[Лепи Бора]

Ми Срби стално се налазимо у великом процепу. Борећи се са разним невољама, често смо у историји бивали разбијеног носа. Један од главних узрока је наравно наше понашање, које је пак узроковано имитирањем понашања нашег суштинског непријатеља - сатане.

Јер веома често се дешавало да се ми Срби боримо за Српство, тако што одбацујемо Бога и Божју Науку, а прихватамо сатану и сатанску науку за свој циљ борбе.

Зато и отварам ову тему, да би видели шта је то Српство и који су то Српски Циљеви, а који "српски" циљеви су ПРОМАШАЈ - грех. Јер кад год идемо са грехом, неће нас промашити крваво плаћање. Плаћање које Бог Допушта, е да би се Поправили, а сатана једва чека, е да би нас уништио.

Пре свега основни грех нас Срба је не Црквеност, незнање Божје Воље, непознавање Православља, а да би се ЗНАЛО шта је Воља Божија, а шта грех. Али ту друге помоћи нема, него да се Срби окрену Својој Цркви!

То зато и не можемо обрађивати овде, јер онај ко мисли да је већи Србин од Светог Саве, или Карађорђа, или Српских Сељака, па презире Господа и Цркву Његову - никада неће бити Србин!

Зато Веронауку и Црквеност оставимо Вероучитељима, Духовним Монасима, а ми да се позабавимо политиком и системом власти у држави. Темом од далеко мањег значаја, али нашем огледалу у пракси.

Суштина наших Српских тежњи, Нада, Вере, Поноса, се налази у чињеници, да се често поносимо нашим предацима, нашом културом и нашом Славном историјом. Ми Верујемо да смо способни да будемо узоран Народ и Држава на Свету. Али наша ситуација, која траје већ вековима, далеко је од узора и представља крваво (али Праведничко) страдање.

Овде има ствари за подвући:
- Маса Срба и не познаје добро Историју, да би уопште волела и веровала у Српство.
- Историја о Српству, је пуна лажи и клевета наших непријатеља.
- Историја Српства се практично и не проучава озбиљно.

Овај сајт се рецимо односи на један јако "мали" део Српске Историје, па видите колико је тешко убедити некога у баналне Истине о ЈВУО и Дражи. А камо ли остало...

Свеједно, мора се поћи од некуда у омогућавању Србима, да могу увидети, зашто су Српски претци били Велики људи, зашто је Српство реални Извор и надахнуће, за неку будућу Србију и неки будући обновљени свет. И да то нису маште и утопије, већ једини начин да овај свет уопште ПРЕЖИВИ.

Ту се пре свега поставља питање: "За који то друштвени систем, Срби треба да се боре и да му теже?"

Нека "наука" нам ту даје следећи "избор":
1) - демократија, са парламентом и партијама, евентуално краљем.

Значи избор је по тој "науци" безизбор, већ прихватање и не прихватање датог.

Та иста "наука" следеће системе уопште и не третира, сем са пљувањем:
- Слободу у Богу, да свако ради шта Бог допушта
- Племенске, родовске заједнице, са родовским старешинама
- Царевине, Краљевине под Божјом Речју

Док следеће системе та "наука" "одбацује":
- тиранију (где један владар не слуша Цркву, већ сатану и апсолутно влада државом)
- олигархију (где нека скупина људи води државу слушајући сатану)
- робовласништво (где су људи Богом дати, подељени расизмом на више и ниже врсте)

Та "наука", уводи и море неких именовања, а која не воде никуда, јер се не може раздвојити ни један систем по тим именовањима:

капитализам, републиканство, парламентаризам, бољшевизам, социјализам, комунизам, демократски социјализам, фашизам, монархизам, робовласништво, демократију, племенску организацију, анархију, итд...

Та "наука" уопште "не види" поделу државних система на:
1) - Онај где се Бог Слуша
2) - Онај где се ђаво слуша

Па онда у оквиру тога на државне системе:
1) - Где директно (Бог, или ђаво) води Народ
2) - Где један човек води Народ (слушајући Бога, или ђавола)
3) - Где скупина људи води Народ (слушајући Бога, или ђавола)
4) - Где Народ нема водиљу, већ сам себе води (слушајући Бога, или ђавола)

Сасвим сам сигуран да сви знају, да је та "наука" директан производ демократије, јер само њу и нуди у "избору" који даје људима.

Па да видимо, шта Православље каже о демократији и њеној "науци". Да укратко прочешљамо одакле демократија потиче и чија је то и каква "наука".

Демократија тврди, да гласањем за посланике, који после чине скупштину (неку групу људи), а која води касније (гласовима) државу, односно гласањем за председника, на изборима, се остварују у држави, Народне жеље. И да је тако тај систем директна народна воља.

Било то тачно, или не, само да приметимо да се ту и не спомиње Божја Воља, већ народна! Значи воља нас створених, се ставља уместо Воље Створитеља!?!

Значи у самом СТАРТУ демократија ОДБАЦУЈЕ БОГА!

Већ је ова чињеница сасвим довољна Србину, да демократију ОДМАХ одбаци као сатанско ђубре - довољна и предовољна, али да ипак (ради неверних) наставимо...

У Светом Писму, које уз Свето Предање представља директну Науку Божију, налази се Реч Божија и о томе.

Једини пример где Народ Божији гласа у Светом Писму за нешто, је БАШ "пример" гласања Израиљског Народа пред пилатом, да ли да пилат помилује:

- Христа (не само Невиног, него Чудотворца и Човекољупца)
или
- вараву (револуционарног крволока, пљачкаша и убицу, дизача буне)

Свето Писмо нам каже и епилог: "Књижевници и фарисеји, ПОДГОВОРИШЕ Народ, да тражи да се Христос Разапне, а варава пусти на слободу."

Значи, не само да су неке групе књижевници и фарисеји, успели да Народ преваре да одбаци Бога (а као Истину, Правду, Милост, Љубав, Пожртвовање,...) и да прихвати сатанског вараву (као мржњу, пљачку, убиство, гордост, себичност, среброљубље, ...). Него су такви имали и средства да то ураде (која се подразумевају).

Тако почиње традиција демократије: изборима где народ бива од неких, неким начинима преварен, да убије Бога и прослави зло!

Ако Бог Да, говорићемо о свему томе још. Али мислим да је и ово довољно да (правом) Србину каже шта је демократија = чист сатанизам. И да Србин, НИКАДА не треба да се бори за то, ни под којим условима, ако жели себи и свом Народу Добро.

[Громовник]

"Демократија је старија сестра комунизма, из исте породице, од истог индивидуалистичког оца. И комунизам и демократија разбијају заједницу: комунизам кроз борбу класа, а демократија кроз грађански рат политичких странака." --Димитрије Љотић

"Када Србин хоће да се покаже демократом, он се поистоветни са својим непријатељима" -- Стеван Сремац

[Громовник]

ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЛАЖИ

„Гомила у својој подлости се радује када понижава све оно што је узвишено, када се показује слабим оно што је било моћно. Када се открије нека гадост, она је обузета усхићењем: Он је мали као и ми - он је грозан као што смо ми.“ --Пушкин

Да видимо које су то основне противречности демократије:

Математика. Од 100% бирачког тела 30-40% редовно апстинира. Остаје 60% од којих више од половине мора да гласа за једног кандидата да би имао већину. То није већина ни у једној рачуници осим у либералној демократији. Тако кандидат мањине одлучује о судбини већине. Најједноставнијом математиком се, дакле, може закључити да је једна од основних предпоставки демократије неостварива.

Интерес. Интерес који брани победнички кандидат не може се назвати народни. То је интерес кандидата (због привилегија које доноси власт), интерес странке (треба њене људе поставити на најважнија места у држави ради апсолутне контроле и припреме за следеће изборе) и интерес спонзора (вратити му уложен новац положајем или усмеравањем националне политике, како спонзор већ жели). Трошкови избора су астрономски, због нечијег опстанка или доласка на власт. Све то неко треба да плати и том неком се треба одужити, без обзира на морално и интелектуално стање финансијера. Странке се боре за власт, расписују се скупи избори, мењају се партије на власти, а у ствари све остаје исто, јер се не мења систем. Демократија ствара ПЛУТОКРАТИЈУ, јер се све заснива на финансијској подлози, и политика и углед и права.

Изабрани. Читава прича о народној суверености се своди управо на то - да су бирачи (не народ) позвани да се једанпут у четири године определе између неколико, у већини случајева њима непознатих, кандидата које су, узгред буди речено, странке већ изабрале по својим мерилима. Грађани значи не бирају своје представнике већ само потврђују избор који су пре њих и уместо њих обавиле странке.

Знање. Ако предпоставимо, дискусије ради, да су сви људи у странкама и партијама часни и поштени људи и да испуњавају своја обећања, они се ипак разликују по својим ставовима о вођењу државе. Такође дискусије ради, предпоставимо да се бирач не одлучује према личним и емоционалним афинитетима, већ трезвеним размишљањем о понуђеним програмима странака. Дакле, да би се бирач одлучио за кога да гласа, мора да прочита све партијске програме и пресуди који је најбољи. Али какав би то човек требао да буде па да то правилно пресуди? Свакако би требао да има обимна знања из
економије, историје, права, социологије, политике, геополитике, филозофије, религије, затим знања из области пољопривреде и индустрије, менаџмента и банкарства и тако даље. Да ли та знања просечан, па и натпросечан бирач има?

Владимир Трифуновић

[Лепи Бора]

"Демократија је старија сестра комунизма, из исте породице, од истог индивидуалистичког оца. И комунизам и демократија разбијају заједницу: комунизам кроз борбу класа, а демократија кроз грађански рат политичких странака." --Димитрије Љотић

"Када Србин хоће да се покаже демократом, он се поистоветни са својим непријатељима" -- Стеван Сремац

Димитрије љотић је ту у праву. Али својим делима није у праву. Јер је и сам примењивао фашизам - још једног члана демократске "породице". Својим прогоном не само Срба, већ и Цигана и Јевреја, доказао је да је расиста. А расизам је у самој СРЖИ демократије и самој СРЖИ сатанизма, али о томе ћемо (Дај Боже) после.

Морам да прокоментаришем ово:

...
Та "наука" уопште "не види" поделу државних система на:
1) - Онај где се Бог Слуша
2) - Онај где се ђаво слуша
...

Неко би нашао и да критикује овакву црно - белу поделу, па би то изгледало овако:
1) - Онај државни систем, где се Бог Слуша
2) - Онај државни систем, где се ђаво слуша и то:
а - у целини
б - где се делом Слуша Бог, а делом ђаво

Желећи да брзо опишем неке ствари, дао сам црно - белу слику светских режима, а где је ипак сивило итекако присутно. Са прве стране, може се Служити, Богу, или сатани. Не може и Богу и сатани, односно то двострано служење, се у крајњој мери временом своди на службу сатани...

Ово је доста важно код критике режима у свету, али није важно код приче о демократији. Па да наставимо.

Ко су књижевници и фарисеји, каквом су то моћи усмерили Народ да буде богоборан (сатанољубив)? Одакле им та моћ?

Фарисеји су Црквена Организација пре Господа, а која се Одрекла Бога (Божје Воље) и прихватила разна уверења својих највиших чланова, а задржавши (лицемерно) титуле Божјих Свештеника.

Значи, представљали су се као "тумачи" Божје Воље пред људима, а у ствари су спроводили "своје" идеје.

Чак и пре него се Бог Јавио Израиљу, постојала је пра Црква (праслика) Објаве Божје Воље у свету, а преко Малхиседека Свештеника Божијег, али да кренемо од Израиља.

У Историји која се може сазнати из Светог Писма, постојао је Човек који је био толико Добар и Праведан, да је Бог решио да се преко његовог потомства, Објави Свету - Свети Патријарх Авраам.

Он је Праотац Јеврејског Народа, Духовни Праотац Свих Хришћана на земљи. Јеврејски Народ је вековима пре Христа, био једина Светла тачка у мору сатанизма на планети. Његова Верска Организација се вековима борила са најстрашнијим безбожјем и злима, али је баш око Доласка Христа - Месије, ипак поклекнула пред ударима сатанизма. Фарисеји, који су одбацили Вољу Божију, попримили су неверје разних сатанизама из околних безбожних Народа:
- Египћана
- Вавилонаца
- Сумера
...

Почели су да се уместо за Истину и Правду Божију, боре за матерјална богатства и земаљска царства - за земљу. Упркос томе што их је цео Стари Завет опомињао да се мора ПРВО борити за Божју Правду и Истину, а да ће све земаљско Бог свакако Дати. Не, једини циљ је постао земаљско...

И баш у таквој ситуацији, јавља се од Јеврејског Народа Бог на земљи у Лику Бого Човека Христа.

Ту је био и крај свих Праслика Божје Воље, јер је Господ Директно Објавио Своју Вољу Откривши нам до тада Највеће Тајне и Установивши Цркву на земљи, којој је Он сам Једини Поглавар.

Фарисеји, који су ОДЛИЧНО видели да је Христос Бог и Чекани Месија, га међутим неправедно осуђују на смрт! При томе га предају Римској Држави (као страшну безбожност, јер су могли и сами да га убију), да она изврши тај злочин.

У корену такве сулуде одлуке је био и јеврејски РАСИЗАМ и среброљубље, властољубље, славољубље, а које је Господ итекако разобличио.

Да сад не би били расисти према Јеврејима, а што су вековима били наши данашњи идоли - западне демократе, морамо да наведемо следеће:

Јевреји су Господа распели рукама безбожних римљана, али и сам Господ је Рођен телесно у Јеврејском Народу! Јеврејски Народ и данас има много тога што је Господ Сам Окарактерисао речима (нпр и отп):
"Ено Правог Израелца, у њему НЕМА лукавства!"

Сам Лик Пресвете Богородице, је Лик једне нама људима, непојмљиво Праведне, Истините и Добре особе. Која је бесконачно далеко од надувености, расизма, неправде, лажи и лукавости.

То је иста она Праведност, Истинољубивост, НЕЛУКАВОСТ, коју су до скоро представљали ликови старих Шумадинаца, Босанаца, Црногораца, Мораваца, Руса, Бугара, итд, којима је дан почињао и завршавао се са Чежњом за Богом!

Међутим, фарисејима је такав (Истинити) Бог Господ сметао.

Сасвим погрешно тумачећи Божју Реч, они су сматрали да је само јеврејски народ Божји Народ, а да су сви остали својеврсна стока за клање, односно били су расисти. Тај елитизам, је отпочињао од интереса њих самих, који су у таквој поставци, бивали "богом дани" руководитељи "јединог" Божјег Народа и самим тим могли да беру све земаљске "дарове" (грабеже) из такве "ситуације". Другим речима сатанско СРЕБРОЉУБЉЕ је у корену тог зла. Среброљубље које увек карактерише јуде.

Зарад верски необразованих, да кажемо бар следеће:
- Нигде Бог није Рекао да су јевреји једини Народ Божији, већ напротив, да су Сви Народи Божији.
- Бог је Рекао да ће Му Јевреји бити Народ Мио мимо све Народе, ако га Слушају!
- Нигде Бог није рекао да се истребљују други Народи и припадници других "вера" и да им се чини неправда, већ Обрнуто! Да се буде Пример таквим Народима.

Ипак мора то мало дуже.

Бог је Јеврејима одмах Дао и да окусе ропство (расизам) код мисираца (египћана), којима је било одвратно чак и да једу са јеврејима...

Али иако су египћани били сатански устројени, Бог није Јеврејима Наредио да истребе тај Народ!
Мојсије је чак имао таста жреца неке паганске религије...
Итд.
Бог је ПРЕПОРУЧИО Јеврејима, да Прихвате Њега, а да одбаце безбожништва и сатанизме.

Свеједно, све те и више него очите Чињенице, а које је Сам Господ Разјаснио без места икаквим дилемама, фарисеји одбацују. Они се хватају за чињеницу, да је Бог Наредио Јеврејима да истребе неке народе са неким језивим веровањима.

И то је било својеврсна проба Вере Израелаца, да се не погорде извршавајући Божју Правду на земљи. Још у време Авраамово, постојали су амаличани, "Чијим греховима још није крај", како се то онда говорило. Из Светог Предања су остали застрашујући описи те "вере" и тих грехова.

Молим осетљиве људе да не читају овај пасус.

Била је то "вера", где је сасвим било пожељно бити убица, мучити, силовати дал мушко, или женско, своје дете, или туђе, опијати се врачарисати, директно слушајући самог сатану.
То се радило сваке ноћи по улицама амаличких градова.

Постоји опис једног тада омиљеног ритуала те вере, укратко:
Уз заглушујућу буку и свеопште оргијање, отац и мајка приносе дете ђаволу на дар. Приносе га тако што мало дете (своје), стављају на усијани метални тигањ, а детенце услед немогућих болова добија смртоносни фацијални грч, где се цело лице развлачи у "осмех", који је знак да је дете успешно жртвовано...

Шта се тек радило са туђом децом, људима, женама, старим, младим, болесним, није за никакве описе.

Мислим да је свима јасно, зашто је такве вере и народе, Бог одлучио да тотално истреби са лица земље. А ми да се не би уздизали, треба да размислимо, дал ми не жртвујемо своју децу ђаволима, а зарад својег среброљубља и хедонизма?

Да се та Божја Наредба односила на истребљење само тих народа и само тих "вера". Јасно је јер Бог ТАЧНО даје границе докле то сме ићи!

Примера ради, Даново племе истребљује део једног другог безбожног народа, који Бог није рекао да се истреби. А зна се да се из Дановог племена очекује антихрист.

Али фарисејима ни најочитије ствари уопште нису сметале да у јеврејском народу, шире најстравичнији расизам ка другим народима. Па им ни само Свето Писмо Старога Завета - Тора, ту није била довољна, да јевреје одбију од Бога, него су после Христа уврстили у Темељ јеврејске религије - фарисејства и талмуд. Књигу која је сублимат свих мађијских, ђавољих "религија" безбожничког света.

И не само то. Ни сами јевреји нису поштеђени демонске фарисејске мржње. Који год се јеврејин одрекне фарисејства (сатанизма) и Приљуби Христу, апсолутно и сам постаје предмет за каменовање. Како је било у Апостолско доба, тако је и данас, али не камењем, јер постоје тиши и ефикаснији начини истребљења.

А шта учи Господ, како се треба односити са другим Народима и верама? Па као према Браћи и са стрпљењем. Све у свему Божје,значи са љубављу и толеранцијом.

Значи да расизам у било ком облику представља сатанизам!

Да кажемо још по коју о демократији и фарисејима.

Среброљубље, хедонизам, расизам, лицемерје, лаж, у крајњем сатанизам, чији су први носиоци (од Христа) фарисеји. Сасвим је лако пратити од Христа у историји настанка демократије у свету, до данашње демократије.

О томе смо већ по нешто говорили у теми:
http://www.pogledi.rs/forum/Thread-istor...u-titu-isl

А тамо смо навели и неке механизме фарисејског усмеравања народа да непогрешиво гласа по избору фарисеја.

Гледајући демократију и ван фарисеја, апсолутно је јасно, да народни избор представља само оно што је народу сервирано да изабере. Значи да онај ко контролише информације у држави, врло лако постиже да народ изабере оно што тај хоће. А информације се лако дају одабирати, фабриковати и рецимо кварити - кудити.

Значи да је избор у демократији само ПРИВИД и да онај ко има моћ (рецимо највише пара) у демократији има и ВЛАСТ!

Тако се долази лако и до својеврсног "парадокса". Рекосмо:

Док следеће системе та "наука" "одбацује":
- тиранију (где један владар не слуша Цркву, већ сатану и апсолутно влада државом)
- олигархију (где нека скупина људи води државу слушајући сатану)
- робовласништво (где су људи Богом дати, подељени расизмом на више и ниже врсте)

- Да је демократија само у привиду Слобода, а заправо је ТИРАНИЈА најгоре врсте.

- Да је демократија само у привиду власт народа, а заправо је власт најбезочније МАФИЈЕ.

- Да је демократија само у привиду Слобода људима, а заправо је робовласничка.

Све то итекако важи и данас.

Тиранија светских олигарха (градитеља Соломоновог храма - масона, илумината, итд...), није под упитником. Дал ће неко бити луд, па рећи да је то воља народа?

Или ће неко рећи да је робовање данашњих људи на западу, где су ланци и вериге кредити и запосленост, уцене и притисци - Слобода?

Или ће неко рећи да је републиканска и демократска странка у САД - избор?

Или ће неко рећи да демократија није расизам?
До јуче су у САД-у црнци били грађани без реда. До синоћ је у ЦАР расизам био УГРАЂЕН. А и данас демократе из света пљачкају и понижавају, убијају Народе и људе по свету, а зарад пара.

Или, што је антисемитизам уопште настао као појам?
Зар није био довољан израз расизам?

Не, зато јер антисемитизам је парола за протекцију, не јеврејског народа, већ умишљених вођа јеврејског народа. Тако да нико данас не осуђује у демократском свету расизам ка Србима, Русима, Православнима, Црнцима, Циганима, ... па и самим Јеврејима (подршка хитлеровом фашизму преко "поистовећивањем" са Стаљинизмом), већ га ЈАВНО ПРОПАГИРАЈУ демократске државе!

Ето најкраће речено шта је то демократија.

А за какав Државни систем би се требали определити Срби, о томе ако Бог Да у наставку.

[Лепи Бора]

ОСНОВНЕ ЧИЊЕНИЦЕ ДЕМОКРАТСКЕ ЛАЖИ
...
Владимир Трифуновић

Добар текст.

Таман да пишем о томе каквом систему Државе ми Срби морамо тежити, ако хоћемо да смо Срби. Кад видим да сам нешто приближно већ написао на теми: http://www.pogledi.rs/forum/Thread-srpski-kralj

Да укратко поновим.
Србија може дохватити своје Чежње, само и једино у Богом нам Датој Православној Краљевини!

Мада ни једна од четири варијанте није одбацива, та је најреалнија:
1) - Где директно Бог води Народ.
2) - Где један човек води Народ слушајући Бога.
3) - Где скупина људи води Народ слушајући Бога.
4) - Где Народ нема водиљу, већ сам себе води слушајући Бога.

Наравно ни у доба Немањића, није Краљ сам водио Народ. Имао је уза себе увек и Благослов Цркве (ако није, онда ништа). Али и савет и својеврсну контролу, осталих Племића.

Па да видимо шта је то било Племство, а поготову Српско Племство?

Племић је увек био у Србији Немањића (и пре), друго име за Ратника.

У оно време, огромну опасност по Народ су представљали:

- Разне бандитске групе, веома вичне борби и опасне.
- Разне стране државе, са јаким и вештим војскама.
- Чак и данас нама слабо појмљиво: Разне дивље звери, које су у оно доба бивале често у узрасту пуне снаге (данас у ери ватреног оружја готово немогућ случај). Па се дешавало да дивљи вепар, буде рецимо тежак и преко 650 кг и да као таква звер, буквално тера људе на селидбу и бежанију. Тако да је и ЛОВ, као у оно време јако ОПАСНА работа, био област "рада" Племића.

Да би се Народ заштитио од тих зала. Требало је да неко ризикује ЖИВОТ у борбама и троши време на крајње дуге и озбиљне војничке вежбе и припреме. Такви људи су се посвећивали и у Суђење другима, односно, из Дубоког Народног Поштовања, су бивали Владари. Али и њихова деца, која су често остајала СИРОЧАД, уживала су немерљиве Части, Углед и Милост од Народа. Да би у таквом окружењу и сама најчешће постајала Племићима.

Одликовала их је наравно као и све јунаке, НЕСЕБИЧНОСТ, ПОЖРТВОВАНОСТ, БОГОЉУБЉЕ и СКРОМНОСТ.

Сада то само треба поредити са данашњим "племством"...

Имате гомилу себичних, надувених, нескромних ХУЉА. Који истичу своју "плаву крв", а ни један једини квалитет Племства НЕМАЈУ.
Уместо да Ратују и обрачунавају се са криминалом. Пију, лудују, дрогирају се, блудниче, лупају кола и јахте.
У лов на лисице и зечеве иду у чопорима са хртовима. А "храброст" показују у инаћењу Цркви, ауто тркама, скоковима падобраном, са гумама око ногу, исл.

Ето, то нам демократија продаје као племство!
Гомилу сулудих безбожника, паразита, распикућа, блудника и лудака.

А наравно да је то све смишљени план демократа, да људе увере како је било која помисао о Православној Краљевини данас ЛУДОСТ.

- Јер и бити ратник, данас није бити заштитник Народа, већ ПЛАЋЕНИ убица, који зарад пљачке напада Народе по свету.

- Бити полицајац, данас није заштитник Народа од бандита, већ заштитник ЗАКОНА, односно ПРВО режима у демократији (масона).

- Бити Јунак, данас не подразумева бити Храбар (несебичан), већ бити БОГАТ. А модерни дебили - врхунски спортисти, су једни обични среброљупци, који неће жалити ништа и никог, да би се у арени савремених гладијатора, убијајући ако треба и друге, али и себе допингом, изборили за ЛИЧНУ славу и богатство. То уосталом рецимо Дуци Симоновић добро обрађује...

Ипак да наставимо са некадашњим Племством у Краљевини Православној.

Зато не треба да чуди, чак и законом прописана Обавеза Поштовања Племићког Чина, јер је она само озаконила, Народом утемељено Дубоко Поштовање Чина Ратника. Ратника који је УВЕК морао бити спреман, на најтежа искушења и на то да жртвује свој Живот за људе.

Чак су и остарели Племићи били "спремни" да иду у бој, па им је то, услед бесмисла такве погибије, наравно Народ забрањивао. То је био случај и са Прапатријархом Давидом, али и са Немањићима и свима таквог кова.

Такви остарели Племићи, били су онда или Монаси, или Саветовали Краљеве у сложеним ситуацијама.

Други аспект Српске Краљевине је Милост ка сиротима, убогима, старима. На ово нарочиту пажњу треба да обрате љубитељи комунизма. У Немањићкој Србији, нити је било гладних, нити не заштићених. Они који су били Здрави, а нису хтели да раде наравно да су били предмет ОСУДЕ.

Систем "социјализма" је био у Манастирима, који су имали и по 10.000 Искушеника, који су имали бригу од стране Монаштва. А паре за Манастире су давали Племићи, често преносећи пореске обавезе села са себе, на Манастире.

"Српска Држава", а која нема посла за свој Народ (не само Српски, него било који у својим границама), никада неће бити ни "с" од Српске, али ни "н" од Нормалне!

Или, пак "Српска Држава", а која има било какав "вишак": земље, објеката, људи, ресурса?!

Таква земља има САМО један могући вишак: Вишак гована у државној власти, којих се мора ОТАРАСИТИ!

Или разне небулозе демократије:
Независне/а:
- Судство
- Законодавна власт
- Извршна власт
- Школство
- Информације
...
Независно од чега?

Све те "независне" органе, савршено ЗАВИСНО воде вође демократија (рецимо масони). И тако омогућују да они сами никада не буду (нпр) осуђени, историјски анализирани, ... САГЛЕДАНИ од народа, у било којем РЕАЛНОМ погледу.

Значи, поента приче је следећа:

Ми Срби, уместо што се боримо за демократију, или њене варијанте, монархизме, бољшевизме, парламентаризме, комунизме, фашизме, социјализме, итд, исл. А као опасне сатанске подвале (поготову демократију), које ће нам брзо доћи главе.

Морамо се борити једино за Божју Правду и Истину, а која једино и може постојати у Православном Монархизму, а који за Узор има Речи Господње, или Државе Немањића, Хребљановића, Византију и Царску Русију.

Укратко би то требало бити то.

[Србин]

Српство увек, Демократија јесте старија сестра комунизма и убитачнија је од њега

[Лепи Бора]

Српство увек, Демократија јесте старија сестра комунизма и убитачнија је од њега

То је оно што покушавам младима да кажем.
Демократија је чист сатанизам и СРЕБРОЉУБЉЕ!

То је демократска идеологија - паре, славољубље и сластољубље!

Док је комунизам настао од демократа, да би подривао Царевине, а преко лицемерне "бриге" за сиротињу" - неко квази Хришћанство.

Али демократама се и тај (минимални и формални) идеализам показао као двосекли мач!

Док су директно предводили бољшевике (лењин, тито, ...), комунизам им је користио. Али када су (слободни) комунисти почели да раднике спашавају од гнусоба демократије, тада је комунизам показао да у њему има и нешто Добра!

Е то сатанској демократији боде крваве беоњаче!

Зато је демократија као духовни сатанизам, апсолутно ГОРА од (независног) комунизма, или (независне) демократије (ван контроле великог брата - сатане), јер у њима постоји и једна Христова наука: Наука о Милости.

Док је демократији сва наука у парама и хедонизму (сатанизму).

А што су комунисти незнабошци, па демократе су сатанисти!
А и Господ је Рекао отприлике: "Нема никога ко може лечити Именом Мојим, а да није Позван од Оца Мог Небеског".

У неком мом преводу: Немој да сметамо и другима да чине Добро, јер је Добро увек од Бога. Не требамо се гнушати незнабожних људи, а који раде Добро по Савести (коју имају).

Јер шта је и циљ нас Хришћана - па да очистимо Срце од зла, да очистимо Савест, а у што већој мери.
Па јел онда могуће да мрзимо оне који имају Савести?!

[Лепи Бора]

Сетих се Победоносцева, укуцам на гуглу - ИМА!

Са: http://1xcc.forumotion.com/t265-topic

Ево шта је још пре више од 100 година написао о демократији Константин П. Победоносцев ( 1827 - 1907 ) славни руски правник, саветник тројице Руских царева, тутор Александра III и његовог сина Николе и члан Светог Синода од 1880. до 1895.

Константин Петрович Победоносцев - О демократији



Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику. Кандидат се не налази у непосредном односу са својим бирачима. Између њега и бирача посредује комитет, самоустановљено тело, чија је главна снага - бахата безобзирност. Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице, тј. у локалној аристократији траже богате а памећу не много јаке житеље и успевају да их убеде да је њихова ствар и њихово право и привилегија да постану усмеритељи јавног мнења. Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на ту удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом. Ето на који се начин бира изборни штаб, комитет који управља и овладава изборима - то је својеврсно деоничарско друштво, које оживотворују оснивачи. Састав комитета бира се са промишљеном умешношћу; у њему једни служе као покретачка снага, то су људи који по сваку цену иду за остварењем свога материјалног циља или наума; други, наивни и лакомислени статисти, представљају пуки баласт. Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; или, пак, под повољнијим за њ околностима, на крају и сам истура као кандидат, потискујући онога за кога је у почетку дошао да агитује језиком својих фраза. Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима. Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе. На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно. Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време. Дотичног човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали. Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању. Како год, међугим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред. Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже. Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! А како их употребљава, како се њима користи? Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост. Човек може да буде дубок мислилац, искусан војсковођа, способан правник, умешни законодавац а да, истовремено, буде лишен учинковите речи. И обрнуто, могуће је да, уз сасвим осредње умне способности и знања, поседује нарочит дар речитости. Спој такве надарености са пуноћом духовних снага ретка је и изузетна појава у парламентарном животу. Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. Ако нема таквог дара, он, слично режисеру, стоји иза кулиса и отуда диригује целим хором у парламентарној представи, расподјељујући улоге, прeпуштајући говорнике који говоре у његово име, и користећи се притом, по сопственом нахођењу, способним али неодлучним умовима своје партије, који за њега мисле. Ако је природе енергичне, он хоће да делује и подухвата се да створи партију; ако је по природи просечан, сам се прибија уз ову или ону партију. Од вође партије тражи се, пре свега, јака воља. Та особина је органска, и поред крајње ограничености ума и разобручености егоизма и злобе, и поред подлости и нечовечних побуда, човек са јаком вољом може постати вођа партије и тад постаје руководилац, челни човек скупине, иако овој могу припадати и људи који га надмашују умним и моралним квалитетима. Шта је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности. Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину. На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити. Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу. Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари. Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање. Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време. По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа. По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи. По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља. По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најчастољубивији и најбезобзирнији грађани. По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа. По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост. Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства. Бол и горчину изазива мисао да је у руској земљи било и још увек има људи који маштају о насађивању те лажи и код нас; да наши професори својим младим слушаоцима о представничкој управи још увек проповедају као о идеалној државној установи; да наше новине и часописи у ударним чланцима и фељтонима стално говоре о парламентаризму као о правичном поретку, и то нимало се не трудећи да се пажљивије загледају у парламентарну машину. Али, већ и тамо где она одавно функционише, вера у њу слаби; велича је још тврдоглаво само либерална интелигенција, али народ, њоме угњетаван, стење и препознаје у њој утајену лаж. Ми тешко да ћемо, али наша деца и унуци наши без сумње ће дочекати рушење тога идола, коме разум савременог човека у својој самообмани наставља да се клања. Систем партијског заступништва сам себе дезавуише Демократски облик владавине је најсложенији и најтежи од свих познатих у историји човјечанства... Државна власт је позвана да делује и организује; њена дејства су, у суштини, очитовања једне воље, без тога је немогуће замислити иједну власт. Али, у коме то смислу мноштво људи и народна скупштина могу -очитовати једну вољу. Демократска се фразеологија не зауставља на решавању тога питања, одговарајући иа њега познатим фразама и изрекама, у стилу "воља народа", "јавно мнење", "врховне националне одлуке", "глас народа - глас Божији", итд. Све те фразе, наравно, треба да значе да велико мноштво људи по великој множини питања може да дође до једнаког закључка и да, у складу са њима, донесе једнаку одлуку. Можда је то и могуће, али само по најједноставнијим питањима. Али, чим је са питањем скопчана ма и најмања сложеност, његово решење на многољудном скупу могуће је само, уз посредство људи кадрих да га просуде у свој његовој сложености а затим и да убеде масу да донесе жељену одлуку. У најсложенија спадају, на пример, политичка питања, која изискују крајње напрезање умних снага код најспособнијих и најискуснијих мужева у држави; у таквим питањима, очигледно, нема ни најмање могућности да се рачуна на обједињавање мисли и воља на многољудном народном скупу - одлуке масе по таквим питањима могу да за државу буду само погубне. Ентузијасти демократије уверавају себе да народ може да очитује своју вољу у државним стварима - то је пуста теорија, на делу видимо, да је народна скупштина способна да прихвати - у заносу -мишљење које изрази само један човек или мањи број људи, на пример, мишљење познатог партијског вође, познатог локалног јавног посленика, или организованог удружења, или, на крају, слично мишљење једног или другога утицајног органа штампе. На тај начин, поступак одлучивања претвара се у игру, која се одиграва на огромној арени са мноштвом глава и гласова и што се више ових узима у обзир, игра постаје замршенија, и њен исход тим више зависи од побуда диктираних случајем и беспоретком. За избегавање и заобилажење свих тих тешкоћа пронађено је средство - управљати преко представничког тела, средство које је пре свега организовано и оправдало себе са успехом у Енглеској. Одатле се, по установљеној моди, пренело и у друге земље Европе, али се успешно, сходно правој традицији у праву, примила једино у САД. Међутим, и у својој отаџбини, Енглеској, представничке установе ступају у критичну епоху своје историје. Сама суштина идеје тога представничког управљања претрпела је већ промену, која је извитоперила његов првобитни смисао. Ствар је у томе што је од самог почетка бирачко тело, уско ограничено, слало са своје стране у парламент известан број лица, која су била дужна да у њему представљају његово мишљење, али која нису била обавезана никаквом одређеном инструкцијом од масе својих бирача. Претпостављало се да су изабрани људи који схватају истинске потребе своје земље и који су способни да тачно одређују правац државној политици. Задатак се решавао једноставно и јасно: требало је да се што је могуће више смањи тежина народне управе, ограничивши је на мали број способних људи и на скупштину, позвану да решава државна питања. Ти људи би наступали у својству слободних представника народа а не овог или оног мишљења, ове или оне партије, не будући везани инструкцијом. Али током времена тај се систем мало-помало изменио под утицајем исте оне кобне предрасуде о великој важности јавног мнења, које се тобоже просвећује (боље рећи, фризира) периодичном штампом, која маси народној наводно даје способност да непосредно учествује у решавању политичких питања. Појам заступања народне воље потпуно се изменио, претварајући се у појам мандата или одређеног налога. У томе смислу, сваки изабраник у било којој средини рачуна се већ представником владајућег мишљења у тој средини или партије која је у знаку тога мишљења однела победу на изборима - то више није представник државе или народа већ посланик везан инструкцијама своје партије. Том променом у самој суштини идеје народног заступништва отворена је рана, која је даље разједала цели систем представничког управљања. Избори су уситњавањем партија добили карактер личне борбе и борбе локалних интереса и мишљења, која је раскинула везу са основном идејом државне користи. При повећању броја чланова скупштине до крајности, већина њих бива заражена равнодушношћу према друштвеној ствари и губи навику да присуствује свим седницама и да учествује непосредно у разматрању и решавању свих послова. На тај начин, послови законодавства и општег усмеравања политике, који су за државу од највећег значаја - претварају се у игру, која се састоји из конвенционалних формалности, погодаба, фикција. Систем заступништва на делу сам себе дезавуише. Такви јадни резултати најочигледније се испољавају тамо где становништво које насељава државну територију нема јединствен састав, већ обједињује у себи разнородне националности. Национализам се у наше време може назвати пробним каменом, на коме се откривају лажљивост и непрактичност парламентарне управе. Уочљиво је да је национални принцип избио у први план и постао покретачки и реметилачки фактор у светским збивањима, управо од онога времена када је дошао у додир са најновијим облицима демократије. Доста је тешко одредити суштину те нове снаге и циљева којима она тежи, али је несумњиво да је управо у њој извор велике и сложене борбе која још предстоји у историји човечанства, и за коју се не зна до каквог ће исхода довести. Данас видимо да сваким племеном, које улази у састав разноплемене државе, овладава ватрено осећање нетрпељивости према државном уређењу која га сједињује у општи склоп са другим племенима, као и жеља да има своју самосталну управу, са својом, често умишљеном културом. А то се не дешава само са оним народима, који су имали своју историју и у прошлости свој самосталан политички живот и културу, него и са онима, која никада нису живела сопственим политичким животом. Неограничена монархија успевала је да отклони или измири све сличне захтеве и пориве и не само пуком силом, већ и изједначавањем права и односа под једном влашћу. Али демократија не може са њима да изађе на крај и њихов национализам постаје нагризајући елемент; свако племе из своје средине шаље заступнике - не државне и народне идеје, но заступнике племенских нагона, племенске раздражености, племенске мржње - и према владајућем и према другим племенима, и према устројству које повезује све делове државе. Какав дисхармонични вид задобија у таквом разнородном саставу народно заступништво и парламентарна управа - очигледно показује у наше време пример аустријског парламента. Провиђење је сачувало нашу Русију од сличне беде, при њеном разноплеменом саставу. Страшно је и помислити, када би нам судбина послала кобни поклон-сверусијски парламент! Далеко било. Највеће зло уставног поретка састоји се у образовању министарстава на парламентарним или партијским начелима. Свака политичка партија обузета је тежњом да узме управну власт и ка томе крчи себи пут. Глава (челник) државе уступа политичкој партији, која чини већину у парламенту; у таквом случају министарство се образује од чланова те партије и они ради задржавања власти, почињу борбу са опозицијом, која се труди да збаци дотичну партију и да заузме њено мјесто. А ако се глава државе приклања не већини већ мањини и из ње бира своје министре, у таквом случају нова влада распушта парламент и усмерава све снаге на то да обезбеди себи већину на новим изборима и тако води борбу са опозицијом. Присталице министарске партије увек гласају за владу; оне у сваком случају морају да стоје иза ње - не ради подржавања власти, не због унутрашњег сагласја у мишљењима, већ зато што та влада сама држи своје чланове партије на власти, обезбеђујући им све привилегије, користи и добити. Уопште - битан је мотив чланова сваке партије - да стоје у свему иза својих или због узајамних интереса или једноставно по инстинкту гомиле који побуђује људе да се деле на скупине или улазе у бој у збијеним редовима. Очигледно је да сагласност у мишљењима има у томе случају, веома слаб значај, а брига о друштвеној срећи служи само као покриће за њој сасвим стране побуде и пориве. И то се назива идеалом парламентарне управе. Људи обмањују себе мислећи да је та управа у служби обезбеђивања слободе. Уместо неограничене власти монарха, добијамо, дакле, неограничену власт парламента, са том разликом што је у лицу монарха могуће замислити јединство разумне воље; а у парламенту њега нема, јер ту све зависи од случајности, будући да се воља парламента одређује већином; али како поред већине, састављене смишљеном партијском игром, постоји и мањина, воља већине није још увек воља целог парламента - а тим се још мање може да сматра вољом народа, чија здрава маса уопште ни не узима учешћа у игри партија и чак је избегава. Насупрот томе, управо се "нездрави део" становништва мало по мало укључује у ту игру и њоме бива још више развраћиван јер је главни мотив те игре - тежња за влашћу и добити. Политичка слобода постаје фикција, подржавана на папиру, параграфима и фразама устава, начело монархистичке власти сасвим пропада; либерална демократија тријумфује, расађујући беспоредак (анархију) и насиље у друштву заједно са семеном безверја и материјализма, проглашавајући слободу, једнакост и братство тамо где нема више места ни слободи, ни једнакости. Такво стање води незадрживо у анархију од које се друштво спасава само диктатуром, тј. (наопаким) успостављањем једне воље и једне власти у управљању.

Не могу да проверавам аутентичност текста (интернет...), али да људи виде која се даму, продају за бубреге.

[Лепи Бора]

Никада доста приче о том пацову демократији, хидри са 1000 лица.

Има наравно један "специфичан" облик демократије, а који редовно вара људе. То је тзв: "парламентарни монархизам".

"Демократија са мечком Божаном" - би био прави назив тога.

Да илуструјемо примером. И ако нема НИКАКВОГ Легалитета, НИТИ Легитимитета да се александар карађорђевић, енглески поданик, углави овде за Краља Србије. И ако нема ни здраве памети, да до тога дође, неки људи о томе сањају.

Дал би Српство неки свој идеал доласком туђина остварило?

Добили би тачно оно што већ и постоји у демократским монархијама у свету. Још један "адут" у рукама мафије.

Нити би политичарима, партијашима, мафијашима, ... икако биле везане руке, већ супротно, имали би још једно покриће за сатанизам.

Функција Православног Српског Краља, није да буде водан од сатане, већ да избацује сатану из Народа!

Пошто смо већ сасвим довољно говорили о небулози избора, изборног система, гласању, слободи, правима у демократији, да видимо укратко, а како се Правда, Слобода, заштита од самовоље, спроводила некада и како би се спроводила у Православном Царизму.

На жалост, мора се нагласити следеће:
- демократија СВЕ чини да ИСКРИВИ слику о Православним Царевима.
- незнање Историје Православних Царевина је ОПШТЕ!

Суштина целе приче је у Чобанину и Стаду.

За БИТНУ разлику од других Суверена, Православни Суверен је ОГРАНИЧЕН Православним Канонима, Вером и Саборношћу. Ако није, нема говора о Православном Суверену.

Саборност би морали укратко да опишемо.

Сабор је скуп људи, који Поштују Канонске Одлуке и у оквиру њих траже решење за неки проблем. Уопште није у питању тражење воље ВЕЋИНЕ (демократија - гласање), него тражење правог РЕШЕЊА проблема, где већина наспрам Правде не значи НИШТА!

Изузетно негативан пример смо имали прилике (на несрећу) да видимо у СПЦ скоро. Владика Артемије је мимо Канона, "смењен" демократском већином! Таква примена демократије (сатанизма) у Цркви је дала трагичне резултате, а које ћемо тек видети. Наравно, нити је Епископ Артемије изгубио Епископску Благодат (Литургија од њега није изгубила Благодат), АЛИ нису ни демократе у Цркви изгубиле Благодат. Значи Божје Стрпљење...

Да би Саборност функционисала, Сабор мора бити састављен од људи који су Заинтересовани за Право решење проблема. Значи људи (Пастири) који заиста брину о Стаду (Овцама).

Да би се добили такви људи (Чобани), који заиста брину о Стаду, њих мора Краљ одабрати и поставити на Дужност (таман посла гласање оваца...). А да би то било, сам Краљ мора бити у истину Врховни Чобанин.

Тако да је Саборност, бесконачно далеко од блејања оваца, које вукови приморавају (мила, сила) да их "бирају" на неким "слободним" изборима.

Да напоменемо. Овцама не приличи да саме доносе одлуке где ће ићи, о томе одлучује Пастир. У супротном, или ће заглавити код вукова, или у комшијиној башти. Стадо се мора чувати и изводити на безбедну испашу и појила. Сулудо је (покварено) пустити овце да иду куда хоће. Овце немају ни МОГУЋНОСТИ, ни ВРЕМЕНА, да се уче како себе да чувају.

А све у свему, јасно је (ако је...) да су Српски Краљ и парламентарни монарх, небо и земља.

Надам се и да је јасно да Саборност има више нивоа. Од кућног где Домаћин саслуша своје ближње, до Државног где Краљ саслуша своје подчињене, па уз ОБАВЕЗНИ Благослов Цркве доноси решење проблема.

Јасно је и да Православно Васпитање, које у људима развија Пожртвованост, Љубав, Одговорност, другим речима Племенитост - Племићке особине. Је апсолутно на супротној страни од демократског сатанског духа, који развија у људима себичњаке, хедонисте, материјалисте и мржњу.

Наравно да и због тога Српски систем, НИКАДА неће бити НИКАКВА демократија, па ни парламентарни монархизам.

И сама демократија је у неку руку СУШТИНОМ комунистичка. Даје се право гласа онима, а који нису у власти оног над чиме се гласа!

Ако је комунизам сулуд, зато што прави лоповима пожељну "државну својину", демократија је КУД и КАМО сулудија, јер бригу о Душама људи препушта као "ничију" на руке демонима.

На крају да кажемо и нешто о "адутима" демократа:
1 - Нису такве биле Православне Краљевине
2 - То данас није могуће успоставити
3 - Цркви има хиљаде и у самој Цркви (Православној) нема тога
...

Можда и јесте тако, али само захваљујући томе, што су (необориве) демократе на власти и то већ више од два века. Како су се показали као савршени уништитељи и сатанизатори, треба их СВРГНУТИ у ђубре, па да видимо онда, има ли шансе за Српство? Шта мислите, има ли Бога и чији је Свети Сава?

[Лепи Бора]

Да наставимо о Српству и наопакој демократији.

"Избор" Српског Краља, је често трик питање демократа, којим се жели збунити Народ. Јер ко "бира" Краља? Нећемо сад о самој демократији и о томе, кога и како од гомиле потурених скотова, бира народ на изборима, мислим да је јасно.

Пре свега Краља Даје Бог, по Његовој Светој Вољи!

Како ће се то конкретно учинити, Бог Зна, а не лепи бора. Али да нешто приметимо. Различити су путеви доласка до Краља:
- Промена свести неког тиранина владара (х примера).
- Појава Народног Вође, а који Крунисањем бива Краљ (х примера).
- Одабиром на Сабору од виђенијих људи (х примера).
- Наследном линијом (х примера).

У сваком случају, Православном (и не Православном) Народу ће Бог Дати Краља, али ако га Народ тражи!

А ако народ не тражи Краља (Бога), него демократију, добиће сатану.

То је фундаментално важно.

Јер Тражити Бога, означава и да Народ иде за: Правдом, Истином, Чистотом, Братством и сваком Врлином ...

Како о томе УОПШТЕ говорити у једном тоталном сатанизму - демократији, а где се народ међусобно искла тражећи: паре, моћ, хедонизам, грех, порок, туђе, ... , ... сваки грех?

Зато је демократија испод (малтене свих) и најдушманскијих тиранија из историје. Јер је круг пропасти из које излаза (До Бога) нема!

Зато је готово сваки систем, који НЕ почива на демократији (избор, партије, парламент, ...), већ неком природном ауторитету, пре склон да Народ пожели праву ствар: Православног Краља.

Суштински, док се Српски Народ не врати Својим Православним Коренима, о Краљу нема говора!

Где смо онда ми сада са Краљем?
Демократска мафија, о томе тренутно и не мисли. Како је народ далеко од Цркве, а Црква начета са свих страна. Практично никоме Краљ и не пада на памет. За оне ретке који виде да је ово пут у пропаст, мафија даје њој подобно решење:
- Сина краља који је одбацио круну пропале југославије и отерао Србе у невероватну пропаст!

Ето то је демократски одговор на ово питање.

У некој варијанти, ставиће на неком престолу, мечку која ће да глуми покриће (100-то) за демократске сатанизме! Ставиће демократе не онога кога Бог Хоће, већ они сатанисти - антихриста, или неког његовог претечу.

Укратко, демократија и Српство, две неспојиве категорије. Али, није све изгубљено. Када видимо део зла које смо устоличили, можда ће неко и преживети, па рећи доста бре више сатане - ПУ! Окрећем се Извору Живота - Богу!

[Кент]

"Суштински, док се Српски Народ не врати Својим Православним Коренима, о Краљу нема говора"

И обрнуто. Док се Александар II Карађорђевић не врати Својим Православним Коренима о Краљу нема говора.