Ово питање заиста су постављали многи, а одговор се не може дати у две речи. Јер је реч о систему, тј. системима: Једним се даје лажна слика, док је други покушај да се максимално осветле догађаји.
Зато сам том питању посветио предговор књиге ''Фалсификати комнуистичке иситорије''.
Ово су битни делови тог предговора:
Како су комунисти фалсификовали историју
Било је много правила за писање историјских књига, а нека су и данас на снази - формално, неформално или из опортунизма.
Ментори најпре дају списак обавезне литературе на одређену тему. То је уобичајено за сваку грану историје, међутим, у овом случају ''ранија достигнућа'' практично не постоје, јер заправо представљају пропаганду једне тоталитарне странке...
После оваквих припрема, за магистранте и докторанте следе обавезне посете архивима, где су им, давних година, постављене три замке.
Прва замка зове се ''зборници докумената и података о Народноослободилачком рату народа Југославије''. Реч је о стотинама књига црвених корица, од којих неке имају и по 2.000 страница. Али, упркос обиму, зборници се користе радије од оригиналних докумената, јер имају регистре имена личности, географских појмова и војних формација, а наравно и због тога што се лакше листају и читају од избледелих и прашњавих хрпа папира.
Мане зборника биле би укратко следеће.
Не постоје зборници британских, америчких, совјетских и бугарских докумената, као и докумената НДХ.
У међувремену, објављене су неке књиге са британском и америчком грађом, које додуше није лако наћи, јер их држава није откупила за библиотеке, архиве и музеје, док ту и тамо поједини аутори цитирају и малобројна позната совјетска документа.
Када је реч о Бугарима, ствари се нису макле са мртве тачке, мада је бугарска војска током већег дела рата држала под окупацијом петину, па на моменте и четвртину Југославије. Разлог је понајпре тај, што су и Бугари и Срби овај рат доживљавали као наставак ранијих сукоба. Тако су Бугари за непријатеље број један сматрали своје старе ''познанике'' четнике, тим пре јер у њиховој окупационој зони партизана до 1944. године није ни било у већим формацијама. Даље, Дража је још као војни аташе у Софији ступио у додир са бугарским антифашистима, да би током читавог рата радио на продубљењу тих веза. Обратно, чим су ојачали у бугарској окупационој зони, партизани су, што у сарадњи са Комунистичком партијом Бугарске, што на наговор Британаца и уз њихову помоћ - настојали да придобију бугарске фашисте. Већ раног лета 1944. године, од пребеглица из бугарске фашистичке у југословенску комунистичку војску основане су три партизанске бригаде. Под петокраку су стали и неки Бугари које је Југословенска војска раније ставила на списак ратних злочинаца, због убистава српских цивила.
Имајући све ово у виду, комунистички историчари одлучили су да је зборнике бугарских докумената боље не објављивати.
Истоветна је била њихова одлука и за документа НДХ. Ових докумената највише има у Војном архиву у Београду, око 350.000. Тако, она спадају међу најобимнија, а уједно и најнеистраженија документа из Другог светског рата на југословенском тлу.
Најбројнији су зборници докумената и изјава припадника комунистичког покрета. Сем тога, и њихова мемоарска литература убедљиво доминира у библиотекама, јер су негде шездесетих година 20. века добили налог да барем по једна књига мора бити посвећена свакој иоле већој јединици. Тако је објављено на стотине наслова типа ''Прва пролетерска'', ''Трећа санџачка'', ''Шумадијски партизански одред'', итд, док је вишак публикован у поменутим зборницима изјава, којих има можда педесетак. Шта су све на часну партијску реч комунисти писали и изјављивали, то је, благо речено, ван сваке критике.
Зборнике докумената, како своје, тако и немачке, италијанске и четничке, као и онај један недићевски, комунисти су састављали што је могуће пажљивије.
У Четничкој архиви Војног архива у Београду има негде око милион страница оригиналних докумената. У четири књиге четничких зборника објављено је око 6.000 страница докумената. Као апсолутно поуздан може се извести закључак да је реч о шест промила четничке грађе за коју комунисти сматрају да им највише одговара. Ту се може сазнати о свим официрским међусобицама, о свачијем наступу малодушности, о паду морала и безбројним невољама које доносе ратне недаће, али нема података о борбама четника против осовинских формација или, рецимо, о спашавању оборених савезничких пилота. Ипак, ових шест промила грађе чине преко 90 посто четничких докумената цитираних у домаћој историографији.
Незванично, комунисти су после рата окупили групу југословенских официра, повратника из заробљеништва, сместили их у зграду у којој се данас налази Војно-медицински центар на Карабурми, у Београду, и наложили им да напишу ратне дневнике и друга документа партизанских јединица, која током рата, због одсуства стручних кадрова, није имао ко да сачини. Онда је то измешано са оригиналном грађом. Међутим, чак и ако се овај податак некада потврди, најкориснији су управо зборници докумената комунистичког покрета. Само у њиховом случају никакво фризирање није могло да сакрије основни циљ КПЈ, а то је борба за власт оружаним путем, у сред рата, док народ ионако страда на свим странама. Такође, није било могуће изменити елементарне податке, попут датума, праваца кретања, територија које су држали партизани, па чак и бројног стања њихових јединица. Тако, мада не само у пропаганди, већ и у историографији, они тврде да су 1943. имали 350.000 бораца, збрајањем цифара из зборника њихових докумената види се да је лета те године у целој земљи било заправо 25.000 партизана.
С друге стране, комунистички по правилу претерани извештаји о непријатељским губицима, лако се проверавају поређењем са документима друге стране. На пример, Коста Нађ је 2. фебруара 1943. известио Врховни штаб како је ''код Млиништа сама 4. крајишка бригада избацила из строја око 400 непријатељских војника''.1
Пошто је Нађ даље писао да се 4. крајишка бригада овом приликом повукла са положаја, већ и стога је јасно да партизани нису могли сазнати какви су били немачки губици. А немачка докумената казују да су они били мањи од наведене цифре, и то за сво време трајања Операције ''Вајс'', од око месец дана, на целом бојишту.2
Иначе, школовани официри нису слали извештаје о губицима с две нуле на крају, већ су користили термине ''избројано мртвих'' и ''процењено мртвих''.
С друге стране, комунисти су по правилу наводили да су њихови губици били минимални и увек мањи од губитака друге стране. Када се саберу цифре наведене у зборницима комунистичких докумената, једва да би се дошло до 10.000 партизана погинулих током целог рата. Ођедном, непосредно после рата, КПЈ саопштава да је од 1941. до 1945. погинуло чак 305.000 партизана. И ова цифра је нереална, али открива склоност ка фалсификовању.
У другом тому зборника објављен је низ комунистичких докумената из Битке на Неретви против четника, али не и онај који би директно срушио потоњу митологију. Реч је о одлукама са састанка Политбироа Централног комитета КПЈ од 28. фебруара 1943. Комунисти су, наиме, касније тврдили да је Ј. Б. Тито тада издао ''генијалну'' наредбу да се поруше сви мостови на Неретви, како би се ''заварао непријатељ о стварном правцу пробоја''. Наводно, 28. фебруара одлучено је да се пробој ипак изврши преко Неретве... Међутим, већ сама њихова документа из тих дана, објављена у истој тој књизи, недвосмислено откривају да је Ј. Б. Тито наредио рушење мостова због страха од навале четника, после пораза код Коњица.
Поменути недићевски зборник такође је користан, мада је доста цензурисан. У овом зборнику комунисти су се нехотице изјаснили о једном од принципа избора грађе. Наиме, на много места они су у објављеним документима просто стављали три тачке, док су овде једном приликом дали следећу напомену: ''Изостављени текст се не односи на дејства јединица НОВЈ''.3
Реч је о деловима извештаја Недићеве Службе државне безбедности од 2. марта 1944. године, у којима се описује немачко-љотићевска операција ''Хајка'' против четника у Шумадији. У овом зборнику нема ни недићевских извештаја из јула 1944. године, где су описани партизански порази од четника, итд.
Друга замка која чека истраживаче у архивима јесте некомплетност грађе. Најпре, комунисти су уништили велики број сопствених докумената о ратним злочинима, о везама са усташама и Немцима, итд. Међутим, због аљкавости, или зашто већ, нису уништили све, тако да је, примера ради, чак и у једном од зборника објављено наређење Ј. Б. Тита Штабу Црногорско-санџачког одреда од 14. фебруара 1942, које представља класичан пример ратног злочина:
Морате обавезно стријељати све оне који су потпомагали четнике и били наклоњени њима. Исто тако расчистите са лабавим и колебљивим елементима. При свему томе морате бити потпуно енергични и без сваког милосрђа. Стријељајте масу оних који су били прешли из партизана на страну четника. Послије тог стријељања они који остану неће више помислити да тако нешто направе...
Поред овог, обавезно морате спровести мобилизацију људства у бјелопољском срезу. Оне који се не би јавили стријељајте... Упамтите да је сада за нас важније убити и растјерати четнике него Талијане.4
Али, чим је документ објављен, у Војни архив (тада се још звао Архив Војноисторијског института - АВИИ), дошао је један официр безбедности и однео га, под изговором да је реч о фалсификату подметнутом Титу.5
С друге стране, четничка документа су доста очувана. Овоме могу бити два разлога: прво, комунисти су их чували да би у њима видели кога ће хапсити, и друго, због обима четничке грађе није им било лако да установе шта им ту заправо одговара, а шта не.
Оригинална немачка документа са Балкана налазе се у Бундес архиву у Фрајбургу, а раније су чувана у Националном архиву у Вашингтону. Мањи део немачких докумената са Балкана и даље је у Москви.
Комунисти су донели у Војни архив копије немачких докумената из Вашингтона, али не све. Тако, листајући картотеку са описом докумената 369. дивизије за 1943. годину, долази се до краја септембра месеца, где у последњем извештају један батаљон из Вишеграда тражи појачање, наводећи да је опкољен од четника и да сваког часа очекује напад. Исти случај је и са картотеком 118. ловачке дивизије, чије делове су четници у то време нападали у области Пријепоља, Бијелог Поља и Прибоја, као и у залеђу Боке Которске. Овај принцип важи и за дневне и периодичне извештаје немачких команди и установа са Балкана.
Уобичајено је мишљење да нам о Другом светском рату највише могу рећи управо немачка документа. То је било и мишљење потписника ових редака, све до контакта са једним од истраживача запослених у Бундес архиву. Тај истраживач је, наиме, већ у првом писму почео да се жали како су ратна документа Вермахта у великој мери уништена, због чега и Немци с муком реконструишу ратна збивања. Конкретно, истраживач је пронашао неких 650 страница докумената 369. дивизије и њених надлежних команди за октобар и новембар 1943. године, али нема грађе 118. ловачке дивизије. За потребе Бундес архива, ратни пут ове дивизије за јесен 1943. године реконструисан је на основу сећања неког њеног припадника.
Дакле, при писању историје Другог светског рата мора се користити грађа свих страна, али остаје да су за ове наше просторе ипак најкориснија четничка документа. Прецизније речено: документа војних и цивилних установа Краљевине Југославије.
У прилог овоме могу се навести две групе аргумената.
Реч је, најпре, о феномену који савремена руска историчарка Наталија Нарочницкаја назива неопходношћу поседовања сопственог погледа на историју. Она ово илуструје примером пакта Рибентроп-Молотов из 1939. године. За комплетну западну историју тај пакт је узрок Другог светског рата и самим тим оличење зла. Нарочницкаја, међутим, пакт посматра као највећи успех руске дипломатије у 20. веку, јер је њиме Хитлер, кога су западне земље довеле на власт, наоружале и усмериле према истоку, на вешт начин преусмерен на запад.
Или, погледајмо пример италијанског историчара Фабеиа и његове књиге ''Мусолинијева легија странаца''. Међу осталима, Фабеи у Мусолинијеве легионаре убраја и Србе, припаднике Антикомунистичке добровољачке милиције формиране од стране Италијана. Оснивање ове милиције било је коначни одговор на захтеве српских лидера из јадранског залеђа упућиване Италијанима још од априла 1941. године - да заштите српски народ од Хрвата. У прво време било је говора о заштити од хрватских нацистичких формација, а потом се захтев проширио и на хрватске комунистичке формације (''Народноослободилачка војска Хрватске'').
Разуме се, због савезништва Италијана са Немцима, чија су највећа узданица били управо Хрвати, није долазио у обзир назив ''Антихрватска добровољачка милиција''. Генерал Ђовани Еспозито, командант једне италијанске дивизије у Далмацији, у књизи ''Трст и његова одисеја'' пише дословце ово:
Италија, са своје стране, признајући борбену вредност Срба, појачану још очајем, дозволила је овима да образују оружане одреде четника, званично за борбу против комуниста и Тита, али у стварности да бране полицијским акцијама српско становништво, заштићено италијанским заставама, од насиља Анте Павелића.6
Према томе, кад се већ користи таква терминологија, један српски историчар могао би са јачим аргументима него Фабеи да употреби наслов рецимо ''Јевђевићева легија странаца'', означавајући Италијане као српске легионаре. Наиме, војвода Доброслав Јевђевић био је главни српски политичар задужен за, како је Дража говорио, ''искоришћавање Италијана''. Корист од Италијана била је неизмерна, јер се мерила спашеним животима.
Друга група аргумената у прилог тези да су четничка документа најкориснија, јесте практичне природе.
Четници су, наиме, током рата покривали већи део Краљевине од осталих формација. Италијани, Немци, Мађари и Бугари имали су своје окупационе зоне. Домобрана и усташа није било ван НДХ, а ни у свим њеним деловима. Недићевци нису прелазили границе ''Недићеве Србије''. Словеначко домобранство налазило се у Словенији. Бројно стање комуниста је током већег дела рата било симболично источно од Врбаса и Неретве.
Четници су, пак, имали своје формације од Љубљанског одреда до Битољске бригаде. Те формације налазиле су се у планинама, али је градове покривала мрежа илегалаца са јаком обавештајном службом. С краја на крај земље информације је преносило преко сто радио станица, док је, поређења ради, комунистима друга радио станица прорадила тек 1943. године (прва је служила за везу са Коминтерном). Даље, док су код комуниста чак и оперативне информације биле прожете идеолошким фикцијама, код четника су официри писали извештаје онако како су то научили на Војној академији.
Елем, када напокон дођу у Четничку архиву Војног архива у Београду, и добију фасцикле са оригиналним документима, истраживаче очекује трећа од три поменуте замке. Ту трећу замку чине преписи докумената.
У фасциклама се, наиме, обично налазе два свежња: оригинални папири и њихови преписи. Оригинали су у лошем стању, а ако нису куцани на писаћој машини, рукопис је тешко читљив. Хартије је било мало, па се писало ситно и у збијеним редовима. Хемијске оловке тада нису постојале, већ су се користили графитни плајвази, чији запис брзо бледи, или налив-пера, чије мастило се лако разливало на хартији лошег квалитета. Ако су оригинали превише бледи, копирање није могуће, па се мора читати на лицу места. Заправо, у неким случајевима странице су толико избледеле, да се уопште не могу прочитати.7
Зато истраживачи радије користе преписе, начињене вероватно педесетих година 20. века, на писаћим машинама. А разуме се, комунисти су преписивали селективно. Тако, нису преписали Дражину депешу мајору Петру Баћевићу од 18. маја 1943. године, која гласи:
Немачка намера је јасна. Циљ им је успостављање хрватске државе на рачун окупационе италијанске зоне као и једновремено уништење мошиноваца и четника. Због упада бр. 11 (Немаца) на Вашу територију развијте најјачу четничку акцију на целој вашој прострији Херцеговине и Источне Босне, која акција да онемогући све Павелићеве планове.8
Када открије ово, истраживач се лако одлучи за следећи маневар: упоредан преглед оригинала и преписа, уз концентрацију само на депеше које нису преписане, јер су, очигледно, оне најважније. Међутим, после неког времена долази до још једног непријатног открића: има депеша које су преписане, али су из њих избачене кључне реченице. На пример, из Дражиног радиограма Баћовићу од 19. маја 1943. године, избачена је прва реченица. Цели радиограм гласи:
Усамљене усташке јединице нападати и узимати им оружје. Користите бр. 22 (Италијане) колико год можете. Они Вам сад збиља помажу у односу на бр. 11 (Немце). Војвода Ђујић морао се одметнути пошто га нису ни у чему помогли, а он мора свршавати послове. Вешто сте избегли броју 11 те и убудуће водите добро рачуна.9
Има и депеша преписиваних тако да им се измени суштина. На пример, Дража је 21. новембра 1942. године писао Баћовићу поред осталог и ово:
У погледу утрошка новца за помоћ народу...
А у препису, мада се оригинал јасно види и чита, стоји:
У погледу утрошка новца на народ...10
У појединим фасциклама оригинала и нема, јер је комунистима нешто превише сметало.11
А неке депеше откуцали су накнадно, па их убацили у оригиналну четничку грађу.12
Најзад, у разним кутијама и фасциклама има на стотине депеша исецканих у уске траке, па лепљених до формата А-4, тако да је немогуће утврдити шта је ту оригинал, а шта фалсификат.
Остало је да наведемо још једно правило у писању фалсификованих историја Другог светског рата: цитирање исказа наводно датих у истрази, као и изјава са послератних стаљинистичких процеса.
Ове исказе и изјаве треба користити у описима система мучења, а не и у реконструкцији ратних збивања. Јер, не можемо знати шта су сужњи заиста изјављивали у подрумима за мучење, ни шта би оптужени говорили на судским процесима да су они били регуларни.
Коришћење записника из ислеђивања и са стаљинистичких процеса не само што искривљује слику догађаја, већ је то пре свега једна крајње нехумана ствар. Погледајмо, примера ради, како су иследници описали сусрет ухапшеног јеромонаха Георгија Бојића Џиџе, предратног игумана Манастира Троноша, који је као резервни поручник постао командант Јадарске бригаде, и његове мајке Милеве, у затвору у Шапцу:
Кад су увели Џиџу у канцеларију где је мајка чекала, он је клекнуо и узео јој руку да је пољуби. Мајка је тргла руку:
''Не заслужујеш да те погледам, а камо ли да дозволим да ми руку љубиш!''
Џиџа се расплакао и почео да моли за опроштај.
''Зашто ниси остао калуђер када си се за то определио, него си кренуо путем издаје? Љубио си скуте немачким окупаторима; наређивао убијање патриота и невиних грађана. Срам те било! Јесу ли те томе училе свете књиге које си учио? Не слини, јер сузама не можеш опрати оно што си забрљао. Ја се стидим што сам родила таквог изрода!'' 13
Једино што поуздано можемо рећи, јесте да ови редови скривају страшну драму. Пре него што су комунисти убили Георгија, он је ипак успео, вероватно управо преко своје несрећне мајке, да пошаље у вечност цедуљицу са песмом ''Последња јесен'', коју је написао у тамници. Четири строфе Георгијеве песме гласе:
Што да живим као сужањ,
Живот не треба ми,
Нек пропаднем са слободом
Дубоко у тами.
Густа тама прогута ме,
У дубини гроба,
И сахрани снове красног,
Идеалног доба.
Тело моје сахраните,
Где пролазе људи,
Крај Троноше стародревне
Звоно нек ме буди...
Тело једног Божјег слуге
Мученичког века,
Ту почива санак вечни
И слободу чека.14
Све у свему, историчари данас на основу пар пронађених предмета реконструишу догађаје у давно несталим цивилизација, па је, поред тако обилне грађе, итекако могуће писати објективне књиге о Другом светском рату. Само, наравно, не према правилима КПЈ.
ИЗВОРИ:
1 Зборник докумената, том 4, књига 11, 17.
2 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 186-187.
3 Зборник докумената, том 1, књига 21, 165.
4 Зборник докумената, том 2, књига 3, документ 34.
5 С. Скоко, Крваво коло херцеговачко 1941-1942, књига друга, 20.
6 Л. М. Костић, Примери хиљадугодишње културе Хрвата, пета књига, 111-112.
7 На пример, у архиви Врховне команде нечитке су књиге депеша са ознакама АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 1\1 и АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 3\1.
8 и 9 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 2\1.
10 АВИИ, ЧА, К-299, рег. бр. 14\1.
11 Само препис има књига депеша чија је ознака АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
12 На пример, то су неке депеше под шифром ''Флеш'' (мајор Трифун Ћосић), које су откуцане латиницом, са хрватским речима. Ове депеше немају уобичајену нумерацију (АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 20\2).
13 Ј. Радовановић, Драгољуб Михаиловић у светлу историјских докумената, 179.
14 Албум српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика, други том, 271.
