[Мића Адмирал]

То је један од фотографа. На овој слици видимо још једног (ова особа сигурно нема 47 година, тако да није реч о том Грдијану). Помиње се у документима неки Којић, који је остао у ВК и после Конгреса, држали су га под присмотром, јер је стигла дојава у вези њега. Можда је на слици управо он:

Није Којић него Дојић.
Ратко Дојић р.3.априла 1916. До рата - службеник Краљ.југосл.морнарице.
Фотограф и дешифрант у ВК.
Умро 5.марта 1996. у Џексону, САД.
И брат му Душко био у ВК, 1945, Босна.

[Милослав Самарџић]

Јел си сигуран да је ово Дојић?

[Мића Адмирал]

Јел си сигуран да је ово Дојић?

Не нисам, само закључујем из Николајевог писања. Иначе јесте и Дојић био фотограф.
Завршио је Школу рез.официра у Брајићима.

[Перун]

Јула 1943, великом блокадом коју смо ми крстили „Петровданска блокада”, Немци су опколили простор Пожега-Косјерић преко Карана, Косјерић-Ваљево преко Букова, Ваљево-Љиг преко Мионице, Љиг-Милановац преко Рудника, Милановац-Чачак преко Брђана и Чачак-Пожега кроз Овчарско-кабларску клисуру. Тиме су боље и организованије затворили обруч око Равне Горе него 6. децембра 1941. године. Овога пута су за извршавање задатка имали на располагању и бугарско-љотићевске јединице.

Једна елитна немачка јединица, по нашем сазнању Бранденбуршки батаљон, упућена је ноћу између 9. и 10. јула право на Равну Гору, мислећи да се баш тада Дража налазио горе. Али, горе се налазила само енглеска радио станица са четири Енглеза. Имали су наше обезбеђење, четири јахаћа и једног товарног коња за радио станицу и опрему. Срећа Енглеза и обезбеђења је била у томе што је претходница Немаца, која је требало прва да избије, залутала у току ноћи. Зату су опколили колибе по дану, тако да се пратећа група брзо извукла, обавестивши Енглезе да се и они извлаче. Станица је у то време слала депешу својој команди. Нису веровали да су Немци близу, док их и сами нису приметили. Радио станицу су разбили, шифре спалили, фунте бацили на пут. Побегли су кроз неки поток, остваљајући сву осталу опрему, захваљујући познавању терена од стране двојице војника који су остали са њима. Обезбеђење и пратња одвели су их код другог дела Врховне команде, који се налазио у Околиншту, скривен у шуми због авијације.

Кад је Дража добио обавештење да је тај простор у јакој блокади, да су Бугари на поједина места извукли чак и артиљерију, одлучио је да извуче Врховну команду, у чему смо ми са тог терена, добро га познавајући, морали бити ангажовани. Дража се из блокаде извукао према Косјерићу, Црнокоси, висовима мог родног села Засеља, а одатле, на половини пута између Ужица и Пожеге, у правцу села Роге.

Следећи задатак је био извлачење другог дела Врховне команде, који је био далеко гломазнији и теже покретљивији, јер је имао од 20 до 30 товарних грла, која су носила велику отпремну радио станицу „Карађорђе” и сву њену опрему, остале станице службе везе Врховне команде, као и сву њену архиву. На челу службе везе Врховне команде био је потпуковник Певец, Словенац, а у томе саставу се налазила и школа за радиотелеграфију, коју је водио и њоме управљао Михајло Стојадиновић, мајор, родом из Бољевца или околине. Тај официр је важио као врло стручан за телеграфију и Дража је у њега имао пуно поверење.

Када је извучен први део ВК и Дража се нашао ван блокаде, уз њега је остао командант Пожешког корпуса Милош Марковић, а мајору Ђокићу, команданту Групе пожешких бригада, издато је наређење да нађе способне људе да извуку и други део ВК. Мајор Ђокић се одлучио баш за мене, зато што сам био у претходници групе која је извукла први део ВК и што сам добро познавао терен, јер сам рођен у том крају. Дато ми је наређење да узмем добровољце из целе групе бригада и своје јединице, око 50 људи са лаким наоружањем, уз напомену: „Задатак мораш извршити. Ако га не извршиш, жив се не враћај у јединицу. Имаш пуну слободу одлуке за време и правац кретања и избор места пролаза” - стајало је у кратком наређењу које ми је мајор Ђокић уручио.
Одабрао сам људство, јавио се на Околиште, које се налазило на пошумљеном делу Тометиног поља у Субјелу, заклоњено од немачког извиђања. Кад сам се појавио са групом добро наоружаних војника, којих је заједно са мном било 55, тражио сам најстаријег официра у другом делу ВК да му се јавим и предам наређење за покрет. Затекао сам пуковника Јеврема Симића, пуковника Тодоровића (да ли је Ивко овде погрешио или не мисли на Бору Тодоровића?) и начелника службе везе Певеца. Седе заједно испод једног дрвета и једу. Застао сам мирно, поздравио и показао наређење. Наређење су про- читали. Ја сам се одмакао неколико корака од њих. Пошто су прочитали наређење, гласно су прокоментарисали: „Кога нам ово Чича посла”? Вероватно сам им изгледао доста младолик, јер нисам носио браду и дугу косу. Правио сам се да то не чујем, а војници који су са мном дошли стајали су одмах иза мене. Од 55 људи било је 20 са аутоматима, рачунајући и гевере. Пошто је то било после подне окренуо сам се Певецу и рекао да припрема за покрет треба да се почне одмах. Покрет је почео пре мрака, када се више не појављују немачки извиђачки авиони. Официрима сам изнео план кретања. Рекао сам им да се враћам са извлачења првог дела ВК, да је први део ван блокаде и да ми је наређено да се вратим по њих. Они су то саслушали и даље нису коментарисали.

Када се јединица спремила за покрет, приметио сам међу њима четири Енглеза. Питао сам једног од младих официра како они нису са првим делом. Испричао ми је њихову судбину.

Колону смо пребацили преко реке Скрапежа, између села Каленића и села Косјерића, онда преко села Тубића у пошумљени део Црнокосе. Ова наша операција је добро организована: сви команданти места су били дужни да нам обезбеде доста људи без оружја, који су нам служили као извиђачи према непријатељу. Ти извиђачи су нам рекли да Бугари имају и артиљерију, на самом путу Црнокоса-Косјерић. Када су официри, и то баш пуковници, видели догледима да се Бугари налазе тамо, а да се ми налазимо мање од 2.000 метара од њих, вриснули су на мене питајући ме: „Шта радиш? Зар не видиш да су ту Бугари?” Одговорио сам да јесу, али да Бугари не знају да смо ми овде. Да знају, не би упадали у село да узимају кокошке, млеко, ракију и остало, пгго се у ствари и дешавало.

Пре првог мрака извлачили смо се шумом са Црнокосе, границом Карана и Засеља, затим границом Засеља и Бјелотића. У току ноћи доводим их у Отањ и у расвит стижемо у то село испред Пожеге. Иако је био расвит, још се видело светло у Пожеги. Мада има 700 метара ваздушне раздаљине, Пожега је изгледала сасвим близу. Опет су пале примедбе, на шта нисам реаговао.
Успут, код једног домаћина, купили смо коња и седло за Енглезе. Платили су га добро, јер сам ја настојао да га плате добро. Јахали су га на смену, па су ме салетали да им купим још једног. Распитао сам се у породици Анђелић да ли имају коња за продају. Рекли су да немају, али да знају да Стаменко Бонџулић има коња и седло и да верују да ће га продати. Двојица Енглеза кренула су са мном код Стаменка, пробали коња и пазарили и коња и седло. Плаћено му је пола у злату а пола у Недићевом новцу.

На том простору сам организовао извиђање и никоме нисам рекао за одлуку где имам намеру да прођем. Решио сам да се примакнем што више граду, где ми се нико неће надати. Свако товарно грло је добило још по два човека: ако дође до борбе и животиња буде по- гођена, да се терет носи на леђима. Водио сам их кроз неке кукурузе, пришли смо путу Пожега-Здравчићи, на Перишића брду, коме је пут водио од воденице, кроз поља и кукурузе. Моји одабрани момци имали су наређење да отварају ватру само у случају одбране. Кад смо пришли путу, ишао сам на челу колоне. Легли смо поред пута, јер сам чуо топот коњских копита. Коњичка патрола љотићеваца патролирала је између Пожеге и Здравчића, у којима је била њихова јача снага. Пропустили смо их да прођу. Кад су официри видели да смо близу града побунили су се, чак је Симић тражио да се вратимо назад, претећи ми да ћу због овога бити стрељан. Рекао сам му да до тога неће доћи, јер ако не успем убићу се сам, и додао: „Господине пуковниче, идете тамо куда сви иду, милом или силом.''

Чим је коњичка патрола прошла, распоредили смо по пет аутомата на обе стране и прелаз преко пута је у највећој брзини кренуо. Нашли смо се између два пута за Ужице, који су могли бити лако блокирани. Спустили смо се у Шенгољ. У бункеру код станице и тунела били су Бугари. Ту је требало форсирати и пут и пругу уз реку Ђетињу. Опет је распоређено људство према станици и тунелу, спремно одговоримо на ватру Бугара.

Ђетиња је имала један дрвени колски мост. Њега смо претходно осмотрили и заузели јер га нико није чувао, а у бункерима су биле бугарске посаде. Приликом прелаза коња преко пруге, потковани коњи ударали су ногама у шљунак и пругу и одавали наше кретање. Бугари то осетили и отворили ватру из оба бункера. Један бункер је био ближи а други даљи. Приликом поласка на задатак узео сам један лаки бацач, који се носи на леђима. Човек који је њиме руковао био је одличан нишанџија. После по две гранате на бункер и по неколико рафала из аутомата, Бугари су прекинули паљбу. Из нижег бункера су викали: „Ако сте на Тита ће се тепамо, ако сте на Дражу, не тепамо”. Мислим да су Бугари добро знали да је ово била Дражина а не Титова војска.
На овом простору прво смо пребацили официре, који су нечујно прешли пругу и мост. На њих није отварана ватра, већ на комору. Нису се задржали на мосту, сем Певеца, који је чекао да и последње грло пређе пругу.

Испред њих ишла је наша претходница. Кад су задњи прешли, наредио сам да колона стане, отишао сам напред, одмакао се 2-3 километра од пруге, преконтролисао јесу ли сви ту, стигао официре и рапортирао им да смо ван опасности, односно ван блокаде. Први ми је пришао Певец, честитао ми стиском руке и са словеначким нагласком ми рекао: „Очи могу да преваре, али срце не. У Вама је срце јуначко, чим сте одлучили да приђете близу града.''

Нешто слично су ми говорили и остали, а Милојко Узелац ми рече да не одем док од њега не добијем новац за две овце, да се нахранимо пре него што се вратимо. Новац смо добили, а онда сам отишао напред, да што пре стигнем у Сврачково, где су се у школи нала- ли Дража и мој командант корпуса Милош Марковић, да им рапортирам о извршеном задатку. Рапортирао сам лично Дражи, а кад сам завршио рапорт, Лалатовић је рекао Чичи: „Господине генерале, ово заслужује Карађорђеву звезду”. Дао сам им податке, како Дражи тако и свом команданту.
Добио сам наређење да се поново вратим на терен у горњи крај, према Такову и Милановцу, и наишао на следећи призор: Немци су попалили неколико села испод Равне Горе: Гојну Гору, Тометино Поље, Богданицу и Каменицу, побили и отерали велики број људи. О томе сам послао извештај корпусу, а корпус ВК. У свом дневнику, који сам закопао и који је сатрунуо јер је стајао више од 15 година у земљи, могао сам да прочитам нека имена стрељаних људи, а нека ми опросте они које нисам могао да прочитам, а дали су животе за мајку Србију. Читко сам прочитао следеће: Рајко Недић, свештеник из Каменице, и ако се не варам његов син Милош; Александар Шуњеварић; из једне фамилије Рајчевић Милош, Драгослав, Живорад, Василије; Милољуб Милосављевић, Милета Р. Милосављевић, Петко Гајевић, Петар Гајевић, Миленко Симовић, Милутин Симовић, Војин Станојевић, Милија Сганојевић, Драгомир Станојевић, Драган Петровић, Василије Петровић, Радојле Петровић, Милета Петровић, Драгиша Јелић, Станимир Обрадовић, Обрад Обрадовић, Миломир Чардачанин, Драгољуб Чардачанин, Владислав Крњић, Светомир Ђурђић, Љубисав Јаковљевић, Добривоје Бабић, Глигорије Мићовић, Владислав Крунић, Константин Марић, Милош Петровић, Љубиша Јелић (побегао са стрељања), Новко Крунић, Стојан Влашковић, Милисав Познановић, Властимир Вуковић, Драгомир Вуковић, Радиша Вуковић, Милољуб Вуковић, Миленко Вуковић, Миодраг Вуковић, Стојадин Вуковић, Радоје Вуковић, Властимир Јевтовић, Љубивоје Тодосијевић, Владислав Милисављевић, Владимир Рајчевић, Захарије Мићовић, Мирољуб Јаковљевић, Миодраг Остојић, Милан Остојић, и још неки које нисам могао да прочитам. Сви су они припадали територији Пожешког корпуса и били присталице Равногорског покрета. Извештај побијених са територије Првог равногорског корпуса послао је капетан Звонко Вучковић.
И поред оваквих немачких одмазди, комунисти и даље тврде да је Дража Михаиловић био сарадник окупатора.

Добио сам одговор од проф. Трнавца на изјаву пор. Јовановића коју сам му послао:

...

али ти захваљујем и за изјаву поручника Ивка Јовановића из које сам као занимљиве и нове податке регистровао оне о извлачењу Драже из блокаде...

По сведочењу мојих информатора Дража је био у Гојној Гори и дан-два пред почтак офанзиве отишао.

Није ми јасно где је била лоцирана радио станица ,,Карађорђе''. Радио станица из Гојне Горе није повучена већ склоњена испред блокаде, и касније враћена. Од јесени 1943. до јесени 1944. године налазила се у суседном селу Јанчићи у кући Драгослава Тодоровића Ћендића. Послугу су чинили:

- Стојадиновић (Михаило, мајор),
- Гребец (Словенац)
- Радован из Ариља (мајстор за поправљање апарата)
- Драгутин Кујовић (док није убијен- прим. Перун) и око 7-8 радиотелеграфиста:
- Милија Мики Перовић (после рата технички директор предузећа Литопапир у Чачку)
- Ђокица Милаковић (домаћини мислили да је био Словенац).
Не знам у ком су саставу били Словенац, потпуковник Певец и Никола Миловановић Грбо.

Подаци о паљевинама у блокади морају се узети са резервом: спаљена је Каменица (немачки извор), укупно 21 кућа, од чега две у Гојној Гори. Тометино Поље и Богданица захтевају проверу.

Попис убијених и стрељаних из дневника поручника Ивка Јовановића односи се само на мештане села Дружетића и Каменице. Кад упоредиш са списком из мога рада видећеш словне грешке у именима и презименима (8 талаца). Пет лица нису идентификована ни као убијена ни као таоци у логору на Бањици (Петко Гајевић, Владислав Крњић, Милош Петровић, Властимир Јевтовић и Милан Остојић). Могуће је да су после хапшења саслушани и пуштени.

У Петровданској блокади није ухапшен Љубивоје Тодосијевић. Он је изведен на Бањицу и у децембру 1942. и стрељан под оптужбом да је лечио рањеног четника Крсту Кљајића из Првог равногорског корпуса. О Љубивоју Тодосијевићу у књизи Да се не заборави...

[EXREZISER]

Sjajan clanak.Bas dobar.Cestitke.

---

Ivko je cesto mesao prezimena,pa su moguce greske.

[Перун]

Sjajan clanak.Bas dobar.Cestitke.

---

Ivko je cesto mesao prezimena,pa su moguce greske.

У овом сличају рекао бих да је последица нетачног навођења имена лоше стање Ивковог дневника. Он је тај списак начинио непосредно након операције и, као такав, може се сматрати прилично поузданим.

У питању су грешке типа Милосављевић а треба Милисављевић и сл.

[ОРЈУНА]

Ту су учествовали и Руси?

[Александар Динчић]

Јесу. Њихов 4. пук Руског заштитног корпуса.

[ОРЈУНА]

Хвала