способностима, него
што их је имао Сименс. Да напоменем овде
једну чињеницу која је од великог значаја за
историју науке о физици, а која ће најбоље осликати
како је он био расположен према апстрактној
науци и њеном односу према индустрији. Те
године, 1887, основао је он Физичко-технички
институт и завештао га немачком народу.
Хелмхолц је био први председник тога завода.
Модерно учење о зрачењу почива прво на
темељу који му је ударио Кирхов, а који је
знатно ојачан подацима сабраним у овом
заводу под надзором Хелмхолцовим. Планк,
који је још за моје време наследио Кирхова на
Берлинском универзитету, био је несумњиво
надахнут
овим опитима када је написао свој
велики закон о зрачењу, који данас представља
последњу реч у науци о зрачењу, а то је
велика наука која на себи носи жиг „израђено у
Немачкој”, као што електромагнетична теорија
носи на себи жиг „израђено у Енглеској”. Физичкотехнички
институт остаће увек као вечити споменик
човеку који је у Немачкој проповедао
најтешњу сарадњу између апстрактне науке
и индустрије. Немачка је прва прихватила то његово
учење; Сједињене Државе прихватиле су то
много касније. Хелмхолц и Сименс су, у мојим
очима, били најсавршенији символ те сарадње.
Бизмарк и Молтке, Хелмхолц и Сименс били су
она велика снага коју је у својим крилима осећао
млади немачки орао. И он је почео да лети
као што никад дотле летео није, и његовом лету
дивио сам се кад сам био ђак у Берлину. Ко жели
да упозна праву Немачку из осамдесетих
година, треба да прочита животописе Бизмарка,
Молткеа, Хелмхолца и Сименса. Тада сам тврдо
веровао да су они били вође немачке стваралачке
мисли и рада. Они су били оци уједињене
Немачке, као што су Вашингтон и Хамилтон,
Франклин и Джеферсон били оци ове земље. Али, да
ли ће духовни утицај ових отаца уједињене
Немачке дати једног немачког Линколна? Ја
сам и сувише добро познавао историјску позадину
Објаве Независности, као и оно што је
дошло за њом, а да бих на то питање могао
дати потврдан одговор. Изванредни људи могу
створити изванредне ствари, али судбином једног
народа, једне државе не управљају пролазни
напори једног па чак ни неколицине изванредних
људи у извесним историјским раздобљима, већ
неодољива моћ традиција тога народа”.[71]

Пупин је решио највећи проблем у дотадашњој телефонији.
Наиме, пре њега се на растојању од преко 35
километара губила разумљивост гласа. Пупин је предложио
постављање калемова на одређеној узајамној
удаљености. Поставио је теорију о томе и обезбедио
патент. Сименсови физичари Ебелинг и Долежалек су разрадили
његов проналазак и дизајнирали каблове и линије[72].
Пупин је био изузетно задовољан атмосфером која је
владала у Сименсу и решењима Сименсових инжењера.
Одао им је признање да је њихово објашњење његовог
изума боље од његовог, као и да су тим линијама
дали име по њему – „пупинизоване линије”. Такође
га је фасцинирала научна и некомерцијална атмосфера
која је владала у фирми, за разлику од америчких фирми
(видети антрфиле). Очигледно се и овом приликом показала
оријентација фирме Сименс не само на профит, већ
и на научни и технички напредак. Исто тако, Пупин се
осведочио о квалитету кадровске политике Вилхелма фон
Сименса, који је у фирму доводио врхунске стручњаке
и научнике. Ево како је изгледао сусрет Пупина и фирме
Сименс:
„Позваше ме у Берлин да тамо преговарам са
чувеним електричним подузећем Сименс & Халске
о продаји мојих телефонских изума. То подузеће
основао је Вернер фон Сименс, кога сам упознао
пре петнаест година и коме ме је писмом
препоручио мој учитељ, Екселенција фон Хелмхолц.
За време преговора, који су трајали скоро месец
дана, имао сам прилике да се упознам са управницима
тога подузећа на конференцијама које су
трајале никад мање од једног сата, а често пута
и по неколико сати. О свакој појединости мога
изума морало се исцрпно расправљати, како са
научног тако и са техничког гледишта, па о његовом
односу према ранијим написима у којима је
било речи о том изуму, онда о томе у каквој вези
стоје те ствари са немачким законима о патентима.
На крају тако исто пажљиво узимана је у претрес
и финансијска страна ове погодбе док, најзад,
ствар није приведена крају. Није било натезања
око погодбе, али се ништа није узимало за готово.
Противно обичају, код нас у Америци, преговори су
вођени непосредно између проналазача и научних
стручњака. Адвокати су имали врло мало посла
на овим конференцијама, и говорили су само онда
када је стручњацима било потребно њихово правно
мишљење”.

Начин тумачења бољи него мој
„Када се сетим мојих преговора са Американском
телефонском и телеграфском
компанијом, на памет ми долазе само
адвокати и адвокати. Код преговора са
Сименсом и Халскеом сећам се само научних
стручњака и стручњака. А кад мислим
на преговоре са американском Маркони
компанијом, пред очи ми излази само г.
Грин. На концу ових берлинских преговора
и погађања био сам потпуно уверен да
сам заиста нешто свршио; свој изум тада сам
схватио боље него икад пре, и био сам потпуно
уверен да су га тако добро схватили и
научњаци који су представљали Сименса и Халскеа.
Нјихов једноставан начин тумачења
овог изума био је много бољи него мој.
Они су му дали и ново име, па су телефонске
спроводнике који се употребљавају у овом
мом изуму назвали „Пупинизирте линијен”. А
за њима су дошли Французи да их назову „Ле
лињ Пупинизе”. Ова два израза, скована мени
у дочаст, остаће док буде трајао тај изум.
А како сада стоје ствари, нема ни знака
о томе да тај изум буде замењен којим
другим тако скоро. Нјегова једноставност и
врсноћа обезбеђују му дуг живот.”[73]

Ни Сименс није заборавио Пупина. На 25 годишњицу
почетка њихове сарадње, први Сименсов годишњак из
1927. године посветио је један чланак Пупину.

[Бранке]

Прави почетак: Сименс и електрификација Србије

Прича о електрификацији Србије је прича о покушају да се усвајањем модерне технологије прескочи заостајање
у развоју. Чак и у научној заједници данас постоји предрасуда да су српске елите 19. века биле
против модернизације. Електрификација Србије то демантује. Чак и у врло забаченим деловима земље, где
зими нису могле да дођу ни воловске запреге, завладала је права еуфорија за електриком. У свему
томе, велику улогу ће одиграти Сименс. Свих шест хидроелектрана изграђених у Србији пре 1914. године,
опремљене су Сименсовим или Сименс Шукерт генераторима.

Средиште мале и слабо развијене индустрије Краљевине
Србије од педесетих година 19. века био
је Крагујевац. (Крагујевац је од 1818. до 1841.
године био главни град Србије. Иако је на првом
попису 1834. године имао свега 2.235 становника,
а до 1914. године није достигао 16.000 – овај град
је током 19. века био друго и касније, после ослобођења
Ниша, треће по значају урбано средиште Србије.)
Управо у крагујевачком Војнотехничком заводу,
највећој фабрици у земљи, електрична енергија је први
пут у историји Србије примењена за осветљење. У
нешто раније изграђеном погону за производњу
чаура за муницијске чауре, августа 1884. године,
укључено је прво електрично светло. По дужини производне
хале развучен је проводник са којим је било
повезано тридесет сијалица (јачине 16 свећа), као и две
уличне светиљке (1.200 свећа). Електрична централа
која је снабдевала осветљење струјом набављена
је од фирме Зигмунд Шукерт („Сигмунд Сцхуцкерт“).
До 1885. године осветљен је читав Војнотехнички
завод.[74]
Неспорно је да је од 1889. године, а можда и коју
годину раније осветљење уведено и у фабрику браће
Минх у Параћину. Ова фабрика требало је да омогући
осветљавање града Параћина за време важних догађаја,
посебно краљевих посета.
Проглашењем Србије за краљевину почетком 1882.
године и доласком предузимљивог др Владана Ђорђевића
за управника Вароши Београдске, започет
је стварни процес електрификације српске престонице.
Пошто је урбанизација до 1867. године подељеног
града била изузетно скупа, уведен је посебан порез
– варошка трошарина – ради уређења улица, увођења
канализације и водовода и осветљавања града.
Крајем 19. века, у јеку настојања да у Београду
буде уведено осветљење, дошло је до спора између
двојице београдских професора физичара Ђорђа Станојевића
и хемичара Марка Т. Лека око тога да ли главни
град треба осветлити уз помоћ електричне енергије
или гаса. Овај спор одражава сличне спорове широм
Европе. „Непријатељи“ електричне струје су били гас у
случају осветљавања градова и мотори са унутрашњим
сагоревањем, када је реч о погону машина. [75]
Српска влада је још лета 1883. послала Станојевића у
Беч на једну изложбу посвећену електричним апаратима
и производњи електричне енергије. Са те изложбе
Станојевић је известио:
„Електричну светлост треба да узмемо за наше
осветљење, па било за осветљење варошких, било
за осветљење затворених простора. Сви наведени
примери о ценама гасне енергије и електричне светлости
показују да електрична светлост кошта јефтиније;
некада више, некада мање. Рецимо да код
нас кошта исто као и гасно осветљење, па опет
треба да усвојимо електрично, јер је на његовој
страни хигијена.“[76]

Дебата која је настала око начина осветљења Београда
није само поделила стручну, већ и политичку јавност.
Изабрана је комисија која је током новембра
и децембра 1884. године обишла тринаест европских
градова (Темишвар, Будимпешту, Беч, Минхен, Стразбур,
Париз, Лондон, Истборн, Брајтон, Брисел, Франкфурт,
Берлин и Гдањск) како би проценила који би начин осветљења
био најповољнији за Београд.[77] Посебан утисак
оставио је Темишвар, највећи град у Банату, области
суседне Аустроугарске. Чланови комисије стигли су у
Темишвар у зиму, када због велике хладноће електрична
централа није радила. Одлука комисије је зато
већ 1885. године ишла у прилог осветљења на гас.
Ипак, примена ове одлуке је систематски одлагана
током пуних пет година.
Одлагања на која је у значајној мери утицао и професор
Ђорђе Станојевић показала су се као изузетно
важна, пошто је после 1888. године у западној Европи
дошло до преваге електричног осветљења. Заговорник
става да осветљење треба да буде ослоњено на
гас био је професор хемије на Великој школи Марко Т.
Леко. До 1891. године заступници ова два мишљења
водили су огорчену борбу: гас је критикован због опасности
од експлозије или гушења, док је струја критикована
због опасности од струјног удара, као изазивач
пожара и због скупоће. Показало се, међутим, да је
Ђорђе Станојевић имао веће политичке способности
којима је на руку ишло и глобално повећање значаја
електричне струје. Године 1890, у време највеће
дебате око извора енергије за осветљење Београда,
у Сједињеним Државама је већ било 1.242 км трамвајских
пруга са 1.239 трамвајских кола, а девет
година касније у САД је већ било 24.500 км трамвајске
пруге и 45.000 кола.[78] У једном од предавања
одржаних годинама пошто је електрична струја превладала,
Станојевић је визионарски предвидео:
„Велика прилагодност електричне струје како за најгрубље
тако и за најфиније послове учиниће да ће се
сви наши послови вршити електриком. Она ће и код нас
ући у куће као што ће заузети прво место у фабрици
и на њиви. Ма колики да је велики значај водене паре
био у прошлом веку који се назива век водене
паре, значај електрицитета у овом веку биће без
сумње још већи и он ће с правом носити име: век
електрике. Нјегова ће девиза бити „све електриком“.
Друга комисија донела је 1891. године одлуку да
Београд буде осветљен помоћу електричне енергије.
[79] Тада је дата концесија Периклесу Цикосу из Милана
да у року од две године уведе електрично осветљење
у Београд. Концесионару је требало тек нешто више
од две године да заврши посао. Прва електрична централа
изграђена је на дунавској падини дорћолског
кварта. У централи су се налазиле три хоризонталне
парне машине које су окретале девет динамо-електричних
машина које су производиле 443 кW снаге
једносмерне струје. Ова централа напајала је јавну
расвету и 3.000 сијаличних места у приватном власништву.
Мрежа је била дугачка 62 километра. Што се
самих лампи тиче, на важнијим улицама у Београду
постављене су лучне лампе (Богенлампен) у дужини
од седам километара, а на осталим, 1.000 сијалица у
дужини од 55 километара. (Глüхлампен).[80] По аналогији
са Народним позориштем, сасвим је могуће да
су ове лучне лампе биле Сименсове.
Напајање струјом било је слабо, посебно на периферним
деловима електричне мреже. Када је средином
1894. ова мрежа почела да напаја и моторе трамваја
који су саобраћали између Теразија и Топчидера, прилике
са снабдевањем електричном енергијом постале су
још горе. Зато, из страначких разлога – будући да је
почетком 1894. године оборен либералски режим Трећег
намесништва – али и због отпора који често прати
нове замисли и неискушене пројекте, примедбе су се
чуле већ у марту 1894. године. Одборник Саломан
Ј. Азријел уложио је интерпелацију у вези са квалитетом
осветљења. Одборници су у више прилика износили
замерке зато што на рубним крајевима Београда
уличне светиљке раде слабо или уопште не раде.[81] Упркос
томе што се престонички живот значајно променио
и побољшао после увођења уличног осветљења,
постојала је снажна критика скупог и недовољно јаког
осветљења. Треба напоменути да је реч била о старим,
сложеним и скупим сијалицама: једна лучна или пламена
лампа коштала је око 250 динара (што је била висока
чиновничка плата оног времена), у лампи су биле две
угљене електроде које су сагоревале по 7 цм на сат.
Лампа је светлела у просеку 2.000 сати годишње, за
шта јој је требало 140 метара угљене електроде. За
65 лучних лампи годишње било је потребно издвојити
између 7.300 и 8.200 динара, а скоро још толико је требало
платити тројицу стручних радника који би непрекидно
сервисирали такво осветљење. Сијалице је још требало
мењати два-три пута годишње што је утростручавало
трошак. Када томе додамо чињеницу да су слабо
радиле, критика уопште не чуди.[82] Вечерње новости,
новине које су оштро критиковале електрификацију, објавиле
су средином октобра 1894. чак и песму Електрицијада
у којој између осталог и стоји:

„Ал кад сутон пане
Пане и на ове жице
Наше славне наше хвалне
Наше дивне елек трице...
Па кад тако ствари стоје,
Нашто онда ове жице?
Да нас сете, да нас сете,
Наше скупе елек трице!“[83]

Тешкоће са квалитетом напајања струје наставиле су
се и током прве деценије 20. века. Тако је председник
општине Београдске чак предложио грађанима да
обуставе претплату за струју и не возе се трамвајем
док концесионар не побољша снабдевање и не омогући
већу брзину трамваја.[84]
Још четири града у Србији покушала су да уведу електричну
струју до краја 19. века. Прва електрична сијалица
у Шапцу инсталирана је у хотелу Касина 1894. године.
Електрификације Ниша, друге престонице, и Пожаревца
повезане су са изградњом хидроцентрале на Нишави
и регулацијом Велике Мораве. Ниш, друга престоница
Србије, градио је своја електрична постројења током
тринаест година – од 1899. до 1912. године. Када
су коначно изграђене, хидроцентрала на реци Нишави
и резервна централа која је радила на нафту, имале су
најдужу преносну мрежу у Србији, која се простирала
на чак 25 км. Успоравана променом династија на
престолу Краљевине Србије средином 1903. године,
пошто је власт у Нишу била напредњачка због чега
је град сматран опозицијом радикалским владама и
недовољно приврженим новој династији, изградња је
била условљена и великим кредитима. Зајмови су подигнути
код Управе фондова 1903. и 1906. године и
заједно су износили чак 1.100.000 динара.[85] Када су
1905. власти расписале лицитацију за изградњу постројења
хидроелектране, као најповољнија појавила се
фирма из Беча Сименс Шукерт Верке („Сиеменс Сцхуцкерт
Wерке“).
Два удаљена града добила су струју пре 1914.
године. Далека Ивањица, која је у то време била сматрана
за „српски Сибир“ у који су по казни премештани
слободоумни или неспособни чиновници, добила је
1911. године прво градско осветљење. Поред утицаја
оближњег Ужица, одлуку о започињању радова
на централи донели су богати ивањички трговци који су
продавали стоку широм средње Европе. После бројних
тешкоћа, три године после почетка радова 1908.
године, опрему за хидроцентралу инжењери су поручили
у фирми Сименс Шукерт Верке. Генератор Сименс
Шукерт од 160 КВА куплован је са једном турбином
Францисовог система снаге 205 КС. Поред приватне и
јавне расвете, централа је струјом снабдевала једну
вуновлачару и мању стругару.
У Краљевини Србији модернизација је била спор који није
имао трајнији централни план, а тиме ни уједначену
динамику. Ипак, када је после Балканских ратова присајединила
области Косова, Метохије, Новог Пазара и
Македоније, Краљевина Србија је много учинила на
њиховој модернизацији. Омогућивши локалној самоуправи
већу самосталност и успоставивши слободу
предузетништва која је постојала у западној Европи,
Србија је дала подстицај и електрификацији. Уочи Првог
балканског рата, младотурски режим је у Скопљу
подигао једну електричну централу мале снаге за
осветљење делова Скопља. Двадесет и пет година
после успостављања српске и југословенске монархије
изграђено је девет хидроцентрала и још дванаест
на разна погонска горива. Општине су подигле централе
у Скопљу, Гостивару, Прилепу, Призрену и Пећи,
у приватном власништву, понекад у саставу фабрика
биле су централе у Куманову, Велесу, Кочану и Јужној
Виници. Због високих цена и опште неразвијености
у јужним крајевима југословенске краљевине, струја
је била мање у употреби него у остатку државе.[86]
На простору данашње северне Србије, до 1918.
године јужне Угарске, до 1905. године основано је
пет електричних централа. До 1918. године изграђене
су још двадесет и две централе, две током светског
рата. Ове централе су снабдевале струјом чак 44
насеља.[87] Прва електрана на простору јужне Угарске
отворена је 1895. године у Великом Бечкереку
(данас Зрењанину). У почетку је ова електрана радила
на парни погон, до 1938. године прешла је на дизел, а
електрични генератор произвела је фирма Сименс Шукерт
Верке из Беча.[88] Занимљиво је напоменути да је Нови
Сад, највећи град ове области и најмногољуднији град
у коме је већински живео српски народ, електричну централу
добио тек 1910. године! Претпоставља се да је
разлог лежао у чињеници да је град имао плинару која
је омогућавала и улично осветљење. Уз Вршац и Нови
Сад до 1918. године струју су добили Сента (1895),
Суботица (1896), Вршац (1897), Земун (1901), Сомбор
(1903), Велика Кикинда (1906), Оџаци (1906),
Бела Црква (1908), Нови Врбас (1908), Апатин (1909),
Сарча (данас Сутјеска) (1911), Мариолана (данас
Пландиште) (1911), Врдник (1911), Бездан (1912),
Секић (данас Ловћенац) (1912), Сечањ (1913), Торжа
(данас Савино Село) 1913, Ковин (1913), Стари Бечеј
(1913), Сремска Митровица (1913), Тител (1914),
Нова Кањижа (Нови Кнежевац) (1915) и Инђија (1920).

Мит о неуспешној модернизацији
Србије
Модернизација Београда и Србије често је у
науци приказивана као неуспешан, нединамичан
процес за који су били заслужни само
појединци који су се повремено без трајнијег
успеха супротстављали заосталом друштву,
системски неспремном за промене и непомиреном
са неопходношћу напретка.[89] Треба,
међутим, напоменути да је електрификација
Бугарске имала готово истоветан ритам као и
у случају Србије. Иако богатија, у повољнијем
положају и са две деценије корисних реформи пре
успостављања аутономије, бугарска држава
је о осветљавању престонице Софије почела да
размишља тек 1891. године. Тада је један од
министара у влади – учени историчар Константин
Јиречек – изразио сумње у успех читавог
пројекта. Тек девет година касније, хидроцентрала
на реци Искер почела је да снабдева улично
осветљење у Софији.[90]
Чак и у Атини, трговачком граду на мору, у
који су долазили многобројни учени и богати
посетиоци из развијених држава Запада, а са
њима и богати припадници грчке дијаспоре,
електрично осветљење инсталирано је 1889.
године и то само у центру града.[91]
У нафтом богату Румунију први генератори
за електричну енергију стигли су 1882. у Букурешт,
а у Јаши 1884. године.[92] Букурешт је
своју електричну централу добио 1889. године.
До 1900. на простору Краљевине Румуније
заједно са Трансилванијом и Банатом –
аустроугарским крајевима у којима је живео
румунски народ – радила је 21 централа.

---

Хидро и термо електране

Решење снабдевања електричном енергијом потражено је крајем века, када је одлуком Народне
скупштине донесен „Закон о погодби између српске државе и Хуга Лутера“.[93] Тада, јула 1897.
године, Лутеру је додељена концесија за изградњу хидроцентрале на српској обали Сипотског канала
на Ђердапу. Предвиђена снага електране требало је да буде 22.000 кW. Несуђена хидро-централа
требало је да првенствено напаја индустрију и оближње руднике.

Ваљево

Прву централу која је производила једносмерну
електричну струју подигао је Матија Мата Ненадовић
на реци Градац код Ваљева.
Ненадовић је изградио централу чије су турбине имале
снагу 20 КС и динамо-машине снаге 12 кW. Електрична
струја коју је производила ова централа снабдевала
је 150 сијалица и три лучне лампе у Ваљеву.[94]
Овакво осветљење довршено 1900, проширено је већ
1901. године.
Новине су писале:
„Ваљево представља ноћу једну чаробну слику...
Ваљево од тог дана (20. априла 1900) такорећи плива
у мору светлости. Нарочито је чаробна Београдска
улица. У дужини од километар и по има она врло велики
број сијалица и све у једној линији. Када се увече
пусти струја види се само једна ватрена линија, која
толико изгледа дивније, што се та линија укршта или иде
упоредо са другим светлосним линијама из осталих
улица. Нарочито је диван поглед са Брђана и многи
грађани вечером се пењу на вис, да уживају у том
дивном призору...“[95]

Ужице

Деведесет и шест дана после централе у Ваљеву пуштена
је у рад хидроцентрала за производњу полифазне струје.
Ова централа подигнута је на реци Ђетињи код Ужица.
Становници Ужица су од Ђорђа Станојевића тражили да
предложи пројекат за решење снабдевања фабрике
текстила која је радила у њиховом граду. Занимљиво
је да није било могуће применити први план изградње
хидроцентрале, који је Станојевић дао да буде израђен
у Пешти. Зато је централу коначно пројектовао нишки
инжењер Аћим Стевовић, а радове је за само годину
дана спровео Јосиф Гранжан, предузимач из истог
града. Градња је трајала нешто дуже од годину дана
– од маја 1899. до августа 1900. године. Отворена
мало после ваљевске, ово је била прва централа која је
производила полифазну струју. О њеном значају сведочи
чињеница да је на отварању присуствовао бивши
краљ Милан Обреновић.
Ужичка хидроцентрала је имала брану распона 32 м. У
каналу дугачком 776 м биле су инсталиране две Францисове
турбине снаге 50 КС од произвођача Данубиус-
Масцхинен Хартманн. Два генератора за производњу
трофазне наизменичне струје имала су снагу по 32,8
кW , напон 2.000 В, 12,4 А, 50 Хз. Ови генератори
произведени су у радионицама фирме Сименс & Халске.
Хидроцентрала на реци Ђетињи снабдевала је 1554 сијалице
јавне и приватне расвете у Ужицу. Сијалице су, истина,
биле веома слабе у односу на оне које су данас у
употреби: 16 до 20 свећа.
До почетка Првог светског рата још неколико градова
добило је електричну струју. Реч је о Лесковцу, Нишу,
Шапцу, Зајечару, Ивањици и Великом Градишту.

Лесковац

Хидроелектрана „Вучје” се налази неколико километара
изнад места Вучје код Лесковца и саграђена је
1903. године на реци Вучјанки.[96]
Ђорђе Станојевић је одабрао кањон Вучјанке за
изградњу „фабрике за електрику“. Хидроелектрана Вучје
подигнута је новцем 168 акционара „Лесковачког
електричног друштва“, и по својој прилици отворена на
Дан ослобођења Лесковца од турске окупације, чиме
су мала варошица на југу Србије Вучје и Лесковац са
својим фабрикама (онога времена) добили струју.
Опрема, у коју спада и први далековод у Србији – од
Вучја до Лесковца (16 км) – купљена је за 152.700
динара у злату од немачке фирме Сименс & Халске,
а градња је поверена Јосифу Гранжану, пореклом из
Великог Бечкерека. Хидроелектрана захвата воду из
реке каналом дугим око километар (980 м), делимично
уклесаним у високе неприступачне стене. На
овој хидроелектрани је током Другог светског рата
извршена диверзија.
Хидроелектрана „Вучје” почела је свој рад са 2 хидроагрегата
марке Сименс & Халске од по 139 кW, а
1931. године пуштен је у рад и трећи хидроагрегат
шведске марке АСЕА од 800 кW, тако да је ова електрана
добила укупну инсталисану снагу нешто већу
од 1 МW. Данас је ХЕ „Вучје” у систему Електропривреде
Србије и производи око четири милиона киловатчасова
струје годишње. Године 2005. хидроелектрана
„Вучје” увршћена је у светску баштину технике, коју
чине још свега шездесетак објеката. Лесковачка
Електродистрибуција је по неким стручњацима извршила
грубу преправку овог важног историјског објекта и
нарушила првобитан изглед ове електране тако што је
опремила неколико соба за своје госте.

Зајечар

Хидроцентрала „Гамзиград” – и за ову електрану је
одлучујућа улога Ђорђа Станојевића. Он је својим
говором, јуна 1902. године, убедио Зајечарце да
оснују акционарско друштво за изградњу хидроелектране
на Црном Тимоку. Радови су започети 1908.
године, а већ 1. новембра 1909. године почела је
да производи струју. Централа је имала два генератора
трофазне наизменичне струје Сименс Шукерт Верке
снаге по 112 кW.[97]

Ивањица

Хидроцентрала која је снабдевала Ивањицу електричном
енергијом изграђена је 1911. године. Одлука
о изградњи хидроцентрале донесена је у време великог
успона српске привреде. Иако је Ивањица била
забачена, у њој су радили имућни пословни људи који
су имали довољно снажних веза са иностранством,
посебно урбаним средиштима Аустроугарске. Успех
хидроцентрале која је снабдевала струјом Ужице
учинио је да предлог Малише Атанацковића из 1907.
године покрене процес четворогодишње градње
локалне централе. Одмах је основано Ивањичко
акционарско електроиндустријско друштво. Радови
на изградњи електране започети су идуће, 1908.
године. Многобројне тешкоће око куповине објеката
и земљишта, те финансирања, убрзо су довеле до
прекида радова који су настављени тек 1910. године.
Хидроелектричну опрему испоручило је предузеће
Сименс Шукерт Верке („Сиеменс Сцхуцкерт Wерке“).
У то време до Ивањице нису водили добри путеви тако
да су турбину Францисовог система снаге 205 КС и
генератор Сименс Шукерт од 160 КВА за производњу
полифазне струје довукли волови. Нова хироцентрала је
пуштена у рад на Светог Николу, 19. децембра 1911.
године. У прво време она је снабдевала приватну и
јавну расвету. Касније је напајала једну стругару и
вуновлачару.

Ниш

Ниш је био други град по значају и броју становника.
До 1915. године био је друга престоница Србије.
Ипак, пошто је електрификација вршена више приватном
и месном него државном иницијативом, Ниш је добио
струју тек 1908. године, чак девет година пошто је
покренута прва иницијатива за изградњу градске електране.
Место хидроцентрале на реци Нишави, у Сићевачкој
клисури код манастира Св. Петка, одређено је још
крајем 1899. године. Нишка општина је за трошкове
изградње централе одредила приходе од месне трошарине.
За изградњу објеката за централу добијен је
и зајам Управе фондова у висини од 600.000 динара.
Пројекат је 1903. израдио инжењер Аћим Стевовић.
Радове је успорила смена династија и промена власти.
Ниш је одраније познат због своје оданости Обреновићима
и као упориште либерала и касније напредњака. Три
године касније ипак је извршена лицитација за изградњу
хидроелектричног посторојења. Посао је поверен
предузећу Сименс Шукерт Верке из Беча. Нови зајам
од Управе фондова у висини од пола милиона динара
подигнут је исте године. Почетком 1908. изграђен је
далековод од хидроцентрале до Ниша дужине 25 км, а
поред њега и градска напонска мрежа са десет трафостаница.
Хидроцентрала је имала две Францисове турбине
од по 300 КС и два генератора од по 250 КВА.
Када је 8. септембра 1908. отворена хидроцентрала
„Св. Петка” снабдевала је 3.000 сијалица. Била је то највећа
хидроцентрала у Краљевини Србији. До Балканских
ратова у Нишу је изграђена и резервна електрична централа
са погоном на дизел-мотор.

Велико Градиште

Последњи градић који је добио струју пре Првог светског
рата био је Велико Градиште. Нјегов важан положај
на Дунаву и намера власти да ту изгради важно чвориште
железничке мреже учинили су Велико Градиште природним
кандидатом за овај велики модернизацијски напредак.
До тада су у овој вароши изграђене модерне зграде
општине и суда. Уређено је пристаниште на Дунаву. Израђен
је регулациони план. Први пут у Србији употребљен
је асфалт када су асфалтирани главна улица овог града
и њени тротоари. У прво време општина је преговарала
са предузећем Ганц из Пеште. Општина није успела
да добије зајам из Управе фондова па су преговори
прекинути. Убрзо је пронађен нови извођач. Била је то
бечка филијала фирме Сименс Шукерт Верке. Стручњаци
из ове фирме предложили су да на реци Пек буде изграђена
хидроцентрала. Претпоставља се да је првобитна
централа имала једну турбину снаге 135 КС и један
генератор од 120 КВА. У ствари, за потребе нове
хидроцентрале прилагођена је једна воденица. Хидроцентрала
је почела да ради средином 1914. године, уочи
лета 1914. године и почетка светског рата.

Београд

Термоцентрала која је снабдевала Београд, јавну
и приватну расвету и посебно јавни саобраћај изграђена
је до септембра 1893. године. Реч је била о
првој јавној електричној централи на простору југословенских
земаља.[98] Коначно, зграда на дунавској
падини дорћолског кварта примљена је 5. октобра
1893. године. Погонски део централе састојао се од
три хоризонталне парне машине и девет динамо-електричних
машина. Укупна снага постројења износила
је 441,3 кW једносмерне струје. Поменули смо да
је од 62 километара градске мреже, седам километара
осветљено лучним лампама које је углавном
производио Сименс. Предвиђених 3.000 сијалица у приватној
потрошњи снабдевано је уз тешкоће будући да
на периферним деловима мрежа није имала довољан
напон. Пуштање у рад електричног трамваја на линији
Београд–Топчидер 16. јуна 1894. само је погоршало
квалитет снабдевања. Стање је постало тек мало
боље захваљујући уграђивању нових генератора за
производњу полифазне струје.

Пионири српске електрификације

Михајло Пупин

Пупин формално није учествовао у српској електрификацији,
али је његова улога у историји светске телефоније и компаније
Сименс довољно велика. Рођен је у сиромашној
сеоској породици. Основну школу завршио је у Идвору, а
средњу школу отпочео у Панчеву. На протестима је био
ухваћен да гази аустријску заставу и на даље школовање
одлази у Праг. После очеве смрти одлази у Америку
1874. Уз велике напоре, учећи енглески и радећи, успева
да се упише на Колумбијски колеџ 1879. Завршио је
студије 1883, две године се школовао у Кембриџу у
Енглеској, а затим у Берлину где је докторирао код Хермана
фон Хелмхолца. На Колумбијском универзитету је
предавач и професор. Тамо је створио дела којима стиче
светску славу и оставља дубоки траг у науци и развоју
електротехнике као струке, уз уздизање научног
кадра. Светску славу постигао је својим радовима на
подручју X-зрака, а посебно на подручју телекомуникација
својим теоријским радовима и патентима у областима
пупинизације, мултиплексне телеграфије, електричних
филтара и резонантних кола. Имао је утицај на прихватање
наизменичних струја Николе Тесле насупрот Едисоновим
једносмерним струјама. Добио је 34 патента у САД.
Добитник је великог броја почасних доктората (међу
којима Колумбијски универзитет 1904, Универзитет у
Београду 1929) и медаља (Елиота Кресона 1902, орден
Белог орла првог реда 1929). Основао је и помагао
српске исељеничке организације (Српски народни савез,
Коло српских сестара), основао много фондова за
школовање српске омладине, посебно у старој Србији и
Македонији и био почасни конзул Краљевине Србије у САД
од 1912. личним ангажовањем код председника САД
Вудроа Вилсона. Године 1919. утицао је на одлуке Париске
мировне конференције и дао допринос одређивању
послератних граница Краљевине СХС, у које је ушла Словенија,
Истра, Међумурје, Далмација, Банат, Барања и вардарска
Македонија. За аутобиографију Са пашњака до
научењака, добио је Пулицерову награду 1923. Објавио
је преко 60 научних радова и написао више књига.[99]

Ђорђе Станојевић[100]

Рођен је 1858. године у Неготину. Пошто је основну
школу и гимназију учио у родном граду сели се у Београд
где завршава Прву београдску гимназију. Станојевић је
1877. године уписао Природно-математички одсек Велике
школе у Београду. После студија проучава физику и механику.
Предаје у Првој београдској гимназији, а као војни
стипендиста продужава студије у Берлину, Паризу и Лондону.
У Паризу је посетио прву међународну изложбу
електрицитета. Од 1887. године Станојевић предаје физику
и механику на Војној академији у Београду. Позван је
од стране Париске опсерваторије да у Петровску узме
учешћа у проучавању потпуног помрачења Сунца, док
је касније био члан и експедиције у Сахару која се бавила
проучавањем Сунца и емричког спектра. У Француској
су тада објављени његови радови за које се сматра да су
први радови једног Србина посвећени астрономији.
На Велику школу прелази 1892. када је изабран за професоре
експерименталне физике. Био је један од домаћина
Николи Тесли приликом његове једине посете Београду.
Као велики Теслин поштовалац, објавио је књигу Никола
Тесла и његова открића 1894. године. Иницијатор је
изградње првих хидроелектрана у Србији: „Ужице” на
Ђетињи, „Вучје” на Вучјанки, „Ниш” на Нишави, „Велико
Градиште” на Пеку, „Власотинце” на Власини, „Ивањица” на
Моравици и „Зајечар” на Тимоку. Конструисао је и Београдску
термоцентралу. Заслужан је и за прво демонстрирање
радија у Београду 1908. године.
Постао је и директор Физичког института Филозофског факултета
који се, између осталог, бавио и пословима електрификације.
Ђорђе Станојевић био је декан Филозофског факултета
од 1909. до 1913. године, а ректор Београдског универзитета
од 1913. до 1921. године. Умро је у Паризу 1921.
године. У Београду данас постоје улица и споменик
Ђорђу Станојевићу. Електропривреда Србије поводом свог
дана, 6. октобра, додељује признање „Ђорђе Станојевић“
за допринос у развоју српске електропривреде.

Матија С. Ненадовић

Матија С. Ненадовић био је унук славног српског
народног старешине Алексе Ненадовића. Нјегов отац
Светозар стрељан је због наводног учешћа у Топчидерском
атентату, када је убијен кнез Михаило Обреновић.
Рођак прогнане династије Карађорђевића, у немилости
за време владавине последњих Обреновића, Матија С.
Ненадовић школовао се у Швајцарској и Немачкој и по
повратку у Србију посветио се пословима. Имао је двадесет
и пет година када је 1881. отворио фабрику која
је обрађивала камен новом технологијом. Ненадовић
је 1883. отворио модерну стругару, а седам година
касније први механички млин. Од 1895. до 1900. уз
сагласност грађана Ваљева успешно је увео електрично
осветљење у овај град. Касније је Ненадовић
продао централу и концесиона права једном пословном
човеку из Велике Британије. То, међутим, није био
крај његових настојања да спроведе електрификацију
у Србији. Две године касније исто је покушао и на другом,
источном крају Србије – у Пироту. Ненадовић је
од 1903. до 1907. био на челу ваљевске општине. За
време његовог мандата калдрмисане су варошке
улице, изграђени тротоари, регулисано је градско земљиште,
уређена пијаца и регулисан ток реке Колубаре у
граду. Касније је Ненадовић био секретар рудника
бакра у Бору. На том послу је и пензионисан 1928.
године. Умро је пет година касније, 1933. године.

Тодор Селесковић

Рођен је у Крагујевцу 1856. године. Овај син Словака и
Немице, који су живели у Београду, школовао се у Србији и
Немачкој. У немачком граду Карлсруе завршио је студије
машинства. Касније је неко време радио у немачкој
фабрици муниције Лоренц. У Србију се вратио 1881.
године и преузео организацију производње пушчане и
артиљеријске муниције. Пошто је ова производња практично
тек почињала, Селесковић је пројектовао машине и
вршио обуку радника. Историчари српске индустрије данас
сматрају да током првих шездесет година рада завода
у Крагујевцу није било инжењера који је дао већи допринос
његовом развоју од Селесковића.[101]
Војнотехнички завод био је за углед, па није чудо што
је оставио утисак и на ученог путника из Немачке и
највећег познаваоца Србије међу странцима – Феликса
Каница. О сусрету са Селесковићем он пише у својој
књизи Србија, земља и становништво описавши сусрет у
„светлој и зрачној сали за конструкторе и цртаче, изграђеној
готово искључиво од стакла и гвожђа“. Тодор
Селесковић је изазвао истинску сензацију када је 1884.
изградио електричну централу и снабдео струјом Војнотехнички
завод. Отварању централе присуствовали су
краљ Милан и краљица Наталија. Селесковић је за ово
достигнуће одликован Таковским крстом, највишим
одликовањем српске државе. Павле Шафарик, као управник
Војнотехничког завода, и Тодор Селесковић заводски
главни инжењер, најзаслужнији су зато што је 1888.
године, после више од деценије прекида, наставила са
радом Војнозанатска школа у Крагујевцу.[102]
Селесковић је заједно са Заводом учествовао на Светској
изложби у Паризу 1889. године. Током наредних
година радио је као први професор машинства на Великој
школи у Београду. Предавао је предмете механичка
технологија и основи машинских конструкција.[103] Учествовао
је у изградњи београдског водовода. Селесковић
је и један од оснивача Друштва инжењера. Као
посланик у Народној скупштини Србије иступао је енергично
против корупције. Посебно је критиковао Министарство
војно због увоза сукна за униформе из Финске,
уместо од домаћих произвођача. Предлагао је мере за
унапређење и осамостаљење српске индустрије. Две
године је био заступник Сцхуцкерт & Цо., Нирнберг, за
Србију од 1899. до 1901. године.[104]
Тодор Селесковић је умро од инфекције настале после
операције 1901. године у Крагујевцу.

---

[Бранке]

Извори:

17] D. Quataert, The Ottoman
Empire (1700–1922),
Cambridge 2000, 83-84
[18] R. Ljušić, Srpska državnost
19. veka, Beograd
[19] R. Ljušić, Srpska državnost
19. veka, Beograd 2008,
39–40.
[20] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija
Srbije 1815–1941,
Uporedni napredak u
Beograd 2004,
39–40.
21] Elektrodistribucija 70
godina, 15.
[22] Elektrodistribucija 70
godina, 15.
[23] M. Palairet, ‘Fiscal Pressure
and Peasant Impoverishment
in Serbia before
World War I’, The Journal
of Economic History,
(1979), 39, 739–740.
[24] R. Ljušić, Prvo namesništvo
(1839–1840), Beograd
1995... ; Istorija srpske
državnosti 19. veka... 199.
[25] Elektrodistribucija 70
godine, 15–16.
[26] R. Ivanković, (ur.), 37–38
27] Elektrodistribucija 70
godina, str. 18.
[28] Elektrodistribucija 70
godina, str. 17.
[29] Č. Antić, Kneževina Srbija i
1848. kao godina modernizacije,
Naš trag, 2002.
[30] Č. Antić, Velika Britanija,
Srbija i Krimski rat 1853–
1856. godine: Neutralnost
kao nezavisnost, Beograd
2004, 58.
[31] D. Arnautović, Istorija srpskih
železnica 1850–1918,
Beograd 1954, 19.
[32] Č. Antić, Velika Britanija,
Srbija i Krimski rat...167–
171.
[33] Lj. Aleksić-Pejković, Izgradnja
železnice (1870–1914),
http://www.graduzice.org/
userfiles/files/izgradnjazeleznicaod1870do1914.
pdf.
Srbija nije bila poslednja
evropska država koja je
izgradila prugu već je posle
nje prugu izgradila Crna
Gora. Takođe, mnoge
države koje danas postoje
(Makedonija, Bosna i Hercegovina,
Albanija...) u to
vreme nisu imale prugu.
[34] Istorijat železnice, http://
www.zeleznicesrbije.com/
active/sr-latin/home/
glavna_navigacija/o_preduzecu/
istorijat_zeleznice.
html
[35] „Evropski Tunis“
[36] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija
Srbije...109, 116.
[37] S. G. Marković, Grof Čedomilj
Mijatović: viktorijanac
među Srbima, Beograd
2007, 107–114.
[37] Slične su prilike bile i sa
rečnim saobraćajem. Srbija
nije imala snage niti
spoljne podrške da sama
sprovede modernizaciju.
Do regulisanja Đerdapske
klisure, čime je omogućena
plovidba parobroda sa
dubljim gazom, Srbija je
imala flotu od stotinu
pedeset jedrenjaka koji su
obavljali značajn deo trgovine
na donjem toku
Dunava. Regulisanje Đerdapa
omogućilo je austrijskim
parobrodima da potisnu
zastarelu srpsku flotu.
T. Stojanović, Balkanski
svetovi – prva i poslednja
Evropa, Beograd 1997,
[39] T. Stojanović, Balkanski
svetovi...136.
[40] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija
Srbije... 120.
[41] Č. Antić, M. Bondžić, Istorija
7, Udžbenik za sedmi
razred osnovne škole, Beograd
2012, 113.
[42] J. R. Lampe, ‘Varieties of
Unsuccessful Industrialization,
the Balkan States
before 1914’, The Journal
of Economic History, Vol.
35, No.1, The Tasks of Economic
History, (Mar 1975)
[43] J. R. Lampe, ‘Varieties of
Unsuccessful Industrialization,
the Balkan States
before 1914’...63.
[44] J. R. Lampe, ‘Varieties of
Unsuccessful Industrialization,
the Balkan States
before 1914’...63
[45] M-Ž Čalić, Socijalna istorija
Srbije...129.
46] H. Vivijan, Srbija raj siromašnih,
Beograd, 2010.
[47] N. Mišković, Bazari i bulevari,
Svet života u Beogradu
19. veka, Beograd,
262–291.
[48] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija
Srbije...156.
[49] M-Ž. Čalić, Socijalna istorija
Srbije...156.
50] M. A. Kremić, „Elektrifikacija
Srbije do Drugog svetskog
rata“ u: R. Ivanković,
(ur.), Vek elektrike u Srbiji
1893–1993, Beograd
1993, 25–26.
[51] D. Stojanović, Kaldrma i
asfalt, urbanizacija i evropeizacija
Beograda 1890-
1914, Beograd 2008, 120–
121; R. Ivanković, (ur.),
Vek elektrike u Srbiji
1893–1993, Beograd
1993, 25; S. Knežević,
„Osvetljenje u Beogradu“,
Godišnjak grada Beograda,
1957, 455–476.
52] O patentu vidi: http://www.
google.com/
patents?vid=223898. D.
Stojanović, 120; U Bugarskoj
je prvo osvetljenje na
struju priređeno prilikom
dolaska novog kneza 1879.
godine, prva sijalica u
Zagrebu uključena je 1883.
u gradskoj streljani na Tuškancu
(Zagreb je dobio plinaru
još 1863. godine zbog
čega je grad elektrificiran
tek 1907. godine), u slovenačkim
delovima Koruške
prva sijalica zasijala je u
Mariboru 1883. godine. B.
Cvetković, (glav. urednik),
Od Đetinje do Đerdapa,
Elektrifikacija Srbije 1893–
1941. sa osvrtom na 1977,
Beograd 1979, 51–52.
[53] L. Bečejac, „Važniji datumi i
događaji iz istorije elektrotehnike
i elektrifikacije
Srbije i razvoja elektroprivrede“,
u R. Ivanković, (ur.),
Vek elektrike u Srbiji 1893–
1993, Beograd 1993,
25–26.; W. Feldenkirchen,
Siemens. From Workshop to
Global Player, 57. M. A. Kremić,
„Elektrifikacija Srbije do
Drugog svetskog rata“ u Vek
elektrike, 25–26.
[54] D. C. Đorđević, Kroz stari
Beograd, 58–60. Prvu verziju
ovog teksta je objavio u
Beogradskim opštinskim
novinama 1939. godine
videti u S. Knežević, 468
[55] S. von Weicher, H. Goetzer,
The Siemens Company, 41;
W. Feldenkirchen, Siemens.
From Workshop, 55; D. C.
Đorđević, Kroz stari Beograd,
Beograd, 2011,
58–60. Prvu verziju ovog
teksta je objavio u Beogradskim
opštinskim novinama
1939. godine videti u S.
Knežević, „Osvetljenje u
Beogradu“, Godišnjak
grada Beograda, 1957,
455–476; Werner Schäfke:
Helios. Ein Leuchtturm für
Ehrenfeld. Emons, Köln
2011; M. A. Kremić, „Elektrifikacija
Srbije do Drugog
svetskog rata“ u R. Ivanković,
(ur.), Vek elektrike u
Srbiji 1893–1993, Beograd
1993, 25–26.
[56] S. Knežević, „Osvetljenje u
Beogradu“, 468–469.
[57] Siemens-Archiv München,
SAA 8905: Schreiben Siemens
& Halske an die General-
Postdirektion des Königlichen
Serbischen Post- und Telegraphenwesens
in Belgrad
vom 09. 02. 1883.
[58] Siemens-Archiv München,
SAA 4490: Elektrizitätswerk
Belgrad
[59] M. Jovanović, Telefon čudo
svojega doba, neobjavljeni
rukopis iz 2009. godine,
70.
[60] M. Jovanović, Telefon čudo
svojega doba, neobjavljeni
rukopis iz 2009. godine,
70.
[61] Dr Frank Vitendorfer, rukovodilac
Simensovog arhiva
[62] U stvarnosti, Simens je
otvorio predstavništvo u
SAD tek 1892. godine.
[63] Isto 32, 63–68.
64] Dimitrije C. Đorđević, Kroz
stari Beograd, Beograd,
2011, 27–28.
[65] Slobodan G. Marković, Grof
Čedomilj Mijatović: Viktorijac
među Srbima, Beograd,
2006.
[66] Milorad Jovanović, Telefon
čudo svojega doba,18,
96–99.
[67] Članak iz vremena u celini
naveden u Milorad Jovanović,
Telefon čudo svojega
doba, 75.
[68] Članak iz Vremena u celini
naveden u Milorad Jovanović,
Telefon čudo svojega
doba, 75–76.
[69] O Vajfertu u Saša Ilić, Sonja
Jerković, Vladimir Bulajić,
Đorđe Vajfert, vizionar i
pregalac, Beograd, 2010.
[70] Telefon čudo svojega
doba, 80, 81, 210–212.
71] M. Pupin, Od pašnjaka do
naučenjaka, Veliki Bečkerek,
1929, 135–136.
[72] S. von Weiher, H. Goetzeler,
The Siemens Company,
67.
[73] M. Pupin, Od pašnjaka do
naučenjaka, Veliki Bečkerek,
1929, 176–177.
74] A. K. Spasojević, Pionirski
period elektrifikacije Srbije
(1884–1914), Elektrifikacijski
glasnik, br. 37, 2003,
59.
75] S. von Weiher, H. Goetzeler,
The Siemens Company.
Its Historical Role in the
Progress of Electrical Engineering
1847–1980, Berlin-
Munich, 1984, 38.
[76] A. K. Spasojević, Pionirski
period elektrifikacije Srbije
(1884–1914), 61.
77] D. Stojanović, 121.
[78] B. Cvetković (glav. ured.),
Od Đetinje do Đerdapa,
Elektrifikacija Srbije 1893–
1941, 41.
[79] B. Cvetković (glav. ured.),
Od Đetinje do Đerdapa,
Elektrifikacija Srbije 1893–
1941, 42.
[80] S. Roslavcev, Prva u Srbiji,
Beograd, 2005, 22–23.
[81] Beogradske opštinske
novine, br. 14, 1894.
godina
[82] R. Ivanković, (glav. urednik),
30-31.
[83] Elektricijada, Večernje
novosti, 12. oktobar 1894.
[84] D. Stojanović, 128.
[85] Odnos cena, raniji zajmovi,
budžet opštine.
[86] M. Čemerikić, Trgovina,
zanatstvo, industrija, kreditne
ustanove od 1875.
do 1937. godine, A. Jovanović
(ured.), Spomenica
dvadesetogodišnjice oslobođenja
Južne Srbije
1912–1937, Skoplje 1937,
718–719.
[87] B. Cvetković, (gl. urednik),
Od Đetinje do Đerdapa,
117.
[88] B. Cvetković, (gl. urednik),
Od Đetinje do Đerdapa,
118.
[89] D. Stojanović, Kaldrma i
asfalt...
[90] Istoriя, ČEZ Razpredelenie
Bъlgariя, http://www.cezrp.
bg/bg/za-nas/istoriya.
html
[91] E. Iliadou, ‘Electricity Sector
Reform in Greece’, CCP
Working Paper 08-9, http://
www.uea.ac.uk/polopoly_
fs/1.104662!ccp08-9.pdf
[92] David Turnock, Aspects of
Independent Romania’s
Economic History With Particular
Reference to Trasition
for the EU Accession,
Hamsphire, 2007, 12.
[93] A. K. Spasojević, Pionirski
period elektrifikacije Srbije,
63 i 64.
[94] A. K. Spasojević, Pionirski
period elektrifikacije Srbije,
64; R. Ivanković, (glav.
urednik), 34–35.
[95] Trgovinski glasnik, br. 96,
5. maj 1900. godine
96] R. Ivanković, (glav. urednik
97] I sinu viđelo iz reke, Beograd,
2011, 23–25.
98] B. Cvetković (glav. urednik),
Od Đetinje do Đerdapa,
Elektrifikacija Srbije 1893–
1941, 59.
99] Enciklopedija srpskog
naroda, Zavod za udžbenike,
Beograd, 2008,
str. 909–910.
[100] J. Milić (glav. urednik),
1893–1983, devedeset
godina elektrifikacije
Beograda, period
1973–1983, Beograd
1983, 117–121.
[101] Prof. dr Aleksandar Stamatović:
Inženjer
Todor-Toša Selesković u
vojnoj industriji Srbije
(1881–1901), XI simpozijum
o eksplozivnim
materijama, JKEM-
2001.
[102] Osnovana kao Zanatlijska
škola pri Topolivnici
1854. godine ova škola
i danas radi pod nazivom
Politehnička škola
Kragujevac. Istorijat
škole, http://www.politehnicka.
kg.edu.rs/
index.php?option=com_
content&task=view&id=
23&Itemid=41
[103] Katedra za opšte mašinske
konstrukcije, Istorijat
katedre, http://omk.mas.
bg.ac.rs/index.
php?option=com_contet
&view=article&id=2:
istorijat-katedre&catid
=5:istorijat-katedre
&Itemid=2
[104] Siemens-Archiv München,
SAA 6235: Vertretung
für Serbien:
Schreiben Elektrizitäts-
Aktiengesellschaft
Schuckert & Co.

[Бранке]

ИСТОРИЈАТ АУТОМОБИЛИЗМА У СРБИЈИ

Од интереса за наше цитаоце је да се упознају са поцецима аутомобилизма у Србији. Овде треба указати на цињеницу да је модернизација медјуградског саобрацаја у Србији поцела 1884. године изградњом прве железницке пруге, на релацији Београд-Земун, а нешто касније и на релацији Београд- Ристовац. Београд је добио први електрицни трамвај 1894. године. Историјски подаци говоре да је Божидар Радуловиц, трговац, купио прво путницко моторно возило у Бецу и превезао га у Београд железницом, 3.4.1903. године. Возило је било марке Несселдорф, модел Б. Бреак, произведен у Цешкој (Копривнице, фабрика вагона, касније позната под називом Татра). Први увезени аутомобил је имао шест седишта. Мотор возила је био водено хладјени, двоцилиндрицни боксер од 12 КС, при 800 обртаја у минути, постављен испод пода, измедју осовина. Погон возила је остварен преко задњих тоцкова, а његова трансмисија је имала цетворобрзински мењац, са ходом уназад. Друго возило је довезено у Београд 20. априла исте године. Радило се о возилу Мауер Унион са водом хладјеним, напред постављеним, В мотором. Власник овог возила је био Младен Љубинковиц, такодје београдски трговац. Треци аутомобил, марке Дарк, је купио оцни лекар др ДЈордје Нешиц. Важан податак је да је први сервис за моторна возила отворен у Крагујевцу (Тополивница), 1904. године. Ово представља знацајан податак, јер је Србија купила у Цириху десет возила, за потребе војске. Радило се о осам возила од 2,5 тоне и два возила од 4 тоне укупне масе. Мотори су били цетвороцилиндрицни од 24-30 КС. Од знацаја је указати на цињеницу да су до око 1910. године купована возила од европских производјаца, са помоцним платненим кровом, а 1911. године је увезено и прво возило у1080 из САД. Тада је, наиме, инж. Андра Ристиц увезао возило марке Форд – Т. Тих година поциње масовнија куповина путницких возила и у унутрашњости Србије. Записано је да је 1910. и 1911. године у Лесковцу било неколико возила. Први санитетски аутомобил је купљен 1911. године. У том периоду у Београду саобраца први такси, а 1912.-те године и први аутобуси. За потребе Војске, 1913. године увезена су теретна возила марке Опел и Киссеиа и Јеффереy. Први светски рат је затекао војску Србије са основаном Аутокомандом у Крагујевцу, 1914. године и око 150 возила. Током првог светског рата, уништена су сва возила која је Србија имала. Треба забележити и то да је 1915. године Бора Поповиц из Ниша купио Форда из 1912. године, које је отпремљено на Солунски фронт 1915. године, а 1918. врацено у земљу. Од знацаја је истаци да је више возила војска Србије довезла по повратку из рата. То су, углавном, били модели Форд-а и Цадиллац-а. Такодје, по основу ратне репарације, у Србију поцињу да стижу возила фирми из Аустрије и Немацке (Бенз, Даимлер, Мерцедес, АГА, НАГ, Пуцх, Лаурин Клемент). Поцетком тридесетих година прошлог века у Србију се увозе и возила производње Фиат, Ланциа, Ламбда, Стеyер и др. Забележено је да се појављује потреба и за увозом луксузнијих возила, са моторима веце снаге. Од знацаја је нагласити да су прве ауто-трке биле организоване у Београду 1923., а прве међународне трке 1939. године.

https://hilznaremont.rs/istorijat-automo...-u-srbiji/

ПОКРЕТНА РАДИОНИЦА ЗА ПРОИЗВОДЊУ БУКЕ

Можда би 3. април 1903. године био сасвим обичан пролећни дан за Београђане, да их тог преподнева, док су куповали ђевреке или испијали турску кафу, није изненадила чудна бука, нешто као тандркање фијакера, али праћено прангијањем. Зауставише се са залогајем у грлу и просипајући топлу кафу у крило, јер пред њима се ускоро појави покретна радионица за производњу буке али на четири точка. Пети точак, држао је у руци један бркати господин и њиме управљао возилом. Поред њега, достојанствено је седео власник, уважени Бошко Радуловић, уживајући у изненађењу које је изазвао његов Неселдорф, први аутомобил у Србији. Први увозник аутомобила није умео њиме и да управља, па је дотични бркајлија остао још 45 дана у Београду и за то време упутио шофера Сретена Костића у тајне новог возила, те тако с првим аутомобилом, добисмо и првог возача професионалца.

Како ни пре седамдесет година виђенији људи нису хтели заостати једни за другима, ускоро је Неселдорф добо конкуренцију. Само две седмице касније трговац Младен Љубинковић загрмео је по београдској калдрми с кабриолетом марке Марел-Унион. У отвореном аутомобилу са четири седишта испод којих је брундао двоцилиндрични мотор, за воланом је седео његов власник, делећи поздраве познаницима. Вероватно се тако широко осмехивао, јер је био први возач аматер, дакле, наша претеча, али руку на срце, њега нису мучиле све муке као нас данас.

ПРВИ КАМИОН

Та 1903. година значајна је јер је поред два аутомобила у Србију, по налогу војске, приспео и један камион. Био је то Дајц с три степена преноса, с мотором од 400 обртаја у минуту, који је омогућавао брзину од 12 км/час. Корито за уље било му је отворено, а на радилици и осовинама имао је стаклене мазалице. Мењач није имао квачило. Снага мотора преносила се широким каишем, као код вршалице, и сваки пут када је требало мењати степен преноса, каиш је хитро пребациван. Због тог Дајца, његов пратилац, Немац Ернест, имао је много мука заједно с Крагујевчанином Јовановићем, који је био први „шофер“ овог камиона.

Дакле, на првој пробној вожњи, на камион без милости натоварише три тоне жита у џаковима. То можда није било превише за мотор, али јесте за доњи построј. Тест је обављен по киши, па како је калдрма била блатњава, гвоздене шине на точковима почеле су да клизају. Домишљати Крагујевчанин Јовановић предложи да на точкове причврсте специјалне кламфе, нешто као на гумама „клинци“ за лед, и тако камион, на опште задовољство крену.

Поред возача, били су ту наравно поседали и официри. Кретоше они тако према Драчи и на једној низбрдици Ернест није успео да „прешалта“ каиш, када је то било потребно. Кочнице, метал на метал, нису биле довољно ефикасне да зауставе натоварено возило, па је искоришћена за такву прилику предвиђена чакља, коју је требало укопати у друм да се возило заустави. После ове интервенције камион се преврнуо, а гост на овом тесту, један Чех, инжењер Отокар Зелени, био је тако повређен да је касније умро.

АУТОМОБИЛ „СПАВАЋА СОБА“

Приватни увоз аутомобила је затим стагнирао две године. Криза нафте постојала је, али само утолико што није било правих бензинских пумпи, већ импровизованих, као пиво што се точи из бурета.

Назвати један аутомобил „шпоретом“ и није тако увредљиво, ако је то био трећи аутомобил у Београду. Био је модернији од претходних и право име му је било Дарак. Њему је мотор био смештен напред испод седишта, по чему можемо закључити да су се власници зими сасвим лепо грејали. Зато ваљда доби надимак шпорет. Власник је био очни лекар Ђорђе Нешић.

Опет су прошле две године до нових аутомобила. Ако сте до сада били убеђени да су луксузни аутомобили уникати у облику спаваће собе, библиотека, купатила и сличне новости, варате се. Ханза-Лојд који је стигао у Београд 1907. године имао је кревет и прибор за тоалету, као „вагон ли“. По тврђењу савременика, мотор са четири цилиндра, први ове врсте, слабо је вукао тај „кревет“. Исте године стигао је и један Греф и Шифт, отворен, модерног облика. Оба аутомобила била су власништво банкара Андрејевића.

Заступник аутомобила Н. А. Г. инжењер Андра Ристић, увидео је да су Београђани вољни да се провозају аутомобилом и за то плате, па је то омогућио увођењем таксија, код хотела Москве. лако је таксиста могао мирне душе да се погађа с путницима, није то примењивао, јер је имао и таксиметар.

У БЕРЛИН ПО ВОЗАЧКУ ДОЗВОЛУ

Када је ушао у посао с фирмом Н. А. Г, Ристић је одлучио и да стекне возачку дозволу. За њу је морао да оде чак у Берлин и на аутодрому Н. А. Г. у Обершенвајду научи да вози, а после кратке вожње градом добио је возачку дозволу.

Као што један увозник и треба да уради, Ристић је подигао гаражу и радионицу за поправку аутомобила. Било је то 1910. године. У тим просторијама отворена је и приватна ауто-школа. Није било тренажера, већ се после упутства о употреби аутомобила прелазило на вожњу. Комисија је била састављена од три члана, а о њој се бринуло Министарство за пољопривреду!

Први Форд у Београд је стигао априла 1911. године, а заступник је био опет Ристић. Форд је био сићушан у односу на већ постојеће аутомобиле. Заступник „Форда“ успео је после пробне вожње да докаже вредност малог аутомобила тешког свега 700 кг. Н. А. Г. је био тежак 1900 кг.

Форд је имао 4 цилиндра, са 20 КС, две брзине за вожњу напред и једну за назад. Како се покретао овај новајлија из далеке Америке? Имао је ножни мењач, уствари, у прву брзину мењач је стављан притискивањем педале на доле, а лаганим попуштањем исте педале ауто је полазио. Средња педала била је за вожњу уназад. Десна педала била је кочница. Имао је и ручну кочницу, која је истовремено, с једним додатком служила и за отквачивање. Тест овог Форда, пре увоза, обављен је педантно. На пример, пут Београд—Ваљево (62 км) прешао је за 2 часа и 10 минута. После тога почео је увоз.
Поред Београда и Крагујевца, моторизација је стигла и у Лесковац. Два Форда и један Протос доспели су тамо 1910. и 1911. године.

Затим је 1912. године увезено још неколико аутомобила. Били су то: Итала, Опел, Дедијон-Бутон, Берлиет и други. Пред сам Први светски рат у Београд су увезени аутобуси Лаурин Клеман, који су саобраћали на линији Калемегдан—Аутокоманда (Топовске шупе).

http://www.autoslavia.com/pokretna-radio...dnju-buke/


ИСТОРИЈА ГРАДСКОГ ПРЕВОЗА У БЕОГРАДУ



"Мајсторе, има излаз!" у Београду се први пут могло чути 14. октобра давне 1892. године. Те среде, "шофер" је повикао "ђихаааа" и упрегнути двојац дората повукао је трамвај крцат путницима од Калемегдана до Славије. Тако је рођен градски превоз у Београду.

Концесијом до трамваја

А свему је кумовао Милован Маринковић, тадашњи председник београдске општине. Наиме, само годину дана раније он је потписао уговор на 45 година са Периклесом Цикосом, Грком настањеним у Милану, који је победио на међународном конкурсу за изградњу термоелектране у Београду, а уступљена му је и концесија за осветљење и "варошку железницу".

Документ је предвиђао увођење трамваја на коњску вучу, пару, ваздушни притисак и струју, и то на три линије: до Новог Гробља, до Железничке станице и до Топчидера.

Занимљиво, по плану је било предвиђено да линија која је ишла од Теразија, преко Марвеног трга (трг Николе Пашића), Фишекџијском улицом (Булевар краља Александра) и Новим путем (Рузвелтова), поред превоза грађана, служи и за превоз покојника.

Плава крв у вожњи градом


"Коњски трамвај" представљао је праву атракцију на улицама престонице. Деца би трчала за њим, а господа, навикнута на лагану шетњу, подизали су шешире поздрављајући "нововремски" фијакер.

Међу путницима, како бележи историја, често су се налазили краљ Александар Обреновић и његова супруга краљица Драга Машин. Приповеда се да су уживали осећајући ветар у коси и вазда били добро расположени и насмејани док су одмахивали грађанима.

Ова "авантура на два коња" трајала је променљиво, од 25 до 40 минута, све у зависности од тога колико је пута "љута запрега" морала да стане. Наиме, свако је могао да заустави трамвај где год је желео како би изашао или се попео, а громки топот коња по калдрми затим би весело наставио да ођекује брзином 5-7 км/х.

Ознојени двојац коња био је смењиван на свака два сата, а у својој смени запрега је правила четири туре.


Фото: Марко Стојановић

Траса "коњског трамваја" са ознаком 1. кретала је од Полицијског комесаријата, до Железничке станице, настављала се Споменичком улицом (данашња Немањина), затим би заломила у Фрушкогорску (данас Ресавску улицу) све до раскрснице са Крагујевачком (Улица краља Милана), где се налазио Официрски дом. Одатле је до Славије коришћена пруга линије која је саобраћала од Калемегдана.

Ова линија је брзо измењена због неколико незгода које су се десиле на њој. Наиме, стрмина улице Риге од Фере, у више наврата, довела је до превртања трамваја те је 1912. године рута пребачена у Кнез Михаилов венац (данас улицу Тадеуша Кошћушког). Тако је постављен темељ чувене кружне трамвајске линије број 2 (која је успостављена тек 1928.), а трамвај 1 више не постоји.

Точкови на струју

Београд је јурио у корак с временом. Електрификација се ширила, далеководи развлачили и убрзо је струја почела да мења коњску запрегу. Прва трамвајска линија на струју пуштена је већ 1894. само годину дана од завршетка прве електричне централе.

Таман пред лето, шинама се закотрљао електрични трамвај. Од милоште прозван "Чичица", брисао је улицама брзином од 10 км/х, возајући Душановом улицом, преко Риге од Фере и Гоњег градског поља, све до Пристаништа.


Фото: Архив Народне библиотеке Србије

У то време, дуж Улице кнеза Милоша и Топчидерског пута, налазило се неколико скретница за мимоилажење трамваја. Током топлих летњих дана, за "варошку железницу" је качен и отворени вагон како би господа боље уживала у вожњи. Дрвене клупе на којима се седело, налазиле су се на средини возила, док је кондуктер наплаћивао карте различитих боја (у зависности од броја станица које је путник желео да преже) скачући по даскама којима је вагон био оивичен са спољне стране.

Шофер, или кочничар како су га звали, трамвајем је управљао стојећи. На последњој станици скидао би полугу којом је регулисао брзину кретања, преносио је и монтирао на другом крају вагона и кретао назад, тако да није било потребе за окретницама.


Фото: Википедиа - Историјски архив Београда

Трамвај је са станице кретао на знак кондуктера који би, након што се путници укрцају, повлачио кожни каиш развучен дуж трамваја и тако звонио кочничару да крене.

До свршетка 1905. године све линије варошке железнице биле су на струју, а Београд је поносно стајао у друштву свих престоница Европе. Пред Први светски рат, 1912. године, престоница је имала 8 линија, 24 трамваја и 12 приколица којима је, те године, превезено 7.500.000 путника.

https://www.011info.com/upoznaj-beograd/...tora-1-deo

[Бранке]

Моторизација у осталим градовима Краљевине Србије

ПРВИ МОТОЦИКЛ И ПРВИ АУТОМОБИЛ У ЛЕСКОВЦУ

Први мотоцикл

„Први мотоцикл у Лесковцу набавио је 1910. године Андрија Киљан, монтер Електричне централе у Вучју. Мотоцикл је купљен за 550 динара, а био је израђен у Улму. На њему је Киљан долазио из Вучја у Лесковац.“



Први аутомобил

„Први ауто у Лесковцу набављен је 1911. године опет од Андрије Киљана. Ауто је био марке Laurin Klement, а био је изграђен у чехословачком граду Jung – Bunzlau. Ова кола имала су мотор од четири коњске снаге, трошила су 8 литара бензина на 100 километара, а развијала максималну брзину од 36 до 40 километара на сат. Аутомобил су реквивирали Бугари 1915. године. (Подаци А. Киљана)“

https://mojgradleskovac.wordpress.com/20...%80%d0%b0/

Краљево:

http://infokraljevo.com/taksisti-konkuri...keristima/

Шабац:

http://distrikt.rs/pre-110-godina-sapcan...-cudjenje/

Чачак:

Prvi zabelezeni automobil se pojavi u Cacku 1899. god pred osnovnom skolom koja se nalazila u dvoristu Vladicanskog konaka (danas pored crkve). Bila je to prava senzacija, i uciteljica je izvela djake da vide vatrena kola bez konja. Drugi put auto se pojavio 1903. ispred hotela "Kren" (danas hotel Beograd na gradskom setalistu), a to je tada bio drzavni drum za Uzice.

http://www.oldtajmeri.rs/phpbb3/viewtopi...=27&t=4236

Још мало о превозу:

Pred Veliki rat u Beogradu su postojale dve radionice za izradu kočija. Svetomira J. Marjanovića u ulici Kralja Aleksandra 75 i u radionici Jovana Bakše u Ratarskoj ulici.

Proizvodile su se vozila za razne prilike i potrebe. Kako za posao i uživanje tako i za prevoz robe, ali i za svečani pogreb pokojnika.

Danas samo možemo da zamislimo kako je izgledala vožnja u kočijama po turskoj kaldrmi.

Jovan Bakša je, kao prvi srpski prozvođač automobila, u skladu sa modernim potrebama je stavljao na svoje kočije dunlop pneumatike.

[Бранке]

Prvi automobil je stigao u Beograd 3. aprila 1903. godina, a ponosni vlasnik prvog automobila u Beogradu bio je trgovac Boža Radulović. Automobil je plaćen 17.000 austrougarskih kruna, a za taj novac mogla je da se kupi kuća sa jednim spratom. Uz automobil je stigao i fabrički šofer. Tad je to bila senzacija.

Deset godina kasnije u Beogradu ste mogli da kupite automobil bez problema, a Stevan Bakša sa fabrikom u Ratarskoj ulici se predstavlja kao prvi srpski proizvođač automobila.

U Brankovoj 30 se nalazio prvi savremeni servis automobila, a sa servisom je išla i prva savremena garaža.

[Ђорђе]

Српски Верден почетком 20. века. Улица Господар Јевремова. Прва зграда с десне стране је зграда Среског начелства, подигнута на месту некадашњег Конака господар Јеврема, дугогодишњег обор-кнеза Шабачке нахије и човека који је поставио темеље европског Шапца.

[Бранке]

Плате у Краљевини Србији:

За чиновничке плате видети:
http://digitalizovanaizdanja.sluzbenenov...f9a1fd8b84

Остало:
Посланичка дневница - 15 динара
Инспектор рачуноводства - 5500 динара годишње
Књиговођа - 4000 динара годишње
Архивар - 3000 динара годишње
Писар - 2000 динара годишње
Благајник - 4500 динара годишње
Помоћник благајника - 2000 динара годишње
Професор у средњој школи - 2400 динара годишње
Наставница у средњој школи - 2100 до 4800 динара годишње
Хемијски инжењер - 3500 динара годишње
Главни срески инжењер - 9000 динара годишње
Општински инжењер - од 5 до 6000 динара годишње
Окружни грађевински инжењер - 7000 динара годишње
Грађевински инжењер - 4000 динара годишње
Грађевински подинжењер - 2500 до 3000 динара годишње
Учитељ:
- 800 динара+стан и огрев(или надокнада) - На почетку
- 3000 динара+стан и огрев(или надокнада) - На крају
Учитељица:
- 800 динара+стан и огрев(или надокнада) - На почетку
- 2550 динара+стан и огрев(или надокнада) - На крају
Васпитачица:
- 600 динара+стан и огрев(или надокнада) - На почетку
- 1650 динара+стан и огрев(или надокнада) - На крају
Привремени учитељ или учитељица - 600 динара+стан и огрев(или надокнада)
Пољопривредни економ - од 2 до 3000 динара годишње
Управник београдског водовода - 7500+1500 динара додатка
Инспектор бродског саобраћаја - од 4200 до 5400 динара годишње
Доктор - од 3600 до 5500 динара годишње
Судије:
- Председник Касационог суда - 10000 динара годишње
- Председник апелационог суда - од 9 до 10000 динара годишње
- Судија Касационог суда - од 7000 до 8500 динара годишње
- Судија апелационог суда - од 6500 до 7000 динара годишње
- Председник првостепеног суда - од 6000 до 6500 динара годишње
- Судија првостепеног суда - од 3000 до 6000 динара годишње
- Адвокат(просек) - 4000 динара годишње
Надзорник путева - од 1200 до 1800 динара годишње
Путар - од 360 до 720 динара годишње + стан
Собарица - 36 динара месечно+стан и храна
Поткивач - од 900 до 1800 динара годишње
Ковач - од 90 до 100 динара месечно
Мајстор пушкар - 1200 динара годишње
Седлар - од 90 до 100 динара месечно
Бравар - од 90 до 100 динара месечно
Зидар - од 90 до 100 динара месечно
Електротехничар - 150 динара месечно
Електромеханичар - 2400 динара годишње
Шнајдерка - од 2,5 до 3 динара дневно
Поштар - од 60 до 65 динара месечно
Жандар - 45 динара+храна и одело
Столар - 40 динара недељно
Абаџијски радник - од 22 до 25 динара недељно
Кројач - 140 динара месечно
Месарски радник(цревар) - 40 динара месечно
Приправничка плата - 50 динара месечно
Пеглар - од 4 до 5 динара дневно
Дојкиња - 50 динара месечно
Куварица - 40 до 50 динара месечно
Радница у фабрици мебла - 1,2 динара дневно
Помоћна васпитачица - 40 динара месечно
Телефонска службеница - 120 динара месечно
Радник на изградњи канализације - 2,5 динара дневно
Машиниста на вршалици - 100 динара месечно
Радник у млину - 2,5 динара дневно
Радник надничар на берби дувана - 1,5 динара дневно
Стални радник на берби дувана - 70 до 100 динара месечно
Надзорник на берби дувана - 100 до 120 динара месечно
Надничари:
Обичан радник(1908.) - 1,33 динара дневно(Просек свих градова)
Копач(1908.) - 2,21 динар дневно(Просек свих градова)
Косач(1908.) - 2,16 динара дневно(Просек свих градова)
Зидар(1908.) - 3,03 динара дневно(Просек свих градова)

Радничка пензија - 30 до 250 динара месечно
Цивилна пензија(просек) - 2588 динара годишње
Војна пензија(просек) - 3374 динара годишње
Стипендија питомца медицине у иностранству - 1800 динара годишње
Државни питомац - 2400 динара годишње
Студентска стипендија - 50 до 80 динара месечно
Једнократна помоћ породици преминулог официра - 1000 динара
Општинска потпора за сиротињу(Београд) - 50 до 60 динара
Сиротиња - онај који плаћа испод 15 динара пореза на земљиште

Школарина у саобраћајној школи - 300 динара годишње
Курс за машинисте - 10 динара месечно(редовно) или 6 динара месечно(ванредно)


Цене основних животних намирница 1908.







Крупна дебела рогата стока - 300 до 1200 динара пар
Пилићи пар - 1,2 до 3 динара
Живинско месо 1кг - 1 динар
Риба 1кг - 60 до 88 пара
Свињско месо:
- Печеница кг - 1 динар
- Кртина без костију кг - 80 пара
- Сува ребра кг - 30 пара
- Ребра кг - 30 пара
- Главе кг - 20 пара
- Џигерица кг - 70 пара
- Чварци кг - 30 пара
- Месо усољено 1кг - 1,05 динара
- Суво месо - 1,2 динара
- Свињска маст нетопљена 1 кг - 1,38 динара
- Свињска маст топљена 1кг - 1,19 динара
- Кобасице 1 кг - 1,78 динара
- Месне прерађевине 1 кг - 2 динара
- Салама 1кг - 2,5 до 3 динара
Млеко 1Л - 35 пара
Качкаваљ 1кг - 1,3 до 1,6 динара
Јаја - 5 до 8 пара комад
Масло 1кг - 1,32 динара
Зејтин 1Л - 2,4 до 3 динара
Рибље уље 1 л - 2 до 3 динара
Хлеб бели(770 грама) - 20 пара
Хлеб црни(800грама) - 20 пара
Пасуљ 1КГ - 30 пара
Кромпир прва класа 1кг - 25 пара
Кромпир друга класа кг - 10 пара
Млади лук 1кг - 25 пара
Краставац 1кг - 1,4 динара
Купус 100 кг - 16 динара
Купус 5 кг - 90 пара
Буре киселих краставаца(100-120 комада) - 4,5 динара
Шећер 1кг - 1,05 до 1,1 динара
Шећер коцка(50 кг) - 95 динара
Кафа млевена - 50 пара(200 грама); 1,2 динара(500 грама)
Цигарете кутија - 50 пара до 1,2 динара
Дуван откуп 4. класа кг - 40 до 60 пара
Дуван откуп 3. класа кг - 80 пара до 1,10 динара
Дуван откуп 2. класа кг - 1,2 до 1,5 динара
Дуван откуп 1. класа кг - 2 до 4 динара
Шећерна репа откуп(100кг) - 1,8 динара

Црно пиво(100 флаша) - 2 динара
Вино квалитетније 0,7Л - 2 динара
Шљивовица 15 година стара 1Л - 5,5 динара
Коњак 0,7 Л - 6 динара
Вино "смедеревка" - 1л -90 пара,балон 10 литара - 80 пара по литру
Бело и црно вино(боца) - 1,2 динара
Шљивовица 1л - 70 пара
Чешко пиво у флашама(комад) - 45 пара
Пиво - 30 пара чаша,50 пара кригла
Вајфертово пиво - 25 пара чаша,40 пара кригла
Пиво немачко Пауланер - 30 пара чаша,50 пара кригла
Бела кафа(шоља) - 30 пара
Топла чоколада(шоља) - 50 пара
Ледена кафа(велика чаша) - 30 пара
Торте комад - 2,5 - 6 динара
Сладолед(велика порција) - 20 пара
Синалко сок газирани(флаша) - 30 пара


Цене одеће и обуће:



Ципеле мушке - од 19 динара па навише
Ципеле женске - од 15 динара па навише
Ималин - 20 пара
Девојачка спрема - од 200 до 1000 динара
Женски мидер - од 5,5 до 32 динара
Мушки шешир:
- Тврди: 8,5 до 14,5 динара
- Меки: 4 до 16 динара
Цилиндар - 6,8 динара
Радничка обућа - 11 до 14,5 динара
Дечја обућа - 2 до 6,5 динара
Кишобран - 2,5 до 15 динара
Мушке и женске платнене ципеле - од 3 до 3,8 динара
Мушке и женске папуче - 2,5 динара
Женске рукавице - од 50 до 80 пара
Женски сунцобран - од 8,5 до 17,5 динара
Женске кецеље - 1 до 1,5 динара
Женска вунена марама комад - 5 динара
Женска кошуља - 4,5 до 5,5 динара
Погребна црнина за жене:
- Блуза: 3 динара
- Сукња: 7 динара
Мушка машна - од 70 пара до 6 динара
Мушке панталоне - од 2 до 3 динара
Мушка кошуља - 4 до 12 динара
Мушка блуза - 2 до 4 динара
Штофови метар - 2 до 10 динара
Сомот метар - 14,5 до 18,5 динара


Разни лични прибор

Прибор за бријање - од 1,5 до 22,5 динара
Сапун - 1 динар
Бријачки комплет(са пастом) - 8 динара
Ималин - 20 пара
Џепни сат - од 6 до 65 динара
Пудер - од 3 до 5 динара
Парфем женски(бочица) - од 90 пара до 2 динара
Течност за испирање зуба - 2,5 динара(флашица)
Крема за бријање - 1,5 динара
Шампон за косу - 3 динара
Таблете против кашља - 40 пара
Колорин(фарба за косу) - црна боја 4 динара,плава боја 2,5 динара
Крема за лице и руке(тегла) - 1,5 динара

[Бранке]

Куће,станови и остало:

Кућа са дућаном и 4 стана - 15000 динара
Кућа(8 соба,електрично осветљење,купатило и водовод) - 32000 динара
Земљиште на Славији м2 - 70 динара
Земљиште(улица Светог Саве) м2 - 50 динара
Земљиште Топчидер м2 - 3 до 3,5 динара
Кирија дућан - 100 до 120 динара месечно
Становање - до 125 динара месечно
Четворособан стан - 90 динара месечно
Мањи стан - 80 динара месечно
Раднички стан(две собе+кујна) - 30 динара месечно
Раднички стан(соба+кујна) - 24 динара месечно
Соба+кухиња+шупа - 18 динара месечно
Соба+шупа - 12 динара месечно

Намештај и остало:

Штоф за јоргане метар - 10 до 12 динара
Грамофон - 40 до 500 динара
Ноте за грамофон - 2,5 динара комад
Грамофонске плоче - од 2,5 динара до 5 динара
Билијар сто - 400 динара
Салонска гарнитура и комплет намештај - 250 динара на више
Гарнитура баштенски сто и 6 столица - 60 динара
Сунцобран - од 7,5 до 40 динара
Корпа за дрва - од 3 динара на више
Корпа за папир - од 2 динара на више
Туце салвета - 4,9 до 6,5 динара(за ресторане)
Бели чаршави метар - 2,65 до 3,5 динара
Шиваћа машина - 130 до 160 динара
Фотографски апарат - 25 франака до 70 динара
Биоскопка комплет опрема - 2200 динара
Дечија колица - 18 до 150 динара

Сијалице комад - 1,5 до 1,9 динара
Петролеј 1 л - 70 пара
Петролеј 60 кг - 22,80 динара

Огрев:

Лигнит 100 кг - 2,5 динара
Камени угаљ 100 кг - 3,5 динара
Дрво м3 - 11,5 до 12 динара

Цена струје:

- За привреду: 30 пара до 58 пара по киловату
- За грађанство: 70 до 90 пара по киловату

Телефон:
Телефонски апарат - 120 динара
Годишња претплата за фирме,кафане,хотеле,позоришта . . . итд. - 250 динара
Годишња претплата за приватна лица - 125 динара
5 минута разговора у јавним говорницана(у радном времену) - 50 пара
5 минута разговора у јавним говорницана(ван радног времена) - 1 динар

За изградњу:
- Цреп 1000 комада - 40 динара
- Цигла 1000 комада - 40 до 50 динара

Превоз:

Луксузни аутомобил(Дових) - 25000 круна
Аутомобил полован модел 1911. 20КС - 5800 динара
Мотоцикл(нов) - 580 динара
Мотоцикл(полован) - 550 динара
Бицикл(нов) - 140 до 160 динара
Бицикл(полован) - 125 динара
Гуме за бицикл(4комада) - 30 до 60 динара
Расни коњи - 7000 до 30000 динара
Коњ пастув - 1200 динара
Обичан коњ теглећи - од 160 до 500 динара
Коњска кола - 100 динара
Таљиге - 120 динара
Комплет фијакер отворен са(или за) 2 коња - 700 динара
Рабаџијски превоз - 50 пара за 100кг робе

Трамвајска карта - од 10 до 15 пара
Вожња фијакером 1 сат - 5 динара
Путовање бродом око Београда:
- Прва зона: 1. класа - 30 пара; 2. класа - 20 пара
- Друга зона: 1. класа - 40 пара; 2. класа - 30 пара
- Трећа зона: 1. класа - 50 пара; 2. класа - 40 пара

Разне приредбе:

Биоскоп:
- Дневна пројекција - 30 пара
- Вечерња пројекција - 50 пара
Народно позориште:
- Ложа у партеру - 21 динар
- Ложа на првој галерији - 20 динара
- Фотеље 1. реда - 5 динара
- Фотеље 2. реда - 4 динара
- Фотеље 3. реда - 3 динара
- Балкон - 4 динара
- Остала места - 1 динар
Фудбалске утакмице:
- Седење - 1 динар
- Стајање - 50 пара
Трке на хиподрому:
- Седење - 1 динар
- Стајање - 50 пара
Летачки догађаји:
- Ложа - 10 динара
- Трибине 1. реда - 4 динара(официри 2 динара)
- Трибине 2. реда - 1 динар
- Стајање - 50 пара
Клизање:
- Пре подне - 50 пара
- Увече - 1 динар

Бање:

Бања Ковиљача:
- Купање - 60 пара до 1,5 динара
- Једнокреветна соба - 3,5 динара/дан
- Двокреветна соба - 5 до 5,5 динара/дан
- Трокреветна соба - 8 до 10 динара/дан



Хотел:

[Бранке]

Пољопривреда:

ПОЉОПРИВРЕДА СРБИЈЕ
ОД 1878. ДО 1912. ГОДИНЕ

https://fedorani.ni.ac.rs/fedora/get/o:1...ontent/get

Земљорадничке кредитне задруге: Прве институције за финансирање развоја пољопривреде у Србији

https://www.ubs-asb.com/Portals/0/Casopi...atovic.pdf

Употреба модерних пољоприпревредних справа и модернизација пољопривреде: