[ЛукаЛоко]

Преминуо је новинар Ђулијето Кјеза.
Он је био новинар којег сам највише ценио.
Био је дугогодишњи репортер из Москве за лист Комунистичке Партије „Л'Унита“ и за торински лист „Ла Стампа“. Он заиста беше комуниста а Русију је истински заволео и био једини комуниста који је остао лојалан Русији, за разлику од осталих који су брзо постали велики либерали и обожаватељи Америке и Нато пакта.
Заиста, упркос томе да неки овде мисле да волети Русију значи бити комуниста, западни бивши комунисти, актуелни левичари, воле Америку и служе њеним и европским интересима.
Био је највећи геополитички познавалац Русије и бившег Совјетског Савеза у Италији. Био је ратни репортер из Авганистана током 80-их и такође је често боравио и на Кавказу, чију политичку ситуацију а и традиције добро познавао. Био је више пута у Јужној Осетији пре него да избије рат у тој покрајини 2008. године, за разлику од осталих западних новинара који нису ни знали тада шта је то било.
Написао је један ред књига о Русији и кризи Совјетског Савеза и Русије током деведесетих.
Био је и посланик на Европском парламенту и после тог мандата био је по ново кандидован у европским изборима чак на списку партије руске мањине у Летонији.
Упркос том његовом знању, после Евромајдана и током рата у Украјини, веома ретко је позван у италијанску телевизију, зато што је он то јасно називао западним државним ударом. Лично сам га заметио пар пута да прокоментарише дешавања у Украјини на информативном каналу Берлусконијеве приватне мреже а никада у каналима државне телевизије РАИ.
Бог да му душу прости!

Знајући да се сам од себе постављам у немилој позицији хвалећи једног комунисту у овом антикомунистичком сајту, ја сам њега ценио зато што је тај човек, као што сам већ рекао, истински волео Русију и био је један од ретких новинара/интелектиалаца који су добронамерни према земљама источне Европе.
Мене вест о његовој смрти тешко је ударила. Иако сам конзервативац, скоро увек сложио сам се са његовим ставовима.
Човек је знао да геополитика не зависи од разлике између деснице и левице, него од интереса који опстају кроз времена. Зато је написао књигу о русофобији, која још траје упркос томе што је комунизам већ пао од 30 година.

[Коста]

То ме подсећа на неког Белгијанца новинара - Michel Collon - који је објавио више књига о међународним односима. Та којом сам сазнао за њега се зове "Poker menteur" где конкретним примерима доказује западну медијску пропаганду током ратова 1990-их у југославији, али на жалост није се могао одлепи од званичне комунистичке пропаганде у вези Историје, те је историју Балкана описао као да је писана у Београду 1970-е, и то је оставило горак утисак на мене, па га не могу ценим упркос тога што је један од ретких који је потказивао западну пропаганду против (углавном) Срба. Тако, не намеравам икад више његове књиге да читам (а ни њу нисам комплетно прочитао).

[ЛукаЛоко]

Кјеза се ретко бавио бившом Југославијом. У једној његовој књизи о обојеним револуцијама једно поглавље је било намењено петооктобарској „револуцији“, ту он је доста идеализовао социјалистичку Југославију. То стоји како кажеш, мада Кјеза није бранио комунистичку диктатуру уопште.
Међутим, нисам крив ја за то што на Западу, како сигурно знаш, једино радикални левичари су критиковали еуроатлантску политику у источној Европи и бомбардовање Србије, мада веома мало од њих је реално знао те земље и ту проблематику.
Додуше, не може се очекивати да либерални европљани који верују у Америку и европски систем, критикују политику у коју верују.

[Коста]

Кјеза се ретко бавио бившом Југославијом. У једној његовој књизи о обојеним револуцијама једно поглавље је било намењено петооктобарској „револуцији“, ту он је доста идеализовао социјалистичку Југославију. То стоји како кажеш, мада Кјеза није бранио комунистичку диктатуру уопште.
Међутим, нисам крив ја за то што на Западу, како сигурно знаш, једино радикални левичари су критиковали еуроатлантску политику у источној Европи и бомбардовање Србије, мада веома мало од њих је реално знао те земље и ту проблематику.
Додуше, не може се очекивати да либерални европљани који верују у Америку и европски систем, критикују политику у коју верују.

Потпуно си у праву. То је било тужно гледати јер углавном на Западу: екстремна левица свих боја је против Нато, ЕУ и своја (не)дела и то само из идеолошке перспективе. А они се највише чују, не зато што је то најбројније мишљење у народу, већ зато што њихова идеолошка браћа држе кључна места у свету медије, културе, образовања... Примера ради на Твитеру видех професора Шпанског језика са југа Француске недавно написа "90% професора, судије, новинара су левичари" можда мало претерује али заиста је то тренд. Исто тако та екстремна левица би се залагала да се игром случаја укаже прилика, за бомбардовање Бразила, Мађарске и Пољске, само зато што тамо власт држе њихови идеолошки противници.

Патриоти који из своје земље знају да разликују Србе од југословена је веома мало, прво из горе наведеног разлога што не могу да дођу до изражаја, али и зато што саме "дубоке државе" концепт патриотизма сузбијају годинама у друштвеном животу па тако и уопште патриотизам је планиран да полако умире. Мада, ове недавне дубоке кризе од жутих прслука до ове "пандемије" су вероватно пореметили планове.

[ЛукаЛоко]

Што се тиче доминантности комуниста у култури, тога има и у Италији.
Ја у средњој школи имао сам уџбеник по историји који је написао аутор комуниста. Замислите да побуну 1956. године у Маџарској сматрао једном «контрореволуцијом».
А како то објаснити да је тога било у демократској и либералној Италији?

[ЛукаЛоко]

Ово што следи је први део чланка који је написао Ђулијето Кјеза у време бомбардовања Србије.
Чланак је објављен у италијанском часопису геополитике "Лимес" априлом 1999.

РУСИЈА ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ
аутор: Ђулијето Кјеза
Који су основни разлози који могу боље објаснити подршку коју је Русија пружила бившој Југославији током њене дуге агоније? Најучесталији одговор, често слушан и читан код западних посматрача руских и балканских питања, то би било „заједничко словенско етничко порекло“, на шта се по обичају додаје „иста православна вера“. Да ли је то тако? Не верујем. Заједничко словенско порекло јесте да је важило и да даље важи. Сигурно више од исте православне вере, која свакако и сама важи. А ни једно ни друга су по мом мишљењу одлучила српска и руска понашања у овом посткомунистичком, постсовјетском и постјугословенском десетлећу.
По ономе што се тиче посткомунистичке Русије један изричит, неупоредиво јачи разлог од два која сам тек изразио, то је оно што ја сматрам «појавом огледало». Крај Совјетског Савеза је почео да буде осећан у Русији у својој девастирајућој тежини - то јест као крај Русије – само неколико година касније од кобног датума 8. децембра 1991., када је он одлучен од тројце Јељцин-Кравчук-Шушкијевич. Да је била реч о крају Русије не треба никакво посебно доказивање, када је свима очито да су границе Совјетског Савеза биле скоро исте царске Русије од пре 1917. Крај Совјетског Савеза и крај царске Русије су били исто. Као што сам тек навео, ипак је мало људи то одмах схватило. Из више разлога. Један од њих је била огромност догађаја. Да ли су могле личне амбиције једне шаке људи, првенствено у Москви и Кијеву, постати толико важне да би одлучиле судбину милиона мушкараца и жена? Је ли било могуће окончати толико суштинску економску интеграцију, каква је створена у совјетско доба, а да се не проузроче огромне штете производској, технолошкој, економској способности земаља чланица?
Неки број људи, неколико милиона њих, просто није ништа размислио о могућим негативним последицама и аплаудирао је безусловно. Многи су тада помислили да је то био несрећан догађај који ће брзо бити поправљен од тока историје. Неки други су чак сматрали тај догађај скоро физиолошким претворењем Русије, која би била и даље доминантна, у једном западном и капиталистичком контексту. «Заједница Независних Држава», онаква каква је тада представљена од Јељцина и његових савезника, имала је мање-више исти састав СССР-а, штавише, Русима је дато на знање да је било могуће, да ће се у доста раном времену, у ЗНД добровољно учланити и неке од «братских» земаља умирајућег Варшавског Пакта. Многи су једноставно прихватили ЗНД као неку врсту конфедерацију: довољно благу да не представи нову ауторитарну претњу, а да она постоји довољно да не допусти губитак тих вековних веза, које је окарактерисивало руско царство.
Само један много танак слој људи је одмах схватио величину тога шта се све догађало. Ти људи су се делили у две групе, а то су обе биле бројчано премалене: они који су покушавали да спрече наизглед неизбежив ток ствари, и они који су супротно на то радили. С временом ипак политичка географија тих позиција је дубоко промењена и крај Русије је почео да буде масовно осећан као велика трагедија и истовремено јесте као последица несумњиве кризе совјетског система, а и шкодне и разрушне делатности која је наметнута споља, са стране тих сила које су се супротставиле комунизму током читавог хладног рата, а које сада показују, под видљивим плаштом антикомунизма, неизлечиву русофобичну наклоност.
Ако хоћемо дубоко схватити руске реакције, биће корисно да не потценимо те ставове. Они нису типични само тог дела руског јавног мњења, који је највише исполитизован и национално-патриотски оријентисан. Напротив, иако су те тежње на почетку биле присутне само у националистичким слојевима друштва (код деснице и код левице), у изборној корпи Комунистичке партије и њених савезника, а и екстремне «царске» деснице, у другој половини деведестих година те «зле» мисли су се појавиле у изричито ширим амбијентима, који обухватају људи који су у првој посткомунистичкој фази били прозападни оријентисани.
Ово су логичне и политичке премисе које омогућују да схватите шта ја сматрам појавом «огледало». Криза пост-Титове Југославије је допустила Русима да себе мотре у огледало. У мањим димензијама, а са сличним структурама, уз сличну мултиетничност и вишедржавност, Југославија је почела да се распарчи мање-више као и Совјетски Савез. Најмаркантнија разлика је била у брзини тог процеса: СССР је пао у мало сати, Југославија је затребала више времена и више трагедија. На тај начин је пружила прилику оним који су на то гледали са Истока да боље спазе, схвате и процене одакле су дошли главни и секундарни додаци на тај догађај.
(наставља)

[zstoja]

Преминуо је новинар Ђулијето Кјеза.
Он је био новинар којег сам највише ценио.
Био је дугогодишњи репортер из Москве за лист Комунистичке Партије „Л'Унита“ и за торински лист „Ла Стампа“. Он заиста беше комуниста а Русију је истински заволео и био једини комуниста који је остао лојалан Русији, за разлику од осталих који су брзо постали велики либерали и обожаватељи Америке и Нато пакта.
Заиста, упркос томе да неки овде мисле да волети Русију значи бити комуниста, западни бивши комунисти, актуелни левичари, воле Америку и служе њеним и европским интересима. 
Био је највећи геополитички познавалац Русије и бившег Совјетског Савеза у Италији. Био је ратни репортер из Авганистана током 80-их и такође је често боравио и на Кавказу, чију политичку ситуацију а и традиције добро познавао. Био је више пута у Јужној Осетији пре него да избије рат у тој покрајини 2008. године, за разлику од осталих западних новинара који нису ни знали тада шта је то било.
Написао је један ред књига о Русији и кризи Совјетског  Савеза и Русије током деведесетих.
Био је и посланик на Европском парламенту и после тог мандата био је по ново кандидован у европским изборима чак на списку партије руске мањине у Летонији.
Упркос том његовом знању, после Евромајдана и током рата у Украјини, веома ретко је позван у италијанску телевизију, зато што је он то јасно називао западним државним ударом. Лично сам га заметио пар пута да прокоментарише дешавања у Украјини на информативном каналу Берлусконијеве приватне мреже а никада у каналима државне телевизије РАИ.
Бог да му душу прости!

Знајући да се сам од себе постављам у немилој позицији хвалећи једног комунисту у овом антикомунистичком сајту, ја сам њега ценио зато што је тај човек, као што сам већ рекао, истински волео Русију и био је један од ретких новинара/интелектиалаца који су добронамерни према земљама источне Европе.
Мене вест о његовој смрти тешко је ударила. Иако сам конзервативац, скоро увек сложио сам се са његовим ставовима.
Човек је знао да геополитика не зависи од разлике између деснице и левице, него од интереса који опстају кроз времена. Зато је написао књигу о русофобији, која још траје упркос томе што је комунизам већ пао од 30 година.

Radio on za pare. A da je to tako, eto bio u prlamentu Evrope, ne u Rusije.

[ЛукаЛоко]

Зстоја,
молим те да не пишеш о личностима које не знаш.
Тај новинар није радио за паре, него из савести и љубави према Русији.
Био је у европском парламенту како бих контрирао, а био је такође поново кандидат за тај парламент за партију руске мањине у Летонији.

[zstoja]

Зстоја,
молим те да не пишеш о личностима које не знаш.
Тај новинар није радио за паре, него из савести и љубави према Русији.
Био је у европском парламенту како бих контрирао, а био је такође поново кандидат за тај парламент за партију руске мањине у Летонији.

Mozda ga Rusi placali?

[zstoja]

Jel se vakcinisao? Kao Lazanski?

Al Lazanski se kunuo u Rusiju.....:Taj je bio budala ....

[zstoja]

"..., ја сам њега ценио зато што је тај човек, као што сам већ рекао, истински волео Русију и био је један од ретких новинара/интелектиалаца који су добронамерни према земљама источне Европе."

Istinksi i ja volim Ameriku dok stizu genge, posle odem u Srbiju, tamo odsedim jos 21 godinu i umrem od infarkta.

On 20 godina radio u Rusiji, nista vise. To sto pricao za 9/11 i za zapad....pa i j ase slazem sa tim svim sto pricao, ali on je radio za PARE 20 godina.
Posle se vratio u Italiju. Kad toliko dobro u Rusiji i voleo je, sta se vracao u Italiju....

Nego vi ste tesko naivci...tuga ziva....

ISKRENO VOLEO RUSIJU.....hahahaha, svi nju isklreno voel,al retko ko ode tamo da zivi a d aniej vexzan poslom.

[zstoja]

I Oliver Stoun voli Rusiju, al tamo ne zivi.

I Depardje otisao u Rusiju....veliak mu taksa bila u France, al izgeld ai Rusiji niej mala:

Authorities in the Mordovia region at the time provided Depardieu with an apartment in the regional capital, Saransk, 500 kilometers east of Moscow, where he registered as a resident before leaving Russia.

Earlier this year, authorities in Mordovia reportedly launched an investigation into alleged tax debt owed by Depardieu.

Otisao onaj Snouden, al on odavao tajne, pa jedino nmesto gde mogao da ode da ga ne izruce Americi je Rusija. I silom prilika tamo, jer nema gde vise d aode, moze u Kinu....al Kinezui nisu bas tvrda vera da ga ne izruce.

Ma vole Rusiju, ubise se za nju. E jedino je ovaj novinar OBOOZAVAO.

I onaj Steva Sigal...dobio i rusko i nase...al ne peomalja glavu ni u jednu drzavu od te dve.

Ma idi bre....dokel ce Srbi d abudu naivni?

[zstoja]

Taj voleo Rusiju ko moj komsija moler. Otisao on i brat tamo, sve super, molerisali, dobre pare,.....
Al kaze gori od nas po korupciji. To video Moler za godinu dana, a nije video ovaj Italijan za 20 godina. Negoi Talijan ko Talijan....imao drugo vidjenje kako da se radi sa Rusijom. Al njega ce slusaju Soros i Rotsild....

To ti je kao sto dizu u nebesa Gorana Sarica. P aon je OK, al kad bude stani-pani, svaka ptica svom jatu.
Ili onaj Francuz sto ozenio nasu i salje pomoc stalno na Kosovo....ista prica....
E tako i ovaj Italijan...on jos ocig;lednije, niej pomagao Rusiji, nego Zapadu da drugacije pridju Rusiji.

A sto cenio komunistu...pa komunisti se dele u dve gruipe: Stvarno veruje u to(samim tim je bidala) i oni drugi su pokvareni.
Znaci nema pametan i posten komunista u isto vreme. E sad mi kazi kakav je taj sto ceni komunistu? Ili pokvaren ili budala, trece nema.

[ЛукаЛоко]

Успео си наравно да неометано поквариш ову тему која је мирно лежала тамо где је била.
А да ли ниси ти овде плаћеник??
Чуо сам да код вас у Америци имигранти из источне Европе морају да позитивно говоре о САД-ама у својим земљама, ако хоће обнову Грин Кард-а.